СРБИ У ДУБРОВНИКУ ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

• У Дубровнику је за време Другог светског рата постојала Дубровачка војно-четничка бригада.
• Због тога су Срби католици у Дубровнику страдали  у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945.
• Док су у Бановини Хрватској на удару били радници Срби католици, после рата власти су настојале да од богатих Срба католика одузму имовину.
• Нису штедели ни мртве а ни задужбине. Све што су могли су одузели.
• Уместо Матице Српске у Дубровнику стварали су своје институције.
• Срби у Дубровнику су наставили свој живот у Титовој Југославији.
• Хрвати су наставили да на све начине претварају Дубровник у хрватски град.

У Дубровнику за време Другог светског рата деловао је „Покрајински национални комитет за Херцеговину, Боку и Дубровник”, а Срби католици уписивали су се у Дубровачку бригаду Југословенске војске у Отаџбини. (1) На печату је писало Дубровачка војно-четничка бригада. Због тога су Срби католици у Дубровнику страдали  у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945. (2) О томе какве су биле прилике у Дубровнику писали страни официри за везу. У јесен 1944. један амерички официр за везу у Дубровнику извештавао је : „Став партизана је да свако ко је у време окупације живео у граду и није радио у илегали аутоматски колаборациониста. Тајна полиција од које се сви боје кренула је на посао, и сваки дан људе одводе из својих кућа … и стрељају”. (3) На седници Председништва АВНОЈ-а 24.фебруара 1945. решено је : „Хрватска у границама бивше Савске бановине са 13 срезова бивше Приморске бановине и Дубровачким срезом из бивше Зетске бановине” (4)  Припадници поражених снага настојали су да побегну из земље. Србин католик Иво Божовић био jе капетан трабакула коjи jе са групом од 11 припадника ЈВуО пребегао у Италиjу октобра 1947. упркос потери бродова и авиона ЈНА. Авиони коjи су учествовали у потери полетали су са Мостарског аеродрома. Иво Божовић и Иво Бановић били су из Плата у Жупи дубровачкоj а Ђуро и Јаков – Јакица Ђурковић из Вељег Дола у Конавлима. (5)  Као пример како је нова власт решавала национална питања може се навести : Одељење за унутрашње послове у Главном народно ослободилачком одбору Воjводине, упутило jе свим окружним народно ослободилачким одборима 14. Маjа 1945. наредбу : „Како буњевачке и шокачке народности не постоjе, то вам се наређуjе да све Буњевце и Шокце имадете третирати искључиво као Хрвате без обзира на њихову изjаву. … где су они до сада уведени као Шокци и Буњевци, има се то исправити и означити као Хрвати нарочито у легитимациjама, бирачким списковима, путним обjавама … У будуће се имаjу уносити само и искључиво као Хрвати. Све до сада издате легитимациjе и исправе, где су означени као Буњевци и Шокци имаjу се уништити и нове издати …“. (6) 

Послератне власти радиле су на томе да отму имовину која им није припадала. После рата одржано је суђење преминулом за време рата Мати Грацићу да би могли да му конфискују имовину. Више о томе у књизи Мато Грацић и дубровачки Срби католици. (7) Поводом смрти Федерика Главића 2. јануара 1941. његов нећак Томо Главић одредио је да се зграда, позната под именом „Косовка” на путу од Гружа, преда „Задужбини Федерика и Томе Главића” (8) У тој згради био је смештен Радио Дубровник. Дом „Задужбина великог добротвора генерала Александра Константиновића од Гверман Обреновића” отворен је 6 маја 1933. Дом је радио до 1947. када су одлуком градских власти штићеници пребачени у градски дом, а у зграду су усељени станари.  (9) Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога” угашено је 1947, а наставило је деловати као дубровачка подружница српског културног друштва Просвјета која је у Дубровнику деловала до 80 година 20 века. Имовина „Слоге” секвестирана је у корист српског културног друштва “Просвјета” (Бр. 5978/46 Одјел унутрашњих послова при Обласном извршном одбору Далмације у Сплиту). Др. Владимир Бердовић је до 1941. водио „Слогу“, а од 1943. до смрти 1980. водио је хор. Од 1924. био је стални члан Дубровачке филфармоније. После Другог светског рата водио је хор православне цркве св. Благовештенија, који је често изводио његове композиције. Од оснивања Дубровачких летњих игара дао знатан допринос њеном развоју а од 1954. до 1963. био је уредник њиховог музичког програма. У некадашњим просторијама друштва „Слога” у „Салоча од зрцала” радила је  дубровачка Народна књижница. (10)

Нада Кастрапели са другарицама

Народни одбор града Дубровника тражио је 1950. од Управе црквене општине у Дубровнику да градским властима уступи на коришћење велику дворану и остале просторије на другом спрату палате Бонда у Улици од пуча, у којој се налазила библиотека и читаоница Матице српске. Ту су планирали да сместе клуб просветних радника. Црквена општина се жалила, па је Конзерваторски завод решењем од 14 јуна 1950. заштитио као споменик културе палату Бонда и сав инвентар библиотеке. Упркос том решењу градске власти донеле су решење о одузимању просторија. На интервенцију Савезног института за заштиту споменика културе у Београду није дошло до одузимања просторија. (11) Уместо Матице српске у Дубровнику која није обновљена, Хрватска је после Другог светског рата основала  Завод за повијесне знаности ЈАЗУ (ХАЗУ)  у Дубровнику и  Матицу Хрватску-Огранак Дубровник. Богишићев музеј у Цавтату припојен је Хисторијском институту ЈАЗУ и премештен у Кнежев двор у Цавтату. Музеј је отворен 1958. (12) Уместо соколског друштва у Дубровнику је деловало Друштво за телесно васпитање Партизан. Послератна власт представљала је Дубровник као туристички град, који су масовно обилазили домаћи и страни гости. Народна банка је 1955. издала новчаницу од 100 динара са ликом Конављанке с једне стране и сликом Дубровника са друге. У београдском часопису „Дуга” од 24 јула 1955. изашао је чланак „Професор Хенрик Барић”. У чланку је донет интервју са Хенриком Барићем. На питање Љубе Стојановића „шта сте по народности ?” Хенрик Барић одговорио је „Србин из Дубровника”.(13) Шта је јавност у Београду знала о постојању Срба католика у Дубровнику у тим годинама може се видети из тога да је Нада Кастрапели која је познавала моју тетку током студирања, молила да осталим студентима објасни шта су то Срби католици.

О расположењу Срба у Дубровнику 1971. писао је Никола Тоља представивши их као великосрпске експанзионистичке тежње према Дубровнику. Као реакција на Маспок 1971. Срби а посебно они окупљени у Српском културном друштву Просвјета у Дубровнику писали су графите „Ово је српски Дубровник” и  „Живио српски Дубровник”. У друштвима се певала песма  “Играле се делије насред земље Србије”. Као крунски доказ Српства служили су Срби католици, зато се почела поново понављати “На врх Срђа вила кличе/ Здраво, српски Дубровниче!”. Како је приметио Тоља у Србији је тих месеци ширена ипак штура литература о Србима католицима у функцији одбране од великохрватског национализма. Као пример је навео Јорја Тадића и његов чланак „Сабласти круже Југославијом” у Историјском часопису. (14)  У послератном периоду мало је писано о историји Срба и српских друштава у Дубровнику. Било је изузетака. О некадашњим српским друштвима у Дубровнику писано је у књизи Милана Ж. Живановића, „Дубровник у борби за уједињење 1908-1918“. Књига је изашла у  Београду 1962. У својој књизи користио је „Споменицу 25. година соколског рада у Дубровнику“, коју је издало  Соколско друштво Дубровник 1929. Раде Вукомановић је у „Алманаху Срби и православље у Далмацији и Дубровнику” издатом у Загребу 1971. написао чланак „Дубровник”. К. Милутиновић је чланак  „Матица Српска у Дубровнику“ објавио у Југословенском књижевном лексикону који је издала  Матица Српска у Новом  Саду 1971. Валерија Роперт, родом из Дубровника,  писала је у свом дипломском раду о спорту у Дубровнику на Факултету физичке културе у Београду. Све то је било ограничено на уже кругове, и није допирало до ширих слојева.

После победе ХДЗ на изборима у Хрватској, основан је 1991. Покрет за аутономију Републике Дубровник. У Дубровнику су се појавиле пароле “Србе на врбе” и  “Живјела Дубровачка република”. Док је пароле „Живјела Дубровачка република” власт брисала, пароле о Србима на врбама су остајале. Иницијаторима покрета за Републику Дубровник преко телефона се претило “да се не играју животом”. Многе присталице покрета су побегле. Васиљко Вукоје је у својој књизи „Дубровник, адио” описаотадашње расположење дубровачких Срба : „Сусрећем дубровачке Србе. Старији говоре како је данас горе него ’41. г. Млади се страше … Видим да камиони “Дубровкиње” превозе оружје. На шофершајбнама  и церадама неких од њих слике Анте Павелића. … Данас  су балкони умјесто шугамарима, пеленама и другом робом окићени шаховницама. … Накнадно сазнајем да је ово дан-годишњице стварања тзв. Павелићеве НДХ. Шок”. (15) У Цавтат је за разлику од Дубровника без борбе ушла ЈНА. Одржан је 24. новембра 1991. састанак покрета за аутономију Републике Дубровник. На челу је био Александар Аполонио, дугогодишњи дубровачки окружни јавни тужилац. Били су решени да упркос разбијању земље остану у Југославији. Са своје стране Хрвати су настојали да истакнуте представнике Срба католика из прошлости представе Хрватима. У Хрватском опћем лексикону који је издао Лексикографски завод Мирослав Крлежа у Загребу 1996. за Меду Пуцића и Балтазара Богишића тврди се да су били Хрвати.(16)

Нада Кастрапели и студенткиње

У Дубровнику је за време Другог светског рата постојала Дубровачка војно-четничка бригада. Због тога су Срби католици у Дубровнику страдали  у партизанским чишћењима непосредно после ослобођења 1944. и 1945. Док су у Бановини Хрватској на удару били радници Срби католици, после рата власти су настојале да од богатих Срба католика одузму имовину. Нису штедели ни мртве а ни задужбине. Све што су могли су одузели. Уместо Матице Српске у Дубровнику стварали су своје институције. Срби у Дубровнику су наставили свој живот у Титовој Југославији. Хрвати су наставили да на све начине претварају Дубровник у хрватски град. У Србији су врло мало писали о дубровачким Србима. Срби у Дубровнику јавили су се поводом Маспока 1971. После вишестраначких избора ХДЗ је дошао на власт у Дубровнику. ХДЗ је тежио одвајању Хрватске од Југославије. Дубровачки Срби су сматрали да је стање горе него 1941. Деловао је покрет за аутономију Републике Дубровник. Када је дошло до разбијања Југославије одржан је 24. новембра 1991. састанак покрета за аутономију Републике  Дубровник у Цавтату. Упркос свему Срби католици су наставили да се боре.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. Богдан Радојичић, „Устанак у невесињском срезу”, „Споменица Организације српских четника „Равна Гора”, Крагујевац, 2008, стр. 129, 1.036, 1.037; „Дубровник у народноослободилачкој борби и социјалистичкој револуцији 1941-1945”, Сплит, 1985, стр. 79, 80, 104, 481, 487, 622, 1057, 1058, 1087;
2. Милорад Екмечић, „Дуго кретање између клања и орања : историја Срба у Новом Веку (1492-1992)“, Београд 2008, стр.511;
3. Мари-Жанин Чалић, „Историја Југославије у 20. веку”, Београд, 2013, стр.214;
4. Коста Чавошки, „Згажени устав”, Београд 2003, стр. 22;

5. Марко Ручнов, „Тако jе то било”, Београд 2009, стр. 19, 21, 65, 68

1. „Буњевачке новине“, Суботица, октобар 2011,  бр. 76, стр. 32;
2. Саша Недељковић, Предраг Савић, „Мато Грацић и дубровачки Срби католици”, Београд, 2021;
3. „Федерико Главић”, „Јадранска стража”, Сплит,  март 1941, бр.3, стр.120;             
4. „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 277, 279;
5. „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр. 203, 204, 276, 336; Раде Вукомановић, „Дубровник”, „Алманах Срби и православље у Далмацији и Дубровнику”, Загреб 1971, стр. 99;
6. „Култура Срба у Дубровнику 1790-2010”, Београд-Дубровник, 2012, стр.362, 363;

12. Мр Андреј Вујновић, „Музеј у делу и животу Валтазара Богишића“, „Српска слободарска мисао“, Београд, септембар-октобар 2011, бр. 5, стр. 59;      

1. „Професор Хенрик Барић”, „Дуга” Београд, 24 јула 1955, број 503, стр. 6;
2. Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 575;
3.  Вукоје Васиљко, „Дубровник, адио”, Београд, 1995, стр. 6, 14, 16, 23, 26, 41;
4.  „Медо Пуцић” стр. 808. и  „Балтазар Богишић” стр. 106,  „Хрватски опћи лексикон”,  Лексикографски завод „Мирослав Крлежа”, Загреб, 1996;