СОКОЛИ ИЗ СТРУМИЦЕ

Крајем лета 1921. установљена је Соколска жупа Штип. Основала су је соколска друштва Берово, Царско село, Кочане, Св. Никола, Струмица и Штип. (1)  Министарство просвете одобрило је помоћ од 2.000 динара соколским друштвима у Струмици, Штипу и Радовишту. (2) У чланку у „Соколском вјеснику жупе загребачке” од јануара 1924. истакнуто је да је на иницијативу министарства просвете обновљена соколска друштва у 18 места јужне Србије. Уз ова друштва основане су народне књижнице, које је министарство снадбело најпотребнијим књигама свесно великог културног позива Соколства у народу. (3)

Одбор краљевог фонда ценећи рад Соколства у јужној Србији доделио је сваком друштву по 3.000 динара као признање од краља, а као подстицај за даљи користан рад. Соколи су планирали да награду употребе првенствено за набавку справа. (4) У децембру 1923. основано је соколско друштво у Струмици. Окупили су скоро сву струмичку децу и омладину. Приредили су и своју прву академију. Развили су широку пропаганду по суседним селима дуж границе, да би оснивали соколске сеоске чете. (5) Соколи су у пограничној области као што је била Струмица били изложени нападима бугарских комита.  Старешинство Соколског савеза у Љубљани упутило је соколским жупама и друштвима 6 августа 1924. Посланицу : „Соколство за браћу погорелце у Струмици. Свима братским жупама и друштвима !  Нашу Струмицу на бугарској међи задесила је велика несрећа. Навалила је на њу душманска освета, која је проузрочила југословенској соколској  Струмици голему невољу : читава је варош погорела до темеља. Нити једна кућа није остала; сва је имовина житељства уништена. Изгорео је и Соколски дом. Наша су браћа и наше сестре у Струмици сада без крова, без одеће, без имања. Несрећа, што је снашла  Струмицу, боли нас то више, што је у њој Соколство једва почело са својим радом и показало већ најлепших успеха. Све је то сада претворено у рушевине и пепео. Сав наш многобројни соколски род широм наше домовине упозорујемо на његову братску дужност и позивљемо све братске жупе и друштва, да се пожуре несретној браћи и сестрама у Струмици на помоћ. Жупе и друштва нека одмах организују у својем подручју рад за сабирање новаца, одеће и рубља. Сабрани новац треба послати потписаном старешинству, а одеће и рубље нека свако соколско друштво отпошље својој жупи. …. Браћо и сестре ! Похитите на дело братске љубави, да се расцвате из садашњих развалина у Струмици ново соколско живљење. Здраво !”(6) Соколи у Струмици су обновили свој рад. Четничко удружење се приликом двадесетогодишњице свога рада у југоисточној Србији уписало за члана добротвора у многим соколским друштвима у тадашњој јужној Србији. Према њиховим речима сматрали су да ће соколство културним радом најбоље учврстити дело четника. (7)

У чланку у „Соколском вјеснику жупе загребачке” из 1925. дат је преглед рада сокола на територији жупе Скопље (Косово и Македонија) : „У широким слојевима нашега народа Соколство је често сасвим непознато. Не зна о њему много ни наша интелигенција, а и оно што зна, знаде само површно и нетачно. И у колико идемо дубље са сјеверозапада на југоисток кроз нашу проширену отаџбину, у толико је непознавање Соколства све веће и веће. Тако је на пр. са соколством у Јужној Србији. Па ипак, свима који познају прилике у Јужној Србији, мора бити јасно од каквог је значаја Соколство за Јужну Србију. Тамо гдје је све до јучер национална свијест нештедимице угушивана, неоспорно је широко поље за рад националних удружења као што је Соколство. И у данашњим приликама нигдје није Соколска идеологија толико потребна и толико корисна као у Јужној Србији. Пред тим фактом свакога од нас мора радовати успјех Соколства у тим крајевима. А тај успјех је очигледан. Он је нарочито очигледан у послиједње двије године. Јер док је у години 1922. било у читавој Јужној Србији само тринаест соколских друштава, данас их има око 30, са преко седам стотина одраслих вјежбача и са неколико хиљада мушкога и женскога подмлатка и дјеце. Тај успјех јаче пада у очи кад имамо на уму да у границама цијеле предратне Србије има непуних седамдесет друштава, што значи да половина друштава пада на Јужну Србију. Шта више, ван сваке је сумње, да ће тај број нагло расти из године у годину. Јужна Србија има данас јача соколска друштва у слиједећим мјестима : у Скопљу два, Куманову, Пећи, Неготину, Вардару, Тетову, Призрену, Ђакову, Кичеву, Приштини, Велесу, Кочану, Царевом селу, Новом Пазару, Урошевцу, Криволаку, Радовишту, Струмици, Берову, Штипу, Битољу, Кратову, Дебру и Прилепу.  Осим Скопља и Куманова својим радом се нарочито истиче Штип,  па затим Битољ, Велес и Кичево. Овај успјех резултат је многих срећно сконцетрисаних околности. Центар за организовање Соколства у Јужној Србији смјештен је у Скопљу, а на његово чело дошли су људи, који имају и много смисла за организацију, и много љубави и воље за посао. Увидјело се најзад да у нашим јужним крајевима више вриједи један радник на овоме пољу него читаве чете жандарма, те је Соколски покрет нашао на обилну помоћ и са званичне стране. А поред тога долази још и расположење становништва, а нарочито омладине, за Соколство. Предрасуде онога прастарога патријахалнога живота нашега тамошњега живља лагано се губе те и и мушка и женска дјеца у све већем броју улазе у Соколске редове. Тај започети посао треба стално потхрањивати те му не дати да малакше. У том правцу нарочито много, врло много могу да ураде просвјетни радници наставнички кадар.” (8)

У соколском календару за 1928. о соколима у Струмици стоји да је старешина  био Радосав Пајић, начелник Градимир Илић, тајник Бранислав Ђорђевић, предавач Арса Николић. Било је  39 чланова, 15 мушког нараштаја, 10 женског нараштаја. Друштво је имало свој дом, 1 предњака и књижницу. (9) У соколском календару за 1929. о соколском друштву у Струмици истакнуто је да  је старешина био пуковник Максим Михајловић, начелник Радован Јовановић, тајник Михајло Рајковић, предавач Тодор Ђурић. Било је 95 чланова, 8 чланица, 15 вежбача, 30 мушког нараштаја, 26 женског нараштаја, 18 мушке деце, 18 чланова у одори. Друштво је имало свој дом, 4 сарадника, 3 предњака. Приређивало је јавне вежбе. (10) У соколском календару за 1930. о соколском друштву у Струмици истакнуто је да  је старешина био Макс Михаиловић, заменик начелника Симун Секулић, тајник Симеон Ивошевић, заменик предавача Симеон Ивошевић. Било је 11 чланова, 8 чланица, 11 вежбача, 8 вежбачица, 41 мушке деце, 33 женске деце. Имали су приватну вежбаоницу и књижницу са 146 примерака. Одржали су две јавне вежбе. (11)  У соколском календару за 1931. о соколском друштву у Струмици истакнуто је да  је старешина био Светозар Поповић, начелник Душан Радовиновић, начелница Вукосава Васић, тајник Симеон Урошевић, предавач др. Чеда Ђорђевић.  Било је 100 чланова, 3 чланице, 1 мушки предњак, 12 вежбача, 15 мушког нараштаја,  32 женског нараштаја, 26  мушке деце, 25  женске деце, 8 чланова у одори, 1 чланица у одори. Имали су приватну вежбаоницу, 1 сарадника, 4 предњака и књижницу. Приређивали су јавне вежбе. (12)

Соколске жупе Сплит, Шибеник-Задар и Сушак-Ријека приредиле су слет соколства на Јадрану у Сплиту јуна 1931. (13) На слету је учествовало око 11.000 сокола и соколица, од којих око 8.000 у соколском или народном оделу са 63 соколске заставе. Пажњу посматрача привукло је 300 сељачких сокола жупе Скопље. Доживљај сеоских сокола у сусрету са морем описао је у часопису „Јадранска стража” С. Врдољак : „На Француској обали у Сплиту први пут у животу пришао је мору, … сељачки соко из скопљанске жупе. Побожно се спустио до самог мора, уронио и опрао њиме руке, онда лице, прекрсти се и захватив обим шакама мора причешћује се њиме … .  Код таквих људи постаје увјерљиво и искрено дубоко значење даривања косовских божура и земље са Куманова Соколима на Јадрану, …”.(14) Стјепан Роца добио је задатак од Управе слетског одбора да упозна чланове сеоских чета са морем. Унајмио је лађу „Макарска” Јадранске пловидбе. На пристаниште су чланови сеоских чета дошли уз песму. Улазили су на брод са страхопоштовањем. Кад се лађа отиснула из пристаништа на предњем делу брода играло се коло, а на другом чланови из Охрида певали су „Биљана платно бељаше …”. Видели су Клис, Омиш, … . Кад су се искрцали један из околине Велеса је рекао : „Ово је најлепше што смо доживили на путу. Хвала ти, брате !”.  Дворана биоскопа Кино Караман, који је власница госпођа Караман,  бесплатно уступила, била је пуна. Приказани су  документарни (културни)  филмови. Многима је то био први пут да виде филмове. Стјепан Роца објашњавао им је шта ће видети. Кад су видели ратни брод „Далмација” загрмело је у дворани : „Живила наша ратна морнарица!” „Живила војска!” На крају били су пријатно изненађени када су видели на платну Грачаницу, Дечане, Св. Ђорђа Нагоричког и остале задужбине. На платну су били  приказани  градови Куманово, Скопље, Приштина, Пећ, Призрен, Битољ, Охрид, Штип, Кочане, Струмица…. . Група по група упознавали су свој град и могло се чути њихово тумачење и задовољство. Кад су видели слику сељака из Каштела, загрљене са сељацима из Скопске Црне Горе која је била снимљена 1928, приликом посете приморских сокола Скопској Црној Гори, настало је клицање Јадрану и Јужној Србији, братству и јединству. Пролазници су се заустављали пред главним улазом у биоскоп питајући се шта се у кину догађа. Манифестовале су се везе између Јадранског мора и Косова. (15)  Соколи су у пограничној области као што је била Струмица били изложени честим нападима бугарских комита.  Ипак су упорно настављало свој национални рад. Због тога су добијали подршку од краља, државе, соколске организације, … . Четници су сматрали да соколи настављају њихов рад у промењеним околностима. Рад соколског друштва у Струмици трајао је до Априлског рата 1941.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Југословенски соколски календар за 1923, у Љубљани 1922, стр. 123;
2. „Помоћ соколским друштвима”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  мај 1924, бр. 5, стр. 138;

3. „Обнова соколских друштава у јужној Србији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јануар 1924, бр. 1, стр. 18, 19;

1. „Краљ Соколству”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1924, бр. 7, стр. 188;
2. „Соколско друштво у Струмици”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1924, бр. 6, стр. 162;
3. „Соколство за браћу погорелце у Струмици”, „Соколски гласник”, У Љубљани, дне 15 септембра 1924, бр. 16-18, стр. 246;

7. „Разно”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Децембар 1924, бр. 12, Год. III, стр. 335;

1. „Соколски покрет и статистика у  Јужној Србији”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Аугуст-Септембар 1925, бр. 8 и 9, стр. 183;
2. „Југословенски соколски календар за 1928, у Љубљани 1927, стр. 133;
3. „Југословенски соколски календар за 1929, у Љубљани 1928, стр. 119;
4. „Југословенски соколски календар за 1930,  у Љубљани 1929, стр. 128;
5. „Југословенски соколски календар за 1931,  у Љубљани 1930, стр. 142;

13. „Посета нашег југа нашем мору”, „Јадранска стража”, Сплит, јули 1931, бр. 7, стр. 174, 175;
14. С. Врдољак, „Соколство за Јадран”, „Јадранска стража”, Сплит, аугуст 1931, бр. 8, стр. 199, 200;
15. Проф. Стј. Роца, „Сеоске чете из Јужне Србије на Јадрану”, „Соко на Јадрану“, Сплит, август-септембар 1931, бр. 8-9, стр. 129, 130;