Почетком XX века у Кладову је функционисала бродарска агенција чији је власник био Филип ла Ренотијери де Ферари /1850- 1917/, рођен у Паризу, од оца Рафаела де Ферари, финансијера железничке линије Париз- Лион- Марсељ, и мајке Марије де Брињол. нећаке принцезе од Монака и кћерке амбасадора Сардиније у Паризу. Поред, за овдашње прилике врло лепе зграде са просторијама за привремени смештај бродараца који чекају на замену смена и укрцај-искрцај бродских товара, агенција је имала плац са складишним простором за вино у бурадима, тзв.пивницу и директан приступ Дунаву. Амбијент његове бродарске фирме присутан је у романсираној биографији “Нови живот Филипа Ферарија“, аутор Жико Николић, додуше без документаристичке идентификације. Имајући у виду стање земљишних поседа, верификовано кроз катастарску јавну евиденцију- детаљне скице и листове вароши Кладово формиране 1936.г, врло је вероватно да се ради о објекту који је након Фераријевог одласка из Србије прешао у власништво фамилије Јоцковић, обзиром да у регији овдашњег пристаништа није евидентирана нити једна некретнина сличне намене и профила.
И Петар Јоцковић, кладовски срески начелник у првој деценији 20.века и Филип Ферари имали су исту судбину да избгену извршење смртне казне стрељањем- Ферарија је од убиста спасао један од егзекутора из околине Књажевца, пошто је под оптужбом за шпијунажу у српско-бугарском рату 1885. ухапшен у селу Понор, између Пирота и Књажевца. Петар Јоцковић је пак, на волшебан начин, пошто је “при одступању германске војске новембра 1917 заједно са шефом кладовске бродарске агенције /некада власништво Филипа Ферарија/, Драгутином Михаиловићем одведен у Турни Северин ради стрељања, преко ноћи се спасао бекством из затвора“ .
Једна од највећих зграда у улици Дунавској бр.15, евидентирана у поседовном листу формираном 1936.г. за овдашњу катастарску општину, но.168, у склопу катастарске парцеле 164/1- “начин употребе: кућа бр.15, пивница и кош“ укупне површине 685 м2, те у склопу суседне кп.бр.165/1, по истоме листу- “начин употребе: зграда“ од 345 м2 /без посебног кућног броја/. На основу увида у детаљни лист вароши Кладово из 1936.г. да се установити, изузев да друга зграда намењена становању није имала засебни кућни број, да је цео земљишни комплекс, садржан у две катастарске парцела 164/1 и 165/1- јединствена функционална целина са степенишним излазом на Дунав са северне стране, да је стамбена зграда подигнута са улице Дунавске имала површину 368 м2 а на истој парцели, 164/1 уз целу њену западну границу и ужим делом уз јужну- Дунавска улица, постављен грађевински објекат од тврдог материјала, 1936.г. дефинисан као пивница или магацински простор, састојећи се од већег броја одељених просторија површине 317 м2. Мала стамбена зграда од око 50 м2, подигнута делом уз Дунавску улицу а делом уз источну границу кп.бр.165/1 била је стамбени простор у коме је живела Радмила Милић девојачко Јоцковић, сестра Вељка и Михаила, скупа са супругом Бором Милићем; на парцели 165/1 евидентиран је и пословни објекат ситуиран целом преосталом западном границом и делом уз северну линију парцеле, затим бунар и један мањи простор- помоћна зграда, вероватно од слабог материјала, укупно 345 м2. Такође је на детаљном катастарском листу бр.5 уочљиво да није било ограде између двеју катастарских парцела. На једној панорамској разгледници Кладова начињеној од авионског фото- снимка из положаја изнад месног православног храма у другој половини тридесетих година прошлог века, пред долазак јеврејских избеглица, јасно је видљива велика зграда Јоцковића у ,,Дунавској 15“ као и кров привредног објекта уз западну границу, са ужим крајем ослоњен на граничну линију парцеле 164/1 на Дунавској улици, уз то и мања зграда коју је користио брачни пар Милић, уз источну границу кп.бр.165/1. Са запада се овај комллекс граничио са земљиштем и зградом кладовске царинарнице “Дунавска 13“ а са истока са објектима породице Шимичић, “Дунавска 17“. Зграда је била власништво Петра Јоцковића за кога локална хроника бележи: “…Бивши срески начелник, при одступању германске војске новембра 1917 заједно са Драгутином Михајиловићем, сином бившег агента Српског бродарског друштва, одведен у Турн-Северин ради стрељања. Јоцковић се преко ноћи спасао бегством из затвора, а Драгутин је сутрадан стрељан ван Турн Северина“. И ранији претпостављени сопстевник исте зграде- тада бродарске агенције, Филип Ферари имао је срећу да 1885.г. током српско- бугарског рата послат на стрељање од стране српских оружаних снага као шпијун али је његов живот увиђавношћу непосредног егзекутора Луке Стефановића сачуван, за шта је богато награђен од италијанског филантропа.
У доба конституисања катастарске евиденције 1936.г, сагласно Закону о катастру земљишта од 19.12.1928.г, зграде су биле у саставу оставинске масе Милице Јоцковић, у односу на коју наредни службени упис промене у поседовном стању гласи: “Јоцковић Петров Вељко ½ поседа и Милић Боре Радојка рођена Јоцковић- ½ поседа. Разломачко нотирање удела у стању поседа значило је да није извршена физичка деоба већ да су именовани субјекти супоседници у идеалним деловима. Иначе за подручје дела Југославије припадајућег Моравској бановини није постојао земљишнокњижни систем који је подразумевао стицање и пренос права власништа и других стварних права на некретнинама уписом у јавне земљишне књиге, већ је додуше формално правно и даље фигурирао од Османлија наслеђени тапијски систем, тридесетих година већ у одумирању. Зато је упис у катастарске књиге/поседовне листове/ при Министарству финансија- одељак катастра и државних добара значио легализовано стање поседа, са тенденцијом да прерасте у евиденцију којом се доказује власнички основ. Како се може закључити из оставинског решења 0.159/65 након смрти Вељка Јоцковића, он је, изузев поменуте Радојке имао и сестру Ружу и брата Михаила чије име није наведено у катастарској евиденцији. У сваком случају, у време отварања проблема смештаја јеврејских избеглица по празним кладовским кућама, Вељко Јоцковић је неоспорно био евидентиран као поседник (што не значи а приори “власник“) ½ грађевинских објеката- две зграде са привредним и помоћним објектима у Кладову, ул.Дунавска 15.
Ферари је 1903.г. у Кладову био сопственик и винограда на знаменитим летећем песку, километар удаљен од места данашњег хотела.
Сматран је власником највреднијих збирки ретких марака и новчића. Био је близак пријатељ српског краља Александра Обреновића. У Кладову је имао бродарску агенцију. Упамћен је као дародавац новчаних прилога, књига за одличне ђаке и одеће и обуће за сиромашну децу, а летопис православног храма Светога Георгија Победоносца помиње га са назнаком: “посетилац и приложник Филип Ренотиер- Француз из Париза“. Овај милијардер завештао је легат у корист општине кладовске; будући да је у млађим данима, уз сагласност старатеља кастриран, није имао потомства које би га могло наследити.
Нису потпуно разјашњене околности под којима је на почетку Првог светског рата Ферари напустио своју збирку и Француску, селећи се у Лозану, али би било захвално посматрати их у контексту за ондашњу јавност фрапантне чињенице да је своје животно дело, непосредно пред смрт која га је задесила 20. 5. 1917. завештао поштанском музеју у Берлину. Овај гест допринео је да се баснословна збирка заплени од стране француских власти и прода на лицитацији 1928. године по цени од 28 милиона франака.
Његов однос са Луком Стефановићем који га је спасао сигурне смрти, био је повод мноштву новинских расправа у склопу политичке пропаганде почетком 20.века, везано за католички клер и случај коневртитства. Актери расправе били су Стеван Ћурчић, Јаша Томић, Никола Капетановић. Стеван Ћурчић (Каћ, 26. новембар 1850 – Београд, 4. фебруар 1932) је био правник- дипломац Универзитета у Бечу, политичар и новинар- јеан од основача Српског новинарског удружења; аутор текста Устава Црне Горе из 1905.г; зет Јеврема и Јелене Грујић (усвојеница миљенице кнеза Милоша-Јеленке “покрштенице Туркиње“ која је променивши веру у кладовској цркви 1811. у Кладову и венчана са првим мужем који је након свега 5 година у Видину прешао у ислам). Јаша Томић (Вршац, 23. октобар 1856 –Нови Сад, 22. октобар 1922), познати политичар и новинар, био је ратни извештач и уредник “Заставе“. Никола Капетановић, рођен 1853.г, београдски адвокат и правозаступник, део детињства провео је у Кладову са мајком, учитељицом Пијадом и братом Миланом, потоњим министром грађевина. Затупао је кладовску општину у судским поступцима, поред осталог везано и за легат Филипа Ферарија.
“Католичка пропаганда у Србији“. Католичка пропаганда у опште
Историја света пуна је црних крвавих листова, због католичке пропаганде. Доказивати то, био би највећи луксуз. Познато је оно неизмерно зло, које се данас догађа свима крајевима света, због католичке пропаганде. Ко је изазвао у Кини последњи покољ поход Европе ? Католички мисионари. -Ко је изазвао крв у Мароку, која још данас тече? И опет католички мисионари.
У образованом свету почео је католицизам да губи нагло земљишта. Доказ је Европа, још више Америка. И они, који силу и моћ католичке цркве не рачунају по благодетима које је она створила, него по броју душа, које исповедају ту вероисповест, бацише се свом силом, да придобију што више присталица католичкој цркви, те да накнаде губитак душама. Шаљу своје мисионаре у све крајеве света, шаљу их чак међу дивљаке, који немају ни довољно речи, ни појмова, да би могли разумети макар изблизу догме те цркве. Католички мисионари их покрсте, уведу у протокол и задовољни су. Што ти нови чланови католичке цркве даље натичу своје непријатеље на ражањ и изеду их, или испеку по којег мисионара, то је друга ствар. Са поклонима, са свим недозвољеним средствима врши се та пропаганда. Та пропаганда развраћа, завађа чини неизмерна зла, где год се појави. Кад се после диже народ против њих, онда разни конзули узимају у заштиту своје мисионаре. Кад се јадни народи и племена буне против тих конзула, онда наступа интервенција европских држава. Куд крену католички мисионари, као да су кренули гавранови, тамо обично ускоро падне крв.
Има дипломата, који, да би нашли повода освајању, шаљу напред католичке мисионаре. И могу напред израчунати, кад ће имати прилике, да се умешају у туђе послове, све на рачун тога, што штите бајаги своје мисионаре. Уз то су сигурни, да ће имати лака посла, јер новац и рад католичких мисионара углачаће им земљиште. Створиће разврат, поцепаност, покор.
Католичка пропаганда на истоку
Католичка пропаганда бацила је одавна своје погледе на европски исток. Она налази дипломатске потпоре свију оних, који хоће тамо да лове у мутном. И који хоће онде што већу поцепаност што више народа, који је у рукама језуита. У овај мах је у огромној опасности мир на истоку. У опасности је због католичких мисионара више но икад. У најновије време, од како је Француска протерала калуђере и калуђерице, сви су ти нашли места Босни и Угарској. Силне хиљаде језуита разних других редова са силним милијунима новца, падоше у Угарскуа још више Хрватску и Славонију, канда још највише у Босну Херцеговину. Аустрија им је забравила врата своје државе. Тамо је наступио јаки покрет против католичанства. „Los von Rom!’’ Кидајмо се од Рима! хори се на све стране Аустрије. За последњих година прешло је до 100.000 Немаца протестантску вероисповест. Аустријске дипломате знају, шта би било, кад би у Аустрију пустили језуите и остале калуђере и калуђерице, који су прогнани из Француске. Они знају, шта би се догодило, кад би ти људи њихови огромни милијуни почели да- разоравају. И гурнуше их у Угарску, у Хрватску и Славонију, у Босну и Херцеговину. И шта је до сад чинила католичка пропаганда Босни и Херцеговини, познато је. Славонија не може већ да дише од њих. шта ће бити док уђу у борбу нове хиљаде мисионара и нови силни милијуни новаца. Тешко нама!
Католичка пропаганда у Србији
Многима ће изгледати чисто смешно, говорити о католичкој пропаганди Србији. Шта ће тамо католичке мисије? Онде нема ни најмање поља за њих. Па опет, није тако. Католички мисионари њихови милијуни могли су много, па су већ доста учинили Србији. Почетак је само тежак, врло тежак. Окрените се по Србији, па ћете већ видети доста њих, који се покатоличише. Они се оној маси губе, (нарочито Београду), али их има. Тако је то на почетку свуда ишло тешко. Опасност, која прети Србији од католичке пропаганде, није још горућа, али јој се ближи. Ми хоћемо да изнесемо један пример. Хоћемо да покажемо, како изгледа један мисионар. Да покажемо, колико је силна новца утрошио, док је добио једну овчицу, колико рада, колико вештине, какве је цашао помагаче, колики је разврат починио. То није учињено за једну душу. То је почетак великог посла, опасан почетак.
Филип ла Ренотјер од Фераре
Филип ла Ренотјер од Фераре, познато је име у Србији. Њега знају као великог пријатеља Србије и Срба.
Тек ово дана читали смо по скоро свима београдским листовима, како је велики добротвор Србије Филип ла Ренотјер од Фераре поклонио опет 1000 динара на добротворне циљеве. А таких нотица читали смо пуноу току последњих година. Но тај српски добротвор је, напросто речено, католички мисионар. Под видом доброчинства, обмануо је јавно мнење и купио себи право да долази Србију да власти не пазе одвише на његове кораке. Та он је добротвор Србије. Заљубио се у Србе, па зар то није лепо? Но истини за вољу, он има сасвим друге смерове. Нашао је за те смерове угледне опасне помагаче. Ти су му помогли, да преведе тајно у католичку вероисповест: Луку Стефановића, ратара из Јаковца (Србије) округа Тимочког.
Стеван Ћурчић
Ко не зна Стевана Ђурчића? Стеван Ђурчић је директори власник „Београдских Новина.“ Он је председник новинарског удружења. Он је „притјажалац“ разних виших ордена. Њега је краљ Александар шиљао разним тајним мисијама патријарху Георгију у Карловце, а за леђима Вујићеве владе. Он је био на путу, да ускоро постане министар. Нема ни два три месеца, како смо читали у београдским новинама да ће постати то. Да није дошао 29. мај, његова екселенција Стеван Ћурчић, усрећио би ускоро Србију са својим министровањем. Но како стоји Стеван Ћурчић са Филипом од Ферарија Он је Фераријев, потпуно Фераријев, од стопала до темена. Ферари је, са Стевом Ћурчићем и Капетановићем, адвокатом из Београда побратимио се у књажевачкој цркви мају месецу 1894. године, да заметну траг. А 15 дана доцније превели су католичку вероисповест у Сремским Карловцима Луку Стефановића. Ко ради оваким странпутицама оваким апаратом, тај то не чини да постигне неки ситнији смер, ту мора да је у питању веома крупна ствар.
Покатоличење Луке Стефановића
Лука Стефановић ратар из Јаковца (тимочког округа) уме да чита и пише српски, а иначе је разборитији човек. Како су га ухватили не знам. Знам само то, да су преварили јавно мнење. Да би заметли траг, измислили су неку приповетку, као да је Лука спасао живот Ферарију. Ту су лаж протурили „Трговачки Гласник“ преко трећега, кога су такође обманули, као „Трговачки Гласник.“ Ми ћемо саопштити три документа. Прво, званичан акт томе, како је Лука у Ср. Карловцима преведен у крило католичке цркве. Кад је др. Красојевић на захтев нечији, преко карловачког магистрата 1895. набавио тај акт у препису, оида су се у ту ствар уплеле врло угледне личности католичке цркве и тадањи началник зват је на одговор. Тај је акт доцније на врло тајанствен начин украден. Саопштићемо на 5. страни овога броја „Заставе“ једну страну из оригиналног писма Фераријевог, што га је писао Луки после покатоличења. Ми доносимо цело то писмо штампаним словима, али само једну страну цинкографисану, са оригинала, јер нам је било много трошка, да цело писмо дамо снимити иа цинку. На послетку износимо на 6. страни овога листа целости цинкографисано оригинално писмо Стеве Ћурчића, које је писао Луки. Из писма Фераријева види се, да су Ћурчић и Капетановић наговарали Луку да пређе у крило католичке цркве. То место из Фераријевог писма гласи: ….„да сталан останеш у томе, што си драге воље правио, кад ја сам имао срећу, да постанеш син католичке цркве које треба да ти свакој прилици останеш добар веран син, као и сами Ћурчић Капетановићу су теби саветовали, ма како они нису члани ове цркве.“ Ово је писмо писао Ферари Луки на српском језику, кад је Лука почео да се љуља. Ферари је испрва дописивао са Луком на немачком језику ту је Лука требао посредника, јер не зна немачки. Доцније је Ферари у Паризу од једног ђака, сада др Војислава Рашића, (коме се то дабогме не може пребацити) учио српски, од тада он пише сам своја писма српски, ако доста нетачно, али ипак разумљиво. Из поверљивог писма Ћурчићевог, које је писао Луки, неколико месеци после прекрштавања, види се ово: Ћурчић храбри Луку, да одржи дату му реч остане чврст и сталан“. И да пише Ферарију, како му је Ђурчић писао да остане сталан, да без бриге спава. (Ферарија ће дабогме бити Ћурчићу благодаран за то) види се, да Ћурчић обећава за то Луки куле и градове, које ће му израдити код Ферарија. Напослетку тражи, да му Лука врати то његово поверљиво писмо, чим га прочита, као што су се договорили. Но нека из оригиналног Ћурчићевог писма сваки сам суди. То бар није ни мало тешко. Улога Ђурчићева се у овој ствари мора најодлучније осудити. Он се не може бранити, да ствар није бог зна како важна, ако један српски сељак прими католичку вероисповест. Но он, Стеван Ћурчић, председник новинарског удружења у Србији, повереник између краља Александра и патријарха Георгија, он, који је био на прагу да уђе у министарство, не може рећи, да није схватио потпуно значај Фераријевог роварења. Знао је он куд шта смера. Ал узмимо да није знао. Рецимо, он је мислио, да је то тек само пасија „шпорт“ Фераријев, да преведе једног српског сељака у крило католичке цркве. Па онда питамо: Сме ли ма који православни Србин, најмање председник српског новинарског удружења у Србији помагати такве „шпортове“. Сме ли се заузимати за то, да један српски сељак пређе у крило католичке цркве. кад је већ прешао, те се почео да каје, сме ли се заузимати за то, да тај јадник остане чврст и сталан оном што је учинио?! Он то не сме. У осталом из Ћурчићевог писма Луки, види се, где он моли Луку, како да пише Ферарију, да би богати издашни Ферари уверио се, колико се Ћурчић труди, да се нова католичка овчица не врати опет у крило православне цркве. Изнели смо шта све сведоче документи, које не може нико ни побити ни изврнути. Ти су документи по себи потпуно довољни. Но има их још. За све то документе нудили су 20.000 динара. Но онај у чијим се рукама налазе, није их дао. Ван тих докумената има још један класичан сведок, коме је саветовао Ђурчић, да не буде луд да не исправља криву Дрину. Нек узме новац и ћути. А тај новац је долазио за Србију из Париза, Беча, Лондона, Брисла, Ђенове. Покрштени Лука преселио се на захтев Фераријев из Јаковца у Књажевац. Треба да га виде што више њих, како се лепо материјално у свему развија човек, који је оставио православну веру и прешао крило католичке цркве. На удици Фераријевој Лука је згодан мамац, и тај мамац постављен је на видније место Књажевцу. Но ми држимо, да је за сад излишно ићи дубље у ствар. Она три документа, која износимо на 6. страни овога листа, потпуно су довољни, да бенгалском осветлењу покажу: католичку пропаганду у Србији, „добротвора српског“ Филипа ла Ренотијера од Ферарија а исто тако његове побратиме.
Један од тих побратима, Стеван Ћурчић у овај мах ради живо на томе, да се створи нова демократска странка у Србији, у коју да уђу сви поштени људи и искрени родољуби. Дабогме он! Нас спопада језа. Краљ се до душе промениоу Србији, али су људи остали стари…
Католичка пропаганда у Србији
На уводном месту донели смо чланак под горњим насловом. Овде саопштавамо документе, на које се позивамо том чланку.
- Покатоличење Луке Стефановића.
Копија Званичне сведоџбе о покатоличењу Луке Стефановића, ратара из Јаковца у Србији (округ тимочки), Варошки Магистрат у Карловци. Градско поглаварство у Карловци. Број 519/сз. 895
Уредовна потврда
Подписано градско поглаварство овим службено потврђује, да је у матрикули крштених овомесне Римокатоличке парохије за годину 1894. између текућих бројева 54 55. власторучним рукописом овдашњег Римокаличког пароха пречасног господина Павла Жетића ово заведено: 1894. дана 12 . свибња , Лука Стефановић ратар из Јаковца у Србији 32 године стар, до сада грчко- источне Православне вероисповести, желећи повратити се у крило Римокатоличке цркве, у чланове вере баше довољно подучен и у свем нужном довољно упућен, положио је данас 12.свибња 1894. У капели “Госпе од нура“ пред трима сведоцима Римокатолицима, наиме: Филипом Ла Ренотјером племићем Фераријем, Илијом Микићем учитељем пучким и Гастоном Шаронатом по бискупском обреднику прописану вероисповед, пошто сам на то овлашћен пречасним бискупским Ординаријатом у Ђакову бр.481. од 10. Травња 1894. Посведочим ја Павао Желић в.р. конзисторијала и жупник.
У Карловцима, 25. јануара 1895. г. Градоначелник О.А.Јанковић, и печат магистрата В. Карловца Тврдим истинитост Љуб. Р. Тимилић из Београда.
II.
Ово је писмо писао на српском језику Филип Ла Ренотије покатоличеном Луки кад је он почео да се љуља, у циљу да његову „милу душу спасе и подигне, јер има о томе од Бога одговорнст“.
Писмо Филипа Ла Ренотије од Ферарија
Париз, 9. новембра 1895.
Драги мили мој брате Лука! Ја сам примио твоја два писма, између мојих борби и битања које нису престале и сваки дан јако уморно и подуже. Ја мислим увек од тебе, лежим код твога срца, желим да скоро опет се загрлимо и пољубимо, да код тебе имам неколико утеху неколики мир. Драги брате, ти мени кажеш да ја не се бринем за тебе, ја се надам, да нећу имати узрока да се бринем за тебе, ја се надам, да нема ту узрока да се бринем, мени је мило, да ти не си имао ове неприлике од којих си се бојао, али мили брате, ја од тога се бринем, да ти се бојиш томе, то мени је опорна највећа мука, ја сам врло несретан да видим, да ти немаш ову силу, која је мени потпуно нужна да ти не мариш све то и добро сталан останешу томе, што си драге воље правио, кад ја сам имао срећу, да постанеш син католичке цркве, које треба да ти у свакој прилици останеш добар и веран син, као сами Ћурчић и Капетановић теби су саветовали, макако они несу члани ове цркве. Знаш, мили брате да ја имам највећу нужност, да ти си увек томе сталан да немаш ништа муке на овој прилици; не кажем да је нужно, да ти сваком причаш што није његова ствар, али молим те мили брате, ако ти хоћеш мени бити добар веран брат нећеш никад отварати ове ране које Јулиуст сваки дан свирепо страшно отвори, да ти си сталан побожан да ти само томе слушаш што теби каже Жетић што теби у зиму у Женеви објасниће Гастон, који је нама добар пријатељ и род. Знаш, мили брате, да ти ми си све то обећао, и јасе надам, да бићеш сталан у томе, јер то мени је ствар најважња, ја не живим, кад се бојим да ти због других се бојиш и стидиш, ја између моје тврде борбе, увек мислим од твоје миле душе, коју ја хоћу не само спасти али и подигнути, што ја имам томе, од Бога одговорност. Ја ћу о свим овим стварима писати Ћурчићу, кад имаћу неколико време кад биће мало омекнуће моје непрестане свађе, Јер није лако српски све теби објаснити, као на срцу имам и мислим јер ја се бојим да због језика не се споразумемо. А ја не разумем зашто Милунка и родитељи су се бојали са нашег пута, јер кад ти си самном, не може бити да некаква опасност теби се деси изван Србије, такова опасност како си мислио, не може те пратити. Ја то све не разумем, бојим се, да ти такову муку си без узрока си патио, али ја се бринем да ово буде знак, да ти од људи се бојиш, знаш, мили брате, да то не треба, то ће теби изразити наш добар Гастон. Ја желим из дубине душе, да ти си као он је. Молим те јако мили брате, да ти не се бојиш томе више, него се боји Гастон, који добро разуме да од нечега треба имати бригу у овим стварима. Хоће Гастон у зиму теби говорити опширно о свим овим околностими, надам се, да ти му ћеш веровати. Међутим те молим, да мени отворено све пишеш, да мојим писмима потпуно одговориш, јер знаш, да хоћу, да ти се брату без стида срамоте кажем. Те љубим из дубине душе, Милунку родитеље поздрављам, ти мени кажи где болес …овје Твој брат до гроба. Филип.
III.
Писмо Стеве Ћурчића Луки Стефановићу коме га храбри да остане непоколебив u својој новој вери. моли га да пише Ферарију Париз, како га он (Стева Ћурчик) храбри томе, да ће он Ћурчића послушати.
-“Застава“ 26.јун 1903.
НИКОЛА КАПЕТАНОВИЋ: У СТВАРИ КАТОЛИЧКЕ ПРОПАГАНДЕ У СРБИЈИ
Добили смо ову изјаву:
- бр „Заставе“ од 26. јуна о. г. штампан је чланак: „Католичка пропаганда у Србији.“ Ту је поред осталога, о мени речено: да сам се у мају 1894 год. побратимио у књажевачкој цркви са г. Филипом Ла-Ренотјером, да сам наговарао Луку Стевановића, да пређе у католичку веру.
Изјављујем, да је то пакосна измишљотина. Никада нисам ни помишљао на то побратимство нити га закључио. О њему сам дознао тек из „Заставе“. Луку Стевановића, бившег жандара из Јаковца, нити сам наговарао да се покатоличи, нити сам знао шта он намерава да ради. Ја сам тек у „Одјеку“ од 28. септембра 1894 год. прочитао једну нотицу да је Лука прешао у католичку веру.
Кад сам га на путу између Кладова и Текије о томе пигао, он ми се правдао, да није католик, да су му у Карловцима само читали неке молитве, у католичкој цркви. Је ли Лука остао католик, или се вратио у православну веру, дознаће се најбоље из одговора, који ће он сам дати. Напуштање једне вере прелазак у другу, није ни злочин ни преступ, који казнени закон забрањује и казни. Често се чује, како се тај и тај покрстио, напустио мојсијеву, мухамедову или католичку веру, прешао у православну. Чак се јављају имена кумова. који су томе обреду присуствовали. Да је промена вере злочин, не би се износило на јавност мањ ако неко мисли да сви иноверци остали Хришћани, мо гу слободно мењати своју веру, само православни да не могу.
Кад је бивша српска Краљица Наталија, не давно прешла У католичку веру, сраски листови јавили су то без икакве прекомерне љутине. А у „Застави“ излази чланак од пет по стубаца, о једном сељаку, који се пре година покатоличио, из чега изгледа, да је по мишљењу писца, за Српство православље много важнији један бивши жандар, од бивше српске краљице Наталије. Зашто? Писац ће то најбоље знати. Данас се на све стране говори, како не треба правити никакву разлику између Срба према вери коју исповедају, у слободоумној „Застави“ подигла се толика вика, што се Лука покатоличио 1894. Год. Како се слаже то средњевековно гледиште са данашњим начелом брат је мио, ма које вере био? Што је Лука 1894. г. прешао католичку веру, не Србији, него Карловцима што „Застава“ тврди, из тога усамљеног случаја, не може се извести, да је г. Филип мисионар католичке пропаганде Србији. Толика узбуна и одбрана од католичке пропаганде, још би се могла разумети, да овде није реч о једном Луки, бив. жандару, него да су по жељи г. Филипа, покатоличени више њих, или бар још један, или да је г. Филип ма шта радио на ширењу католичке вере у Србији. Али овако не може се разумети, од куда је на што толика узбуна, кад се износи, да се Лука није покатоличио јуче, него пре година, што је било добро познато г. Љубомиру Тиминићу, о чему имам његова писма из 1894. године. Ствар та изнета је на јавност још 1894. год. и тада је г. Филип дао изјаву, да он нема ни воље ни потребе, да буде најамник религиозне пропаганде, од онда, нико више томе није ни говорио, док „Застава“ није ту стару ствар подгрејала. Филип Ла Ренотјер није заслужио да Срби везују за његово име измишљену легенду о католичкој пропаганди, да томе добротвору српском, говоре са омаловажењем и оним тоном, којим је чланак „Застави“ написан. Кад су Бугари напустили Пирот први богат прилог који је добила пиротска сиротиња послао је Филип. Пострадалима од поплаве у Љубовији послао је телеграфским путем 1000 динара. Поплављени у Пироту, добили су такође леп прилог од њега. Он је давао богате прилоге: сиротињи, инвалидима, болници, црквама, манастирима, сиротним ђацима, ђачкој трпези, пе вачким друштвима, женском друштву, стрељачком друштву, колу јахача… Поклонио је ђацима 50 комада комплетног тумачења јеванђеља од Фирмилијана. Познавајући његове искрене симпатије спрам Срба и Српства, његову ретку племенитост, имао сам оправданих разлога надати се, да ће он и убудуће помагати сиротињу у Србији у извесном моменту, поред онога, што је до сада учинио, оставити Српству један поклон, достојан свога имена. Дивну палату у Паризу, у улици Виреи, вредности од неколико милијуна, поклонила је његова мати за аустро угарско посланство.
Али, кад се међу Србима нашло таких људи, који су из ниских, себичних материјалних интереса, почели да клеветају овога добротвора, да се на њега бацају блатом, могуће је, да ће моја нада остати неостварена, у ком случају, велики део одговорности има да падне на оне српске новинаре, који су лакомислено пропуштали ове гадне неистине. Молим уредништво да публикује ову моју изјаву.
Београд, 23. јуна 1903. Н. Капетановић, адвокат.
Коментар редакције “Заставе“
Саопштили смо ову изјаву, јер треба да се чује друга страна. Сад смо слободни да ми кажемо неку реч. То толико пре, јер нам се на крају пребацује лакомисленост. што смо у „Застави“ пропустили неистинитост, јер Бог зна, хоће ли сад Филип Ла Ренотјер оставити Српству достојан поклон. У 139. броју „Заставе било је, да се Филип Ла Ренотјер мају 1894. г. Побратимио у књажевачкој цркви са Стеваном Ћурчићем и Капетановићем адвокатом из Београда. Горња изјава побија то. Нисмо стању да побијемо ово никаквим документом док тако стоји ствар, морамо да верујемо, да је та ствар неверно представљена у „Застави“. То радо констатујемо.
А сад да пређемо на праву ствар. У горњој изјави расправља се надугачко, да прелаз из једне вере у другу није реткост и није забрањено законом. Кад је краљица Наталија преврнула вером није било прекомерне љутње, сад се дигла граја због једног жандара. Напослетку пита се: Како се слаже то средњовековно гледиште, са данашњим начелом: Брат је мио које вере био!? Ама није о томе реч. Кад неко мења веру из начела из чистих побуда не може му нико пребацити. Кад то чини ради материјалне користи друга је ствар. Но Лука Стефановић који је променуо веру, није ни једном речи нападнут „Застави“. Нападнути су они, који су наговарали Луку да прими католичку веру. Ти, који су то радили, били су православни Срби, угледни људи, док су они православни, немају права да другом саветују, да се одрече своје православне вере. Јер чиме да се објасни то? То је оно, што је „Застава“ осудила код Стеве Ћурчића и Н. Капетановића.
Из писма Стеве Ћурчића, које је штампано у 139. бр. „Заставе од г. види се, да је он бар том приликом наговарао Луку, да остане сталан оном што је учинио, а Филип (Ла Ренотјер) ће га „од сад још већма волети и оно учинити“. Ту се дакле радило о обећањима. То нису средовечни појмови. Баш „по данашњем начелу“ мора се осудити верска пропаганда, која ради са обећањима и новцем. Узгред напомињемо, да је нами г. Капетановић у уредништву „Заставе“ показивао признаницу Луке Стефановића у којој Лука признаје, да је добио од Филидп Ла Ренотјера 30.000 динара, од добре воље као поклон. Лука је просг сељак, Филип Ла Ренотјер је високо образован човек. Па може ли образован човек, једнога јадника наговарати да промени веру или да остане сталан томе, кад му је „добротвор“ дао 30.000 дин. Не, не! Оно није добротвор јер је осрамотио своје доброчинство, кад кидише на савест онога, коме је учинио добро. Та: „брат је мио које ве ре био .. .“ Никола Капетановић тврди у својој изјави, да није наговарао Луку да се покатоличи. Ми би морали то да верујемо, да нема оног писма Филипа од Ренотјера у коме пише Луки ово: „ кад сам ја имао срећу да постанеш син католичке цркве, које треба да ти свакој прилици останеш добар и веран син, како сами Ћурчић и Капетановић су теби саветовали, ма како они нису члани ове цркве. Шта значи ово? Ово пише сам Филип Ла Ренотјер, кога Капетановић толико уздиже и поштује. Тешко је претпоставити да би он то писао Луки, да није истина. Јер Лукуу томе није могао обманути Капетановић,у овоме што је главно не вели ни једне речи. Не каже: Писмо Ла Ренотјерово није верно. Не покушава ни да оне речи протумачи друкчије? Он то не може и прелази преко тога. А јавно мнење баш сад, после његове изјаве има права да верује оно, што је написао Филип Ла Ренотјер. Тим је ова ствар за нас решена, ми остављамо јавном мнењу да пресуди. У изјави има ово питање: Но зашто је ова ствар покренута у „Застави“ сад, кад је Филип Ла Ренотјер још 1894. год изјавио, да он нема ни воље ни потребе, да буде најамник религиозне пропаганде? Па за Бога баш зато, што су искрсли документи, који доказују, да је он имао воље за то да не стоји оно од 1894. године.
Што се тиче доброчинства Филипа Ла Ренотјера ми смо и у том погледу слободни од свију „средовечних назора“. Никаквим новцем никаквим доброчинством се не купује изниман положај. Што се мора замерити сваком обичном човеку, мора се замерити и добротвору. Кад би хтели да цепидлачимо имали би права рећи чак то: Добротвору, који хоће да важи као човек од срца морају се неисправности још већма замерити но другоме.
Филип Ла Ренотјер дао је на добротворне цели Србији неколико десетина хиљада франака. И кад је реч ружној ствари, онда ми имамо далеко лепше мишљење о Србији и српском народу, да би увлачили у тај спор питање: Колико је ко поклонио, колико је ко хтео поклонити. Ми смо тврдо уверени, да Србија не оснива своју будућност изгледајући ма чије поклоне. Истина је преча од свега, понајпре, преча од поклона. тога се на све оно, што је речено поклонима, не осврћемо се даље. То није разлог; томе није било ни места.
Но кад се не може да одговори на оно, чему је реч, онда се обично потрзају ствари, којима није реч. А реч је о оном месту у писму Филипа Ла Ренотјера, у коме вели, да су Ћурчић и Капетановић наговарали Луку да напусти своју веру. Кад будемо говорили о изјави Ћурчићевој, биће можда цела ствар још јаснија.
При завршетку листа добили смо изјаву Луке Стефановића. Он изјављује, да га нису на Ћурчић ни Капетановић наговрали да прими католичку веоу. Ако је кривица, његова је кривица. Његов добротвор Ћурчић саветовао га је само то, да не иште сваки час новац од Филипа, у том правцу мора се тумачити писмо Ћурчићево. (Зар оно, да остане сталан оном што је учинио ?! Пр. ур. „Заставе“). У тој својој изјави тврди Лука Стефановић од речи до речи ово: „Писмо оно које је сасвим написао мој побратим Филип Ла Ренотијер, које је изашло најпре у „Застави“, у „Новом Саду“, за тим „Уставној Србији“, „Малом Журналу“ у Београду, лажно је. Ја га примио нисам, нити сам га икад мојим очима видео“. Ова завршна реченица значајна је. Рукопис писма је Филипа од Ренотијера. Капетановић адвокат, који је заступник Филипа Ла Ренотијера у Србији, познаје Ренотијеров рукупис и не каже, и не може да каже, да то писмо није право, него то сад каже Лука, и то адвокатски, завијено… Лажно је, јер га он никад није примио нити својим очима видео…“ Толико за сад о том.
-“Застава 3.7.1903-
„Католичка пропаганда у Србији“
Одговор Стевана Ћурчића.
Како је покатоличен Лука Стефановић, о томе Ћурчић пише ово: „Једнога дана дође Филип Ла Ренотијер, са својим пријатељима и са Луком из Аустро-Угарске у Београд. Тога пута остадоше они само један дан у Београду, за тим сви се одавде лађом кренусмо у Кладово, где Филип има своје винограде. На путу сам приметио, да друштво није расположено као обично, Лука да је са свим утучен. Гастон, један од пријатеља, објашњавао је, да нерасположење долази од умора, јер друштво је већ три недеље на путу, па су сви заморени. Сутра дан ми је тек било јасно, за што су они били нерасположени. Када из Кладова пођосмо колима у Текију, тадашњи поштар кладовски, који беше поред многих осталих Кладовљана гост Филипов на ручку, даде нам „Одјек“ и рече, да у њему има нека новост, која ће нас интересовати. Примисмо новине и седосмо у кола. Кад стигосмо у Текију, морали смо чекати, да се спреме чамци, на којима ћемо се превести у Ршаву. Ту прегледасмо „Одјек“ и на велико изненађење прочитасмо, да се Лука покатоличио у Карловцима. Мене и Капетановића та је вест поразила као гром из ведра неба. Питасмо их шта је у ствари, и добисмо одговор, да се Филип побратимио са Луком у католичкој цркви у Карловцима, да ће то исто они учинити у православној цркви Књажевцу. Лука није много говорио, него је само толико рекао, да он управо не зна шта је било, да ли само братимство или католичење, зна само толико, да се није свлачио, да није водом посипан, ни мазан миром, да му је читана молитва на неком језику, који он дотле није никада чуо.
Онога вечера стигосмо Херкулову Бању. Ту је било бурних сцена. Ја сам пребацивао Филипу и осталима, који су са њиме били у Карловцима, да су урадили рђаво дело, то што су учинили са Луком, а Капетановић је исто тако чинио прекоре. До зоре је трајала препирка међу нама. Они се извињаваху тиме, што католички поп у Карловцима није хтео да шизматика (Луку) побратими са Филипом да је за то, бајаги интересу Лукином извршено католичење, да би они могли бити побратими. Сутра дан смо одмах прекинули даље путовање и вратили се Београд. Они су сви отишли у Будим-Пешту, нас тројица Срба у Београд.
Па шта је било када смо се вратили? Лука је отишао пок. митрополиту Михајлу, коме је све испричао. Митрополит га је одвео придворну капелу, по обреду наше цркве вратио православну веру. Сутра пок. митрополит писмом је известио свему тимочкога владику, који је хвала Богу жив, који ће све ово потврдити. Овај је пак јавио то проти књажевачкоме, у чију нурију спада Лука. Поред њих зна ту целу ствар од митрополита Михаила његов тадашњи писар, садашњи секретар духовнога суда Милутин Прокић. Ја се на епископа, проту и секретара позивам, ко не верује, нека их слободно пита. Од Луке учињен грех, одмах је покајан. И сам Лука Стефановић вели у 181. броју „Београдских Новина“ ово: „Кад сам незнајући учинио онај грех у Карловцима, ја сам по савету мога искреног пријатеља добротвора г. Стеве Ћурчића, одмах отишао митрополиту Михајлу Бог да му душу прости, он ми је у цркви грех опростио“. У истом том броју има о тој ствари уводном чланку ово: „Јесте, Лука је био покатоличен, као што је могао бити потурчен, да до њега не буде ни мало кривице. Да ствар тако стоји у истини, доказ је томе, што се одмах вратио у православље, чим чим је сазнао шта је њиме урађено“. Хоћете ли још потпунијег доказа, да Ћурчић и Капетановић нису наговарали Луку да се покатоличи?! Та потпунијег доказа већ не може ни бити. Јер не само да они нису знали, да ће Филип католичити Луку, него то није знао ни Лука. Лука Стефановић је на превари покатоличен. Он мисли њега братиме Филипом, овамо га католиче. Тек је из „Одјека“ дознао кукавац шта су њим урадили у Карловцима. Па тек Ћурчић и Капетановић ?! Њих је та вест поразила као гром из ведра неба. Ово је сад дабогме друга ствар. Ако је то истина г. Ћурчићу, онда је тај ваш Филин Ла Ренотије, један врло гадан зликовац. Ил кажите ви: како да се се крсти таква радња, кад интелигентни људи, ухвате једног „сељака жандара“ покрсте га на превари. Кажу му: Ти ћеш се само братимити, они га преведу у католичку веру. Та ово је злочин најодвратније врсте. Тај је тежак злочин свакако застарео, но застарео само по кривичном закону, али није застарео не може никад застарети пред јавним мњењем.
Каква би морала бити српска полиција, која би после те ужасне оптужбе Ћурчићеве и Лукине смела пустити на земљиште Србије Филипа Ла Ренотијера. Људи, људи, видите ли ви на шта ће ово да изађе?! Терајући лисца, ми истерали курјака. Па како стојимо тек са парохом Жетићем, који је извео Лукино католичење у Карловцима? Он је Хрват, могао се сасасвим лепо споразумети са Луком. Видите ли молим вас, он је био гнусан помагач гнусног дела Филипа Ла Ренотијера. Покатоличио човека, није ни питао: жели ли он то није му ни казао шта ради с њим, још мање да га је испитао: да ли познаје начела католичке цркве, као што би му то била најстрожија дужност. Па онда има ту фалсификација матрикула крштених у карловачкој цркви. Тамо стоји као што смо изнели „Застави“ званично забележено, да је Лука „желећи повратити се у крило римокатоличке цркве чланцима вере наше (католичке) довољно подучен, свему нужном довољно упућен, положио је прописану вероисповест…“ Јелте да је страшно што су учинили са кукавним Луком?! Но знате ли шта је још страшније?! Кад је изашло ово гнусно дело на видело: шта ради Ћурчић шта ради Лука ?! Ћурчић индигниран пребацује Филипу и осталима, да су урадили рђаво дело што су учинили са Луком. Али поред свега тога, 5-6 дана после тога, Лука се братими са Филипом у књажевачкој цркви и склапа њим званичан уговор о побратимству, а Ћурчић потписује тај уговор као сведок. Па шта кажете на ово понашање Ћурчићево? Па не само то, него Ћурчић данас не може довољно да нахвали племенитост Филипа Ла Ренотијера. У 180. броју „Београдских Новина“ вели Ћурчић Филипу Ренотијеру: „Иначе човек високог образовања дубоког знања, доброга срца, питоме нарави племенитих осећаја.“ Па не само то. Него да ви видите каква је ужасна морална ругоба био митрополит Михајло. У 186. броју Ћурчићевих „Београдских Новина“ има од речи до речи ово: „Кад је вест о Лукином католичењу избила на јавност у „Одјеку“, кад је Лука повратком у православље свој нехотични грех био поправио, митрополит Михаило, говорио је: „Тај је човек Филип необичан пријатељ, који нам је потребан; он је приложио сјајно одејаније манастиру Раваници, богато је обдарио манастир Суводол, откупио је масу књига Фирмилијанових за сиромашне богослове, непрекидно чини поклоне црквама и манастирима. То ваља поштовати тим пре, што је Лукина нехотимична грешка поправљена“. Дакле баш тако митрополит Михајло?! Кад је дознао за сва она неваљалства, којима је преведен Лука из своје православне вере, митрополит Михајло још уздиже до неба Филипа Ла Ренотијера. Он вели да је тај човек необичан пријатељ Србије и јако јој је потребан, та приложио је сјајно одјејаније манастиру Раваници, богато је обдарио манастир Суводол итд. итд.
Кад човек све ово прочита, па да може да поверује, сто пута би се већма узбунио но што се узбунио кад прочита истину. Оставите се ви г. Ћурчићу извртања. Јер као што ћете се сад може бити сами уверити, Ви много горе пролазите ако усвојимо вашу приповетку, но кад усвојимо истину. Нарочито ће вам се ваш пријатељ Филип Ла Ренотијер захвалити што сте га онако изнели пред свет.
„Београдске Новине“ пуне су докумената. Има ту Тимилићевих писама, писма неког Јевреја, која сва скупа ни мало не бране Ћурчића, ни Филипа Ла Ренотијера. Та писма треба да докажу, како су уцењивали Филипа Ла Ренотијера. Ако је то истина, онда је то врло ружна ствар само се с друге стране знамо, дау огромној већини случаја и има нечега у ствари, кад се уцењује. Но зашто Ћурчић није набавио и штампао онај докуменат, који сведочи, како је митрополит Михајло превео Луку православну веру?! Та зна се, како иду те ствари. У митрополији београдској мора да има забележен тај чин, ако се у истини догодио.
Шта нас Ћурчић упућује на тимочког владику и проту књажевачког који су извештени са београдског извора, зашто не захитити из самог извора? Баш да је преведен Лука опет у православну веру, што сумњамо, то је свакако извршено кришом од Филипа Ле Ренотијера. Одмах ћемо рећи, зашто имамо права сумњати, да је Ћурчићево причање у том неистинито. – Католичење Лукино догодилосе 30. априла 1894. г. (по нашем календару). А после 7 дана дакле 7. маја исте године, побратимио се Филип са Луком у књажевачкој цркви и направише судски уговор о побратимству. У том уговору (који је сам Ћурчић штампао у 183. броју “Београдских Новина“) има ово место: 11. Ми (Филип Лука) један другоме признајемо уступамо сва, без икаква изузећаиморална законска права, која имају рођена браћа један према другом т. д. Под тим уговором потписан је Ћурчић као сведок. 185 броју „Београдских Новина“ има о томе ово: „Побратимство између Филипа Ла Ренотијера и Луке Стефановића извршено је на свечан начин у књажавачкој цркви 7. маја 1894. године и утврђено и законским документом, који је добио потврду од књажевачког првостепеног суда. Према писменој обавези, коју је Лука издао Филипу, Лука се имао за тада задовољити сумом новаца, коју му је Филип тада дао, с тим да му после 5 година поклони још три-пут толику суму“.
Побратимство Лукино било је дакле скопчано по њега са великом материјалном добити. А то се побратимство извршило књажевачкој цркви дана после католичења његовог. Види се јасно: Филип Ла Ренотијер хтео је да награди Луку тек пошто се покатоличио. По причању Ћурчићеву Филип је наградио Луку зато, што је Лука спасао Филипу живот 1886. године. Наградио га је 1894. године за оно, што му је Лука учинио 1886… Не, не! Кад један сељак, жандар, спасе живот једном од најбогатијих милијунара, онда тај милијунар не чека 8 година, да се одужи сиромаху. То о спасавању живота је прииоветка. Него је Лука награђен 7. маја 1894. године зато што се пре тога, на неколико дана покатоличио. Кад се ствар овако узме, онда је врло јасна можемо је разумети ми обични људи јер она милијунарева захвалност после осам година, не иде нам никако у главу.
Да имамо право овако сумњати, на то нам даје права сам Ћурчић. Читали сте његову причу на почетку овога чланка. Католичење је било 30. априла. Дан после долазе Филип и Лука у Београд. Сутрадан иду у Текију, Оршаву, па Херкулову бању. Ту је било бајаги оних бурних сцена. Онда вели Ћурчић од речи до речи ово: „Сутра дан смо прекинули даље путовање и вратили се Београд. Они су сви отпутовали у-Будимпешту, нас тројица Срба у Београд (Ћурчић, Капетановић Лука)“. Но после 3 дана ми видимо, да се потписује у Књажевцу акт братимљења између Филипа и Луке, сведочи Ћ. Ту се нису баш здраво разишли, како то излази из оне приче. Та прича Ћурчићева је лаж. Но то је ситница, за коју нећемо ни да се хватамо толико.
Главно је ово: Испочетка у 179. броју „Београдских Новина“ изјавио је Ћурчић са пуним потписом имена свога ово: „Ја сам по жељи Филиповој писао Луки неколико поверљивих писама о томе и од Луке сам на њих добијао одговоре- који су у мојим рукама и који несумњиво доказују, да се моја преписка са Луком тицала само предмета у тражењу новаца и ничему другом“. Да се то тако не може разумети, то смо доказали. Сигурно су други казали Ћурчићу, да му је изговор врло слаб. Узмите на пр. ове Ћурчићеве речи: „Твој брат Филип жали ми се, да из твојих последњих писама види, да ти као да ниси сталан у ономе, што си учинио. Пиши му у Париз, да сам ти ја писао да сам ти саветовао, да останеш чврст и сталан у ономе, што си учинио да ћеш ме послушати, он нека мирно спава нека се не брине .“ Сад је Ћурчић увидео сам да се то не може тицати новца. Пре је било: Лука је обећао да неће искати новаца од Филипа, ја сам га световао да не иште. Ал сад вели Ћурчић у 185. броју „Београдских Новина“, дакле недељу дана доцније, да се оне речи: „Да буде чврст и сталан у ономе што је учинио тичу побратимства те ће га Филип још више волети и оно учинити т.ј. издати му остатак обећане суме. Јесте ли видели ово: Филип Ла Ренотијер милијонар, побратимио се са сељаком жандаром Луком! Направили уговор о побратимству. По том уговору има Лука нека права на Ренотијерово имање, бар оно које је у Србији, Лука прети да неће да остане сталан. Неће да остане побратим Филипов. Јер ето Филин се тужи Ћурчићу, да Лука као да није сталан у ономе што је учинио, т. ј. побрагимству.
О Лука, Лука, како си мали, па опет велики. Католиче те, ти не знаш шта раде са тобом, после презриво хоћеш да одбијаш побратимство милијунара, које је тако корисно по тебе. Мора да дође Ћурчић, да ти пише писма, да останеш “у томе чврст и сталан“. Ти српска читалачко публико, како си стрпљива и задовољна. Можеш ли ти све то прогутати? И можеш ли сварити? Ако можеш, са наше стране једно велико: Наздравље! За сутра имамо још две три завршне речи.
“Застава“ 9.7.1903-
„Католичка пропаганда у Србији“
Одговор Стевана Ћурчића.
IV.
Једва једаред! У 188. броју Ћурчићевих „Београдских Новина“ има изјава Филипа Ла Ренотијера. Она гласи:
И з ј а в а
Пре девет година ја сам „Одјеку“ отворено изјавио, да немам ни воље, хвала Богу ни потребе, да будем ичији најамник, па било то ма какве политичке, или религиозне пропаганде.
Са Луком Стефановићем, који ми је у извесној прилици, на моме путовању из Пирота у Књажевац, учинио врло велику услугу, ја сам се побратимио у православној цркви у Књажевцу и у католичкој у Карловцима.
Католичку пропаганду нисам никад шириоу Србији, нити сам икада чинио најмањи покушај за то, што најбоље знају сви они Срби, са којима сам се састајао и виђао у Србији. Гнусна је дакле клевета, што се из прљавих мотива баца на мене са извесне стране.
На послетку имам да изјавим: да нисам пријатељ новинарске полемике, да, ма колико ме новине нападале и вређале, срце моје неће никада престати да куца за драги ми народ српски и за милу ми отаџбину Србију.
У Брислу, 2. јула 1903. године. Филип Ла Ренотијер.
Дакле Филип Ла Ренотијер „ништа не дознаје“- о католичењу. Није чинио ни најмањи покушај за то. Он се у Карловцима побратимио са Луком. Шта је сад ово?! Филип Ла Ренотијер сигурно не зна, шта је све признао његов пријатељ Ћурчић, па сам побратим Лука. Ћурчић је у муци својој испричао, да су Ла Ренотијер и његови пријатељи на превари покатоличили Луку. Још вели Ћурчић: Они су се бранили тиме, што католички свештеник није хтео да побратими „шизматика“ Луку са католиком, док Лука није прешао у католичку веру. Јадна одбрана! У званичном акту, о покатоличењу Лукином има, да је Лука положио пред свештеником прописану вероисповед католичку, да је свештеник карловачки извршио то католичење по раније добивеној наредби од бискупског ординаријата из Ђакова. Ништа се тамо није догодило случајно. Ћурчић је чак признао у 186. броју „Београдских Новина“, да је католичење Лукино извршено у католичкој цркви, која је одмах до православне српске цркве у Карловцима. Признаје, да је то католичење извршено уз пуцњ из прангија и свирку војене музике што је патријарха Георгија разгњевило. Ето све је то признао Ћурчић, само да лакше одбрани себе и докаже, да он нипошто не би наговорио Луку на такав корак, који ће да разгњеви његовог пријатеља Георгија. Ето какав је Ћурчић! Не само што је све избрбљао, него лепо бацио сву кривицу на Филипа Ла Ренотијера. Па буд признаје да је Филип покатоличио Луку, туд га још беди, да је то извршио на превари, јер Лука није ни сањао шта раде с њим.
Сиромах Филип Ла Ренотијер! Он не зна, како су га накитили његови пријатељи побратими, не зна како он сад изгледа пред српским светом, са овом закашњеном изјавом, којој тврди да се он католичкој цркви само побратимио са Луком Стефановићем. Ала је далеко заостао иза Ћурчића па Луке. Та ови су већ потанко изнели чак то, како је Лука преведен натраг у православну веру, како је митрополит Михајло дао донекле опроштај Филипу Ла Ренотијеру. Филип Ла Ренотијер ништа не дознаје. Много што-шта он није ни пре тога дознавао. Шта мисли он: Шта значе оне речи у Ћурчићевом писму које је писао Луки: „Пиши му (Филипу) у Париз, да сам ти ја писао да сам ти саветовао, да останеш чврст и сталан у оном, што си учинио да ћеш ме ти послушати а он нека мирно спава, нека се ни за што не брине!“ Само ти њему пиши Лука: Нека он не бере бригу све то њему овде Ћурчић израђује. Пиши му нек зна. „А ја о теби пишем Филипу најлепше ја се надам да ће те он сад још већма волети оно учинити“ – вели Ћурчић у свом писму Луки. Ти мени иди на руку ја теби већ давна идем. Ћурчић још пише Тимилићу и другима, како су хтели на рачун Луке и његовог католичавања да изнуде пара од Филипа Ла Ренотијера. Гракнуло им срце на његове милијуне! Хм! Како ли писаше оно Ћурчић Луки? Пиши ти само Лука ономе Филипу, нека не бере бригу. Ту сам ја Стева Ћурчић ја ти саветујем да останеш чврст и сталан у ономе, што си учинио. Ах проклети Тимилић онај Јеврејин Нисам Езро и бивши судија Јерковић, како им гракнуло срце на Филипове милијуне. Ћурчић је изнео у 182.-185. броју „Београдских Новина“ писма горњих особа, који су писали Филипу Ла Ренотијеру, Ћурчићу и Луки. Сви имају у рукама нека акта, знају што шта, што компромитује Луку Ћурчића и Филипа Ла ‘Ренотијера. Католичење Лукино било је 30. априла 1894. год. Прво писмо о тој ствари писано је 15. новембра. Но Ћурчић је свакојако први. Он је већ 9. новембра те године писао Луки, да пише Филипу Ла Ренотијеру како га Ћурчић наговара да остане сталан т. д. Врло је добар Ћурчићев чланак: „Лов на милијоне“, само није потпун. Треба свакојако да будемо захвални Ћурчићу што је штампао ону коресподенцију… Из ње се види, зашто је застала пропаганда јер како склепташе сви Филипа Ла Ренотијера, не би му били довољни ни Валдербилдови милијони… Сиромах Филип! Он је срећан, што нема права да располаже са наслеђеним имањем, већ само интересом. Да је имао права неограничено располагати са својим милијонима, давно би му били предигли паре, можда би једног лепог дана он тражио, да га преведу на православну веру да га посини Ћурчић. Заиста, како данас познајемо ствар, после овог случаја са Луком, ратосиљаће се многи многи католичке пропаганде у Србији. Нема римска курија тих новаца, нити тих мисијонара, да даду џевапа онима, који хоће њима да се братиме и пријатеље. Филип Ла Ренотијер и његов покушај у Србији биће без сумње застрашавајући пример. Према сведоџби Ћурчићевој, Лукиној, (да је он прво превео Луку на католичку веру) оде он још на робију, само да није ствар застарила. С те стране, ал само те, довикујемо ми: Споменик Ћурчићу, на кога са толико зависти погледају данас сви они, који су хтели као он, а нису умели.
Још једну реч. У 184. броју „Београдских Новина“ напада Ђурчић „разбојничку дружину“, која је потегла да изнуђава новац Филипа Ла Ренотијера и убије туђу част. Али на крају тога чланка има то, како се нашао неко, у кога није било ни довољно промишљености, ни довољно обзира према туђој части. Вели се, да та ружна брзоплетост не може донети части новинарским редакцијама. У овом специјалном случају, та брзоплетост „може врло лако нанети огромне штете некоме, који у овој ствари, што рекао наш народ, није ни куснуо ни лазнуо, да ђаво мора доћи по своје тд. ако је та претња завијена на крају, те се свршава са речима: „презрење свега поштенога света“, ипак разумем ту претњу. Разумем јој речи, схваћам јој дух. Познајем врло добро моћне везе Ћурчићеве, познајем оне „дистингиране особе“ на које је помишљао, кад је писао горње редове, познајем напослетку моћ и силу новца. И познајем и разумем! Све потпуно. Ја сам изјавио Капетановићу, да сам се увериоу истинитости оних аката, пре но што сам их штампао, да за све што је у „Застави“ писано и изнешено у тој ствари, одговарам ја. Није требало Ћурчићеве претње. Ја сам имао срећу да се уверим, шта значи то дирнути у зољино гнездо. ја сам добро знао то, шта сам дирнуо овом приликом. Знао сам да неће настрадати они, који су кусали и лизали, него онај који није ни кусао ни лизно. Али поред свега тога, слабо ме је стало, да ли ми што „врло али врло лако може нанети огромне штете“. Ако се не варам г. Ћурчићу ја не бих био први, јел те?
Да се бојим врабаца, не бих сејао проју. Што ми буде, биће ми! Само знајте то г. Ћурчићу, да ја нисам од оних, који не бих умео без претходне претње да уочим, из које је рупе измилила гуја. А онда ћу јој кад тад сигурно згазити не на реп, него за врат. Мислим да се нас двоје разумемо. Сад да нас разуме свет. Није ми мило и не могу лако да отрпим, где ми у својој одбрани пребацујете брзоплетост да не водим рачуна туђој части. А држим, није ни вами лако да остане на вами оно, што је изашло у „Застави“. Ова се полемика новинарска већ толико отегла, да јој треба учинити крај. Ја држим г. Ђурчићу да ствар тако стоји, да ви треба да тражите суд добрих људи који ће да испитају спорне ствари, сва акта, све сведоке па да реше. Остављам вами као „нападнутоме“, да учините конкретан предлог. Испадне ли у вашу корист, ја ћу учинити своју дужност и дати Вам свако задовољење. Јер немојте се варати г. Ћурчићу. Она ваша хвалисања по „Београдским Новинама“ како ви имате посла са људима од дистинкције (шта ли му је то Боже на српски?!) не могу никога ни чем да убеде. Прво сте почели у „Београдским Новинама“ чланке под вашим именом јер вам беше незгодно, да тим чланцима изјавите, да је лажно оно писмо Филипа Ла Ренотијера које је изнела „Застава“, ви прекидосте оне чланке. И потпустисте Луку Стефановића нека он изјави, да то писмо он није никад примио ни читао, дакле је лажно. Онда на основу те изјаве, коју му сами написасте, пискарате по „Београдским Новинама“ да је то писмо фалсификовано. Мислите то свет не види?! Они документи, који су штампани у „Застави“, још више ваша одбрана, говоре против вас сувише јасно! Ако не хтеднете да примите овој ствари суд часних људи, „добрих људи“, онда је то свакојако ваша ствар. Само што та ствар страшно заудара на гадну трговину на рачун Српства и православља. Ви ту ствар можете извијати, но само ћете се све већма заплетати, побити је не можете никада.
Јаша Томић.
-“Застава, 10.7.1903-
Ми смо Срби народ најнесрећни:
Сваки Србин, који се превјери,
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред Богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће,
ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило!”
Митрополит Петар II Петровић Његош
АУТОР: Ранко Јаковљевић