„Да, широк је човјек, чак и сувише широк, ја бих га сузио“. – Дмитри Карамазов (Достојевски – Браћа Карамазови)
„Сретни робови су најљући непријатељи слободе“. – Мари фон Ебнер Есенбах
АУТОР: протођакон Бојан Чечар
Човјечанство је одувијек тежило овладавању силама природе као и доброј организацији државе или друштва у којем је живјело. Мислило се да ће му на тај начин поћи за руком да створи толико жељени (изгубљени) „рај“ на Земљи. Од Сумера, Вавилона, Египта, Старе Грчке, Рима, Византијског и Османског царстава, па све до модерних република, држава и државица човјек је покушавао да са једне стране обузда силе природе и да их стави под своју контролу, а да са друге организује државу што је могуће боље и прецизније – по могућству да она буде организована по математичком принципу 2+2=4, тј. да све у њој буде без грешке. У старом и средњем вијеку овај идеал је и даље био недостижан, упркос томе што су постојале цивилизације које су биле на изразито високом ступњу развоја као нпр. вавилонска, египатска, а нарочито римска. Тек у последњих 500 година, захваљујући прије свега „научној револуцији“ остварен је видан напредак у том погледу. Са појавом парне машине у 19. вијеку, те фабричких погона почетком 20. и првих компјутера половином истог вијека, дошло се до тога да се почне озбиљно мислити да је „рај“ на Земљи остварив и могућ. Том расположењу нарочито је допринио енорман напредак и развој на пољу вјештачке интелигенције и генетског инжењеринга у задњих неколико година. Штавише, „рај на Земљи“ више није само недосањани сан или пука жеља, него, чини се постаје неминовна – ближа или даља – будућност свијета.
Почетком 2020. године, Свјетски економски форум у Давосу, прокламовао је „Велики ресет“, тј. организацију и устројство свијета на бази алгоритамске, тј. математичке тачности и прецизности у којем ништа не би било препуштено случају и произвољности. Под маском превазилажења кризе са корона вирусом, Клаус Шваб, иначе оснивач и предсједник Свјетског економског форума и принц од Велса (садашњи краљ Британије) Чарлс III, најавили су нови курс човјечанства – Велики ресет. Тај Велики ресет је замишљен тако да обухвати све државе свијета, па тако и Србију. Треба рећи да је Србија у фебруару мјесецу ове (2022. године) потписала Споразум o успостављању центра Свјетског економског форума за Четврту индустријску револуцију – тзв. БИО4кампус1. Ово ће бити центар регионалног карактера чија ће се достигнућа, сасвим извјесно, прељевати и на друге државе Западног Балкана. Главне двије научне гране коje ће ту бити развијане су информационе технологије и биотехнологије. Циљ је да се евентуално, уз помоћ интеграције и синтезе ових двају научних дисциплина, достигне надградња људи у „богове“, те да се тако оствари дефинитивна побједа над природом, тј. укидање болести и смрти. Главна резултанта оваквих настојања било би стварање свијета „без суза“, тј. „нова вавилонска кула“ у којој би „сви били срећни, али не би посједовали ништа“. Најмање од свега би било слободе.
Да бисмо што правилније могли процијенити један такав „идеалан“ свијет у помоћ ћемо призвати два свјетски позната писца – Фјодора Михаиловича Достојевског и Олдоса Хакслија, тј. њихова два круцијална дјела на ову тему: Записи из подземља и Врли нови свијет.
Фјодор Михаилович Достојевски (1821-1881) био је један од најутицајнијих писаца руске књижевности. Према ширини и значају утицаја који је имао као писац, он се сврстава у сам врх свјетског књижевног стваралаштва. Његова најзначајнија дјела су: Биједни људи, Понижени и увријеђени, Записи из мртвог дома, Злочин и казна, Идиот, Зли дуси, Браћа Карамазови и др. Међутим, за наш рад од нарочитог је значаја његово дјело под називом Записи из подземља. О овој теми Достојевски је говорио у готово свим својим дјелима, али у Записима из подземља дао је своје најјасније виђење свијета неслободе. Ово је један од првих романа, који је Достојевски написао наког изласка са деветогодишње робије. Записи су конципирани у виду есејистичких дијалога аутора са неименованим сабесједницима. У њима Достојевски немилосрдно напада готово идолопоклонички став људи 19. вијека, који су се безрезервно уздали у људски разум, науку и њена достигнућа. Достојевски им спочитава да су они то чинили сматрајући да ће човјечанство на тај начин остварити своју истинску срећу и да ће завладати рај на Земљи. Достојевски, кроз ријечи свога јунака, говори да је разум добра ствар, то је неоспорно, али ипак разум је само разум и задовољава само разумске човјекове способности – а хтијење је израз цијелог човјековог живота, заједно са разумом и осталим елементима човјековог бића. Иако наш живот у својим манифестацијама често испада ништаван, ипак је живот, а не само извлачење квадратног коријена. Јер ја, на примјер, сасвим природно хоћу да живим за то да задовољим све своје потенцијале живота, а не за то да задовољим једино разум, то јест неки двадесети дио мојих животних способности.
Разум зна само оно што је успио да сазна, а људска природа живи и дјелује комплексно, свим што у њој постоји, свјесно и несвјесно, па и када лаже, ипак живи2.
Све људске недаће и несреће, према поклоницима људског разума, нестаће када наука потпуно преваспита људски род и нормално усмјери људску природу. Ви сте – каже јунак Достојевског – убијеђени да ће човјек тада сам престати да гријеши добровољно и да ће, такорећи, хтио-не-хтио престати да раздваја своју вољу од својих нормалних интереса. И не само то: тада ће, кажете ви, сâма наука убиједити човјека да у ствари нема ни воље ни каприца, никад их није ни имао – и да је нешто слично клавирској дирци или клавису на оргуљама, и да, поред тога, у свијету постоје још и природни закони; те све што год он ради, не дешава се по његовој вољи, већ само од себе, по природним законима. Према томе, треба само открити те природне законе, и онда човјек неће одговарати за своје поступке и живјеће необично лако. Сви људски поступци биће тада, наравно, прорачунати према тим законима, математички, као у логаритамским таблицама до 108 000, и биће унесени у таблице, још боље, појавиће се добронамјерне књиге, сличне данашњим енциклопедијама, у којима ће све тачно бити прорачунато и означено тако да на свијету неће више бити поступка ни догађаја. Тада ће – све ово ви (идолопоклоници науке и здравог разума3) говорите – настати нови економски односи, сасвим готови, и такође израчунати са математичком тачношћу, те ће за трен ока нестати сва могућа питања, управо зато што ће се на њих добити сви могући одговори. Тада ће бити изграђен кристални дворац… Једном ријечи, тада ће долетети птица Каган (Митолошка птица, која људима који је угледају доноси срећу)4. Највећа вриједност коју посједује људски род је слободна воља. Ништа од ње нема веће и светије. Свијет који би био заснован на математичком-логаритамском или алгоритамском принципу, а који Достојевски назива „кристални дворац“, не би био нешта друго до затвор обојен у златну боју. У таквом свијету нема слободне воље. Зато Достојевски и пита: „Ех господо, каква ће то бити своја воља када дотјерамо до таблица и аритметике, када се буде примјењивало само два пута два су четири? Јер два пута два биће четири и без моје воље! Зар је то слободна воља?“5 Говорећи о томе колико би сабласно и страшно здање „кристалног дворца“ било Достојевски каже: „А ја се можда, зато и бојим тог дворца што је кристалан и неразрушив, што му се ни кришом неће моћи језик исплазити.“6
Олдос Хаксли (1894-1963.) је био енглески писац и један од најистакнутијих есејиста 20. вијека. Аутор је више од педесет књига. Његово најпознатије дјело је свакако и дјело које нас у овом раду највише интересује – Врли нови свијет. Овај роман је објављен 1932. године, и спада у сâм врх дистопијског7 жанра. Радња романа се одвија у Лондону, 2040. године, тачније 632. године Фордове ере. Хаксли за Хенрија Форда, тачније његов модел Т, из 1908. године, везује прелаз из, грубо говорећи, премодерног у цивилизовано доба. Иако је производња на траци постојала и раније, Хенри Форд је исту подигао на значајно виши ниво од својих претходника, што му је, уз агресивну и свеприсутну пропаганду, донијело огроман успјех. Писац у моћном индустријалцу види узор цивилизованог друштва, односно вриједности које оно слиједи: похлепу, моментално задовољавање наметнутих жеља, сурови материјализам и конзумеризам. Зато, Хакслијево друштво будућности рачуна вријеме по Форду, заклиње се у име Форда и приноси му жртве, док је симбол крста замијењен словом Т, управо због познатог Фордовог модела из 1908. године8.
Људи који живе у врлом новом свијету немају оца и мајку, они настају из епрувета у „Лондонском центру за инкубаторску производњу и систематску обраду“. Када су несрећни или када имају други неки проблем, узимају таблету под називом сома9. Она рјешава све њихове проблеме и враћа их у пријеко потребну животну равнотежу. Иако у том свијету и даље живе нормални људи који имају породице и животне навике које имају и данашњи људи, ипак, они се налазе по резерватима и „цивилизовани људи“ их називају дивљацима. Један такав дивљак се напокон сусреће са управником свијета Мустафом Мондијем. Дивљак жели да зна зашто у цивилизиваном (врлом новом) свијету нема Бога, религије, умјетности, Шекспира…
Мустафа Монди му одговора и каже: „Бог је неспојив са машинама, медицином и општом срећом. Човјек мора да се опредијели за једно или за друго. Наша цивилизација се опредијелила за машине, медицину и срећу. Зато морам да држим ове књиге (Библију и Шекспира)10 под кључем у сефу. За нас је њихов садржај богохулан11. „Даље – наставља Мустафа Монди – драги мој пријатељу, цивилизација нема апсолутно никаквих потреба за племенитошћу и хероизмом.
То су симптоми политичке неспособности. У друштву организованом како треба, као што је случај са нашим друштвом, никоме се не допушта прилика да се понаша племенито и херојски. Да би се прилика за такво понашање указала, ситуација мора да буде крајње нестабилна. Кад се води рат, кад има супротних мишљења, кад је потребно одупријети се искушењима, бранити вољено биће, или се за њега борити – онда, очигледно, има смисла бити племенит и херој. Али у данашње вријеме нема ратова. Највећи напори се улажу да се спријечи прејака љубав. Супротних мишљења нема; сви су обрађени тако да не могу а да не раде оно што је потребно. А оно што је потребно да се ради, у цјелини је тако пријатно, толико слободе је дато иживљавању природних импулса, да заиста нема искушења којима је потребно да се човјек одупире. А ако се неком злом срећом баш догоди нешто непријатно, молим: увијек је ту сома која омогућава да се побјегне из стварности. У прошлости тако нешто могло се постићи само уз огромне напоре и године интензивне моралне обуке. А данас – попијете двије-три таблете од пола грама и све се среди. Бар половину морала имате увијек за се, у бочици „Хришћанство без суза – ето то је сома“12. Нема никакве сумње да креатори и прокламатори Великог ресета и новог свјетског поретка и уређења, припремају неку врсту „соме“ и за нас.
Ако се ова тематика сагледа кроз призму православног хришћанског богословља, постаје и више него јасно да су упозорења која нам дају Достојевски и Хаксли и више него алармантна. На првим страницама Библије читамо да је Бог створио човјека „по обличју својему“ (Пост. 1, 26). Код светих отаца Цркве Христове постоје различита тумачења шта значи то „по обличју Божијем“. Међутим, једно од најчешћих је да је обличје Божије у човјеку управо слобода. Створивши сав невидљиви и видљиви свијет, Бог је на крају стварања створио човјека, који сам представља јединство духовног и материјалног свијета. Као такав постављен је за господара цијеле Божије творевине. Његов задатак је био да цијелу творевину – како духовну тако и материјалну – принесе на дар Богу. Међутим, Бог није човјека присилио на такво нешто. Иако је свијет, који је Бог за човјека створио био рај, Он није хтио да човјека натјера да прихвати тај рај. Бог није створио кристални дворац или врли нови свијет. Напротив, Бог човјеку оставља могућност да то све одбаци или, ријечима Достојевског, да свему исплази језик. Из библијског извјештаја знамо да је човјек то нажалост и учинио. Сва трагедија овог свијета налази се управо у човјековој злоупотреби слободне воље и одбацивању божанског плана. Но чак и злоупотребљена слободна воља је и даље слободна воља. Бог је то испоштовао. Међутим, прокламатори Великог ресета и творци будућег раја на Земљи за људе, чини се не остављају једну такву могућност. Зато је више него икада битно да будемо будни и да пратимо шта се дешава у свијету. Не смијемо бити нијеме овце које се воде на заклање. На нама је да СЛОБОДНО изаберемо да ли ћемо се држати свијета слободе, Библије, Достојевског и Шекспира, или ћемо прихватити наступајући врли нови свијет кристалног дворца Клауса Шваба, Била Гејтса, Џефа Безоса и др.
***
1 https://www.bio4.rs/
2 Достојевски, Записи из подземља, стр. 351-352.
3 Прим. Б.Ч.
4 Достојевски, Записи из поздемља, стр. 348-349.
5 Исто, стр. 355.
6 Исто, стр. 358.
7 Дистопија је замишљен свет где су доведене до максимума лоше стране данашње цивилизације.
8 https://mentalnihigijenicar.com/2021/05/23/%D1%85%D0%B0%D0%BA%D1%81%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%B2-%D0%B2%D1%80%D0%BB%D0%B8-%D0%B…
9 Треба рећи да је сам Хаксли био заговорник коришћења психоактивних супстанци, о чему је исцрпно писао у својој књизи Врата перцепције (The Doors of Perception) по којој је састав Дорси (The Doors) добио име.
10 Прим. Б.Ч.
11 Хаксли, О, Врли нови свијет, стр. 215.
12 Исто. стр. 217-218.
ИЗВОР: https://www.geopolitika.ru/sr/article/sloboda-ili-kristalni-dvorac-vrlog-novog-svijeta-kako-su-dostojevski-i-haksli-vidjeli-svijet