СОКОЛИ У ОБНОВИ НАЦИОНАЛНЕ СВЕСТИ

• Соколи су сматрали да се у нацији одржава духовна веза са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака.
• Сматрали су да нове генерације морају да буду подсећане на борбе и жртве предака. У томе су сарађивали са уметницима који су били истовремено и национални прегаоци.
• Током Другог светског рата а још више рата после комунисти су терором наметнули прекид континуитета, упркос напора сокола да одрже  континуитет.
• После увођења вишестраначја писци као Владимир Јанковић са својим романима  „Каган Бајан”,  „Приск и Константина”,  „Ветрови Сигидунума” настојали су да се надовежу на словенску традицију.
• Соколи су обновили свој рад и наставили са својим културним радом на јачању националне свести. Изашао је из штампе зборник  „Конструисање синтетичких нација“.
• У Зборнику су објављени радови са научне конференције  „Проблеми конструисања идентитета у постјугословенском и постсовјетском простору“.
• На конференцији су учествовали научници из Русије и Србије (Никола Жутић, …) . У Зборнику је између осталих објављен мој рад „Срби католици у Дубровнику и на Приморју“.

Милан Р. Мајсторовић је свом говору код споменика на Космају 14.7.1939. објављеном у чланку „О поштовању умрлих предака” у часопису жупе Београд „Око Соколово” истакао став сокола да се у нацији одржава веза са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. (1) Соколско друштво Скопље-Матица приредило је 1939. прославу 30-годишњице оснивања соколства у Старој Србији. У Споменици су истакли : „30 година су кратак период у животу једног народа, али у животу једног човека представљају довољно дуго време да се забораве многи догађаји и часови, нарочито ако су били тешки и болни. Старе генерације које су учествовале у стварању ове државе лагано изумиру. Вео заборава покрива њихова велика дела. Нове генерације не знају за тешке дане ропства и мучне борбе за ослобођење. Рођене у слободи и сувише заузете борбом за лични опстанак не могу довољно да цене значај народне слободе. Они је сматрају као нешто природно, дато само од себе. Међутим, и слобода, као и здравље и младост, има значај негативне вредности и ова се вредност у пуној мери осети тек онда кад се изгуби.“ (2) Тим речима истакнуто је схватање сокола о значају националне свести и њихови напори усмерени на њеном јачању.

Први Свесоколски слет у Београду одржан је од 8. до 30. јуна 1930. У наступу мостарске жупе било је симболике. Кроз двоја врата излазили су у колонама. У првим редовима били су барјактари чета. Кроз трећа врата, насупрот главној трибини, излазили су устаници из 1875. Пред њима је био вођа, за њим барјактар. Некадашњи устаници су ступали полаганим, старачким кораком, већина њих се подупирала штаповима. На њих су се прикључили добровољци из балканских ратова. Та група старијих и млађих бојовника имала је да послужи млађим, који су ступали у колонама, као светао пример и узор, како се предано има служити отаџбини и ако треба гинути за њу. У родном крају иза освећења застава најстарији, устаници, примали су их у своје руке и предавали добровољцима из балканских ратова, а они су их предали барјактарима чета. На вежбалишту слета барјактари чета предавали су своје барјаке добровољцима, а ови устаницима. Барјактари су вежбали просте вежбе. Кад су завршили своје вежбе, устаници су им предали барјаке преко добровољаца, на што су сви скупа напустили стадион. (3) Соколско друштво у Андријевици основано је 19 јануара 1931. До јануара 1932. приказали су Његошев „Горски Вијенац” у целости и са великим успехом у Андријевици, Беранама и Пећи. (4)

Прослава 25-годишњице ослобођења Скопља 1937. почела је соколским слетом у Скопљу. Да би се истакао историјски значај слета слетски одбор је решио да се уочи Видовдана на слетишту изведе сцена „Крунисање цара Душана” а на Видовдан слетска сцена ослобођења Старе Србије 1912. Слетске сцене су изазвале велико интересовање код свих који су дошли да присуствују слету. (5)

За соколе су била изузетно важна књижевна дела националних прегалаца. Соколи су истицали у  часопису „Оку соколовом”  национални рад и дело Григорија Божовића. Истицали су књижевно дело Стјепана Митровог Љубише. Милић Р. Мајсторовић у часопису „Оку Соколовом” истакао  је да је Љубиша на основама народног живота и дубоког схватања његове прошлости градио свој национализам и свој став према млетачкој култури. По њему Љубиша је увидео да народ уместо прихватања млетачке културе, треба да  изграђује даље своју културу, засновану на чојству и витештву. Његова мисао била је окренута и према прошлости и будућности. Према прошлости уколико се у њој налазе обрасци витештва и чојства (Кањош Мацедоновић и поп Андровић) и према будућности, да се у том духу гради култура српског народа. По Љубиши то су била вечна начела  која увек морају остати у темељу народног живота и његовог грађења самосвојне културе. У приповетци „Кањош Мацедоновић” Љубиша је изнео свој став према млетачкој култури. Венецијанско је схватање да се Кањошево јунаштво може платити новцем. Кањош уместо да узме новац из шкриње као награду, у шкрињу баца  свој дукат. Неће ни дуждеву кћер јер чува завет свог краја и своје општине „да се свак жени у своме јату и тако чувамо поштење нашијем сестрама.” Кањош је свестан да је „камена погодба с јачијем”. Љубиша се бунио против механичког пресађивања туђе културе и критиковао је оне који су били у иностранству и отуда су хтели да пренесу туђу културу. Он је желео да  сачува културну оригиналност српског народа. Заштита српске самосвојности и оштра критика венецијанске културе изнета је у приповетци „Лакше је поповати него кнежевати”. О онима који су примили или хтели да приме млетачку културу споља и изнутра, Љубиша је говорио у приповетци  „Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи”. За Љубишу у позоришту у Венецији  су тријумфовали нижи нагони и инстикти. Љубиша је критиковао млетачку културу у име чојства, витешке части и верности. (6)

Соколи су за време својих припрема за одбрану земље тежили  оживљавању борбених традиција. За соколе чојство и јунаштво је требало да буде основ националног васпитања. Соколство је сматрало да је као покрет било верно духу народа, и зато је чојство и јунаштво узело као основ свог васпитања и из дана у дан  у својим вежбаоницама и предавачким салама понављало да се без чојства и јунаштва није могло замислити ни лични успех појединца а још мање напредак народне заједнице и државе. (7)  Савез Сокола издао је књигу „Примјери чојства и јунаштва” Марка Миљанова. У предговору књиге Марка Миљанова истакли су : „Хоћемо да упознамо широке националне редове са „Примјери чојства и јунаштва” војводе Марка Миљанова у часовима кад је националном животу потребно, више него ичега, чојства и јунаштва. Дајући огледу о Марку Миљанову овако замашитог простора ми то чинимо због тога што је сам живот војводе Марка Миљанова један жив и узбудљив пример чојства и јунаштва са свим оним моралним врлинама којима тако благородно одишу све странице класичне књижнице овог јунака и човека који је под старост научио да пише да би потомству оставио један драгоцен национални требник.”  Као поука омладини било је да је јунаштво било велико и у злу и у добру зато што је имало корен у чојству, „што је било у служби високих духовних и моралних добара и циљева”.  Марко Миљанов и кад је био „крвавије очију” имао је свест о високим циљевима својих подвига. (8) За соколе Његош и Марко Миљанов су оличавали у себи све оне карактерне особине на којима је изграђиван црногорски човек. (9)  Као пету свеску своје популарне библиотеке за широке народне слојеве Савез Сокола објавио је „Примјере чојства и јунаштва”, војводе и јунака Марка Миљанова. Издањем књиге Савез Сокола је пружио штиво родољубивим слојевима народа. Критичар Јован Скерлић је истакао да је дух књиге Марка Миљанова „раван духу „Горског вијенца”. Марко Миљанов се прочуо и далеко изван граница Црне Горе. Књижевно дело Марка Миљанова нашло је признања и код братских словенских народа, а нарочито у Русији и Чешкој, тако да је чешки публициста Холечек, написао читаве свеске о значају Марка Миљанова. (11) Холечек је писао да  „Црна Гора има толико јунака колико мужева, али само једног Марка Миљанова”. Истакао је да су у њему  „скупљене све врлине и лепе особине Црногораца, али њихових погрешака нема”. И још је рекао о Марку „Ни у животу ни у књигама, нисам нашао другог човека о коме бих могао рећи : тај је као Марко Миљанов”.

Херцегновски и црногорски борци из рата

Своју тактику у рату Марко Миљанов је објаснио чешком публицисти и књижевнику Ј.Холечеку, који је био дописник чешких листова код црногорске војске за време ратова 1876-1878. : „Ја бих као муња крстарио с једног краја земље на други. Данас би запалио Требиње … Они би с великом војском пошли на мене, а ја бих им запалио Мостар. Док би се они  прибрали и пошли у помоћ Мостару, ја бих Сарајево претворио у пепео…”.(12)

Дошао је у сукоб са кнезом Николом када је поводом прогласа Србије за краљевину почастио друштво у цетињској „Локанди”. Кнез Никола је због тога оштро пребацио војводи. После расправе Марко Миљанов је кнезу вратио војводски грб и повукао се из званичних послова. Научио је да пише и претворио се у борца за морални препород српског народа, у учитеља нових нараштаја. У предговору књижице истакнуто је да смо народ коме је милије и ближе туђе него своје и немамо своју добру традицију, своје светле примере, своје вековима прокушане методе и правце рада. Утолико је било важније дело Марка Миљанова. Када се описменио читао је Вука Караџића, Његоша, Доситеја и остале домаће и стране писце. Преко њих се упознао са значајем и вредношћу науке и књижевности. (13) Повукавши се у Медун почео је писати. Кад је пао у немилост код владара Црне Горе на Цетињу аустријска диломатија је то хтела да искористи. Понудила му је албански кнежевски престо. За Марка Миљанова је сједињена Српска Краљевина била Босна и Херцеговина, Црна Гора, Србија и Стара Србија. (14) На понуде бечког ћесара војвода је одговорио да би за љубав уједињене српске краљевине  „радији био да буде и коњушар, него ли овако да буде књаз”. У Србији је био поштован колико и у Црној Гори. Путовао је по Србији и био дочекиван сразмерно заслугама. Њега су у његовом војводском оделу виђали како председава свечаној седници књижевног и уметничког друштва. У Србији је имао и већи број личних пријатеља, нарочито у редовима интелигенције. (15) Иако су у „Библиотеци српских писаца” у Београду, била објављена целокупна дела Марка Миљанова, са предговором проф. Трифуна Ђукића, по мишљењу истакнутом у чланку  „Књига над књигама за данашње време” у „Соколском Гласнику” дошла су времена, када су чојство и јунаштво потребнији од зрака и хлеба, и кад је био најважнији задатак да се у омладину и најшире народне слојеве, на непосредан и јефтин начин, у што већем броју, шири књига „Примјери чојства и јунаштва”. У чланку је истакнуто : „Мало је књига у читавој нашој литератури, која би за данашње прилике била прикладнија да се даде у руку сваком Србину, Хрвату и Словенцу, као што је ово дело”. Књига је имала 64 стране уз цену од два динара. Књига је била потребна омладини којој су нарочито у последње време туђом пропагандом  турали у руке туђи узори и туђе идеологије. Књига је имала најпре приказ личности и рада војводе Миљанова, из пера Чедомира Митриновића. Својим примерима хтео је војвода да свом народу остави аманет непоколебљивог поштења и одлучности, из које у свима временима,  „а нарочито у последњим тренутцима моћи да црпи снаге и угледа, да буде достојан својих прадедова и слободе коју су му извојштили.” (16) Савез Сокола је издао књижицу Марка Миљанова, „Примјери чојства и јунаштва” 1941. сматрајући је као пример који треба пружити омладини да се духовно припреми за рат који је био на прагу. За соколе без чојства није било јунаштва. У књижици коју су издали пре текста „Примјери чојства и јунаштва” дат је предговор са објашњењем зашто издају ту књижицу године 1941.  Сем предговора о Марку Миљанову дали су анегдоте о Марку Миљанову под називом „Из живота Марка Миљанова”. Анегдоте које су додали књижици допуњавали су „Примјере чојства и јунаштва”. (17)

Споменик у Суботици 1938.

У току Другог светског рата комунисти са својим партизанским јединицама настојали су да освоје власт и наметну своје вредности. Уклањали су све који су сматрали за препреку њиховој борби. Тежили су да соколе обезглаве убијајући њихове старешине. Старешину соколске жупе Мостар Чеду Милића убили су 1941.(18) По ослобођењу Београда 1944. група скојеваца је упала у Соколски музеј на Теразијама и експонате спалили у дворишту. Пред комунистима су побегли на време сарадници Недићеве власти, јер су знали своју судбину. Остали нису сматрали да су било шта криви па су остали у Београду. Комунисти су убијали како су они сматрали “великосрпску буржоазију” тежећи да је обезглаве. Спроводили су Коминтернин програм стварања Македонске, Црногорске и касније Муслиманске нације. Такође су пружали подршку Албанцима на простору Старе Србије (Македонија, Косово и Метохија). Затирање српске традиције су наставили забраном дела историчара као што су били Слободан Јовановић и Владимир Ћоровић. Писац Григорије Божовић био је стрељан. А дела Стојана Живадиновића уклоњена из библиотека. Био је познат по романима о личностима из Првог српског устанка Карађорђу, Хајдук Вељку и Вујици Вулићевићу. (19) Стојан Живадиновић је посветио роман „Карађорђе” свом претку Живадину. (20) Током Титове Југославије Стојана Живадиновића нису спомињале енциклопедије и лексикони из Загреба, а поменут је укратко у  Малој Просветиној енциклопедији од 3 тома. Савез Сокола није могао да обнови свој рад у Титовој Југославији.  Соколи нису престали да делују и у најтежим околностима. У Буенос Ајресу одржана је прослава 40-годишњице ослобођења и стварања Југославије 6 децембра 1958. Соколско друштво позвало је на сарадњу сва национална друштва у Аргентини. Одазвали  се 10 друштава и организација међу којима Удружење бивших ратника „Дража Михајловић”, Црногорски Културни клуб „Његош”, Хрватско Културно Друштво  „Ј.Ј.Штросмајер”, Збор … . (21)

Соколи су сматрали да се у нацији одржава духовна веза са прецима и да завети и задаци предака постају завети и задаци потомака. Сматрали су да нове генерације морају да буду подсећане на борбе и жртве предака. У томе су сарађивали са уметницима који су били истовремено и национални прегаоци. Током Другог светског рата а још више рата после комунисти су терором наметнули прекид континуитета, упркос напора сокола да одрже  континуитет. После увођења вишестраначја писци као Владимир Јанковић са својим романима  „Каган Бајан”,  „Приск и Константина”,  „Ветрови Сигидунума” настојали су да се надовежу на словенску традицију. Соколи су обновили свој рад и наставили са својим културним радом на јачању националне свести. Изашао је из штампе зборник  „Конструисање синтетичких нација“. У Зборнику су објављени радови са научне конференције  „Проблеми конструисања идентитета у постјугословенском и постсовјетском простору“. На конференцији су учествовали научници из Русије и Србије (Никола Жутић, …) . У Зборнику је између осталих објављен мој рад „Срби католици у Дубровнику и на Приморју“.

АУТОР: Саша Недељковић,  члан  Научног друштва  за  историју здравствене  културе Србије

Напомене :

1. Милан Р. Мајсторовић, „О поштовању умрлих предака”, „Око Соколово”, Београд,  9 октобар 1939, бр. 7 и 8, стр.85;
2. Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год. ”, Скопље, 1940,стр. 5;
3. С. В, „Са слета у Београду”, „Сокол на Јадрану”, Сплит, јули 1930, бр. 4-6, стр. 46, 47;
4. „Соколско друштво Андријевица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 28 јануара 1932, бр. 5, стр. 5;
5. Др. М.Д. „После Видовданског слета у Скопљу”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 1;
6. Милић Р. Мајсторовић, „Међу југословенским звездама”, „Око Соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 66-70;
7. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 4;
8. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 3;
9. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 6;
10. Н, „Књига над књигама за данашње време”, „Соколски Гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, , стр. 2,3;
11. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 13;
12. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 14, 17, 18;
13. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 19;
14. Н, „Књига над књигама за данашње време”, „Соколски Гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, , стр. 2,3;
15. Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 21;
16. Н, „Књига над књигама за данашње време”, „Соколски Гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, , стр. 2,3;
17. „Из живота Марка Миљанова”, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 27-31;
18. М.Р, „Комунистички злочини II Светског рата у Црној Гори”,  „Споменица Организације српских четника “Равна Гора”, Крагујевац Лозница, стр. 1023;
19. „Моравски стил Завичајног музеја”, „Моја кућа”, „Политика”, 19. јул. 2024;
20. Стојан Живадиновић, „Карађорђе”, Издавачка књижарница Геце Кона Београд, 1930;