- Турској неће требати дуго да, након нових догађаја, удари. А удариће када избије — за нас очекивани — политички хаос после избора који ће бити одржани за неколико месеци.
- Сва пророчанства наших светитеља потврђују се једно по једно.
- Питање је да схватимо у ком времену живимо и да предузмемо мере. Јер када зло избије и затекне нас неспремне, тада спасења нема.
- Будност и кадровско јачање.
- И очи упрте ка небу, тамо где се доносе стварне одлуке.
АУТОР: Пиринос Логиос
Самит НАТО-а у Анкари није био само састанак савезника. Био је то сценски простор на којем је америчко руководство, са Доналдом Трампом у главној улози, одлучило да на груб начин покаже своје одбијање да прихвати мултиполарну стварност која се већ учврстила!
Изјаве о Гренланду, Ирану и одбрамбеним трошковима Европе, у комбинацији са оштром реториком против иранског руководства, стварају слику охолости која, са математичком прецизношћу, занемарује нову равнотежу снага. Иза званичних наратива о „праведној расподели терета” и „одвраћању” крије се опсесија монополарним поретком који више не постоји.
Трамп се није ограничио на опште напомене. Повезао је Иран са НАТО-ом, Гренланд са Арктиком, а европске издатке са самим постојањем Алијансе. Та веза није израз стратешке мудрости. Она открива слепило које одбија да види да свет више није простор у којем једна сила може да намеће своје услове а да тиме не изазове општи сукоб. Мултиполарна стварност — са Кином, Русијом и регионалним актерима који траже своју улогу — више не трпи империјалне праксе прошлости.
Намере Американаца: тврдоглава опсесија превазиђеном доминацијом
Америчко руководство, са Трампом на челу, истрајава у стратегији која са математичком прецизношћу води ка глобалном сукобу. Захтев за „верношћу” савезника, претња прекидом трговинских односа са државама као што је Шпанија и изјава да је НАТО „имао среће” што на челу има Марка Рутеа — рекао је то, а ниједан лустер није пао да му разбије главу — показују да Вашингтон Алијансу не посматра као савез равноправних држава, већ као хијерархијски механизам потчињавања.
Такав менталитет не узима у обзир да је мултиполарно доба већ изнедрило силе способне да се супротставе таквом наметању. Једноставно, „грађански рат” између САД и држава ЕУ којима управљају новопоредачки политички отпадници ушао је у затишје и прошло је Трампово, а не воља комично-трагичних марионета ЕУ. Ни више ни мање од тога.
Трамп, међутим, не тражи само веће доприносе. Он захтева да други прихвате да Сједињене Државе имају право да једнострано одређују услове безбедности и економије на глобалном нивоу. Његова реченица да Американци плаћају „милијарде долара више” за Европу и да су „према нама поступали неправедно”, крије дубљу охолост: уверење да Америка може наставити да функционише као империја у свету који то више не толерише!
Та опсесија занемарује чињеницу да су Кина и Русија, заједно са регионалним актерима као што је Иран, већ изградиле алтернативне мреже моћи. Одбијање да се то призна није стратегија. То је опасно слепило које, са математичком прецизношћу, гура ка општем сукобу.
Европске престонице, суочене са овим притиском, показују забрињавајућу слабост. С једне стране, многе државе су повећале одбрамбене издатке, посебно након украјинске кризе. Руте је — наравно, наравно — похвалио додатна средства која ће издвојити Канада и Европа.
С друге стране, прихватање америчког захтева за „оданошћу” и прећутно прихватање да Сједињене Државе могу да прете једностраним потезима открива Европу која још увек — као новопоредачка и самим тим токсична — није прихватила мултиполарну стварност.
„Скривена” тајна је да Европа остаје саучесник у америчкој илузији. Уместо да изгради стварну стратешку аутономију, она наставља да зависи од силе која одбија да види границе сопствене моћи. Такав став није само слабост. Он је опасан, јер храни америчку опсесију да може наставити да намеће услове без последица.
У мултиполарном свету таква зависност не нуди безбедност ни у шали. Она нуди само илузију да се сукоб може избећи ако се сви покоре.
Турска и Гренланд: две стране исте охолости
Избор Анкаре као места одржавања Самита и поновно отварање питања Гренланда откривају исто америчко — трамповско — слепило. Турска, као чланица НАТО-а, делује као непредвидив фактор који балансира између супротстављених сила. Амерички притисак на Европу и истовремени покушај да се обезбеде стратешке територије као што је Гренланд показују да Вашингтон и даље верује да може свима да намеће услове.
Гренланд није само „важан за Сједињене Државе”. Он је део ширег покушаја контроле Арктика, где су Кина и Русија већ појачале своје присуство. Америчко полагање права занемарује чињеницу да се у мултиполарном свету такви потези не прихватају без реакције. Трампово одбијање да види ту стварност води ка новим жариштима напетости која могу подстаћи општи сукоб.
„Чудно” пријатељство Трамп–Ердоган и предстојећа издаја грчких суверених права
„Чудно” пријатељство између Доналда Трампа и Реџепа Тајипа Ердогана није ни чудно, али није ни пријатељство. У суштини, реч је о опасној погодби која директно угрожава национални суверенитет Грчке.
Амерички председник јавно је изјавио да намерава да укине санкције CAATSA против Турске и да ће „размотрити” испоруку борбених авиона F-35, иако је закон и даље у пуној снази, а Конгрес одбија да га заобиђе.
Ова противречност није техничко питање. Она открива да се иза кулиса Анкаре преговара о условима које званична дипломатија не сме да призна. Трампов Вашингтон спреман је да жртвује грчка суверена права како би Турску задржао „везану” за своја кола, да би је имао као претходницу било у плановима које припрема за Далеки исток, било као бедем против руског експанзионизма.
Турска, с друге стране, припрема се да промовише закон о „Плавој домовини”, покушавајући да суштински приграбљује половину Егеја и доведе у питање грчки суверенитет над острвима и поморским зонама.
Питање које се, дакле, поставља са болном јасноћом јесте да ли ће Америка зажмурити на такав потез — ратни инцидент поводом закона о „Плавој домовини” — или ће притиснути Грчку да капитулира у мери „заједничког управљања”.
Бар нас наша историја недвосмислено учи да, када велике силе преговарају иза затворених врата, мање државе увек бивају позване да плате цену. У овом случају, цена је грчки суверенитет у Егеју и Источном Медитерану.
Америчко руководство, заробљено у илузији да може контролисати све путем погодби, спремно је да жртвује права једног верног савезника као што је Грчка како би задовољило захтеве једне у суштини потпуно ревизионистичке и субверзивне државе.
Ако Трамп успе да заобиђе Конгрес и испоручи F-35, Турска ће војно ојачати и сасвим је извесно да ће се још више осилити. А ако затражи више — прећутно прихватање њених претензија у Егеју или Источном Медитерану — шта ће учинити Вашингтон? Да ли ће притиснути Грчку да се повуче „ради кохезије НАТО-а” или ће прихватити да Турска игра и своју игру на штету Грчке?
Турска се, уосталом, припрема као предњи бедем. Представља себе као неопходну препреку могућем руском ширењу или као силу способну да контролише поморске путеве. Тај став није одбрамбени. То је и прилика за Анкару да изнуђује уступке и од Вашингтона и од Москве.
У мултиполарном свету Турска се више не може посматрати као обичан савезник. Она је — захваљујући Ердогану, наравно — играч који зна како да користи противречности великих сила на штету Грчке.
Игра која се овде води истовремено је опасна и неправедна. Америка, одбијајући да види да мултиполарна стварност више не допушта једностране империјалне потезе, ризикује да жртвује грчке интересе како би одржала илузију контроле. Ако Трамп успе и испоручи F-35, Турска ће тражити више. Тада ће се Грчка наћи пред ситуацијом коју су њене досадашње владе, намерно или ненамерно, обликовале кроз план чији корени леже у оном увезеном, наводном think tank-у за који нико од нас не зна због чега је створен.
А мислим, ако нисте разумели, на чувени ЕЛИАМЕП. На тактику умиривања. Она нас је довела довде и, ако је не напусти следећа влада која ће произаћи из предстојећих избора, онда нема никакве шансе да се рат избегне.
Неопходност прихватања мултиполарне стварности
Догађаји у Анкари јасно показују да америчко руководство истрајава на путу који занемарује мултиполарну стварност и води, са математичком прецизношћу, ка општем сукобу, односно ка четвртој фази Трећег светског рата.
Опсесија да савезнике и противнике третира као поданике, одбијање да прихвати да силе као што су Русија и Кина, али и регионални актери као што је Иран, сада имају способност не само да се супротставе већ и да поразе САД, као и употреба оштре реторике која сваки отпор представља као „рак”, стварају слику опасне охолости.
Мултиполарно доба више не трпи империје. Оно захтева прихватање граница, поштовање равнотежа и дијалог који се не заснива на претњи. Америчко одбијање да то схвати није само стратешка грешка. То је пут који води у неконтролисане ситуације.
И као што сам много пута писао, планета ће, овако или онако, бити доведена до рашчишћавања рачуна. Многих рачуна, између многих играча. То је неизбежно. Оно што Трамп суштински чини није ништа друго до сама воља Божја. Сваким даном који пролази, планета се води ка сукобу који је за земље као што су САД, Западна Европа, односно ЕУ, Русија, Кина, Израел и Иран — коначни обрачун.
Турској неће требати дуго да, након нових догађаја, удари. А удариће када избије — за нас очекивани — политички хаос после избора који ће бити одржани за неколико месеци. Сва пророчанства наших светитеља потврђују се једно по једно. Питање је да схватимо у ком времену живимо и да предузмемо мере. Јер када зло избије и затекне нас неспремне, тада спасења нема.
Будност и кадровско јачање.
И очи упрте ка небу, тамо где се доносе стварне одлуке.