- Одбацивши идеолошки оквир и схвативши технолошке изазове будућности, дошли смо до потребе не само за озбиљном ревизијом школских знања, већ за глобалним преуређењем образовног система као јединственог комплекса са јасно изговореним крајњим циљевима — шта желимо да добијемо „на излазу”.
АУТОР: Михаил Ермолајев
Концепција образовања је изведена из концепције човека. Совјетска школа тежила је да васпитава људе који су добро потковани у природним наукама — математици, физици — и притом узвишени. Једном за свагда решивши питање Бога, тачније, његовог одсуства, она нас је упорно усмеравала ка унутрашњим трагањима. Као да смо се стидели решавања свакодневних задатака и других приземних проблема; снажна држава их је преузимала на себе, а нама је преостајало да се потрудимо да јој се допаднемо. Када се све срушило, испоставило се да треба живети самостално, али није било јасно како, јер нам у детињству није било понуђено много варијанти — само једна светла будућност. На Западу су децу много више припремали за свакодневицу, финансијске и управљачке одлуке. Тамо се не подстиче созерцање, доследно се уништава способност мишљења изван готове слике света, навикава се на презентације и друге облике копирања, подстиче се клиповска свест и кратке мисли. После много година марљивог разорног рада код њих је израсла „генерација тројкаша”. Ми смо, пак, радосно потрчали у истом правцу, нисмо дотрчали, почели смо да тражимо концептуални ослонац у претходном систему знања, али, схвативши његову недовољност за савремени техногени контекст, тако смо и остали да висимо у збуњености.
Одбацивши идеолошки оквир и схвативши технолошке изазове будућности, дошли смо до потребе не само за озбиљном ревизијом школских знања, већ за глобалним преуређењем образовног система као јединственог комплекса са јасно изговореним крајњим циљевима — шта желимо да добијемо „на излазу”. „Ако видиш циљ предмета који спознајеш”, писао је Михаил Шчетињин, „ако га упоређујеш са циљем целокупног мироздања, ако видиш везу циља свога живота са циљем предмета који изучаваш, ако сваку реч, сваки параграф изучаване појаве у предмету уписујеш у целину свога постојања, онда је то знање животворно” („Идеја саборности у школи будућности”). Неопходно је изнова разумети у чему су смисао и садржај сваког предмета понаособ и зашто је он потребан целини. Један предмет у већој мери учи усредсређености, други помаже у развијању брзих реакција, трећи васпитава навику да се сопствена делатност посматра са стране, као граматика, на пример, четврти обликује практичну интелигенцију. У природном дијалектичком вртлогу једне дисциплине умиру, друге се рађају, треће се преобликују, многе се окрећу ка „интердисциплинарности”, а аналитика бледи без провере у пракси. Управо у односу на школско образовање мораћемо из корена да преиспитамо границе наука, све до њихове класичне поделе на природне и хуманистичке, фундаменталне и примењене — иначе се можемо окаменити у академској надмености и изгубити постојећи, живи свет.
Образовна тријада
У светској историји постоји много продуктивних схема образовно-васпитног процеса, од старогрчке „паидеје” до совјетског „знања, умења, навике”. Ради лакшег даљег разматрања, пођимо од принципа који је у XIX веку формулисао енглески естета и прегалац Џон Раскин. Ганди је његову књигу „Последњему као и првоме” навео међу онима које су снажно утицале на његово унутрашње формирање, заједно са „Бхагавадгитом”, „Новим заветом” и трактатом Лава Толстоја „Царство Божје је у вама…” Раскин је сматрао да дете током школовања треба да научи свега три основне ствари: „племенитост и праведност”; „законе здравља и вежбе неопходне за то”; „своје призвање у животу” („Последњему као и првоме”). Може се учинити да ова тријада изгледа у духу карактеристичном за Англосаксонце, као потцењивање „обичних људи”, којима треба да буду доступни само основни задаци. Међутим, ако их преформулишемо шире, добија се слика поделе свих школских предмета на три основна правца, односно предназначења: разумевање света, изградња живота и самоостварење.
- Разумевање света
Класичан пар образовања јесте учење плус развој: „свако учење без васпитања духа не доноси корист и може чак бити штетно” (Махатма Ганди, „Мој живот”). За развој личности неопходна је представа о дубинским принципима човековог постојања, о његовим метафизичким основама. Њих су пажљиво усађивали у школско образовање у Совјетском Савезу и пажљиво уклањали после распада наше земље. Ниједан интелектуални систем преношења и одржавања тих поставки не може се по дубини и сликовној пуноћи поредити са религијом, са вером. Ако се држимо претежно световне линије образовања, као методичке разраде могу се користити „закони мироздања” — својеврсна суштина древних духовних учења. Ту спадају закони љубави, времена, односа, привлачења, мере, истине… Избор и анализа уметничких дела морају системски бити подређени конкретним светоназорским циљевима, одређеној концепцији личности. Приповетка Лава Толстоја „Колико је човеку земље потребно” није само занимљива, она помаже да се усвоји „закон мере”. Наравно, ни сада ученике не кљукају тек тако „великом књижевношћу” коју је „обавезно знати”, али у том питању неопходно је у потпуности искључити случајност или јурњаву за модом.
Основни светоназорски принципи слабе неравномерно: понекад подивљамо у једном СМИСЛОВИ бр. 2 (138), 2026, 109 смислу, понекад — у другом. Шта недостаје нашем времену? На прву руку: способност да се мисли доследно; праведност, спремност да се искрено ставимо на место другога; усредсређеност, уздржаност; храброст — способност да се одговара за другога и, у крајњој линији, патриотизам. Важно је да деца уче да се дистанцирају од свих идеологија — комунизма, капитализма — да на ствари гледају дијалектички, са разумевањем да је приватна својина добра у једном, а друштвена у другом, да материјално изобиље прате духовни губици, да и мудрост филозофа и сељака, и добротворност богатих имају своју другу страну. И праведна расподела добара, и брига о потлаченима, и људска права, и друге демократске институције, и слободно тржиште — све је то животно способно као изведеница из нечег трајнијег, непоколебљивог. У супротном се добија мозаична слика света. У совјетском универзитетском образовању то су успевали да превазиђу оријенталисти. Историчари, политиколози, правници, економисти, филолози и филозофи ту нису живели одвојеним животима; изабрана епоха и земља нису се изучавале само из једног угла, већ у целини, са свих позиција истовремено, у њиховој међусобној повезаности. Такав приступ рађао је не само велике научнике, већ и велике политичаре — сетимо се оријенталиста Јевгенија Примакова и Владимира Жириновског. Посматрање света из различитих углова помоћи ће школарцима да у свему траже изворни смисао, да прелазе са фактографског на методолошки начин мишљења — да темељније разумеју савремене догађаје и процесе. Данашњи школарци сутра ће управљати, и изнад сваке економске теорије, сваке формуле уређења живота, за њих мора бити представа о породици, о Отаџбини, о благодати.
- Изградња живота
Прво чему је велики Питагора учио своје штићенике било је како да гаје махунарке, како да се прехране. За њега је таква вештина била неопходан услов слободе — човек не може да ради за некога и притом има независно мишљење. Да ли је то потребно савременом школарцу? Да ли је потребно да учи како да самостално обезбеди себи све што му је неопходно? На први поглед, само постављање питања делује апсурдно — одавно смо навикли да до хране долазимо без непосредног учешћа у сељачком раду. Зашто бисмо се онда кретали уназад? Међутим, још сасвим недавно имали смо мирно небо над главом, а већ сада њиме лете смртоносни беспилотни летелици. Не можемо са сигурношћу тврдити да сутра ништа неће бити са доставом, да банкарске картице неће престати да раде, да неће нестати струје, да градови неће почети да отказују. Вероватно не тако брзо, али то није најважније. Башта је само најосновнији део животног обезбеђења, усвајање његових првих фундаменталних принципа. Да би човек, ако пожели, живео на слободи, мора много тога да уме — да шије, поправља, закуцава. Да не би постао роб фармацеутског тржишта, корисно је савладавати управљање сопственим здрављем, укључујући народну медицину и осмишљене тренинге, посебно неопходне активним корисницима компјутера и кауча. Основе борилачких вештина и преживљавања у природним условима, као и уопште савладавање света кроз деловање — све то задаје посебну палету осећања, посебан приступ управљању сопственим животом, чега цивилизација бесплатних добара покушава да нас лиши.
Рад који није бесциљан помаже да се стекне осећај смисленог циља, радост због постигнутог резултата, због целовитости деловања, због здраве интеракције са људима. Изградња живота обухвата све могуће вештине интеракције са другима, даје урањање у друштвени контекст. Нико не може да разуме зашто је школарцу потребно апстрактно друштвено-научно празнословље; у чему је разлика између пословне и свакодневне комуникације, он ће временом схватити и сам. Наше пионирске „зарнице” у комбинацији са савременим играма улога и будућом праксом изградње традиционалних или просто ефикасних начина интеракције помоћи ће ученику да у себи победи социопату, индивидуалисту, да покаже да узајамном неприхватању и конкуренцији постоје сасвим живе алтернативе — дух заједнице и борбеног братства, артелни рад и манастирско газдовање. Вежбајући се у доношењу руководећих одлука, дете неће добити само искуство управљања, већ ће престати да подржава распрострањено либерално кукњаво становиште да је, наводно, све што год старешине или власти раде — опет зато да би крали. Школа је позвана да помогне детету да се разабере у односима државе и народа.
Предмет са условним називом „Основи безбедности животне делатности” није само „не гурај прсте у утичницу”, нити само интеракција са електронским светом; то је и умеће да се не постане његова изведеница. Безбедност треба обезбедити, пре свега, свести. Вољно или невољно, сви манипулишу; свако друштво или цивилизација жели да увуче људе управо у свој егрегор. Може се чак рећи да се сада у свету одвија последња прерасподела егрегора: ко где доспе, касније ће се тешко извлачити. С једне стране, задатак слободне свести јесте да научи да види разлику између тога какав свет јесте и тога каквим нам га представљају, да разуме како да се заштити од манипулисања. С друге стране, неизбежно морамо да се определимо којем егрегору припадамо. Светском систему „новчаног тоталитаризма”, како га је назвао Зиновјев, неопходно је да људски живот усмери у одређено корито, да дечје главице урони у вртлоге необуздане потрошње, кредитно-новчаног система. Али, можда је важније разумети како не постати његов роб? Како не упадати у замке финансијских схема, како се штитити од неправедних намета, од превара не само криминалних већ и званичних? Или просто од заразне тежње да се без краја купује свакакво смеће. Дете мора умети да анализира сопствене потребе и да њима управља у животу. Тада на њих неће тако лако утицати реклама и пропаганда, у којима уместо логике постоји наметљиво постављање акцената, преименовање и погрдно етикетирање. Носећа тема за ову групу предмета, ма колико чудно звучало, постаје тема слободе. Само у практичном току.
- Самоостварење
Школа не ствара професионалце, она само припрема за избор и стицање будуће професије. Потрага за сопственим призвањем у животу није докона занимација, она је сродна потрази за собом, самоспознаји. Јер то је покушај да се формулише какве су твоје главне особине и снови. Школарац настоји да разуме ко је он, чему је више склон, од чега осећа истинску срећу. „Свиђају ти се возићи?” — „Лепо!” Можда је то одговор будућег уметника, а можда железничара. Јасно је да круто везивање за један животни пут може и да разори личност, нарочито руску, којој су неопходна колебања. И у раном узрасту не можеш увек погодити, па чак и факултети могу постати бескорисни за будућу каријеру. Међутим, неопходно је у школи свесно постављати саму технологију трагања за собом, посебно у оним предметима који се односе на ову или ону професију. Већи део предмета, нарочито у старијим разредима, и јесте професионална оријентација, свесно урањање у ону област знања која у будућности може постати професија. Такви предмети окренути су личности ученика; они не дају само конкретна знања, која ће касније морати да се умножавају на факултету, већ и дубоко разумевање грађе, практичних циљева и стваралачког духа овог или оног занимања. Ми не причамо само како су устројени синуси и косинуси, већ помажемо да се разуме како то функционише и зашто је потребно. Тако можемо своје људе поштедети великог броја животних грешака. У математику ће свесно ићи они који желе да у себи стварају и негују непротивречне судове, да оваплоћују идеално. У грађевинарство, столарски и браварски занат — они који су осетили огромну срећу због онога што су произвели сопственим рукама, због претварања идеје у предмет. У политику, у дипломатију — они који су осетили укус за лукаву и опасну борбу у име племенитог националног циља. У управљање — онај ко је стигао да пострада од колектива, да се извуче, смири, победи. У техничке колеџе и факултете долазиће не они који су „нешто чули о тражености ИТ стручњака”, већ они који сањају да мисле у том правцу. То је ефикасније од посебних часова професионалне оријентације.
Школски предмет не сме бити затворен само у једно циљно усмерење; у свакој етапи образовања он може бити окренут у одређеном правцу. У једном разреду он може мењати своје предназначење. Тако часови физике у раној етапи могу припадати светоназорском блоку, негде у средини животном обезбеђењу, а у каснијој етапи — професионалној оријентацији и самоостварењу. Од тога ће се начелно мењати и садржај и форма излагања градива. Практично сви предмети у старијим разредима прилагођавају се самоспознаји и професионалној оријентацији, док у ранијим етапама образовања неки, као књижевност, постају светоназорски, а други, као матерњи језик, односе се на животно обезбеђење. Јасно одредивши шта очекујемо од одређеног предмета у одређеном разреду, прецизније ћемо видети и конкретан скуп неопходних појмова и чињеница, и методику њиховог излагања.
Уџбеник и тезаурус
Пре стварања јединственог система увек је неопходно промислити систем стварања система. Приликом стварања или обнове било ког пројекта потребна је технологија уређивања смислова, њиховог даљег постојања и обнављања. Ту неће помоћи још један ток теоријских публикација, ма колико оне биле садржајне. Неће спасити ни још један талас уџбеника, сада већ „сигурно добрих”. Чак и ако се окупи читава гомила стручњака. Они срећници који добију исплативе наруџбине почеће свако да вуче на своју страну: једни ће говорити да треба више физике, други — да треба више лирике. Свако ће настојати да у свој предмет угура онолико колико му се, као заинтересованом човеку, учини важним, без узимања у обзир укупног оптерећења ученика и опште слике. У таквим биткама настају досадна набрајања и описи митохондрија, које школарци из неког разлога угуравају у своју свест, а затим одмах заборављају. Или уџбеници типа „Светске уметничке културе” из средине двехиљадитих, где је све, чини се, и неплохо, али има толико термина да чак ни поткован одрастао човек не може да их савлада, а школарац може само да их омрзне.
Начин излагања је посебна уметност. Онај ко много зна, далеко од тога да увек јасно излаже. А још ређе обезбеђује разумљивост и занимљивост. Тим пре ако постоји сувише много органа који разрађују и контролишу. Тада све испада безлично, монотоно, бљутаво, као у цртаном филму на почетку филма „Иронија судбине”. Држава има своју логику, она није обавезна да буде стваралачка; бесмислено је очекивати од ње креативне уџбенике. Кога год да ангажује, како год да га подстиче на „креативност”. Једно време постојала је заблуда да су страни уџбеници занимљивији од наших, па да их зато треба уводити код нас или, у најмању руку, ангажовати стране стручњаке као консултанте. Али ни то није пут, јер се под изговором побољшања форме врло лако може провући одређен садржај. Ниједан предмет, а нарочито хуманистички, не може бити написан под страном диктатом.
Закључак који се овде намеће јесте другачији: смислови морају остати наши, али уџбеници притом морају постајати све занимљивији. А то значи да их не треба да пишу структуре, већ личности. Да ли из тога следи да ситуацију треба препустити самој себи, дозволити сваком стваралачком човеку или колективу, свакој области или региону да ствара уџбенике онако како жели? И нека школе, родитељи и деца сами бирају текстове најпогодније за разумевање, са прекрасним илустрацијама и занимљивим методичким поступцима… Све је то тачно, али само ако се методички материјали за школе не буду ослањали на заједнички смисаони темељ, може се не само изгубити јединствени културни простор, већ и допринети политичком сепаратизму.
Излаз је седамдесетих година прошлог века пронашао Јапан. Тамо су дошли до закључка да јединство знања и светоназорских основа, које повезује сваку заједницу људи, може бити обезбеђено јединственим појмовним и фактографским апаратом. Једноставно речено, заједничким системом појмова за све, парадигмом термина, које би сви „своји” разумели на исти начин. У целини, такву обједињујућу улогу имају језик и култура. Али то је у целини. Ради учвршћивања светоназорских основа нације, ради систематизације управо основних знања, у Јапану је створен школски тезаурус — збир неопходних основних појмова за сваког ученика, од математичких и физичких до социолошких и моралних, од скупа историјских чињеница и књижевних дела до вежби из физичке културе. Они су пажљиво одабрани из свих области знања неопходних школарцу, подељени по предметима и нивоима образовања, сваком је дато тачно одређење и све је сабрано у јединствени документ. Вишетомни и, узгред, прилично шарено илустрован. Тако је настала „идеална слика” свести младог Јапанца.
У Русији се такав рад спроводио у првој половини деведесетих година XX века на Катедри за општу лингвистику Филолошког факултета Московског државног универзитета „М. В. Ломоносов”, под руководством познатог филолога, оријенталисте, академика АПН Ј. В. Рождественског. Програм се управо тако и звао — „Школа”, а рад је финансирала држава. Сам приступ стварању руског школског тезауруса био је филолошки фундаменталан. Имао сам прилику да у њему непосредно учествујем. У првој етапи, за сваки од претпостављених предмета требало је саставити списак најугледнијих извора, претежно енциклопедијских или методичких, при чему не нужно савремених. „Расписујући” их, то јест издвајајући термине и дајући им конкретно разумљиве дефиниције, тим Рождественског постепено је добијао и тадашњи актуелни „портрет” конкретног предмета и општу слику знања неопходних школарцу. Тезаурус се није стварао само као речник са дефиницијама, већ као хијерархијски изграђен систем термина по принципу хипоним—хипероним, односно опште—посебно, целина—део и друго. Рождественски није стигао да заврши свој рад; тим који је окупио успео је да састави само прву верзију речника и део дефиниција. Наследници научника брижљиво чувају материјале настале као резултат тог титанског, иако прелиминарног рада.
Да руководи радом на сваком предмету, Јуриј Владимирович је позивао одговарајућег стручњака, по правилу великог научника. За обнављање овог рада неопходно је формирати посебну комисију у коју ће ући научни радници, представници јавности, чиновници, професионалци који искрено брину, и по дужности и по души, о добру нације, о њеном развоју и безбедности. Задатак те комисије није да производи разједињене уџбенике и методичке приручнике, већ да прокрчи заједнички пут. Неће сваки, па ни велики научник, моћи у томе да учествује. Експерт мора имати широк поглед на свет, осећај целине и хармоније њених делова, јасно видети општу концепцију човека будућности и његовог места у свету. Потом је потребно јасно разумети каква је конкретна функција — разумевање света, изградња живота, самоостварење — сваког предмета у свакој етапи образовања. То ће помоћи при разради питања међусобног деловања предмета, њиховог преплитања и узајамног допуњавања, као и при избору најбољих тренутака за увођење нових појмова у зависности од психолошке спремности детета. Доћи до заједничког мишљења о садржају, распоређивању по разредима и укупном броју термина у сваком предмету огроман је посао, вероватно не мање сложен, али ни мање важан од усвајања буџета у Државној думи, који је увек ограничен обимом.
Тезаурус је приручник, енциклопедија и истовремено најважнији државни документ, нешто попут устава образовања. Он се не може бирати, он је јединствен за целу земљу или чак за цивилизацијски ареал. Са њим ће се упоређивати, њему ће се враћати, користиће се у решавању спорова при упису на факултете, али он ни у ком случају неће заменити уџбенике. Та стилски прилично стегнута форма мора постати обавезан темељ за колико год маштовите и стваралачке методичке материјале, чији ће аутори моћи да стекну неопходну слободу у питањима излагања. На тај начин ће се читав корпус наставних текстова природним путем претворити у добро изграђен водич, живописно препричавање уз примену савремених метода и поступака, богатог илустративног материјала и компјутерских технологија. Држави ће остати провера усклађености са скупом и тумачењима термина, са општом логиком образовања и глобалним националним задацима. То ће бити главни захтеви за уџбенике приликом њиховог одобравања за употребу у школама.
Увођење нових појмова и реалности неће значити промену укупног броја термина: тезаурус нема задатак да што више напуни ионако отпадом препуну дечју свест објектима за бубање, јер би то значило још више блокирати мишљење и изазивати одбојност према учењу. Јапански стручњаци израчунали су да током целокупног школовања дете може усвојити не више од 10 хиљада нових речи. Општи принцип гласи: ако постоји потреба да се уведе нови појам, онда неки други мора да му уступи своје место. Тако ће бити успостављен систем брзог реаговања на нова открића, пре свега технолошког карактера. Темпо нашег живота непрестано се убрзава, науке се развијају, животне реалности се трансформишу, чак и речи пред нашим очима мењају своја значења. Тезаурус може постојати само као савремен, покретљив систем који се може и мора стално преиспитивати. И то у онлајн режиму; интернет нуди најдинамичнији, најпокретљивији начин постојања. И у отвореном приступу, тако да све измене што оперативније буду доступне широкој публици. Аутори методичких материјала уређиваће своје уџбенике сваке године, како се каже, по свежем трагу; свако ново издање имаће одговарајуће исправке.
Створити терминолошки оквир није исто што и свести живи образовни процес на суви систем категорија, сатерати младе људе у без-образни свет, заменити бајковито-легендарну форму безбојном формулом. Чувени психолог Лав Виготски приметио је: „Научни појмови се не усвајају и не уче напамет од стране детета, не узимају се памћењем, већ настају и обликују се уз помоћ највећег напрезања целокупне активности његове сопствене мисли” („Мишљење и говор”). Душа мора да ради. У тезаурус ће ући оно што на овај или онај начин карактерише и обликује интелектуални и духовни лик ученика: елементи сликовних система, преосмишљене историјске и технолошке чињенице, биографије изразитих личности. Одабир мора бити спроведен уз ослонац на наше стратешке циљеве. Тако је важно престати са васпитавањем деце на примерима декабриста, народовољаца, бољшевика и дисидената, то јест оних који су се борили пре „против” него „за” — то је рад у празно, поново ћемо добијати људе који највишом вредношћу сматрају рушење. Узори личности морају надахњивати на стварање. Исто се може рећи и за узорне чињенице. Неопходно је формирање личности у свим правцима, од елементарне опште писмености до разумевања места и улоге сопствене цивилизације на планети. Управо тим путем школарци се могу вратити у родну менталну луку.
На свом језику
Чини се да више и не желимо да на својим плећима носимо туђе кафтане, а ипак то помало желимо. Упркос величини домаће уметности, науке, филозофије, чак и сада, када је већ све јасно и са политиком Запада, понекад се осећамо као провинцијалци у светској култури, покушавамо да градимо живот у туђем систему координата, да руско образовање прилагођавамо стандардима неписмене Америке и Европе која тоне на дно. Натрпали смо у своје главе толико свакојаке бесмислице о некаквим менаџерима, звездама и бандитима, о свакојаким проклетим краљевима и боговима који мокре, а окрећемо се од онога што је заиста важно. Византија је за нашу културу готово најважније иностранство у историји, а ми не само да о њој ништа не знамо, већ чак и не слутимо да је она главна. Код нас су у преобиљу представљене интриге и ратови који са нама немају никакве везе, али готово да изостају Кавказ, Блиски исток, Далеки исток, Индија, Кина. И, наравно, немајући културне кључеве ни за народе Русије, ни за своје најближе суседе, ми не можемо адекватно описивати ни саме себе. „Друштвена наруџбина победничког друштвеног слоја”, писао је Иван Солоневич, „појмови који нису одговарали никаквој стварности у свету, језик у којем није било места за означавање чисто руских појава — све је то довело до тога да је сваки рад о историји Русије препун непрекидних унутрашњих противречности — да и не говоримо о потпуном неслагању тих радова са најелементарнијим фактичким подацима руске историје” („Народна монархија”).
Наша свест је загађена свакојаким лексичким шљамом, страним речима, за већину којих постоје руски аналози. За чим ми пратимо — за временом или за тајмингом? Шта демонстрирамо себи и околини у сали за борилачке вештине — своју мужевност или маскулиност? Неки флоутинг Американци промовишу и као свој изум и као своју рекламу: ако се назива „на њиховом” и ако је по суштини добро, значи, у принципу, све добро долази од њих. Али флоутинг је развијан у нашој космичкој области, само што се ми својевремено нисмо побринули за адекватан назив. Или, ево, органска земљорадња. Холцерове леје су варијанта обичних топлих леја, које су у свом савременом облику дошле из Јапана, а не из Аустрије. А сами принципи органске земљорадње изграђивали су се још од билинских времена, не само код нас, разуме се, али чак и назив такве обраде земље за нас звучи туђе — „пермакултура”. А у нашој свести „чисте” намирнице могле би да се повезују са чистим душама, природно — са искреним, што је веома руска тема. Понекад нам се чини да су знања само превођење смислова из сопствене терминологије у нечију туђу. Уместо стварних знања и вештина нагло је надрло схоластичко жонглирање свакојаким „кејсовима”, „ивентима” и „сторителинзима”; на факултетима су већ почели да као интелектуални рад представљају пуко њихово дешифровање…
„Du comme il faut… (Шишкове, опрости: не знам како да преведем)”, задиркивао је Пушкин нашег конзервативца и готово првог словенофила („Евгеније Оњегин”). Као, зар немамо паметнија посла него да мењамо стране речи или корене руским. Да, у томе је постојала извесна комика, али Шишковљев задатак није био у томе да системски одриче или понавља „наши — нису наши”, као у спортским коментарима. Улазећи у одређену лексику, ми постепено постајемо осуђени на одређену слику света, па и моралног карактера: „ми не можемо… тврдити да је сваки човек у стању да нам објасни разлику између целомудрености и пригушених сексуалних нагона… између покајања и комплекса кривице” (Дитрих фон Хилдебранд, „Шта је филозофија?”). Колико пута смо у разговору одлучивали да ли желимо да исту ствар назовемо савешћу или „комплексом кривице”, бригом или „комплексом Бога”. Освалд Шпенглер је писао да је „велики задатак XX века да осмисли експресију догађаја и пронађе језик који лежи у њеној основи” („Пропаст Запада”). Задатак је прешао у следећи век. Дошло је време да се извучемо из лексичких окова, а не да се кријемо иза туђих појмова, разарајући сопствени дух. Нарочито у контексту нове поделе света на ареале, ми смо просто принуђени да излазимо из фаустовске цивилизације и да се враћамо себи. Ако себе сврставамо управо у ово наше друштво, ако смо управо њему отворили душу и поверили душе своје деце, онда и наше образовање мора бити прожето сопственим духовним и интелектуалним вредностима. Неопходно је изнова поставити главна питања уређења света, преформулисати сопствени систем координата.
Потенцијални целовити лик наше цивилизације мора бити испуњен идејом средишњости свога — и у времену и у простору. Други су за нас окружење, далеко или блиско; квалитет њихових вредности не може бити гарантован a priori, самим фактом припадности одређеној групи лица. Ако „општечовечанско” изгледа овако како сада изгледа, ако „светска заједница” звучи толико сумњиво и истовремено непријатељски према стварној светској заједници, којим га садржајним термином заменити? Можда „светском симфонијом”? Теорија економских формација и класа довела је до великог крвопролића и победе класе финансијера — можда је разумније користити Леонтјевљеву „цветајућу сложеност”? Узели су, ето, Кинези под Денг Сјаопингом, када су се сви бацакали између социјализама и капитализама, конфуцијански принцип хармоније: пирошке може да производи приватни сектор, али недра морају припадати народу. Реч „демократија”, поред свих поларних конотација из антике, одавно се претворила у оправдање агресије: хоћеш некога да бомбардујеш — реци да није демократски. Управљање по демократском принципу, када се политички живот своди на партијски окршај професионалних ниткова, почело је да означава посебно лицемерје, у којем једни манипулишу, а други подлежу манипулацији, убеђујући себе да доносе одлуке. Можда уместо имитације власти народа треба поставити питање стварног „народовлашћа”? Саборност супротставити парламентаризму, уз објашњење у чему је начелна разлика. Дивљим идејама друштвене природне селекције, тежњи да се одузима и присваја, разједињује и угњетава, супротставити логику једносушности. Духовну слободу — телесној. Радови наших филозофа прожети су таквим основним појмовима као што су богочовечанство, саборност и „симфонијска личност”, благодат и ноосфера, свејединство и целовито знање, органска филозофија, субјективност и снови итд. Владање сопственим језиком најбоље ће указивати на способност мишљења које се оријентише на сопствени народ. Разуме се, не може се све сводити на прошлост — промене које су се догодиле у свету сувише су велике. Налазећи се у сталном интелектуалном кретању, морамо се навићи да из светског интелектуалног варева извлачимо оно што је заиста хранљиво. Да акумулирамо правилне енергије и пресађујемо на своје тле најбоље изданке са туђих поља.
Да ли управо школски тезаурус треба испуњавати таквим великим цивилизацијским задацима? Несумњиво. Јер управо школа је почетна тачка сабирања сваке цивилизације: дух националне културе не сме се затварати у кабинетима остарелих професора, он је позван да прати младе — будуће управљаче и заштитнике, надахњиваче и мислиоце. У области економије, управљања, технике управо се тим путем сопствена земља може довести до процвата. Школа је најважнија институција која формира носиоце сопственог културно-историјског типа, свог „лица незаједничког израза”, свог предназначења. Патриотизам није предмет, већ обавезна позадина сваког предмета, ако хоћете, „натапање кора”, исто као савест, ширина погледа и просто писменост.
У потрази за формама
Сада многи, и с правом, критикују Јединствени државни испит као образовни систем који исушује свест, своди интелектуалне процесе и стваралаштво на минимум. Неко наводи примере намештања, када се читави региони одједном показују као феноменални познаваоци овог или оног предмета, што се није могло видети у свакодневној пракси. Други, пак, с правом бране тај несавршени систем као прилично добро уређен друштвени лифт, нарочито за младе људе из региона; по старој схеми многи од њих нису могли себи да приуште да живе у скупим престоницама чак ни месец дана, док не положе све испите, а сада долазе у Москву са гаранцијом уписа, што је, наравно, болно за Московљане. Све те спорове тезаурус школског образовања не преузима на себе да реши. Он није концепција света и човека — већ само његова ментална акупунктура. Али он је очигледно позван да постане унутрашњи покретач, енергетско појачало општег кретања напред.
На том путу све мању улогу треба да имају носиоци информација као што је Википедија. У одређеном смислу она обавља своју функцију, али у другом — обавља супротну. С једне стране, тамо постоје изванредни чланци, на пример, из више математике, али што су теме мање неутралне, садржај постаје све више оцењивачки, субјективан. Чини се, каква је логика у томе да се науке деле на „псеудо” и „не-псеудо” — зар постоји неки систем сертификације? На таквим платформама не само да се различитим концепцијама деле етикете, већ се прихвата и конкретно тумачење догађаја које одговара нечијој поставци. Нема никакве сумње да је Википедија пропагандни пројекат, а било би и чудно да је неко у њу уложио толико новца из алтруистичких побуда. Довољно је погледати тумачење СВО, почев од „заузимања” Крима од стране Русије, чији су повратак желели практично сви његови становници. О Покровску, на пример, на Википедији ће неизоставно написати: „град у Доњецкој области Украјине”, иако је Донбас одавно донео своју одлуку — најпре да се одвоји од Украјине, а потом да се присаједини Русији. И тако у свему. Стална лексика: „окупирана територија”, „инвазија Русије на Украјину” итд. Ево, појавио се озбиљан филм о СВО „20/22”. И шта читамо у тој „енциклопедији”? Чист агитпроп: „руска пропагандна четвороделна мини-серија, објављена 2024. године и посвећена инвазији Русије на Украјину… Серија прославља и истовремено оправдава рат Русије са Украјином… Снимања… су се одвијала у окупираном Мариупољу…” Јасно је да је код нашег народа већ изграђен принцип: ако Запад грди, „значи, добре су чизме, треба узети”. Али то ипак не сме постати навика. Није ствар у томе да Запад има једно гледиште, а ми супротно — то је само реторичка досетка, погодна за идеолошку борбу. Ствар је у томе што супротне тачке постоје на равни, а да би се разумели велики процеси, треба научити да се види у запремини. А Википедија је обичан приручник са линковима, такође дводимензионалан, само што постоји у електронском облику. У таквом облику тешко да је могуће укинути је, поновити, потиснути, ступити са њом у озбиљну конкуренцију захваљујући повољнијем дизајну, макар зато што није продуктивно стварати „исто то, само боље”. Како кажу стручњаци, савремено тржиште компјутера више се не може стићи, све нише су заузете, преостаје само једно — престићи га. На пример, развијајући квантне технологије. Исто је и у сфери образовања — неопходна је потрага за новим формама. До сада „свеприсутно ширење електронских уређаја и употреба одговарајућих технологија, која прожима савремени начин живота, још није довела до начелне промене текстова, који и даље остају линеарни” (Василиј Кузњецов, „Нелинеарни текстови за нелинеарну мисао. Кратко упутство за подешавање”). Аутор није имао у виду систематизацију управо школског образовања, област његових интересовања је филозофија, али се суштина тиме не мења.
У наше време практично свака информација постоји у отвореном приступу, чак су и знања „езотеричког” или „конспиролошког” карактера постала опште добро. Ако неки подаци и нису дословно објављени, до нас их доносе они који „наслућују”, анализирају, упоређују; питање је само степен поузданости. „Изабраност” се више не одређује пореклом или припадношћу друштванцету — опростите, кругу посвећених; сваки интелектуални врх може се освојити радом и талентом. Али до њега ће стићи само онај ко је упоран и није лењ, ко се усуђује да прелази на све наредне и наредне нивое. Један од задатака будућих електронских система јесте да се оријентишу на оне који ће бити спремни да крену на самостално интелектуално путовање. Важно је створити другачији, нелинеарни електронски простор, са за корисника поједностављеним, али по унутрашњој структури начелно сложенијим излагањем знања. Нашој деци више није довољан раван свет, њима је важно да буде дубоко, темељно, поштено, али притом занимљиво. Како је приметио хумориста Михаил Задорнов, руско дете, када добије лутку, неће нужно да се игра њоме — за њега њена праволинијска „луткастост” није толико непоколебљива. Са већим задовољством ће је раставити да види како је устројена, а можда ће од ње и саставити нешто друго. Логично је да се сваки термин или чињеница у свом „фасадном” делу користи у оном значењу које је најраспрострањеније, али то не значи да ученик, ако пожели, не може да пође у дубину, да најпре пронађе додатно смисаоно зрно, а затим и важније смисаоне везе. Пратећи ученика кроз њему познато електронско поље, могуће је ненаметљиво давати динамику термина као на временској карти културе: неки „капитализам” или „либерализам” у различитим епохама и у различитим устима могли су значити сасвим различите ствари, а, рецимо, термин „мит” чак и супротно: то су и „бајке”, односно неистина, и фиксирање највиших смислова, односно истина. Тако се може развијати за наше конкурентно цивилизацијско поље толико важно просторно, односно обухватно мишљење. „Биће неопходно створити текст изумитељски, сложен, вештачки, пун префињених нијанси, који шири границе језика и мисли, који користи свакојаке техничке поступке и инструменте, позајмљује боје са свих палета, а звуке са свих клавијатура, стреми да изрази мисао у њеним најнеизразивијим тананостима, а форме — у најнеухватљивијим обрисима. Сложеност текста мора одговарати сложености мисли. И обрнуто, помагати мисли да се развија у свим правцима истовремено” (Василиј Кузњецов, „Нелинеарни текстови за нелинеарну мисао. Кратко упутство за подешавање”). Нови пројекат електронског носиоца могао би истовремено постати вишежанровски, вишеслојни и вишевекторски. Тако може бити створена средина за нова открића и нестандардне умове способне да ефикасно моделирају будућност.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/shkola_kak_sistema_sistem