- Током лета председник је већ неколико пута повећавао формацијски број припадника војске.
- У јулу је он увећан за још 25 хиљада војника, док се укупан број припадника приближио цифри од два и по милиона људи.
- На први поглед, закључак је очигледан: Русија проширује војску, припрема нову мобилизацију и ствара снаге не само за украјински фронт већ и за могући сукоб са Европом.
- Међутим, постоји једна нијанса која у потпуности мења слику. Или је чини само забрињавајућом.
АУТОР: Иван Прохоров
Војска за велики рат
Председнички укази нижу се у јасан след. У јулу 2026. године максималан број припадника Оружаних снага Русије повећан је на 2.426.130 људи, од којих су 1.535.000 непосредно војна лица. Само током једног летњег месеца формацијски број војске повећан је за 25 хиљада војника.
Уколико се осврнемо уназад, постаје јасно да је реч о свесном, планском и непрекидном расту. Од 2022. године војска је нарасла са 1,15 милиона људи на готово 2,5 милиона, док је број формацијских места, у поређењу са предратном 2017. годином, повећан за више од пола милиона.
Све то изгледа као планско развијање војне машинерије за остваривање амбициозних задатака. Најпре се уводе стотине хиљада нових формацијских места, затим се обнављају Лењинградски и Московски војни округ, формирају се нове армије, корпуси и дивизије, а сада се поново проширује број припадника. Руске трупе већ су прерасле потребе садашњег украјинског фронта. Москва очигледно припрема терен за нови талас мобилизације, намеравајући да уђе у сукоб са још већим противником.
Вести из Европе само доливају уље на ватру. НАТО убрзано повећава војне буџете, Пољска развија најмоћније копнене снаге на континенту, а балтичке земље бетонирају погранична утврђења.
Два милиона људи под оружјем, нове дивизије, окрузи и војни комплекси. Готово потпуна слика великог континенталног рата, у којем је украјински сукоб само продужени пролог.
Међутим, звучни наслови могу скривати замене теза и натегнута тумачења. Као прво, укупан број припадника Оружаних снага наведен у председничком указу није исто што и број јуришника на првој линији фронта. Као друго, повећање од 25 хиљада људи није намењено формирању још једне ударне песнице.
Војска пословођа у униформама
Уколико се прочита сам текст указа, сензација се распада. У јулском документу изричито се наводи да је повећање броја припадника повезано са формирањем војно-грађевинских јединица. Дакле, није реч о 25 хиљада пешадинаца који ће сутра бити бачени на Харков или Суме, већ о специјализованим јединицама за изградњу, утврђивање и поправку војних објеката. Распршује се и мит о „расту од 25 хиљада месечно” — у јуну је број формацијских места повећан за свега 7,4 хиљаде, тако да не постоји никаква митраљеска паљба указа о повећању војске.
Осим тога, председнички указ одређује само максималан формацијски број, а не број људи који су заиста примљени у војску. У саставу војске од милион и по људи огроман део чине војници на редовном служењу војног рока, Стратешке ракетне снаге, морнарица, авијација, противваздухопловна одбрана, центри за обуку, болнице и ремонтне базе. Ова цифра не доказује ни спровођење скривене мобилизације, ни припрему за напад на НАТО.
Како објашњава пуковник у резерви Андреј Пинчук, указ је непосредно повезан са рањивошћу дубоке руске позадине:
„Ова одлука је одавно морала да буде донета, из једног једноставног разлога. Већ годинама гледамо како на аеродроме и војне јединице, укључујући и специјалне, падају непријатељски дронови и ракете, и то све већим интензитетом.
Сваки пут се поставља питање: ко би тиме требало да се бави? Нарочито имајући у виду да се значајан део војних колектива налази у зони специјалне војне операције или на борбеној обуци. Сваки пут је објашњавано да је изградња објеката некаква факултативна активност за коју нису издвојене снаге и средства.”
Нове грађевинске јединице требало би да преузму сталан комплекс задатака, без ангажовања спољних организација, чије се коришћење приликом изградње „змајевих зуба” у Курској области претворило у дугачак низ корупционашких скандала. Оне ће градити армиранобетонска склоништа за авионе, уређивати капонире, поправљати полетно-слетне стазе, градити лажне објекте и обнављати инфраструктуру након удара. У суштини, то је једна врста пасивне противваздухопловне одбране која не обара ракете, али смањује штету од њихових удара.
Пуковник у пензији и војни аналитичар „Комсомољске правде” Виктор Баранец потврдио је да је проширење војске потребно због новоформираних јединица грађевинских трупа:
„Грађевинске батаљоне укинули смо 2006. године, а данас нам је потребно веома много грађевинских радника. Постоје ли данас грађевински батаљони у војсци? Не. Постоје полуграђанске, полувојне организације које раде на основу уговора са Министарством одбране. А нама су потребне радне руке, па макар и неквалификоване, за обнову војних објеката које је непријатељ уништио. На аеродромима су потребна склоништа за авионе. Потребни су људи да обнове оно што је током рата уништено на новим територијама, у Доњецку, Луганску и тако даље.”
Да ли се, дакле, тиме могу окончати забрињавајући разговори о великом рату са Европом? Да ли се јединице грађевинаца у униформама стварају само ради ових сасвим мирнодопских циљева?
Војска за дуготрајни рат
Према мишљењу стручњака, највероватније је да је јулско повећање Оружаних снага Русије повезано са преласком војске на дуготрајно супротстављање. Војни стручњак Владислав Шлепченко примећује да претпоставка о предстојећој новој мобилизацији делује логично:
„Најпре проширивати војску у мањим деловима, за по 15–20 хиљада људи, а затим спровести велики талас мобилизације, из резервног састава позвати значајан број људи и обучити их на унапред припремљеним полигонима. Проблем је у томе што је то у супротности са логиком вођења дуготрајног рата. Такав рат захтева максимално очување ресурса, смањење трошкова и задржавање људског потенцијала у привреди.”
Такво извлачење ресурса оправдано је само уколико се рачуна на нагли преокрет, сматра стручњак:
„Зато, уколико нови талас мобилизације буде спроведен, по узору на 2022. годину, то може представљати покушај да се рат не продужи, већ да се убрзано оконча — да се покуша пробијање непријатељске одбране, заузимање територија и постављање ултиматума чија би тежина и последице приморале противника на предају.”
Код противника се сада примећује изражена криза. Оружаним снагама Украјине раније су недостајале снаге за велике офанзиве због слабости авијације и заостајања у артиљерији и оперативно-тактичким ракетним системима. Међутим, захваљујући предности у области беспилотних летелица и напредних технологија, оне су поуздано држале одбрану и наносиле болне противударе. Упечатљив пример представља продор у Курску област, који је пад Покровско-мирноградске агломерације одложио за готово годину дана.
Сада, међутим, упркос нападима средњег домета и развоју беспилотних летелица, противник губи положаје чак и на утврђеним линијама и не успева да одржи одбрану, што се види на основу ситуације у Константиновки, Сумској и Харковској области. Деградација пешадије достигла је такав степен да је више није могуће надокнадити искључиво дроновима.
Руски генерали ову ситуацију могу проценити као прилику да спроведу мобилизацију, извуку стотине хиљада људи из привреде и појачају притисак на фронту, напомиње Шлепченко:
„У том случају може се рачунати на локални успех. Да ли ће то довести до завршетка рата? Највероватније неће. Да ли ће побољшати положај у дугорочном сукобу? Такође тешко: иза Украјине стоји Европа, а напредовање руске војске према Дњепру или Кијеву неће променити став спољних покровитеља. Са друге стране, унутар Русије то ће довести до раста друштвених тензија и погоршања економске ситуације.”