Књига „Србски духовни луг XX века“ буди наду у духовну снагу посрнулог српског народа и даје веру у чудо које ће нас преобразити 

 

АУТОР: Светозар Поштић

Србски духовни луг XX века, у издању „Образа светачког“, права је духовна ризница о српским подвижницима прошлог века, у коме су Срби прошли голготу братоубилачких ратова, окупација, безбожничког терора и бесповратног губљења вере. О неким од ових светила Српске цркве већ је доста написано и објављено, али сада су први пут сабрани енциклопедијски, тачније хронолошки. Ова књига је својеврстан наставак и допуна књиге Без Бога ни преко прага – Србски духовници XX века, житија и поуке, са већим усредсређењем на личности и дела изабраних четрнаест духовника. Због свог обима и садржаја, она сигурно заслужује једно од почасних места на полици сваке озбиљне православне библиотеке.

Симеон Дајбабски (1854-1941) заступљен је својим пословицама и кратким житијем. Изреке преподобног Симеона представљају оличење црногорске мудрости. Оне својим поређењима са светом око нас приближују истину о Богу и нашем односу према Њему: „Бог се огледа у природи као у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божија“ (7). О Симеону Дајбабском преподобни Јустин Ћелијски је, између осталог, написао: „Је ли могуће да ми на Српској земљи имамо оваквог подвижника, Светитеља, Аву? /…/ Колико ме је земљотреса препало кад ми је почео пред свима читати душу. Прозорљивац и видилац, читалац душа људских. /…/ Старац-дете. Обестрашћена личност, оцеломудрена. Интегралан човек! Ево човека! Који је већ овде закорачио путем вечног живота“ (577). Преподобни Симеон видео је неописиво страдање које предстоји, и молио се да не види крв и не доживи несрећу у својој земљи. Бог му је услишио жељу, и узео његову душу непосредно пред немачко бомбардовање Београда.

Јустина Ћелијског (1894-1979) познајемо као врхунског теолога који је чврсто стајао у истини бранећи веру Христову од комуниста, али у овој књизи га откривамо и као ретко преданог подвижника и аскету. Из његовог молитвеног дневника, за који нико није знао до авиног упокојења, дознајемо да је у бесаним ноћима, за време плачних, покајних молитви, правио и по хиљаду метанија. Клерикализам и екуменизам није се у Српској цркви појавио тек за време и после Броза. У међуратном периоду ове појаве су итекако изражене, а преподобни Јустин се без страха са њима суочава, и због тога бива омражен и премештан са места на место. Он, као и романописац Достојевски, кога је од свих богослова и књижевних критичара вероватно најбоље разумео и протумачио, осећа опасности које прете од фашизма и комунизма, највећих пошасти ХХ века, и потпуно раскринкава њихову богоборачку и идолопоклоничку позадину. У сећањима на оца Јустина из поратног, ћелијског периода, читамо из пера најразличитијих боготражитеља о његовој богољубивој, христољубивој природи увек спремној на жртвену помоћ ближњем. Из одломака његових многобројних списа дивимо се његовој хришћанској мисли која је у исто време самосвојна и у потпуности утемељена на Јеванђељу и Светим Оцима, и која га чини једном од најцитиранијих православних богослова-подвижника 20. века.

Свети ава Јустин Поповић

О великом покајању монаха Јакова Арсовића (1893-1946), духовног сина и помоћника Светог Владике Николаја, читали смо у књизи Без Бога ни преко прага, али и у овој збирци налазимо неколико занимљивих и поучних епизода из његовог необичног живота испуњеног врлинама. Можда највећи утисак оставља проповедничка делатност и пророчко исповедање вере оца Јакова, нарочито утицај на децу са којима се састајао на различитим местима у Београду, разговарао и певао духовне и родољубиве песме. Преподобни Јаков Жички представља један од најјаркијих примера у нашој цркви како се пред сазнањем о сопственој греховности и сврси човековог постојања може и мора из основа променити живот и поглед на свет.

Свештеномученик Јован Рапајић (1910-1945) најпознатији је по својим ватреним проповедима којима је духовно покретао слушаоце. „Имао је не само Христов лик него и веру која је толико снажно зрачила, да је било немогуће одолети његовим речима“, сведочи о њему Марко С. Марковић (213-214). О до недавно мало познатим детаљима из живота овог јеромонаха дознајемо из одломка „Зимског трагања за Оцем Јованом“ Стефана Новаковића, који на романескни начин описује покушаје младог писца да из списа и разговора са људима који су га познавали током низа година дозна што више о младом српском мученику. Оца Јована прво су утамничили, а убрзо потом и стрељали комунисти у Босни непосредно после завршетка Другог светског рата.

О монаху Гаврилу Бошњанском (1900-1990) највише верника у Србији дознало је из књиге монахиње Макрине (Мајсторовић) Пророк последњих времена – монах-старац Гаврило, издате 2007. године. Можда највише због емотивног и субјективног начина њеног излагања, многи детаљи из живота овог великог молитвеника и страдаоца, нарочито његова потресна пророчанства, деловали су готово невероватни. Посвећујући му добар део ове књиге цитатима из поменутог сведочанства, уредници су сасвим оправдано монаху Гаврилу доделили једно од почасних места у историји српског подвижништва прошлог века. Деценијама окрутно злостављан за време владавине комуниста због сведочења истине и проповедања речи Божје, отац Гаврило је после ватрених молитава доживљавао чудесне помоћи и ретка виђења анђела и демона, раја и пакла, будућности наше земље. Сада када су пророчанства старца Гаврила почела да се остварују, нико више не сумња у дар који му је дат за спасење народа. Његова застрашујућа предвиђања ипак дају и наду у могућност покајања и милости Божје.

Опис свих монаха из Хиландара које је ту затекао архимандрит Никанор Хиландарац (1902-1990) вредно је сведочанство о највећој српској светињи ван Србије и њеном духовном животу у ХХ веку. Сувишно је рећи да ни о једном свом сабрату није рекао ниједну ружну реч, док је савршено описао њихове врлине. Овај прозорљивац и велики стуб светогорског монаштва упокојио се у Аустралији за време мисије коју је обављао целог свог живота: мирећи Србе у земљи и расејању.

За разлику од осталих духовника из ове књиге, Архимандрит Данило Великореметски (1905-2004) одрастао је у граду, у Земуну. Захваљујући својој богобојажљивој и дубоко побожној мајци, која је искључиво следила глас од Бога, отац Данило је остао имун на искушења улице и већ од раног детињства осећао монашки призив.  Овај дуговечни фрушкогорски духовник оставио је вреднe и занимљиве приче из живота Владике Николаја Жичког, свог духовног оца.

Јеромонах Серафим Пећски и Будисавачки (1910-1997) такође је много пропатио од стране комуниста, нарочито непосредно после рата. Након виђења Великомученика Георгија и чудесног исцељења од рана и прелома задобијених од богомрзаца на власти, наставио је даноноћно да служи Богу. Говорио је врло мало, вршио службе по светогорском типику, и лечио болесне молитвом.

О старцу Тадеју Витовничком (1914-2003) написано је доста књига, али ово издање нуди доста нових података из његовог живота и неке нове поуке. Ту, рецимо, дознајемо да је матерњи језик оца Тадеја био влашки, иако је он себе, као што се зна, сматрао Србином. Чини се да је из свих раније објављених списа о високопреподбном слузи Божијем овај највештије организован, и најбоље описује познатог витовничког духовника. Он садржи, колико знам први пут, и објашњење његовог прогона из манастира и суптилну критику његовог претпостављеног владике: „У дому Груборових оца Архимандрита посетили су одвојено митрополит црногорско-приморски, г. Амфилохије, пар пута, и једном епископ браничевски, г. Игњатије, који му је, како нејасно сведоче Старчеви старатељи, ,уверивши се да су гласине које је о оцу Тадеју чуо нетачне, дао благослов да остане ту да се лечи и понудио му сваку помоћʻ, нагласивши ,да је он клирик епархије браничевскеʻ“ (444). Одговарајући на критике оних који су се саблазнили на вест о боравку старца Тадеја пред упокојење у приватној кући људи сумњивог морала, уредници наводе чињеницу да је високопреподобни духовник то учинио против своје воље, носећи крст клевете и неразумевања до саме своје кончине.

Отац Тадеј Витовнички

 

Ова књига нам даје и кратке податке о животу и белешке прерано почившег Схиархимандрита Амвросија Миљковског, духовног чеда чувених оптинских стараца, који је на самом почетку монашког живота старца Тадеја, у „новом светилнику светосавском“ дубоко усадио беспрекорну веру.

Оно по чему ће отац Митрофан Хиландарац (1923-1999), штампар по образовању, можда највише бити упамћен јесте његов труд око издавања православне литературе. Он је, са још двојицом својих другова, унео нови живот у духовно и материјално посустали Хиландар шездесетих година 20. века. До краја живота, осим подвижништва и бриге о младим душама, радиће на обнови манастира, нарочито његовог метоха Какова, помагати избеглицама у балканским ратовима 1990-их, и на промоцији Хиландара у целом свету. Духовно је препородио много Срба из матице и дијаспоре у најтежим временима за нашу отаџбину.

Велики подвижник овчарско-кабларски, Схиигуман Сава Вазнесењски (1924-2004) целог је себе дао за Христа и ближњег. Током осамдесетогодишњег живота код њега није било никаквих компромиса: упорно је радио, молио се, и служио Богу. Иако без многих световних знања, из њега је избијала продуховљена мудрост коју је несебично делио са многобројним посетиоцима жељних да се напију живе воде са Божијег извора. Свој народ, Србе, са свим својим врлинама и слабостима, познавао је у душу, и сада се за њих несумњиво даноноћно Богу моли.

Увек озарено лице Архимандрита Јустина Дечанца и Савинца (1936-2005) одисало је љубављу и разумевањем. Он је свој прозорљиви дух највише, чини се, дао на располагање несрећним паровима и супружницима, које је на духовит начин саветовао и водио кроз љубавна искушења. Његова духовна деца на Косову и у Боки Которској, где је провео последњих десет година овоземаљског живота, била су му нарочито привржена и верна.

Архимандрит Лазар Острошки (1948-2000) потекао је из групе младих, богочежњивих душа окупљених око харизматичног сарајевског пароха, Перише Вранића. Замонашен на Светој Гори, обнављач манастира Ћелије Пиперске, и игуман једне од највећих светиња на Балкану, манастира Острог, у свом кратком животу постигао је духовну зрелост и многе душе привео путу ка спасењу. До краја живота остао је какав је одувек и био: чедан, послушан, ревностан и молитвен.

Књига Србски духовни луг XX века буди наду у духовну снагу посрнулог српског народа и даје веру у чудо које ће нас преобразити, привести заједничком покајању и вечној радости у Христу. Са молитвеницима у Царству Божијем какви су подвижници описани у овој збирци и тешка искушења последњих времена изгледају лакша, а крст који сваки од нас носи лакши и подношљивији.


ИЗВОР: https://stanjestvari.com/2021/01/06/svetozar-postic-srpski-podviznici-20-veka/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.