(одломак из књиге Миомир Миша Ристић, „Дорћолске скаске“, `Одисеја`, Београд, 2024, стр. 106-110)

  • У непомућеном сећању, иако давном, остала је свирка коју једне зимске вечери у „Ртњу“ беше приредио Ренесанс.
  • Неописива је гужва – иако није био најављен – Копаоником се неколико дана проносио глас о „концерту“.
  • Нови слушаоци само надолазе … Убрзо у трпезарији нема ни милиметра слободног простора. Причало се и да ће после Ренесанса Петар Божовић да говори чувеног „Чеговића“.
  • Ренесанс је прашио музику средњег века… а како је Жорж плео мењајући гомилу дувачких инструмената, расли су Хранино дивљење и фасцинираност том вештином.
  • У неко доба муну друга Акија лактом у ребра и у поверењу му шапну: „Акета бре, `бем ти лебац, ови дошли спремни!“

 

Пре педесетак година градио се наш први дом Планинарско–спортског друштва „Ртањ“ на најлепшем месту Копаоника, испод малог Карамана, на једној заравни изнад потока. У то доба се из војске вратио Хранислав звани Храна, мештанин Шипачине, оближњег копаоничког села. Храна је воловским колима теглио грађу за наш будући дом у коме ће он постати кувар и домар.

„Ртањ“ врло брзо постаје хит Копаоника: на неколико бифеа где се навелико продају пића, крофне, пасуљ, кисели купус са `свињаријама` из великог земљаног ћупа…  Плато пред њим је препун скијаша који се сунчају, нешто пијуцкају, срчу кувану ракију, сатиру купус или `гравче на тавче`…

Дође вечера. Прочуло се да ће бити и нешто слатко, а оно на столу опет све уобичајено – по мало сира, сланине и црног лука. Питамо Храну: „Шта је са оним слатким?“ Каже: „Узмеш мало сланинице, мало `леба и лука, па ти слатко“.

Када се сви добро загреју, Храна тада узима свој кларинет. Самоук је. Свира неколико кола, уз бубањ и разне удараљке. Храна је волео кад га питамо како он то тако мајсторски барата прстима по кларинету. Поносно нам је објашњавао поређавши прсте по клапнама: дижући и спуштајући их у одређене грифове, кратко би рекао:

„С тем, с тем… па с овем“.

Догађај за незаборав

            У непомућеном сећању, иако давном, остала је свирка коју једне зимске вечери у „Ртњу“ беше приредио Ренесанс. Неописива је гужва – иако није био најављен – Копаоником се неколико дана проносио глас о „концерту“. Нови слушаоци само надолазе … Убрзо у трпезарији нема ни милиметра слободног простора. Причало се и да ће после Ренесанса Петар Божовић да говори чувеног „Чеговића“. Ренесанс је прашио музику средњег века… а како је Жорж плео мењајући гомилу дувачких инструмената, расли су Хранино дивљење и фасцинираност том вештином. У неко доба муну друга Акија лактом у ребра и у поверењу му шапну: „Акета бре, `бем ти лебац, ови дошли спремни!“

После овог јавног испада Ренесанса и подужег аплауза, један врло млада девојка је свирала на харфи… ваљда као увертиру за наступ Павла Аксентијевића и појаца. Затим је феноменални Пера Божовић у апсолутној тишини говорио своју монодраму. Кад је завршио, пауза траје… нико не жели аплаузом да поремети чаролију која је лебдела после таквог глумца. Дуготрајна тишина је највећи аплауз. Кормило преузимају Влада и Бајка, до свитања… боље рећи до колективног падања у несвест. Вече је остало урезано у памћење Ртњеваца и осталих гостију Копаоника који су имали среће да се те вечери угурају у „Ртањ“.

Коментари и утисци слушалаца у повратку у хотеле свео се на закључак: „Овакав уметнички доживљај и набој могу да се десе само у `Ртњу`. ДОГАЂАЈ ЗА НЕЗАБОРАВ!“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *