- Путописац Милован Шавија, СКИТА И ПИШЕ по и о Босни и у свом сведочењу које следи покушао је да одговори на питање: зашто у Бања Луци нема зомбија, а на Менхетну су се скоро сви претворили у зомбије.
Докторка Наоми Волф је у свом најновијем есеју објављеном пре неколико дана под називом: Липидне наночестице: да ли оне на суптилан начин мењају људска бића? (Lipid Nanoparticles: Are They Subtly Changing Human Beings?), на готово драматичан начин изразила своју велику забринутост, рекавши да од тих честица, за које су и произвођачи ковид вакцина признали да се налазе у њиховим такозваним mRNA вакцинама, више нема мирног сна, осећајући да је дистопија већ увелико стигла на Земљу. „Разлози за ту забринутост”, наставља она, „укључују питања која леже на граници метафизике; пошто су липидне наночестице, како ми се чини, способне да негативно утичу на саму суштину људског рода.”
Затим је описала своје утиске после посете Менхетну, непосредно након што су његови становници примили најновије дозе оних такозваних „бустера”. Она је јасно осећала да је, оно масивно енергетско поље, онај осећај полуострва као пулсирајућег људског генератора и онај електрицитет који је галванизовао генерације емиграната пристиглих на Менхетн, просто ишчезли без трага.
Свет се потпуно изменио. Млади људи масовно храмају. Мушкарци и жене у четрдесетим и педесетим, на којима се види да су доскора били здрави, према начину на који се крећу изгледају као осамдесетогодишњаци. Велики број људи свих старосних доби ходају тако као да им сваки покрет причињава бол. Чак се и тинејџери и мало старија деца крећу као зомбији и роботи, заносећи се, као да су потпуно изгубили енергију. Мала деца такођер изгледају безживотно, немајући снаге ни да потрче, седећи на парковским клупама или у ресторанима, зурећи у празно. Личили су поред својих родитеља на мале утваре. Шта се то догодило са човечанством, питала се Наоми.
Кроз читав есеј провејавало је питање, шта је то што је узроковало такве промене на људима након примања mRNA вакцине. По њеном мишљењу све се вртило око оних липидних наночестица које су способне да из корена мењају људска бића. Јер, оне могу да пробију баријеру која штити мозак, и да мењају мождане функције, утичући тако на наше мисли, жеље, концепције, снове, имагинацију, инспирацију, машту, па чак и веру у Бога.
А докторка Наоми Волф није неко чије би мишљење могли игнорисати или узети са великом дозом резерви. Она поседује титулу доктора наука PhD, а последњих неколико година се у потпуности посветила разоткривању позадине злочиначких активности против читавог човечанства у светлу такозване ковид пандемије. О свему томе је већ написала и издала две књиге: The Bodies of Others: The New Authoritarians, Covid-19 and The War Against the Human.
А ако се након читања те исповести забринуте Наоми појавите једне октобарске недеље у Бања Луци и прошетате улицама тог града нећете наћи ни трага од онога о чему је она писала након посете Менхетну. Људи свих старосних доби не само да ходају сасвим нормално, него и изгледају сасвим нормално. Баште су пуне света који лежерно ћаска, уживајући у издашној топлини октобра, који неумољиво наговештава скори долазак зиме. Деца, брижљиво пажена од својих родитеља, скакућу око њихових ногу уз неизбежни дечији кикот. Ако је и било оних који храмају, то су баш била она она времешна старчад у касним осамдесетим. Једном речју, ни трага од оних зомбија са Менхетна.
Сигурно ће те се наћи у чуду и упитати, у чему је ту штос? Можда ће вам прве на памет пасти вакцине, јер ће те се сетити да је, према већ одавно познатим извештајима, којима се чувени амерички CDC дичи, у самом Њујорку до почетка ове године барем једном вакинисано око 90% његових грађана. Док тај проценат за Бања Луку износи једва 40%. Али и ту цифру треба узети са резервом, пошто су је овдашњи здравствени ауторитети највероватније малчице надували како би умањили критику и обавезне ћушке њихових ментора због лоше обављеног задатка у оквиру оне операције познате као Operation Warp Speed, или производње вакцина којима ће се вакцинисати и десетковати целокупна популација планете. А узимајући у обзир да је и оно мало Бањалучана вакцинисано углавном кинеским и руским вакцинама, чија убитачност није ни изблиза ефикасна као оних које су у људска тела убациване под именима као што су Фајзер, Модерна или АстраЗенека, онда би се вакцине могле сматрати као могући разлог за одсуство зомбија у Бања Луци.
Али, уколико вас памћење служи, и вратите се десетак година уназад, можда ће вам на памет пасти још понеки разлог за то одсуство. Сетиће те оног 16. фебруара 2015. и веселог опроштаја Бањалучана од легендарног америчког ланца брзе хране Мекдоналдса, који је морао тог дана да затвори свој ресторан након само нешто више од две године боравка у том граду. Да би тај могући разлог био упечатљивији није згорег напоменути да се тренутно у оном такозваном Региону број тих ресторана још увек повећава. У Хрватској их има 39, у Србији 32, од којих чак 22 у Београду. У босанском вилајету их има најмање, само 5, од тога 3 у Сарајеву, 2 у Мостару, али још увек ниједан у Бања Луци.
Да се не би стекао погрешан утисак о аверзији Бањалучана према ланцима и „брендовима”, можда најважнијој црти карактера капиталистичке цивилизације на издисају, треба нагласити да имају и они свој ланац и „бренд”. Додуше, не треба им замерити што су идеју узели од америчког Старбакса (Starbucks). Њихов ланац се зове Fabrika Coffee, чије кафиће ће те сретати готово на сваком ћошку. На први поглед све је исто као у Старбаксу, једино што недостаје су оне робусне папирне чаше у три величине: small, medium and large, јер се у овим крајевима још увек конзумирају оне минијатурне верзије топлих напитака под именима еспресо, капућино или лате. Али је принцип to go, задржан, тако да у кафићима Фабрике можете чак добити и турску кафу „брендирану” као Домаћа кафа на пијеску у to go верзији. То може само у Бања Луци.
Ситуација је слична и са оним модним „брендовима” као што су Zara и Max Mara, чије малопродајне испоставе можете наћи разбацане по читавој планети. Има их чак и у Дубаију и Сарајеву, а да се не говори о Београду, у којем ће те их наћи неколико, али не и у Бања Луци. Има сигурно више разлога за то. Можда један од њих лежи у чињеници да Zara и Max Mara већ увелико у својим погонима у Бангладешу, Бурми и Танзанији оспособљавају линије за производњу женских модних хитова за мушкарце, што постаје један од најновијих хитова пропадајуће цивилизације. Јер, тешко је замислити да ће кршни Крајишници икада пристати да облаче женске сукње, најлон чарапе и ципеле са штиклама. Међутим, ту није крај приче о Zari и Max Mari, јер, уколико у претраживач Гугл укуцате магичну реч maxmara, сазнаћете уз не малу дозу изненађења да Бања Лука ипак има своју Maxмaru. Ради се о предузећу за производњу алуминијумских и челичних конструкција, прозора, врата и фасада, које има своје фирме посестриме у Србији, Хрватској и Норвешкој. Дакле, што се Бања Луке тиче, нема краја изненађењима, која као да се постепено претварају у сатиру.
А што се сатире тиче, Бањалучани, то јест Крајишници, немају премца, и то не само у свету, него и у читавој повести човечанства. Они су први у тој повести сатиру претворили у „бренд”. Сетимо се само оног легендарног Кочићевог Јазавца пред судом, у којем је на ненадмашан начин управо уз помоћ сатире представљен наизглед глупи, али у суштини лукави крајишки сељак, Давид Штрбац, који је доносећи јазавца у врећи на царски суд да га тужи зато што му је појео читаву њиву кукуруза, надмудрио и исмејао исту ту царевину, можда на истоветан начин на који то раде данашњи Бањалучани са сличном модерном империјом. Није на одмет нагласити да је Петар Кочић рођен 29. јуна 1877. управо у Бања Луци.
Један други сатиричар светског гласа, Бранко Ћопић није рођен у Бања Луци, али је у њој похађао учитељску школу. Ко је Бранко Ћопић и где је рођен добро је познато, али је мање познато да је он крајишку сатиру уздигао до савршенства. За ту тврдњу не треба бољи и јачи доказ од подсећања на његову бесмртну причу Избор друга Сократа, у којој је на ненадмашан начин још далеке 1954. исмејао новоуспостављени комунистички систем. Радња се одиграва за време избора нове управе ловачког друштва Први погодак. По већ уходаној „демократској” шеми неко од присутних је устајао предлагао сваког новог члана управе, који су након тога изгласавани једногласно, акламацијом. Тако се десило да је један чича из задње клупе устао и предложио друга Сократа, који је према описаном аутоматизму такођер једногласно прихваћен. Касније, када су нови чланови управе излазили на бину да заузму своја места испоставило се да је Сократ у ствари обичан ловачки пас. Било је, наравно дискусије међу присутнима, али превагнуло је колективно уверење да иза Сократа мора да стоји нека виша сила, тако да је пас заузео своје место за столом уз громогласне повике: Живео друг Сократ! Више о тој причи, као и о Бранковој величини може се наћи у есеју: https://standard.rs/2021/05/25/sta-spaja-diogena-sokrata-i-branka-copica/
Уколико неком падне на памет да некада посети Бања Луку онда би то требало да буде свакако негде око друге недеље октобра, јер ће имати прилику да присуствује традиционалном бањалучком маратону, који се ове године одржао 9. октобра. Читав „даунтаун” је био у знаку те значајне међународне приредбе. Улице су биле блокиране за саобраћај, тако да сте се одједном нашли у правом пешачком рају, баш као у свим великим светским градовима у којим се одржавају маратони. Треба нагласити да овај бањалучки нема неку дугу традицију, тек је други по реду. Али и у тој чињеници би се могла наслутити нека симболика, па чак и трагови сатире. Јер, „тајминг” је неодољив. Уколико се настави са „зомбизацијом” планете, како је планирано према „агенди великог ресета”, ускоро би се могло десити да маратони у оним поменутим светским метрополама на челу са Њујорком, чији је маратон и највећи и најпознатији, буду постепено укинути из простог разлога што ниједан зомби неће моћи да истрчи стазу дугачку 42,195 метара. Тако да би бањалучком маратону било суђено да једног дана буде не само највећи маратон на планети, него и једини.
На основу свега изложеног више је него јасно да Бањалучани, осим склоности ка сатири, поседују и истанчани смисао за нијансе и симболику. Осим Градског позоришта Јазавац, посвећеног сећању на сатиричну прошлост ових крајева, у центру Бања Луке, и то у парку који носи име Петар Кочић, наићи ће те и на Caffe Bar Jazavac.
А да се Београђани не би наљутили што их они стално игноришу, не придружујући им се у обожавању најпознатијих светских ланаца и „брендова”, Бањалучани су их барем у нечему копирали. Попут оних чувених београдских сплавова на Сави, имају и они сплавове на Врбасу. Додуше, треба напоменути да су и ту, осим оног поменутог смисла за нијансе, показали и смисао за меру, јер на њима нећете моћи упражњавати оне хедонистичке теревенке са музиком, опијањима и преждеравањима, иако се један од њих зове управо Хедонист, ваљда да угоде Београђанима. На бањалучким сплавовима ће те једино моћи да, након дугих шетњи градом, на тренутак предахнете, сумирате утиске и утолите жећ бањалучком варијантом ирског тамног пива стаута, званог Црни Ђорђе, што би се могло схватити као неком префињеном бањалучком варијантом хедонизма.
И на крају, да прича о Бања Луци ипак не би остала кусава, могло би се напоменути да је Бранко Ћопић будућим генерацијама не само Крајишника, него и свих оних који су задржали смисао за лепоту и ону суптилну духовитост која зрачи из књижевности, оставио у аманет и ону чудесну бајку о ненадмашном каваљеру Јежурки Јежићу и његовој дами без премца лисици Мици.
Сетивши се те поеме, а уколико сте задржали барем мало способности за имагинацију и машту, коју су Њујорчани са Менхетна нажалост изгубили, можда ће те лутајући улицама Бања Луке у неком од оних младих мама и тата, које ће те веома често сретати у шетњи са својом децом, препознати Јежурку Јежића и његову лију у наставку оне Бранкове бајке. Немојте им замерити ако их понекад видите са неким од оних малих глодарима налик хибридних кучића, јер, будите уверени да они не копирају оне усамљене момке и девојке са трулог Запада који са таквим животињама живе у невенчаној брачној вези. Наследници Јежурке и лије само желе да уз помоћ тих малих паса развију код своје деце осећај за ону дубоку и недокучиву везу Крајишника са животињама, коју су њихови писци овековечили у својим делима.
Када сте на крају тог неочекивано узбудљивог дана, већ помало уморни од изненађења, помислили да је све готово, одједном у раним вечерњим сатима, приближавајући се оном тргу испред оронуле Боске, одједном зачујете неки жамор и узвике, а у даљини, тачно на оном месту са којег су ујутро маратонци кренули на своје дуго путовање Бања Луком, приметите масу народа. Након што сте се приближили и чули јасно повике: изборна крађа, хоћемо поновно бројање гласова, све вам је било јасно. Бањалучани и Крајишници су до самог краја остали на нивоу. И ту су, на пољу политике, показали онај свој истанчани осећај за нијансе. Још једном се потврдило да нису они тврдоглаво одбојни на све оно што долази са Запада. Јер, изборне крађе, можда и најважнији сегмент западне филозофске традиције, могу итекако да буду корисне, поготову ако уз њихову помоћ могу те Западњаке да, као што је то урадио Давид Штрбац, намагарче.
И шта рећи на самом крају осим, да Бања Лука, како рече Петар Кочић, није ни царска, ни спахијска, ни Давидова, већ своја.
Можда ће се неко на том истом крају запитати какве везе има докторка Наоми Волф са Бања Луком. Одговор ће наћи на самом крају Бранкове поеме Јежева кућица:
Шта даље бјеше, какав је крај?
Прича учи то, потанко, знај.
Крвника вука, јадна му мајка
умлати брзо сељачка хајка.
Трапавог меду, ох, куку, леле,
до саме смрти изболе пчеле
И дивља свиња паде к’о крушка,
смаче је зимус ловачка пушка.
По шуми данас, без стазе, пута
Јежурка Јежић лови и лута.
Вјештак и мајстор у послу свом,
ради и чува рођени дом.
ПОРУКА АУТОРА:
Прича је написана у част новинара Милорада Мише Антонића, који је у Бања Луци, баш као и њен јунак Бранко Ћопић, похађао средњу школу. Да би касније обојица завршили у Београду. Бранко је писао за Политику, а Миша је био оснивач и власник Национала, који је једно време имао чак већи број продатих примерака од те исте Политике. Сећам се и да ми је једном приликом рекао да “у овом граду човек ствари које му негде другде не пријају,осећа другачије”,што би се могло схватити као наговештај одговора на оно питање:зашто у Бања Луци нема, нити ће икада бити зомбија.
ИЗВОР: https://sedmasila.rs/skita-i-pise-milovan-savija-jezurka-jezic-iz-banja-luke/