- Човек, лишен некадашњег комфора, мора сам да се сналази.
- Сваки корак у новом свету представља још неко оптерећење ионако уморног ума бесмисленим ђубретом, било да је реч о потреби да се на улици измичете електричном точку, да тражите бар-кодове, да скидате бескрајне апликације, да блокирате преваранте и рекламе, да записујете дугачке низове лозинки и пин-кодова буквално за све, само још не и за флашу пива — у новим зградама чак и браве на вратима траже кодове — или да разговарате с роботом-кретеном који понавља једно те исто.
- Попуните анкету. Оцените нас.
- Желимо вам пријатно доба дана!
- И шта ћемо онда с тим?
АУТОР: Дмитриј Ољшански
Не сећам се како се све променило.
Не сећам се када се то тачно догодило.
Али тако увек и бива: људи су склони да памте и расправљају о политичким годишњицама — 19. августу 1991, 31. децембру 1999, 11. септембру 2001… И да заузимају стране, и да се споре, узалудно споре, али питајте их: а које године сте осетили да више не можете без мобилног телефона? И добро ће се замислити. Питајте их: а које године сте престали да слушате дуго пијукање модема када улазите на Мрежу, и навикли се да је интернет увек и свуда доступан? И опет ће заћутати, јер се не сећају.
Промене самог живота долазе на мачјим шапама, и ми не примећујемо да су нас те промене већ прогутале.
Тако је и сада.
Не знам када сам први пут схватио да на тротоару треба бити опрезан, јер тротоар више није безбедна зона: ту вам се с леђа — и бешумно — приближава возач електричног тротинета, и њему је добро, а вама лоше.
Не знам када сам се први пут суочио с тим да у сервису на који сам навикао више нема телефона подршке, тамо више уопште нема људи, већ постоји само чет у којем вас робот приморава да бирате готове фразе да бисте с њим разговарали, јер другачије не може — глуп је. И нико вам, осим њега, неће помоћи.
Не знам када сам се зачудио што на улазу у метро више нема благајника, а у супермаркету су, специјално за такве назадњаке као што сам ја, оставили једну јадну касу: људи стоје у гомили око аутомата и преврћу по рукама своје конзерве и пакете, траже бар-кодове, како би радили туђ посао, помогли оној огромној корпорацији која поседује те продавнице, јер је, ето, толико сиромашна.
А то је тек почетак.
Пред нама су бескрајни дронови — већ цивилни, а не само војни. Пред нама су аутомобили и возови без возача и машиновођа, а тамо, видите, и вештачки учитељи и лекари, који намигују електронским оком. Једном речју, свет без људи, свет — сам за себе.
Не желим да он постане такав. Кад би било по мом, ишао бих и стрпљиво искључивао, искључивао све те гадне модерне уређаје — али ко ће мене питати? Напротив, млади човек двадесет првог века чак је и радостан што је ослобођен потребе да општи са себи сличнима; њему су довољна дугмад.
Имам два важна запажања поводом ове неприметне трагедије.
Прво, искрено речено, нисам ја смислио, али је толико тачно да заслужује да дуго живи.
У тој безљудној будућности главни корисници напретка биће сиромашни, док ће живот са минималном количином електронике, напротив, бити привилегија богатих.
Сиромашнима ће бити понуђено да уче преко екрана, да се лече преко екрана, да алгоритмима поверавају своја путовања, једном речју, да се у свему ослањају на разум гвоздене главе. А богати — они ће сачувати и живе учитеље, и праве лекаре, и шофера који ће им отворити врата, и службеника у продавници који ће уместо њих откуцати куповину на каси.
Услуга која је донедавно била доступна свима постаће знак луксуза.
Али постоји и друго, већ сада опипљиво.
Стално повећање свакодневног оптерећења човека.
Сећате ли се како у Рјазановљевом „Железничкој станици за двоје” Михалков, као кондуктер, ужурбано говори својој љубавници Гурченко: сама-сама-сама!
Е, тако је и овде. Човек, лишен некадашњег комфора, мора сам да се сналази. Сваки корак у новом свету представља још неко оптерећење ионако уморног ума бесмисленим ђубретом, било да је реч о потреби да се на улици измичете електричном точку, да тражите бар-кодове, да скидате бескрајне апликације, да блокирате преваранте и рекламе, да записујете дугачке низове лозинки и пин-кодова буквално за све, само још не и за флашу пива — у новим зградама чак и браве на вратима траже кодове — или да разговарате с роботом-кретеном који понавља једно те исто. Попуните анкету. Оцените нас. Желимо вам пријатно доба дана!
И шта ћемо онда с тим?
Да се бунимо? Да се сасвим одрекнемо савремености и повучемо у тајгу код медведа? Ох, тешко.
Навикаваћемо се.
Тако то увек бива: напредак ти гурне нешто што пожелиш да разбијеш о зид, гласно проклињући не зна се кога. А онда прође месец, година — и ето, већ си се помирио, снашао, већ сам, без спољне принуде, притискаш сва потребна дугмад.
Притискаш и не сећаш се како си без тога живео.
ИЗВОР: https://ria.ru/20260705/mir-2102781735.html