- Оно што се последњих година догађа у Украјини је иста сценографија, коју лако препознајемо. Може се повући паралела: Маркале – Рачак – Буча јер је све спремљено у истој кухињи. Једина је разлика што је инсценирани догађај у Бучи још беспризорнији, јер се догодио након очигледног одласка руске Војске оданде.
- Једина сврха тих лажних масакара је да се оправдава злочиначко деловање колективног Запада, коликогод оно монструозно било. Тачније, та монструозност је немерљива, имајући у виду да се готово ритуално производе лажни масакри, који би могли да буду довољно добро оправдање за зло, које се спроводи, искључиво зарад интереса колективног запада пре свих Америке, Британије и Немачке.
АУТОР: Богољуб Јанићијевић
Рачак је, такође, био разлог за покретање ратне машинерије и зла, под командом злочиначке војне организације НАТО пакта на челу са Америчком администрацијом. По наређењу које је добио из Pентагона, крвави генерал Вилијем Вокер, наредио је терористима УЧК да сакупе лешеве погинулих терориста УЧК у току нoћи 15. на 16. јануар, 1999. и поређају их на шумски пут изнад Рачка, како би Вокер приказао масовну ликвидацију цивила. Иако се радило о терористима, они су, у Вокеровом излагању, приказани као невине цивилне жртве, које су српски органи безбедности бахато и намерно убијали из обести.
Обдукцијом је утврђено да тројица терориста нису били обрезани – они никада нису били идентификовани, што указује на могућност да су стигли из неке од европских држава, а да су њихове државе сакриле њихове идентитете, да се не би открило да су своје људе слале на Космет, да ратују на страни УЧК терориста. Такође смо имали и упад на нашу територију око 20 припадника британског САС у близини граничног прелаза Ђенерал Јанковић, који су планирали да се у одређеном моменту споје са терористима тзв.162 бригаде УЧК, међутим дочекала их је гранична јединица и осујетила њихов план.
Од њих 20, десет их је остало у реону сукоба српских снага безбедности са терористима из УЧК и тражили су начине и помоћ да се оданде извуку – говоримо о припадницима елитних британских јединица. На састанку са официрима колективног Запада, током њиховог доласка, а нашег одласка са Космета, било је и састанака. На једном од састанака, један западни официр, кад је видео које се војне снаге извлаче са КиМ, ми је рекао: “ Сâм Бог је хтео да не уђемо у копнени сукоб са вама.” Одговорио сам му да је штета што се то није догодило, а он је напустио састанак.
Две групе верификатора су са најдоминантније тачке на улазу у Рачак и посматрале комплетну операцију. Могли су да виде све шта се у селу догађа и голим оком и они нису приметили никакву злоупотребу од стране полиције нити прекорачење овлашћења. Након изласка полиције из Рачка те две групе верификатора су ушле у село, а прикључила им се још једна група и никаквих реакција са њихове стране није било у смислу указивања на постојање злоичина. Сценографија је направљена у току ноћи, а сутрадан, 16. јануара, дошао је главни сценариста Вокер са групом ,“подобних“ новинара и направио представу. Маркале и Рачак су били генерална проба за оно што ће се дешавати у Украјини. Нацисти су вежбали на Србима. У Бучи је пропаганда још огољенија – јер је пријављен лажни масакр много после одласка руских трупа, а постоје и снимци, на којима се види, како мртви украјински војници и цивили устају и одлазе. А, руских јединица тамо ни нема.
Све указује да се сличне ствари догађају на територији бивше Украјине и да Запад надизре присуство својих држављана у реону дејстава СВО, али да то званично не признаје, јер би то значило да земље НАТО директно учествују у сукобу. Овако мисле да имају неки стратешки отклон – мада читав свет зна да то није тако. На територији бивше Украјине, у току је најдиректнији сукоб НАТО и Русије, а Украјинци су топовско месо, које НАТО пакт користи и злоупотребљава у сукобу са Русијом. Украјинска територија се, такође, злоупотребљава и на територији Украјине се спроводе злочини са нацистичким потписом.
Тај нацистички потпис је трениран и омасовљаван у Хрватској деведесетих, као нешто нормално. Имамо и многе хрватске званичнике, државе која је чланица ЕУ, који говоре отворено да су спремни да Украјинце обучавају за сукоб са Русима, користећи своја искуства из усташког погрома над Србима. Хрватска је добар пример, јер су Хрватску, као нацистичког колаборационисту, користиле државе колективног Запада као матрицу за њихов неонацистички поход на Украјину. Хрватска све време има подршку Сједињених држава и Велике Британије, које Немачкој наређују на који начин да Хрватску ставе под своје. Дакле, имамо ситуацију где окупирана Немачка, даље окупира на следећем нивоу неку државу – а, Немачка није слободна. Немачка је окупирана држава од 1945. године – окупирао је колективни Запад, а своју окупацију отворено спроводи од пада Берлинског зида.
Ми у Украјини имамо репризу свега оног што се догађало на Балкану, посебно на Космету – није искључено да су исти људи задужени.
За колективни Запад међународно јавно и хуманитарно право не важи, а они се позивају на неки имагинарни “поредак заснован на правилима” – правила се мењају у складу са њиховим тренутним амбицијама или у складу са развојем ситуације на неком терену, на коме делују. Велика Британија и Сједињене државе су најзлочиначкије нације на свету, они више од 200 година ратују по целом свету уводећи, „демократију“, а, у ствари су побили милионе људи, разрушили многе земље и опљачкали их.
Можемо сви да се присетимо монструозних изјава Медлин Олбрајт, која је јавно изговарала, као да је то нормална ствар – да природна богатства Русије не припадају Русији, него читавом свету – а, када неки представник неоколонијалне политике колективног Запада каже “читав свет”, то значи Запад. Свету је јасно да нација која је настала на отетој територији и геноциду, чији су утемељитељи и преци убице, криминалци, проститутке, заблудели свештеници, које је такозвана Стара Европа бродовима слала у такозвани Нови свет, не могу да буду весници ничега доброг. А, ово данас су њихови потомци.
То, што они себе називају демократама и што јавно заговарају демократију, не значи ништа – јер су тако ти људи, у име демократије, побили барем 200 милиона људи. Када данас ти људи спомињу међународно јавно или хуманитарно право или територијални интегритет Украјине или када Русију називају агресором, нама овде у Србији то може да звучи смешно, јер су управо све те земље, које се данас позивају на међународно јавно право, то исто право срушиле неколико пута деведесетих година – од бомбардовања Срба у Босни, до НАТО агресије 1999., од измишљања српских злочина на Маркалама, у Сребреници или у Рачку.
Постоји још једна паралела између деловања колективног Запада на територији Србије и у Украјини – испоставља се да колективни Запад није никада имао намеру да поступа у складу са резолуцијом 1244 СБ УН, која је касније из Бриселског и Вашингтонског споразума елегантно и избачена. Исто тако Запад никада није имао намеру да делује у складу са Минским споразумима 1 и 2. У оба случаја, писани и међународно важећи потписани документи су заобиђени јер су служили да се овде Шиптарима, а у Украјини нацистима, купи време, да се боље наоружају и припреме за борбу против Србије и Русије.
На Космету је Запад имао Атланску бригаду, састављену од џихадиста и других плаћеника. Међу њима су били и позната браћа Битићи, амерички држављани шиптарског порекла. Можемо сматрати да плаћеници из западних земаља, у оба случаја – долазе по налогу или уз благослов својих земаља. Неки од њих су ветерани из ратова у Ираку, Сирији, Авганистану – али су се тамо углавном борили из оклопних транспортера и са лоше наоружаним цивилима, што није ни био неки копнени или пешадијски рат.
Сада, у оквиру СВО, ти плаћеници преко пута себе имају обучену руску војску и веома често се дешава да брзо побегну са бојишта, а касније се преко друштвених мрежа жале на све што су доживели, као и што се жале на украјински војни врх, од кога не добију обећане дневнице и плате. А, сада видимо и све чешће иступе ранијих страних плаћеника, који су се борили на страни УЧК, који говоре о својим искуствима и жале се и они да их УЧК није редовно исплаћивао.
Плаћеници су имали успеха у Одеси, на Донбасу, све док није почела СВО. Користили су снајпере и пуцали на цивилно становништво. Међутим, од почетка СВО, њихова ратна искуства су знатно другачија.
На сличан начин се користе Пољска и Молдавија, као канали за убацивање плаћеника у Украјину, као што се користила Албанија, за убацивање терориста и плаћеника на територију Космета, још и пре 1999. године.
Иако Запад декларативно тврди да не учествује на украјинској страни у сукобу, мноштво је држављана западних земаља, који се боре на страни украјинског режима, као што је и мноштво војне технике западног порекла тамо присутно. Зато је немогуће овај сукоб сматрати локалним руско-украјинским. У суштини, ово је рат НАТО пакта против Русије, као што је 1999. био рат НАТО пакта против Србије – Шиптари и Украјинци се само користе као топовско месо, преко којих Запад пљачка државе за своје интересе.
Зато је од великог значаја да СВО Оружаних снага РФ траје онолико колико је потребно да сви циљеви буду испуњени. Русија ће несумњиво изађи као победник у овом сукобу, јер сви показатељи са терена и са бојишта указују да украјински режим не може да опстане без помоћи, а што више времена буде пролазило, то ће се и могућности и ресурси западних земаља смањивати и биће све мање у могућности да снабдевају украјински режим и људством и наоружањем.
(Аутор је Пуковник МУП-а Србије у пензији)