САТИРАЊЕ СРБА – ВЕЖБА ЗА УНИШТЕЊЕ РУСА

„Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму ТРАГЕДИЈУ ПОГИБИЈЕ ПРАВОСЛАВНИХ СЛОВЕНА, и коначно ћемо неповратно угасити њихову националну свест“.        

(План Алена Далса, директора CIA, почев од 1953. године)

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

Свети Сава и руски монаси

Историјски сусрет српске духовне повеснице догодио се око Лета Господњег 1192. Тада су на двор Стефана Немање, великог жупана све српске земље, дошла двојица светогорских монаха из руског манастира Светог Пантелејмона. Руски монаси су знали да је српски Велики жупан несебични покровитељ православних светиња, па су зато дошли да, према обичају, моле српског владара за материјалну помоћ. Тада је најмлађи син Стефана Немање – седамнаестогодишњи принц Растко – чуо приче о чудесној лепоти монашког живота и подвига на Светој Гори Атонској. Био је то судбински сусрет, јер је принц Растко уместо у лов, са руским монасима отишао на Свету Гору где је ускоро примио монашки постриг и завет и постао монах Сава.  Тада је, дакле, успостављена прва и најчвршћа српско–руска духовна вертикала.

Патријарх Арсеније Трећи и цар Петар Велики

Историјски значајне српско–руске везе успоставио је почетком 18. столећа српски патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић (Бајице, 1633 – Беч,  1706). Поглавар СПЦ у најгора времена, Арсеније Трећи, је најпре био архиепископ пећки и патријарх српски од 1674. до 1690. под турском влашћу, и после Велике сеобе из Старе Србије у Аустрију, поглавар СПЦ и духовни вођа православних  Срба  у  Хабзбуршкој  монархији  од  1690.  до  уснућа у Господу 1706. године. У ово време највећих српских страдања и искушења, српски патријарх се обратио за помоћ и покровитељство најмоћнијем владару тог времена, руском императору Петру Великом (владао од 1682. до смрти 1725). У сусрету са овим моћним владаром Православног Руског Царства, уприличеном у Бечу 1697. године, српски патријарх се пожалио на претежак положај Срба у аустријском царству. Нешто касније, у писму које 29. октобра 1705. шаље руском императору Петру, патријарх Арсеније се понови жали на тежак положај Срба који пореди са библијском трагедијом Јевреја у египатском ропству, и моли руског владара да преузме покровитељство и улогу Мојсеја, па да „мојсествује“ и избави Србе из ропства.

Свој допринос српско-руском православном братству дао је у првој половини 19. столећа и највећи песник српског језика, владика Петар II Петровић Његош (1813–1851). Петар Други је 6. августа 1833. године  у цркви Казански сабор у престоном Санкт Петербургу (Петрограду), у присуству цара Николаја Првог и свих чланова Синода, рукоположен за архијереја–поглавара Српске православне цркве у Црној Гори.

Свети цар Николај Други спасава Српску војску  

На почетку Великог рата (1914–18), у најтежем тренутку новије српске повести, приликом повлачења Српске војске 1915. године („Нико не зна шта су муке тешке/ Ко не пређе Албанију пешке“), највећу помоћ Српској војсци и народу пружио је последњи император све руске земље, Свети руски цар Николај Други Романов  (рус. Николай II Александрович,  Царско Село,  1868 – Јекатеринбург, 17. јул 1918).

Свети руски цар Николај Други Романов

Остаће забележене речи здравице светог руског цара Николаја Другог, изречене неколико недеља пред почетак Великог рата пред представницима европских држава: „ПОДИЖЕМ ОВУ ЧАШУ У ЧАСТ СРБИЈЕ, ЈЕДИНОМ САВЕЗНИКУ И ПРИЈАТЕЉУ РУСИЈЕ У ЕВРОПИ!” Представници запада су овом царевом здравицом били затечени и запрепашћени.

У писму српском регенту Александру Првом Карађорђевићу, последњи руски монарх  је забележио:

„Ја сам пре свега Рус, али сам одмах после тога Србин, па су ми најближи интереси српског народа. После рата Србија ће бити неколико пута већа него што је то данас.“

У најтежем тренутку за српску војску и народ свети руски цар је упутио савезницима ултимативно писмо и запретио да ће Русија иступити из рата и потписати сепаратни мир са Немачком, ако савезници, пре свега, Француска и Италија, не пошаљу своје бродове и превезу српске војнике и старешине у Грчку. Царев ултиматум је гласио:

„Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида савез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Након тога, савезничке државе су почетком 1916. године пребациле  српску војску на Крф.

Наполеон и Хитлер

            Историја – учитељица живота нас подсећа да су сви покушаји западних сила у Новом веку да се класичним ратним сукобом Русија баци на ноге и уништи – славно пропали. Иако је 1812. на Русију кренуо са дотада највећом и најбоље опремљеном војском од 691.500 војника, Наполеон се у Француску вратио са неких 30.000 живих лешева.

Ништа боље нису прошле ни Хитлерове фаланге које су 1942. опседале Стаљинрад. Тада су ради коначног уништења Руса у помоћ Хитлеровом Вермахту своје напаљене русождерске добровољце послали Мађари, Финци, Италијани, Хрвати, Словаци, Румуни… У опсади Стаљинграда учествовало је чак и 12.000 („неутралних“) Швеђана. Светској јавности остало је непознато да су чак и Французи послали на Русију своју дивизију „Шарлемањ“ која је на територији данашње Белорусије починила страшне ратне злочине.

Ништа боља није била ни Пољска која се све до данас продаје за једну од највећих жртава Другог светског рата. На страни Хитлера ратовало је близу 600.000 Пољака! Многи од њих у саставу СС! Међу њима и Јозеф Туск, деда актуелног председника Европског савета Доналда Фрањћишека Туска (рођен у Гдањску 1957). У Варшави се тврди да су Немци Пољаке присиљавали да ратују за њих, али је историјска истина да су у СС јединице примани искључиво добровољци. (Драган Р. Млађеновић, „Бог и руска зима“, Наука и култура, 04.07.2022).

Руси и Срби гину за ратне циљеве Запада

После Хитлеровог неуспеха да уништи Совјетски савез, западни савезници су лукаво смислили да уместо похода и фронталног напада на Русију најпре убеде Русе (и Србе као „мале Русе“) да се боре за исте, „савезничке“ идеале, па их затим у свим глобалним ратним сукобима као најхрабрије истурају да гину у првим борбеним редовима.

Данас је и деци јасно да су  за ратне циљеве западних савезника у Другом светском рату највише крви пролили руски војници Црвене армије и српски добровољци који су чинили Југословенску војску у Отаџбини под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића (1893–1946). Ђенерала Дражу, највећег антифашистичког борца Другог светског рата и регуларну војску Краљевине Југославије (скр. ЈВуО) коју је Михаиловић водио, 1943. године  вероломно је издао крајње покварени британски премијер Винстон Черчил (1874–1965). Тада је српски Ђенерал Михаиловић разочарано узвикнуо: „Да нема Немаца, Енглези би били најгори народ на свету!“

Magnum crimen или геноцидно сатирање Срба у усташкој Ендехазији осмишљено је у лабораторијама Новог светског поретка у Ватикану, Берлину, Бечу и Лондону. Сатирање Срба, које је Запад увек гледао као мале Русе, замишљено је као вежба и генерална проба за „коначно решење“ уништења православних Руса. Тај дијаболични план је добрим делом успео још 1917. године, када су Енглези и њихови сателити у Русију убацили комунистичког злодуха са његовим бољшевичким убицама, и склепали фантом државу СССР која је, захваљујући „вештачком дисању“, успела да потраје више од седамдесет година.

Сатирање Срба као „малих Руса“ за Запад је од почетка била вежба и проба за уништавање правих, „великих“ Руса. Поменута Независна држава Хрватска („Ендехазија“) је очигледан и најбољи пример да би се схватио паклени план депопулационих западних центара моћи. У време постојања ове геноцидне фантом–државе Ендехазије (од априла 1941. до маја 1945), главни и основни задатак напујданих усташа је био да побију што више православних Срба и они су овај задатак помоћу „србосјека“ и „србомлата“ извршили са највећом сатанистичком ревношћу. Ендехазија је вољом западних планера повампирена 1991. године. За „коначно решење“ српског питања и довршење србоцида задужен је био комуно–усташки повереник госпон Срањо. И опет би сатирање Срба прошло глатко, да се овог пута Срби Крајине нису побунили узвикнувши: „Нећемо се више дати клати!“

Пијани и трезвени председник

Исте 1991. године пала је и Совјетија, па су на чело васкрсле Русије западни центри моћи инсталирали свог послушника, алкохоличара Бориса Јељцина (рус. Борис Николаевич Ельцин, Бутка–Свердловск, 1931 – Москва, 2007). Јељцин је био председник Русије од 1991. до 1999. године и није се мешао у свој посао. Зато су западни гангстери у пролеће 1999. могли спокојно да изведу вежбу „Бомбардовање Србије и Црне Горе“, с бојевом муницијом и правим бомбама; „вежбу“ су цинично назвали „Милосрдни анђео“.

Планерима уништења православних Руса и Срба рачун је помутио спортиста и трезвењак Владимир Путин (рођен 7. октобра 1952. у Лењинграду–СССР), од 2000. године наовамо председник Руске федерације.

Чим је 2000. године стао на чело велике Руске федерације, председник Путин је почео да гради „Мултиполарни свет суверених држава“ и „Поредак који досад није постојао“. О Србима је у више прилика изразио ласкаво мишљење. На заседању Међународног дискусионог форума „Валдај” у Сочију (2023) руски председник је изјавио да се нада да ће колективни Запад „пре или касније схватити” да „Србе можете уништити”, али их не можете „сломити и потчинити“.

Колективни Запад ће пре или касније морати да схвати да се слободарска природа и карактер Срба нимало не разликују од природе Руса: и једне и друге МОЖЕТЕ УНИШТИТИ, АЛИ ИХ НЕ МОЖЕТЕ СЛОМИТИ И ПОТЧИНИТИ.

Но овог пута и надаље за сва времена руски и српски непријатељи треба да знају и вазда имају у виду ДА СЕ ВИШЕ НЕЋЕМО ДАТИ КЛАТИ.

Спаси нас, Боже, и саклони од легија нечастивих сила!

Амин.