Пре Првог светског рата задатак соколства био је јачање тела и духа својих чланова, буђење и неговање националне свести и патриотизма, одбрану народних права и борбу за ослобођење и уједињење. После 1. децембра 1918. циљ соколства био је постигнут. Соколи су у својој држави били свесни да јачајући себе, јачају и свој народ и своју државу. Самодбрана, која је пре 1918. била једини задатак, остаје само за она времена, ако државу нападне непријатељ. У својој држави соколи су били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе.(1) Соколи су своје чланове пре Првог светског рата припремали да буду добровољци у борби за ослобођење и уједињење. Пример таквих бораца био је Бошко Машић који је постао је вођа 1909. Српског сокола у Старој Пазови. Био је грунтовни вежбеник и један од најбољих вођа у Фрушкогорској жупи. Са ретком преданошћу и ревности радио је са соколским подмладком. Учествовао је као добровољац у турском, бугарском и Првом светском рату. Вратио се из рата и био управник поште у Иригу, где је сарађивао у тамошњем соколу. (2) После рата соколи су уско сарађивали са војском. Стево Жакула је приметио : „Нека непријатељи Соколства називају тај наш нераздруживи загрљај милитаризовањем Соколства, … да Соколство буде неуниформисана војска наша, а војска униформисано Соколство наше. … .” (3) Жакула је предлагао да се у новоснованим соколским друштвима на селу уведе стрељаштво. (4) На Трећој главној скупштини ЈСС одржаној 29. октобра 1922. у Загребу одлучено је да се препоручи оснивање стрељачких одсека под вођством начелника друштава и предњачких зборова. (5)
Просветар Соколског друштва Шабац, брат Слободан Живојиновић позвао је соколе да се сете поносне прошлости, како би се светлим успоменама окрепили за нове напоре и прегнућа. Истакао је да је иза војних застава из Првог светског рата под Цером ношена и соколска застава. (6) На Главној скупштини Соколске жупе Београд 24 и 25 марта 1939. присуствовао је старешина Савеза Сокола брат Гангл. Због ситуације говорио је Гангл да од речи треба прећи на дела. Сви у вежбаонице, а наше вежбаонице су цела наша земља. То је наш соколски дом, то је наша вежбаоница : горе и равнице, брда и долине. Вера у идеале соколског словенског братства мора да победи јуначки и соколски. (7) На прослави Дана Уједињења 1939. у Београду у свом говору Димитрије Станковић, професор и председник Народно-одбамбеног одсека Жупе Београд истакао је : „ … Ми смо се определили знамо с ким ћемо. Попут кнеза Лазара ми смо се приволели царству небеском … Ми ћемо са свим знаним и незнаним херојима који падоше у борби за слободу и уједињење нашег народа, макар и ма где то било : на бојном пољу, у затворима, на вешалима, у логорима”. (8) Војска је у своје четничке батаљоне (јуришне) и припремане и за препаде и герилску борбу у наредном рату регрутовала појединце из редовне војске, сокола или других сличних патриотских организација.(9)
У Краљевини Југославији одржана је 12 маја 1940. смотра соколства, као прва манифестација стања соколске приправности. Соколи су сматрали да су одговорни за стварање унутарњег фронта, за организацију одбране и отпора. Смотра је успешно одржана у целој земљи, изузев у градовима Бановине Хрватске, где су власти ометале приређивање јавне смотре. У осталим крајевима смотра је извршена без препрека од стране власти. Београдске и земунске соколске јединице одржале су смотре у соколанама и летњим вежбалиштима. Смотре су биле спојене са предавањима из народно-одбрамбеног васпитања. У Соколском друштву Београд Матица, које је имало велики број чланова, генерални секретар Савеза Сокола Радмило Грђић одржао је предавање. У Соколском друштву Београд II извршено је гађање из пушака, предавање за соколице о бојним отровима и евакуацији. У Соколском друштву Београд III одржано је предавање о народно-одбрамбеном раду, рецитовање „Како се васпитала предратна омладина”. У Соколском друштву Београд IV извршено је такмичење на стрелишту свих припадника до 35 година. Старији су гађали из ваздушних пушака. Изведена је и ратна служба “освајањем” Бановог брда и друге ратне вежбе. …. . Соколско друштво Земун I извело је на смотри гађање. Предавано је о бојним отровима и лекарској помоћи за соколице. (10) На смотри соколи су показали да су били спремни да у случају рата, после војске учествују у одбрани земље, посебно у стварању унутрашњег фронта, и да буду предводник у заштити становништва. Одазвало се преко 150.000 сокола и соколица. Дописи и телеграфски извештаји стизали су из 2.000 соколских друштава и чета. Одзив је био од Скопља, до Бања Луке и Марибора. Соколи су увежбавали задатке војно-одбрамбеној обуци, бициклистичким патролама, лекарској помоћи, излетима и пешачењима од 5 до 20 километара. Соколима се придружило становништво, а многи су затражили да се упишу у соколе. (11) Соколи су учествовали у манифестацијама 27 марта 1941. подржавши долазак на власт краља Петра II.
У Априлском рату Заштита се ставила на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Одреди коjи су се састоjали од воjних бегунаца, припадника Сељачке страже и Грађанске заштите ХСС напали су 10. априла 1941. воjску у Мостару, Габели и Чапљини. Чедо Милић, старешина Соколске жупе Мостар, jе у Невесињу слао позиве да виђениjи људи и момци, коjи jош нису мобилисани у воjску, дођу у град, да се наоружаjу и иду у Мостар. (12) У Априлском рату група сокола на челу са каснијим старешином Савеза Сокола Југославије др. Слободаном Ђорђевићем покушала је да се пробије до Грчке у чему није успела. После бомбардовања Смедерева чланови сокола Сретен Рајчић и још четворица узели су пушке и отишли на положај код Младеновца, одакле их је вратила војска. Одред од 60 наоружаних нараштајаца кренуо је из Смедерева према Луњевачкој шуми, али је по наређењу општинских власти после неколико дана расформиран. (13)
После забране Савеза сокола, соколске организације прешле су на илегални рад под окупацијом. Већ априла или маја 1941. у Словенији формиран је Соколски војни савет, који је требало да организује општи отпор против окупатора. Овим саветом руководио је инг. Ладислав Бевц. Соколска легија формирана 2. августа 1941. имала је око 1.000 чланова и Соколски савет на челу. Са Соколском легијом тесно је сарађивала илегална полувојничка организација Побратим (14). Др Миха Крек, подпредседник југословенске владе у Лондону, истакао је 26 априла 1942. да савезници признају само Михајловића и позвао соколе да следе упутства Драже Михајловића. (15) Међу соколима дошло је до поделе око приступања Југословенској војсци у Отаџбини или партизанима. Део сокола у Словенији приступио је Ослободилној фронти под вођством комуниста. Др. Гојко Јаковчев истакао је у својој књизи „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској” да су се соколска друштва, пре свега активно фискултурно чланство, придружила напредним елементима у јединствену фронтовску организацију. Борци из соколских друштава су својим претходним радом и вежбањем у соколу створили себи довољно физичких и психичких услова да издрже напоре у партизанској борби. Партизани су се утврдили у Долењској и Нотрањској, где су била снажна соколска друштва, која су дала бројне борце. (16)
Соколи су се нашли на удару снага окупатора и домаћих рушитеља Југославије. У Требињу је после доласка усташа ухапшено 15 истакнутих лица из Требиња и околних села који су били чланови Четничког друштва и Сокола. (17) Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Предводници устанка Душан Мандић и Благоје Дујо Бољановић погинули су првог дана устанка, 6. јуна 1941. (18). ЦК СКОЈ-а у јулском прогласу издатом 1.7.1941. између осталог позвао и соколе да се боре : „Уједините се млади радници, сељаци и интелектуалци, уједините се сви демократи, соколи, католици, сви млади родољуби са комунистичком омладином ради уништења фашистичких звери, ради праведне ствари Совјетског Савеза, ради ослобођења наших народа”. (19)
Радмило Грђић, један од организатора устанка у Босни, истакао је да прва села и вароши „ослобађани су од усташа више вилама, полугама и кочевима, него пушкама”. (20) Радмило Грђић је истакао : „… Српски народ у западним крајевима није чекао на знак из Србије да се дигне на оружје. Догађаји су се тамо одвијали муњевитом брзином, ситуација се мењала из дана у дан. Одлуке су се морале доносити на лицу места и неодложно. Створити слуку свега што се догађало тамо, било је задуго тешко и људима који су у тим догађајима учествовали изблиза. …”. (21)
У Сплиту је 1941. одржан састанак Илије Трифуновића-Бирчанина са соколашем Радмилом Грђићем, Ником Бартуловићем, доктором Јакшом Рачићем, Јерком Матуличем, … . Основан је Српски национални комитет. У новембру 1942. основан је Југословенски револуционарни покрет. Бирчанин је одредио офирире за организацију јединица на обали и острвима Јадранског мора. Пропагандну акцију водио је адвокат са Корчуле др. Јурај Арнери. У Сплиту су дошли у везу са поручником Југословенске војске Словенцем Станиславом Рапотецом, који је у Сплит стигао 3 фебруара 1942. Рапотец и Стјепан Шинко су се искрцали на Корчулу почетком фебруара 1942. Рапотец је испитивао могућност десанта у Далмацији. Послала га је Команда југославенских трупа на средњем истоку и британске службе за нарочите задатке. Рапотец је напустио Југославију 1 јула 1942. и вратио се у Каиро. Арнерић и Бартуловић су се залагагали за сарадњу југословенских националиста и комуниста. Жујовић је образовао Патриотски форум У форум су ушли Нико Бартуловић, адвокат и соколски староста др Звонко Шимунић, Марко Стојанац, истакнути Србин, др Владимир Матошић, Дује Иванишевић, Шири одбор : Нико Марков, Аћим Чавлина привредник Србин католик, Јово Маргетић Србин, Роко Чулић истакнути Соколац, Звонко Мурат, др Вјекослав Лауш, Иво Шаин Чичин. Генерални секретар је био др Ненад Грисогоно. У Сплиту је Национални комитет за Далмацију 9 септембра 1943. одржао седницу на којој је прихватио споразум са партизанима, који су саставили Бартуловић и Леонтић. У споразуму је стајало “1. Све се међусобне размирице остављеју по страни; 2. Казна смрти биће извршена само над онима које ратни суд прогласи злочинцима због пљачке и издаје; 3. Сви се обавезују да неће ометати акцију саботаже стратегијских објеката уколико буде била потребна.” После капитулације италијана у Сплиту завладао је црвени терор. (22) Станислав Рапотец искрцао се на Мљету 26 јануара 1942. а затим је 3 фебруара стигао до Сплита где се повезао са Трифуновићем. Путовао је у Мостар где се срео са Радмилом Грђићем. (23)
У јесен 1941. др Владимир Белајчић ушао је у Централни национални комитет Краљевине Југославије. У извештају Обавештајног одељења Команде Београда ЈВуО од 15. новембра 1943. истиче се да у Београду постоји соколска организација, 2.000 организованих испод 20 година, подељена на реоне и да имају честе састанке. У извештају се истиче : „Ово је једина солидна организована национална организација способна да се стави у покрет за релативно кратко време; њу сачињава омладина високе националне свести, готова за највећу жртву”. На челу ове организације били су : 1) инг. Света Вучковић, шеф службе у Дир. Трамваја и осветлења у Београду; 2) Адвокат Душан Јовановић, чиновник Аграрне банке; 3) Милош Роксандић, чиновник Општине београдске. Инг. Светомир Вучковић био је проваљен и ухапшен од стране Гестапоа. Био је у логору на Бањици, а затим је послат 5. новембра 1942 године у КЛ Маутхаузен (24).
Пошто је део сокола у Словенији учествовао у борби заједно са комунистима председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (25)
Соколи су пре Првог светског рата позивали на борбу за ослобођење и уједињење. Припремали су добровољце који су се борили на страни Србије у Првом светском рату. После уједињења 1918. соколи су у својој држави били сарадник свих оних фактора, који су радили на јачању државе. Организовали су при соколским друштвима стрељачке одсеке. Касније су проширили свој рад на припрему одбране. Војска их је регрутовала у четничке односно јуришне батаљоне. У Априлском рату 1941. Мачекова Заштита ставила се на страну окупатора, док су соколи били у првим редовима одбране земље. Соколи су се борили као добровољци при одбрани Мостара од Заштите. Учествовали у јунском устанку 1941. у источној Херцеговини. Чланови соколског друштва у Новим Дулићима Душан Мандић, Благоје Дујо Бољановић и Максим Мандић припремали су Шестојунски устанак у источној Херцеговини. Касније, у току рата чланови сокола су се поделили на припаднике ЈВуО и партизане. Припадници ЈВуО су своје активности ограничили на прикупљање оружја, шпијунажу, саботаже, одржавање везе са савезницима, припремање за савезнички десант у Далмацији. Ступили су борбу против окупатора после капитулације Италије 1943 али су их партизани сузбијали. У послератној Југославији соколи су оптужени за приступање већине чланова српског сокола четничком покрету и зато су морали да обуставе рад. И без тога били би забрањени, јер за комунисте су соколи били препрека њиховим циљевима. Соколи су припремали своје чланове и чланице за Други светски рат. Током Априлског рата 1941. и током окупације деловали су према приликама, али не као целина.
АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Напомене :
- Фрањо Малин (Петроварадин), „Соко некад и сада”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, Јануар-Фебруар 1925, бр. 1 и 2, стр. 19;
- „Споменица соколског друштва у Старој Пазови 1906-1931.“ Штампарија „Јединство“ Стара Пазова, стр. 11;
- Ст. Жакула, „Соколској војсци.”, „Југословенски соколски календар” 1923, Издање у Љубљани 1922, стр. 49, 50, 51;
- Стеван Жакула, „Соколство на селу”, „Југословенски соколски календар 1929”, у Љубљани 1928, стр. 52-56;
- Др. Рико Фукс, „Десет година Југословенског соколског савеза”, Уредио Стане Видмар, „Југословенски Соколски календар 1930”, у Љубљани 1929, стр. 65;
- „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XX редовну годишњу скупштину 7 априла 1940 године.”, стр. 35, „Око соколово”, Београд, 1 априла 1940, бр. 4;
- „Главна скупштина жупе Београд”, „Око соколово”, Београд, 1 мај 1939, бр. 5, стр. 45, 46;
- Д. Станковић, „Значај Првог децембра”, „Око соколово“, Београд, 1 јануар 1940, бр. 1, стр. 6;
- Петар Миладиновић, „Симболи и ознаке са Равне Горе”, Крушевац, 2018, стр. 30;
- И. Седлачек, „Величанствени успех смотре соколске приправности, у недељу, 12 маја”, „Соколски гласник“, Београд, 17 мај 1940, бр. 20, стр. 1,2;
- Владан Вукашиновић, „Гимнастика и соколство у Србији до 1941”, Београд, 2016, стр. 109;
- Владо Ивковић, ,,Невесиње 1941”, Мостар, 1980, стр. 53;
- Др. Владан Вукашиновић, „Соколство у Смедереву”, Смедерево, 2013, стр. 180;
- Слободан Кљакић, Маријан Ф. Крањц, „Словеначки четници”, Београд, 2006, стр. 25;
- Др. Душан Ступар, „Дража-истина о четницима”, Београд, јун 2015, стр. 72;
- Др. Гојко Јаковчев, „Соколска организација у борби за братство југославенских народа до 1918, Прогон Соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 81;
- Коста Николић, „Историја Равногорског покрета 1941-1945”, књига прва, Београд, 1999, стр. 171;
- проф. др.Петар Мандић, „Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941”, „Просвета”,Гацко,2003,стр.118,122;
- Мр Милица Бодрожић, „Интелигенција нишког региона у устанку 1941. године”, „Нишки зборник”, Ниш, октобар 1981, стр. 109, 110;
- Коста Николић, „Историја Равногорског покрета 1941-1945”, књига прва, Београд, 1999, стр. 180;
- Коста Николић, „Историја Равногорског покрета 1941-1945 књига I”, Београд, 2014, стр. 220;
- Др. Никола Жутић, „Хрвати југословенски четници-Дражини равногорци”, „Грађански рат у Хрватској 1991-1995.”, Зборник радова 10, Удружење Срба из Хрватске, Београд, 2014, стр. 285, 286, 288, 297, 298;
- Коста Николић, „Историја Равногорског покрета 1941-1942”, Београд, 2014, стр. 254;
- Прим. Др Павле Милошевић, „Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-45”, Крагујевац 2003, стр. 62-63;
- Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;