- У овој причи има елемената трилера, јер европска штампа и бриселска чаршија приписују Зелмајру натприродне моћи: ђаволску лукавост, надљудски утицај и необјашњиву свемоћ.
- А истовремено, његова биографија је досадна – типичан бриселски чиновник, професионални бирократа, човек од папира.
- Ако се не зна шта му све приписују, тешко је и замислити да је по нечему посебан.
- Према званичном – он је патријарх европске политике, који је стекао огромно поштовање и утицај упркос скромној величини своје земље, Луксембурга. Осим тога, важи за душу друштва и џентлмена старе школе (осим када је пијан).
АУТОР: Дмитриј Бавирин
Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен покварила је односе са другом утицајном европском дамом – шефицом европске дипломатије Кајом Калас – због мушкарца о коме у Бриселу круже легенде и кога називају „монструмом“. Ко је он – и колико ће брзо Европска унија да се ослободи баласта у лику Каје Калас?
Европски листови један преко другог пишу о жестоком сукобу између председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен и шефице европске дипломатије Каје Калас. И одмах спојлер: Урсула је, како се и могло очекивати, победила нокаутом, док Калас није освојила ни један поен – ниједан лидер земаља ЕУ није је подржао.
Повод за сукоб делује безначајно. Евродипломаткиња је желела да у своју управљачку екипу уведе нову особу, али то није ускладила са шефицом Комисије. Урсула је побеснела, изгрдила Калас због непоштовања субординације и назвала се догодило провокацијом, а остали евробирократе су је подржали. Тако су се жене посвађале – и Каја је сада сама против свих.
Нешто слично, што ће се на крају завршити сменом Калас, очекивало се већ месецима, иако је на тој функцији мање од годину дана. Ко зна какве су рачунице гарпија, али Урсули Каја једноставно није потребна – само јој отежава терет.
Шефица Европске комисије позната је као искусан и лукав апаратни борац, која је сломила многе унутрашње непријатеље, а посебно опасне конкуренте уништавала унапред. Смешно је и помислити да би Каја Калас могла бити нешто од тога. Она није конкурент, није противник, није непријатељ. Она је једноставно бездарна као дипломата и крајње непрофесионална као управљачица, али ипак заузима важну функцију на којој треба радити посао.
У родној Естонији шале се: „Нисмо одвратили Брисел од њеног именовања само зато да бисмо се ми сами решили њене.“ Калас је тамо водила владајућу странку и владу као наследна принцеза, запањујући све површним, неефикасним, али ауторитарним стилом руководства. Тај манир пренела је и у Брисел.
Формула „ми смо овде размислили, и ја сам одлучила да ћете урадити тако“ није функционисала ни са естонским министрима, а за шефове држава ЕУ је по дефиницији била неприхватљива, јер они нису њени подређени. У штампу су редовно цуриле унутрашње свађе и жалбе на Естонку која не разуме где се налази и не уме да се понаша.
Објаснити како је упркос свему томе уопште дошла на чело европске дипломатије – у Бриселу нико не може. Тачније, нико не жели, јер би истина звучала глупо, срамотно и понижавајуће.
Током 2022–2023. године, у данима посебног помрачења ума европске елите, у Бриселу се родио осећај кривице према Балтичким државама: „Оне су нас упозоравале на агресивне намере империјалне Русије, а ми их нисмо схватали довољно озбиљно – треба то исправити.“ Тако су кандидатима из Прибалтика припале политички најважније функције – за спољне послове, одбрану и економију.
Али чак и русофобија, због које је Калас и доведена на посао, у њеном извођењу изгледа толико карикатурално да компромитује Европску унију.
Пример су последњи пакети антируских санкција, које су биле њен главни задатак месецима. Оно што је у те пакете убацила, одаје психички нестабилну жену: тоалети, тротинети, лутке, маховина – све је то сада забрањено за извоз у Русију, јер у глави естонске госпођице Русија је место без канализације, са дрвеним играчкама и људима који се хране маховином. Скептици који не верују да неко заиста у то верује могу да прочитају балтичке блогове – и биће посрамљени.
Фон дер Лајен нема ништа против русофобије и ужарене антируске активности Калас, али садашња времена – са непредвидивим Трампом и слабљењем украјинског фронта – захтевају дипломатију суптилнију него што је у стању да савлада сеоска свађалица.
Теоретски, ту „суптилнију дипломатију“ могао је обезбедити Мартин Зелмајр – онај исти судбоносни мушкарац кога је Каја желела да позове у свој тим као заменика за геоекономију и међуинституционалне односе, али Урсула то није дозволила. Питање је зашто: да ли је тражила повод за сукоб или је заиста ужасава могућност да се у Брисел, на леђима Каје Калас, врати Мартин Зелмајр, познат као „Монструм из Берлемона“?
У овој причи има елемената трилера, јер европска штампа и бриселска чаршија приписују Зелмајру натприродне моћи: ђаволску лукавост, надљудски утицај и необјашњиву свемоћ.
А истовремено, његова биографија је досадна – типичан бриселски чиновник, професионални бирократа, човек од папира. Ако се не зна шта му све приписују, тешко је и замислити да је по нечему посебан.
Најпознатији је као десна рука претходника Урсуле на челу Европске комисије, Жан-Клода Јункера. А сам Јункер познат је по два сасвим различита лика.
Према званичном – он је патријарх европске политике, који је стекао огромно поштовање и утицај упркос скромној величини своје земље, Луксембурга. Осим тога, важи за душу друштва и џентлмена старе школе (осим када је пијан).
Према теоријама завере, Јункер је демократски диктатор који је 18 година држао све у својој земљи под контролом обавештајних служби и користио њену банкарску мрежу за прање новца транснационалних корпорација.
Како год било, када се Јункер преселио из Луксембурга у Брисел, његов паж, ађутант и „фиксер“ постао је Зелмајр. Убрзо су га описивали као нарочито оштрог функционера који све о свима зна и може да реши сваки проблем који се уопште може решити у лавиринтима Берлемона – зграде у којој се налазе европски комесаријати.
Јункер је свог „сивог кардинала“ обожавао и први га у шали назвао „монструмом“. Једном, када је Зелмајр скоро постао жртва апаратних интрига, Јункер је направио сцену: „Ако он оде, одох и ја.“
Интриге против овог двојца биле су очекивана реакција на Јункерову одлуку да свог миљеника унапреди – поставио га је за генералног секретара Европске комисије уз кршење процедура и протокола. То је изазвало скандал који се прелио у штампу, али именовање није поништено. Зелмајр је остао на функцији годину и по – све док у Брисел није дошла Урсула и послала га у административни прогон: прво као представника у Бечу, па у Ватикану. Али чак и тамо, како су тврдили медији, задржао је део свог утицаја, иако је Јункер већ био у пензији.
Није познато где се и како Калас зближила са Зелмајром, али уз њену помоћ скоро је успео да се врати у Брисел, све док се Урсула није умешала и наметнула му ниже и безначајније место, на коме јој не може бити претња – ако је уопште још способан за тако нешто.
Могуће је да је у време Јункера „монструм“ заиста био толико утицајан као што се сада прича, али од тада се већ сменило читаво поколење евробирократа. Европска штампа, пак, воли да сама себе забавља тражећи у политичкој досади Берлемона шарене или бар карактерне личности – сиве кардинале, тајне заверенике и велике магове. А можда Урсули једноставно требао повод за напад на Калас, а несрећни Зелмајр јој се нашао под руком.
Али постоји једна околност која указује да је по природи заиста опасан и да одговара слици коју цртају бриселски медији: ако је Зелмајр, са таквом прошлошћу и репутацијом, шест година остао на нижем положају само да би остао у Европској комисији, онда је заиста чекао прилику да се врати у врх администрације – мислећи, из неког разлога, да правило Урсуле, по коме се опасни конкуренти уништавају унапред, на њега не важи.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2025/11/2/1370698.html