СОКОЛИ И ИТАЛИЈАНСКЕ ПРЕТЕНЗИЈЕ НА ИСТОЧНУ ОБАЛУ ЈАДРАНА

• Због италијанских претензија на источну обалу Јадранског мора у међуратном периоду Соколи су се спремали за сукоб са италијанским фашизмом.
• Били су свесни да ће пре или касније доћи до сукоба.
• Подсећали су своје чланство на судбину оних који су били под италијанском влашћу и истицали своју жељу да их ослободе.
• Били су свесни тежње италијанских фашиста за даљим освајањима.
• На слету у Сомбору 1927 године издали су летак и значку поводом припреме домаће јавности за сукоб са фашистичком Италијом.
• За соколе је подизање соколских домова у којима би се васпитали соколски нараштаји био одговор претензијама Италије на делове Југославије.

Соколи су у међуратном периоду били у сукобу са италијанским фашистима због њихове тежње за ширењем на југословенско Приморје. Соколска друштва са Приморја и новослобођених крајева од италијанске окупације тражили су помоћ и подршку  друштва Соко I из Загреба. (1)  Старешинство Савеза је 1923. издало проглас на све соколе у коме је упозорило на прогоне у неослобођеним крајевима. Зато је старешинство позивало сву браћу и сестре соколе у слободној домовини да мисле о народу у  неослобођеним крајевима и да се свим силама посвете соколском раду и шире соколску мисао. (2)

Поводом Римских уговора и судбине Ријеке 1924. обратило се Старешинство ЈСС својом изјавом „Соколство и Ријека” на насловној страни „Соколског вјесника жупе загребачке” свој браћи и сестрама ( члановима и чланицама сокола) : „Судбина је Ријеке запечачена. … То, што нам је донијела крута садашњост, није дар праведне судбе, него је нова побуда за даљње, никад мирујуће дјело за ослобођење свих припадника нашега народа и за њихово сједињење с нама у једну нам свима заједничку домовину ! Већ данас бројимо пол милијуна наших који су на милост и немилост изручени туђем јарму. Њихова судбина није и не смије бити римским уговором закључена за увијек! За ње започиње ново доба тешких кушња, нових тешкоћа и душевних патња, које се изљевају у вал нијеме тежње за нашом љубављу и свјешћу за родном грудом.

Овој браћи и сестрама управљамо наше искрене, братске поздраве. Њима управљамо наш поновни завјет, да и након римског споразумка нисмо заборавили на њих, већ што више да су ближи нашим срцима, та између нас и њих не може поставити међе никакова сила, јер ни једна сила није постављена на темељу вијечне правде. Сву браћу и сестре у ослобођеној и уједињеној домовини позивљемо, нека им неослобођени крајеви буду вазда и непрестано на уму и нека свјесно, устрајно и с подвострученом пожртвовношћу – извршујућ узгојне заповједи Соколства – свраћају своје погледе и мисли у будућност, која ће нашом потпором и помоћу бити довољно јака, самосвјесна, одлучна и приправна, да претвори црну ноћ робства у златну зору слободе ! ЗДРАВО!” (3) У Сомбору је одржан V слет соколске жупе Светозара Милетића (Бачка) 5 јуна 1927 године, уз учешће жупа Банатске, Београдске Душана Силног и Осечке. Слет је организовало Соколско друштво у Сомбору у сарадњи са старешинством жупе у Новом Саду. Свечани плакат, значку и дописнице израдио је Соко-уметник брат Драгутин Инкиостри-Медењак. Осим плаката, значке, дописнице и споменице растурани су приликом слета летци међу којима се истицао летак у коме су пренели изјаву Мусолинија : „Ми ћемо моћи у времену између 1935. до 1940. године, које ће бити судбоносно за историју Европе, подићи свој глас и напокон наша права довести до изражаја.” Соколи су на то одговорили на устук једној фашистичкој секири, биле су три секире, Срб, Хрват,  Словенац, које чврсто и нераздвојно повезује Соколство и чини их у јединству непобедивим за борбу и одбрану народа и државе.

То је био мотив слетске значке и слетских карата на V слету соколске жупе Светозара Милетића.  Био је то одговор на речи фашистичког вође, изговерене непосредно пред слет. Истицали су :  „Ми не морамо чекати време између 1935. до 1940. године. Ми већ данас можемо наша права довести до изражаја. Ми смо и данас, као и увек довољно снажни и за одбрану наших права потпуно спремни. Ми верујемо, да ће право наше победити и пре него што шеф фашистичке милиције рачуна. Ми не верујемо, да ће наша браћа Соколи на Јадрану чак до 1935 и 1940 године бити препуштени на милост и немилост беснилу фашизма. Ми не верујемо чак ни Мусолинију, да нам неће већ много раније баш он дати повода и прилике, да ми наша права доведемо до изражаја. И зато данас, са нашега соколског слета, наш поздрав заробљеној браћи, а наш поклич :

Соколи сви – будно!

Соколи на Јадрану – да сте нам здраво!”

Трећа слетска дописница и слетска значка представљали су Соколство као чувара јединства, а мисао је била изражена са три секире, међусобно везане државном тробојком, исплеплетеном кроз ивицу штита са државним грбом, док је крајеве тробојке држала чврсто спојене птица Соко. (4)  

У главном органу Савеза Сокола „Соколском Гласнику” у чланку „Соколски домови”, штампан је говор др. Хуга Верка изговорен на пленарној седници Управе  Савеза Сокола у Београду од 20. марта 1933. Говорио је о територијалним претензијама Мусолинијеве Италије. Сматрао је да је подизање соколана у којима би се васпитали соколски нараштаји једини одговор претензијама Италије на делове Југославије. У говору је између осталог истакнуто : „ … Али зато целокупност, оличена у Држави, треба да допринесе потребне материјалне жртве, да се дограде соколски домови тамо где се већ граде, а да се изграде тамо где их још нема. Ти су домови категорички императив данашњице; од њих од веће чести зависи будућност наших крајева на периферији.” (5) Док су соколи радили на одбрани Приморја од италијанских претензија соколска организација била је изложена нападима франковаца,  на територији за коју су франковци претендовали да је требало да буде саставни део Хрватске.  Валентин Жиц био је члан сплитског соколског друштва, развијао је особити рад на просветном пољу и суделовао у раду сплитске жупе. Док су други славили Нову Годину, пошао је у село Каштела код Сплита да одржи једном сељачком друштву предавање уз филм. Упозоравали су га да у Каштелима вребају да га убију, али је он био неустрашив. За време Првог светског рата је у малој рибарској лађици са Виса препловио Јадран и побегао у Италију, где је одао аустријске планове. Иза угла једне куће убица је стреловитом брзином ринуо Валентину под ребра велики нож. Пренели су га у Сплит у болницу, али није  му било спаса. Последње речи биле су :  „ … Ја сам испунио своју дужност … учинио сам све што сам могао … немојте запустити села … не заборавите Истре …Све за велику Југославију!” Његова смрт обавила је тугом целокупно сплитско грађанство. Спровод се претворио у жалобну манифестацију читавог Сплита. На сахрани учествовали су уз соколско друштво сва друштва и корпорације. Из родитељског дома био је изнесен ковчег обавијен у југословенску тробојницу. После првог опроштајног говора Сплитом је кренула дуга непрегледна жалосна поворка у којој је ступао соколски нараштај са флором на рукама, соколи и соколице, док је соколска фанфара свирала жалобне корачнице. У поворци носиле су соколице читав низ венаца, а онда су следили у црно обавијене соколске заставе, пред којима је свирала соколска музика из Доњег Каштела. Ковчег су носили кроз Сплит до гробља браћа соколи, четници и орјунаши. За ковчегом крај осталих ступало је старешинство сплитске соколске жупе. Код катедрале унесен је ковчег у цркву у којој је соколски певачки хор певао химну победе над смрћу :  „Покој му вечни!”. На гробљу је у име соколства говорио брат др. Лавш. У говору је оцртао дубину туге сокола. Истакао је јак карактер брата Жица. Завршио је говор речима :  „Снивај мирно у свом гробу наш Валентине. На утеху нека ти буде, да ћемо поћи ми, који остајемо иза Тебе, преко свега напред до коначне и потпуне победе, а до тада прими наш последњи братски и искрени соколски : Здраво!” Соколи, соколице и мноштво окупљених једногласно су попратили говор са трократним “Здраво!”. Заставе су се поклониле до црне земље. (6) У листу „Соколски гласник“ објављена је вест о смрти Николе Љубановића, члана соколске чете Крај : „Одгојен је у часним соколским идеалима истине и поштења, … кад је требао да сведочи о једном догађају, којему је случајно присуствовао, није хтео од тих начела одступити и зато је данас мртав. Пред самим судом у Биограду…, убоден је издајничким ножем, тако да и поред највећег заузимања старешине др. Баришића, није могао да се спасе. Био је пун полета и својим радом је уздржавао целу чету у Крају. Његовом смрћу ми губимо једног од најбољих сарадника, “. (7)

Соколство се тридесетих година 20 века морало определити  пред тадашњом најездом тоталитаризама. Соколи су у штампи истакли : „Између вечних истина, прокламованих од француске револуције, те идејног и моралног ништавила тоталитарних концепција, нама, Соколима, избор није тежак. Бирања, заправо, и не може да буде. Наш пут је јасно оцртан. Ми смо сви, као Соколи, скроз и скроз прожети духом француске револуције, па одлучно зазиремо, према томе, од фашизма, свих нијанса, као што зазиремо, у осталом, и од бољшевизма, чију идеолошку сродност са фашизмом није тешко открити.” (8) Због честих изношења у јавности да је соколска организација фашистичка организација у чланку  „Соколство и фашизам” у „Оку соколовом” наведене су разлике између ових идеологија. Писац чланка сматрао је да је екстремно настројена омладина (СКОЈ) протурала  ту тезу у јавности. Она је у свему што се противило њиховим идејама видела фашизам. Соколство није било политичка организација. Око њега су били окупљени сви они чили је идеал слободна и независна национална држава без обзира на политичко опредељење. За њих држава је била национални јемац слободе и индивидуализма човека. Соколи су тежили националној држави која би са ојачаним словенством служила интересима човечанства. У основи соколских идеја је дефанзивна политика, пацифизам и поштовање слободе других народа. Соколство је почивало на демократским идејама. Оно није правило разлику између племена, верске, социјалне и разлике међу половима. Према соколској идеји сви су уживали подједнака права и привилегије. За соколе жене су биле потпуно изједначене у правима са мушкарцима. (8)

Због италијанских претензија на источну обалу Јадранског мора у међуратном периоду Соколи су се спремали за сукоб са италијанским фашизмом. Били су свесни да ће пре или касније доћи до сукоба. Подсећали су своје чланство на судбину оних који су били под италијанском влашћу и истицали своју жељу да их ослободе. Били су свесни тежње италијанских фашиста за даљим освајањима. На слету у Сомбору 1927 године издали су летак и значку поводом припреме домаће јавности за сукоб са фашистичком Италијом. За соколе је подизање соколских домова у којима би се васпитали соколски нараштаји био одговор претензијама Италије на делове Југославије. Југословенска држава је требала да допринесе  да се дограде соколски домови тамо где су већ били грађени, а да се изграде тамо где их још није било.  Од соколана је зависила будућност крајева на периферији. Док су соколи радили на одбрани Приморја од италијанских претензија соколска организација је била изложена нападима франковаца, на територији за коју су франковци претендовали да је требало да буде саставни део Хрватске.

Тридесетих година 20 века соколи су били  оптуживани да су и сами фашисти, од чега су се одлучно бранили. Тадашња комунистичка омладина је  у свему што се противило њиховим идејама видела фашизам. Са своје стране соколи су истицали своје идеолошке разлике у односу на фашизам. Соколи су истакли да су били прожети духом француске револуције, па су одлучно одбацивали како фашизам тако и комунизам. У Другом светском рату дошло је до обрачуна. После Априлског рата 1941. Савез Сокола био  је забрањен. За време рата соколи су се борили у покретима отпора. После рата прешли су у илегалу која је трајала до 1992. када је у промењеним околностима дошло до обнове рада Савеза Сокола.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Анте Брозовић,  „Живот и рад Сокола I. у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1922, бр. 6, стр. 120;
2. „Соколство за угњетавана права нашега народа”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, децембар 1923, бр. 3, стр. 50;
3. „Соколство и Ријека”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, фебруар-март 1924, бр. 2-3, стр. 1;
4.  Др. Стојан Јеремић, „Из Соколске жупе Светозара Милетића – Нови Сад”, „Соколски гласник“, У Љубљани, 31 аугуста 1927, бр. 12-17, стр. 286, 287;
5. Др. Хуго Верк, „Соколски домови”,  „Соколски Гласник”, Љубљана, 24 марта 1933, бр. 13, стр. 1;
6. Туна,  „Валентин Жиц”, „Соколски Гласник”, У Љубљани,  31 јануара 1927, бр. 2, стр. 19, 20, 21;
7. „Трагична смрт узорног сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 5;
8.  Др. Г. Б, „Бастиља”,  „Соколски весник жупе Шибеник-Задар”,  јуни, 1939, бр. 1, стр.VIII;
9. А.Д, „Соколство и фашизам”, „Око соколово”, Београд, 1940, бр. 7, стр. 111-112;