- Током Великог рата у Бугарској су биле десетине хиљада српских интернираних цивила и ратних заробљеника, али српска историографија то до сада није озбиљније проучавала. И поред географске близине и језичке сродности, и поред тога што је архивска грађа доступна већ скоро пола столећа. Ни о српским ратним меморијалима у Бугарској није се бринуло и истраживало. Отуд ненадокнадиви губици. Бројна српска гробља широм Бугарске зарасла су у шипражје, дрвени надгробни крстови иструлели, а оних који су знали где се она налазе одавно нема међу живима. Одговорност за овај прежалостан исход сноси, свакако, српска држава. Данас од свега имамо само једно војничко гробље у Софији и седам гробова српских добровољаца на Међународном војничком гробљу у Добричу, као и заробљенички мост у Комареву. А и о томе, благо нама, недовољно знамо
ПИШЕ: Милоје Ж. Николић
Фото: Милан Марковић
Потучене на Церу и Колубари, Централне силе су се 1915. реорганизовале и додатно наоружале. На фронт према Србији, поред аустроугарских, упућене су и трупе немачког царства. Ослабљена, исцрпљена, технички слабија и малобројнија, у то време без савезничке помоћи, српска војска нашла се наспрам армија двеју моћних царевина. Централне силе су на своју страну придобиле и Бугарску, обећавши јој велике територијалне уступке на рачун Србије.
Петог октобра 1915. Србију су са севера и запада напале Аустроугарска и Немачка. Истог дана Бугарска је објавила рат Србији и започела борбена дејства са истока. Пружајући жилав отпор, српска војска се повлачила према југу, односно Грчкој, иако и она тада не беше на српској страни. Бугарска војска је успела да пресече пут и пругу Скопље–Солун, приморавши Владу, Народну скупштину и војску Србије да се преко завејаних планина упуте према албанском приморју. Са армијом је кренуо и део народа.
Краљевина Србија окупирана је крајем новембра 1915.
Током борби, а и касније, заробљене су хиљаде српских ратника. Осим у Аустроугарску и Немачку, одведени су и у Бугарску где су распоређени по логорима којих беше пуна царевина Кобурга. Убрзо су им се придружиле десетине хиљада цивила оба пола и свих узраста које су одведене на присилан рад.
БОРБЕ У ДОБРУЏИ
Пошто је Србија била окупирана, а да би се олакшао притисак централних сила, Русија је на своју страну привукла Румунију, која је потписивањем Букурештанског уговора 17. августа 1916. ушла у рат на страни сила Антанте. Тим договором Румунији су обећана велика територијална проширења на рачун Аустроугарске која су се односила на Ердељ (Трансилванију) и на цео Банат до Тисе и Дунава. На рачун Бугарске јој је обећана плодна Јужна Добруџа. Према том уговору, Румунија је морала да отвори и држи фронт према Ердељу, али и да са руским трупама отвори војиште на Дунаву, то јест у Добруџи. Румунско-руским трупама придружила се и српска добровољачка дивизија, састављена махом од Срба из хабсбуршке монархије који су били руски ратни заробљеници. Било је међу њима и нешто мало Хрвата.
Српска добровољачка дивизија пуковника Стевана Хаџића била је у саставу руског 47. мешовитог корпуса под заповедништвом генерала Зајанчковског. Ратно стање између Румуније и Бугарске почело је у ноћи између 31. августа и 1. септембра 1916. Српска добровољачка дивизија сударила се 7. септембра са јединицама бугарске 6. бдинске (видинске) дивизије на прилазима граду Добричу. Иако су морали да издрже и јурише бугарске коњице, српски добровољци су скоро потпуно уништили непријатељску дивизију. Око тог града вођене су тешке борбе и следећег дана, 8. септембра, али то није много вредело. Због лошег ратовања Румуна, бугарска Трећа армија померила је фронт за дан хода према северу. На тој линији српска дивизија опет је примила тешке борбе 13. и 14. септембра. И у овим бојевима добровољци су разбили неколико непријатељских јединица, али залуд. Због неуспеха на другим деловима војишта, наређено је ново повлачење.
То је деловало разочаравајуће на српске добровољце, јер су се непрестано повлачили упркос сјајним победама и великим губицима. Током 34 ратна дана у Добруџи, септембра и октобра 1916, савезничке јединице су се непрестано повлачиле. После прве две борбе српска добровољачка дивизија имала је 2.600 војника избачених из строја. Они су у тим борбама успели да потуку 35, 36, 16. и делове 8. бугарског пука, наневши им губитке од 5.000 ратника.
Трећи велики бој водила је Добровољачка дивизија код Кокарџе и Сосуси Беја 18–20. септембра. И тада су добровољци нанели непријатељу озбиљне губитке, претрпевши и сами велики губитак у људству. Командант дивизије пуковник Стеван Хаџић јављао је руској врховној команди да су се добровољци одлично држали и да се морају убудуће боље чувати, јер ће овако убрзо нестати. Због тога су повучени у резерву да предахну.
После кратког одмора (22–30. септембра) дивизија се нашла у саставу добруџанске армије, која се састојала од пет савезничких дивизија. Добровољци су тада учествовали у борбама од 2. до 6. октобра 1916. код Амзаче и Едилкјоја. У боју код Амзаче 2. бригада Српске дивизије освојила је село и приморала на повлачење турску 25. низамску дивизију. Добровољци су имали тешке губитке: из строја је избачено 1.020 ратника (115 погинулих, 727 рањених, 178 несталих).
У последњу битку на Добруџанском фронту, код Енџи Махале и Едилкјоја, између 19. и 21. октобра, Добровољачка дивизија је ушла веома ослабљена, заморена и проређена. После тродневних борби, Дивизија се повукла 21. октобра. И тада је имала озбиљне губитке: 128 погинулих, 835 рањених и 472 нестала, укупно 1.435 војника и официра.
Од 22. до 27. октобра цела добруџанска армија се непрестано повлачила према Дунаву, па тако и Српска добровољачка дивизија. Српска дивизија прешла је Дунав код Иксаче новембра 1916. и нашла се у Исмаилу.
За 34 ратна дана у Добруџи Српска добровољачка дивизија имала је губитке од 53 одсто. Из строја јој је избачено 9.349 војника (722 погинулих, 6.147 рањених, 2.480 несталих). Од несталих се касније појавило 657 добровољаца у Допунском батаљону. Добровољачка дивизија избацила је из строја 14.800 бугарских ратника, запленивши четири топовске батерије, осам митраљеза и 1.450 пушака. За показано јунаштво Дивизија је одликована са 2.408 високих одликовања српских, руских и румунских.
Захваљујући савезничкој помоћи Немачке и Турске, Бугари су успели су да одбране Јужну Добруџу од руско-румунског напада, али то их је скупо коштало, што је знатно олакшало бугарски притисак на Солунском фронту.
СРПСКО ГРОБЉЕ У СОФИЈИ
Између светских ратова вођени су међудржавни преговори о српским гробовима и гробљима у Бугарској. Резултат је оснивање српског војничког и интернирачког гробља у Софији, на градском гробљу Орландовце. Започело је и остваривање планова за градњу војничких гробаља у Чаирлију (данас Речице код Сливена), Хаскову и другде, али то, на жалост, није приведено жељеном крају. Преговарачи који су представљали Краљевину СХС, касније преименовану у Краљевину Југославију, не беху на висини задатка. Бугари су успели да их убеде да је сврсисходније да се српски покојници широм Бугарске ексхумирају и пренесу на српско војничко гробље у Софији. Договор о томе постигнут је 1936, али није било времена да се спроведе у дело. За неколико година букнуо је Други светски рат, а потом је дошло до промене државног уређења у обе државе. Југославија је добила комунистичку власт која је била антисрпска, па је попреко гледала и на преживеле ратнике, а истраживање и уређење српских ратничких гробаља у Бугарској није јој падало на памет. Са друге стране, бугарски комунисти били су озбиљни националисти и одговарало им је да се не говори о помрлим српским ратним заробљеницима и интернираним цивилима. Тако су српски гробови и гробља широм Бугарске препуштени пропадању и забораву.
Заробљени српски ратници и депортовани цивили коришћени су за све врсте послова, посебно за најтеже: градњу путева, мостова, пруга… Радили су и у рудницима, каменоломима, фабрикама, на сеоским газдинствима, на сечи шуме… Спавали су најчешће у склепаним дрвеним баракама, често и без кревета. Беху у дроњцима и поцепаној обући.
Сваки заробљеник и интернирац је по доласку у Бугарску уписан у евиденционе књиге, a потом је добијао заробљеничку личну карту. Према српским архивским изворима, у Бугарској је у ропству било преко 80.000 лица оба пола и свих узраста. Помрло је 15.000 њих. Они и данас почивају тамо, па је Бугарска пуна српских гробова и гробаља.
На Српском војничком гробљу у Софији, на Орландовцима, сахрањени су ратници погинули у Балканским ратовима (1912–1913), као и они помрли или побијени у ропству 1915–1918. Гробље је мањи меморијални комплекс, на површини од 1.200 квадратних метара. Ограђено је ниским бетонским зидом, обложеним каменим плочама. По њему су постављени бетонски стубићи који носе разапете ланце. На улазу у гробље постављене су две плоче са натписима на српском и бугарском које обавештавају да се ту налази српско војничко гробље. Улазна стаза води до средишњег дела гробља, где су смештени гробница и споменик.
ЗАЛАГАЊЕ МИЛАНА РАКИЋА
- Споменик је правоугаоног облика, са стубом у средини и крстом на његовом врху, као и клупама изливеним са источне стране. На споменику је посвета: „Овде почивају српски хероји погинули 1912. и 1913. и помрли у ропству од 1915. до 1919.” На источној страни постављене су мермерне плоче, лево и десно од средишњег стуба, са именима српских ратника палих и умрлих у бугарском заробљеништву. Међу њима се налазе и четири жене. Испред споменика је гробница правоугаоне основе, прекривена армираном бетонском плочом. У њој се налазе посмртни остаци 456 погинулих или умрлих српских ратника који су 1918. били сахрањени на овом гробљу. Поред њих, у овом граду помрло је још 182 ратника. Није познато где они почивају; претпостављамо да су на истом гробљу. Дакле, у главном граду Бугарске сахрањено је 638 српских заробљеника и интернираца страдалих од 1912. до 1919.
Српско војничко гробље у Софији постоји од 1918. Имало је ограду од бодљикаве жице и велику капију. Било је 480 гробова и беху обележени дрвеним крстовима. Није имало чувара, па је већ 1923. било потпуно запуштено. Секретар југословенског посланства у Софији овако је описао стање на гробљу: „Бугарска сиротиња је зими одвлачила крстаче са гробова, капија је била срушена, жице покидане, а преко гробова су направљене стазе за пролазнике – те је било врло жалосно погледати у каквом се стању налазе гробови оних који су као заробљеници и интернирани помрли.” Стање је указивало на потребу хитне обнове гробља.
Југословенско посланство у Софији водило је преписку од 1925. са Министарством вера Краљевине СХС у Београду ради обезбеђења новца за обнову. Захваљујући великом залагању песника и академика Милана Ракића, ондашњег амбасадора у Софији (1921–1927), прикупљени су подаци о ратницима покопаним на гробљу. Министарство вера је у јулу 1926. одобрило посланству у Софији 100.000 динара „за уређење и одржавање наших војничких гробаља у Бугарској”. На нови захтев посланства од 24. фебруара 1927. „за подизање споменика и костурнице” у Софији, Министарство вера одобрило је још 45.000 динара. Урађен је нови план гробља и споменика, радови су изведени током 1927. Тада је гробље добило свој данашњи изглед. Свечано је откривено на Видовдан (28. јуна) 1928. Споменик је дело београдског архитекте Душана Миросављевића.
ОСТАЛА ГРОБЉА
За уређење осталих српских гробаља у Бугарској била су потребна велика новчана средства. Пошто се нису могла обезбедити, настојало се да се посмртни остаци српских ратника пренесу на војничко гробље у Софији. И на томе се веома споро радило, па је све остало на преписци. Ипак, посланство у Софији организовало је прикупљање података о гробовима српских ратника, на основу којих је требало донети одлуку о подизању нових спомен-обележја. У писму од 4. јула 1928. секретар посланства из Софије јавља у Београд: „… Мора (се) имати у виду да у Бугарској, овамо онамо, имају многе наше кости расејане. Има по подацима више од 15.000 гробова, негде су ограђени и сакупљени, а негде су измешани. Кад Министарство буде одобрило потребне кредите и кад политичке прилике буду дозволиле, моћи ће се прекопати сви наши гробови и кости пренети на софијско гробље, чија је костурница довољно велика да их прими.”
Покушај да се изгради костурница у Сливену и Горњем Панчареву није уродио плодом. На крају се одустало од изградње нових гробаља и костурница у Бугарској, а 1936. донета је одлука о пресељењу посмртних остатака српских војника из свих места широм те земље на војничко гробље у Софији. Тада је одлучено да се оно коначно и примерно уреди. Због спорости обеју страна, као и убрзаног приближавања новог светског рата, поменута одлука није остварена. Иначе, највећи број српских ратничких гробова налази се у следећим бугарским градовима: Горње Панчарево, Пловдив, Сливен, Шумен, Русе, Плевен, Стара Загора…
ДОБРОВОЉАЧКИ ГРОБОВИ У ДОБРИЧУ
Непосредно пред почетак борби око Добрича, 3. септембра 1916, основано је међународно војничко гробље, по договору бугарске војске и тамошњих општинских власти. Као најподеснији одређен је простор где су се одржавали панађури (вашари). Панађуриште је било близу града, али и позиција бугарске Варненске војске. Само до вечери 5. септембра 1916. ту је сахрањено 600 бугарских и непријатељских ратника. Током следећа два дана на гробљу су погребени бугарски ратници из састава Варненске војске и по неколико руских, румунских и српских бораца. Грађани Добрича организовали су 8. септембра почасну шетњу до војничког гробља. Тога дана ту су сахрањени официри два бугарска пешадијска пука (35. врачанског и 36. козлодујског), док су војници тих пукова погребени у масовној гробници у селима Сујучук и Карасинан (данас Росеново).
Током померања фронта северно од града, а затим даље према Северној Добруџи и Дунаву, у септембру и октобру 1916, на војничком гробљу у Добричу сахрањивани су искључиво високи официри, рецимо пуковник Антон Дјаков, командант 19. пешадијског шуменског пука. Тада је одлучено да се ту сахрањују и савезнички војници (турски и немачки). Тако се ту нашло и 64 турска војника, муслиманске вероисповести. Ту су сахрањени и сви бугарски војници помрли у болницама и лазаретима у Добричу. Укупно, у појединачним и заједничким гробницама сахрањено је 3.500 војника, припадници десет народа и пет вероисповести.
Гробље је обновљено 1922. Свечано је предато 30. септембра те године, у присуству великог броја људи. Власти су почетком 1940. покушале да румунизују гробље. Али убрзо, исте године, Јужна Добруџа враћена је у састав Бугарске, по Крајовском мировном уговору. Под румунском влашћу била је од 1919. до 1940.
До 1953. гробље је било под надлежношћу Министарства војног, а од те године изгубило је државно старање. Од средине педесетих до почетка шездесетих година XX столећа градила се северна индустријска зона, у непосредној близини гробља. Године 1967. општинска скупштина предлаже да се неки гробови ексхумирају и сахране у заједничку гробницу „негде у граду”. Али војничко гробље је сачувано захваљујући непопустљивом ставу политичке управе армије. Претварање војничког гробља у Музеј, почетком седамдесетих година XX века, омогућило је велике конзерваторско-рестаураторске захвате на њему.
Рестаурисана је спомен-капела са костурницом. Прва музејска поставка отворена је 7. децембра 1974. Две године касније, 1976, војничко гробље је проглашено за споменик културе. Мали музеј лепо је осмишљен и стручно урађен. Пружа прецизне основне чињенице о том делићу ужасног Великог рата.
У борбама око Добрича 6–8. септембра 1916, у којима су учествовали и српски добровољци, рањено је осам официра, 176 подофицира и војника, а изгинуло их је 122. Међу њима је и седам српских ратника: Мокеан или Микан Пловић, Марин Ивановић, Голуб Шокур, Симеон Исаковић, Александар Ивановић, Б. Бјачић и Васиљ Маровић. Преостали изгинули и од рана помрли српски добровољци сахрањени су на гробљу града Меџидије у Северној Добруџи, односно у Румунији. Они су између светских ратова добили достојан споменик у облику монументалне мермерне пирамиде.
(Аутор је руководилац истраживања српских ратних меморијала у Бугарској, спроведених 2015. и 2017. од стране Завода за заштиту споменика културе из Ваљева и Покрајинског завода за заштиту споменика културе из Новог Сада, уз подршку Министарства културе и информисања и Министарства за рад, запошљавање борачка и социјална питања Србије)
***
Мост у Комареву
Село Комарево, на обалама реке Вит, северно од града Плевена, удаљено је 137 километара од Великог Трнова. У Плевену је током Великог рата био велики заробљенички логор, кроз који су прошле хиљаде српских заробљеника. Почетком ратне 1916. издвојене су две чете српских заробљеника и одведене у село Комарево. Са њима је дошао и инжењер Питерс, Холанђанин, њихов ратни друг. Добили су задатак да изграде мост од армираног бетона на реци Вит, важну копчу на путу Плевен–Сомовит.
Градња је трајала скоро две године. Полугладни и полуголи, измучени и исцрпљени, радили су најтеже физичке радове, без механизације, све ручно. Мост је дугачак 80 метара, са три лука по 20 метара, висока 12,5. Више није у употреби и не води никуда. Непроходан је за веће пољопривредне машине и камионе, што га је вероватно и сачувало до данас.
***
Доступност
Архивска грађа бугарског Министарства одбране сачувана је и доступна за истраживање. Чува се у Великом Трнову. Кроз њу се могу осветлити животи, рад и смрти српских заробљеника и интернираца у Бугарској током Великог рата. Могуће је сакупити и проучити бројне чињенице и о гробљима тих заборављених мученика. Шта нас спречава?
ИЗВОР: http://www.nacionalnarevija.com/tekstovi/br%2082/07%20Srpska%20groblja.html