Свети кнез Владимир

ИСТОРИЈА, ШКОЛА И ВЕРА СУ ПОПРИШТЕ БИТКЕ ЗА БУДУЋНОСТ (крај)

* Вредносни нихилизам – управо то је философија краја историје. Микрочип је заменио геније људске културе – Платона и Аристотела, Дантеа и Гетеа, Шекспира, Толстоја и Достојевског. Остала је технократска цивилизација. Она је богата и њен потенцијал је још велики. Али унутрашња празнина обезвређује материјални потенцијал, јер материја без духа не ствара историју

* Фанатично либертаристичка Европа није способна да се одрекне ни од либералне догме о демократском преваспитавању свих по истом обрасцу, ни од своје изопачене интерпретације слободе. Tаква Европа, такав «Запад», престају да буду пример за углед, већ је незападни светови Стари свет, који опседају, посматрају као плен за пљачку, као складиште материјалних добара

* Линија раздвајања се налази опет тамо где се вишевековна експанзија Запада, Ватикана, Речи Посполите и Хабзбурга разбила о снагу руског великодржавља. Карта ширења НАТО је као јаје јајету слична карти пангерманиста из 1911. године, по којој се кајзеровска Немачка устремила на Исток, маштајући о Украјини, Кавказу, Прибалтику, контроли над Црним морем. А догађаји у Средоземно-црноморском басену обнављају Источно питање, које није остало у XIX веку

* Пут и судбина СССР, али и пад «нове» Русије 90-их година, потврдили су да се историјски способна за живот национална државност мора ослањати на «народни дух», који представља «моралну снагу државе, која је попут физичке, неопходна за њену чврстину»

* Нација, способна на историјски чин, то није становништво – прост збир индивидуа, већ наследни живи организам са циљевима и вредностима националног бића, са заједничким духом и вером, представама о добру и злу, са заједничким историјским доживљајима

__________________________________________________

Наталија НАРОЧЊИЦКА, доктор историјских наука, председник Фонда историјске перспективе

РЕЛИГИОЗНО-философска парадигма дилеме „Русија и Европа“ постала је органски део и нове „велике шизме“ епохе постмодерне, у којој су се у ХХ веку поново сукобљавале идеје рођене у истом гнезду – Просветитељству.

Историја борбе либералне и комунистичке идеје показује се у тој парадигми у ширем философском контексту.

Демони индивидуализма и зли дуси социјалности – ето ко се јаросно сударио у ХХ веку, притом наследивши вековне западне фобије у односу на Православље и Русију.

Облачећи разне одежде, фобије су биле исте за Ватикан и безбожника Волтера, за маркиза де Кистина и Маркса, за Лењина и постсовјетске западњаке – „царизам“, „руски империјализам“, „филотејство“, „византизам“, варварство варјага.

Захар Прилепин и Наталија Нарочњицка

Тако се и Русија ХХI века, која тежи да обнови своје пуноправно и историјски засновано место у многоликом свету, одмах нашла у најсложенијим геополитичким, идејним и економским (санкције) стегама. То су предвиђали и Хантингтон и Бжежински. Ти изазови нису нови, али њихова снага је увећана концентрацијом свестраног притиска.

       Геополитичка слика подсећа на стремљења прошлих векова, многоструко појачана задатком да се ставе под контролу светски ресурси и стратешки путеви ка њима. Линија раздвајања се налази опет тамо где се вишевековна експанзија Запада, Ватикана, Речи Посполите и Хабзбурга разбила о снагу руског великодржавља. Карта ширења НАТО је као јаје јајету слична карти пангерманиста из 1911. године, по којој се кајзеровска Немачка устремила на Исток, маштајући о Украјини, Кавказу, Прибалтику, контроли над Црним морем. А догађаји у Средоземно-црноморском басену обнављају Источно питање, које није остало у XIX веку.

Покушај да се изгради санитарни кордон од Балтика до Црног мора такође се понавља.

Искуство ХХ века, како совјетског периода, тако и еуфорије улажења у фантом „међународне цивилизоване заједнице“, показало је да је за Русију погубна како самоизолација, тако и обезличење.

А дискусија, која је започињала у преломним тренуцима наше историје, потврђује закључак мислилаца из XIX века, да сами по себи, «ни словенофилско ни западњачко усмерење нису решили и нису могли да реше проблеме руског живота»,  како је приметио умни западњак историчар Константин Кавелин.

Сличну мисао износи и један од оснивача словенофилства Иван Кирејевски: «Ни западно, ни специфично руско никада неће ишчезнути, ни из живота, ни из свести», а значи, «колико год ми прижељкивали повратак руског или увођење западног начина живота, ни једно ни друго не треба да очекујемо» и «невољно морамо претпостављати нешто треће, што неминовно исходи из узајамног дејства два начела».

Пре 100 година је вероватно било тешко замислити да тај спор, не само да ће потрајати до XXI века, него ће задобити невиђену оштрину и нетрпљељивост, изгубивши истовремено дубину и богатство нијанси, што је у почетку било својствено обема странама.

У заоштреном међународном супарништву тај дискурс има две димензије – између Запада и Русије, и унутар саме Русије између нових западњака и традиционалиста.

Алексеј Хомјаков

Нихилистички погледи управо на сопствену историју, који су продрли у уџбенике и којих се придржавају неки научни кругови, представљају у Русији нарочито озбиљан фактор. Те погледе од 90-их година проповедају интелектуалци са ауторитетом. А од њих су још агресивнији необразовани, али проникнути депресивним духом смердјаковштине („Ја целу Русију мрррзим“) идоли светске паучине.

У суштини, два усмерења у руској фундаменталној и фолософски заснованој историјској науци, која су средином XIX века условно названа западњачким и словенофилским, уопште нису била антитезе. У реалном животу те линије су биле нераздвојне.

И за једне и за друге важи закључак Берђајева да се самобитна руска друштвена мисао «дубоко замислила над тим шта је Творац замислио о Русији, шта је то Русија и каква је њена судбина.

Истина је и то да је централна линија руске друштвене мисли прошлости, од времена када се она „пробудила на проблему историософском“ – заиста месијанска. Али, место Русије се осмишљава само у трагању за универзалним смислом постојања.

Алексеј Хомјаков, енциклопедијски образовани мислилац је сматрао да „Црква се не везује за било коју земљу“ – „која нема било какав особити значај, већ привремено може служити и служи за прослављање имена Божјег“. И тај мотив уједињује Чадајева и Пушкина, Кирејевског, Хомјакова, Тјутчева, Достојевског, Леонтјева и Соловјева, па чак и Мережковског.

Овде, мало проширивши парадигму, можемо придодати и Херцена, па чак и „необузданог“ Висариона Бјелинског.

Својствено по Кавелину „сваком пристојном и мислећем човеку“ и словенофилство, и извесно западњаштво, што је, додајмо, тако својствено управо васељенској руској души, испољавало се чак и у парадоксалном преплитању супротних философских и политичких погледа: убеђени материјалисти – револуционар-демократа Чернишевски и теоретичар анархизма Кропоткин – одлучно су осудили дарвиновско учење о борби за опстанак, философски испуњено прометејским духом понижења и насиља.

По речима Николаја Лоског, то је било препознато руском „осетљивошћу на зло“. А традиционалиста Николај Данилевски, који је почео као следбеник Фуријеа под заштитом полиције, био је много либералнији у питањима друштвено-политичког живота, него западњак, али реакционар Михаил Катков.

Дилема руског идентитета – „Русија и – или (?!) Европа“ по старим критеријумима постепено губи актуелност, јер је стара католичка Европа са њеном културтрегерском привлачношћу већ готово постала илузија, невидљиви „град Китеж“. Али њене нове димензије задобијају заиста егзистенцијални значај за очување општехришћанске цивилизације и културе у XXI веку.

Динамика историјског развоја се убрзано премешта од европске цивилизације на друге светове, који «Европи» упућују невиђени изазов. Али у наднационалним паневропским структурама доминира крајње леволиберално мишљење.

Рим чији пад је условило више од 200 фактора

Догматизам новог учења не дозвољава да се примети да историја без моралног опредељивања циљева осуђује Европу на погибију под најездом других цивилизација. Опасност су приметили водећи умови Русије и Европе још почетком ХХ века – Фереро, Шпенглер, Константин Леонтјев, који је писао о „Европи, која сама у себи уништава све велико, префињено и свето“.

Вредносни нихилизам који се намеће у Европи – то је изједначавање греха и доброчинства, лепог и ружног, подстицање бунта против Богом дане човекове физичке природе, одсуство границе између добра и зла. То је проглашавање за главну вредност права човека да нема етичке забране, то је интерпретација слободе – као права да не постоје вредности.

Хедонизам и нарцизам, робовање путености и гордости – то је стављено на барјак постмодерне идеологије, која у Европи добија облике тоталитаризма.

Вредносни нихилизам – управо то је философија краја историје. Микрочип је заменио геније људске културе – Платона и Аристотела, Дантеа и Гетеа, Шекспира, Толстоја и Достојевског. Остала је технократска цивилизација. Она је богата и њен потенцијал је још велики. Али унутрашња празнина обезвређује материјални потенцијал, јер материја без духа не ствара историју.

Данас је технократија обеснажена и беспомоћна пред мигрантима не само зато, што је њих много и што су другачији, већ зато што она нема светиња, какве је имала велика хришћанска Европа.

Таква Европа у свом догматском слепилу испољава беспомоћност у супротстављању изазовима, јер није способна да изађе из парадигме нових идеолошких максима и није способна да ефективно одговори тероризму – ни полицијски, ни духовно-политички. Фанатично либертаристичка Европа није способна да се одрекне ни од либералне догме о демократском преваспитавању свих по истом обрасцу, ни од своје изопачене интерпретације слободе као права да се вређају и газе светиње – и хришћанске, и исламске, и друге. Европски конзервативци, као немали део друштва, деморалисани су бојкотом и занемаривањем од стране постмодерниста.

Али таква Европа, такав «Запад», престаје да буде пример за углед, већ је незападни светови, који опседају Стари свет, посматрају као плен за пљачку, као складиште материјалних добара.

Историја већ познаје епоху, када је развијен технолошки и правно, али огрезао у пороцима и хедонизму стари Рим – тадашњи «господар света», са свом својом материјалном супериорношћу, термама и вијадуктима, са демократијом и правом, са оружјем и армијом, био збрисан од стране варвара Алариха – вође Визигота.

То није узбуђивало Европу у вековима када је она расла и приказивала свету велику хришћанску културу и велике државе. Вера, отаџбина, породица, црква, нација – то су вредности које су Европу учиниле великом и које су родиле исполинску културу, која је изазивала жељу да се подражава и позајмљује, што је Европи доносило огромне дивиденде током неколико векова.

Константин Леонтјев

Истински леви философски дух блуди са Запада на Исток и поново се враћа у своје родно гнездо. «Глобално супердруштво», које је раније проповедао марксизам, затим западноевропски либерализам, постало је секуларни одраз идеје метафизичког «Рима» – translatio imperii, која је прелазила час са Запада на Исток, час обратно са Истока на Запад.

Супротстављање реорганизацији света и идејно-философском диктату, који већ добијају форме неспојиве са међународним правом и дипломатском етиком, захтева суверену национално-државну вољу, мудру и чврсту дипломатију, али и више од тога.

Притисак на Русију се данас развија невиђеном у годинама супротстављања комунистичком СССР кампањом дифамирања читаве руске историје и демонизације Русије као отпадника цивилизације. Извртање и одбацивање свих темељних тачака руске историјске свести постало је и став малобројног, али веома агресивног сегмента руског друштва и дела интелигенције.

Али, ни један пројекат будућности и модернизације не може бити успешан без ослонца на сопстваену духовну и историјску традицију. Пут и судбина СССР, али и пад «нове» Русије 90-их година су потврдили да се историјски способна за живот национална државност мора ослањати на «народни дух», који представља «моралну снагу државе, која је попут физичке, неопходна за њену чврстину».

       Подстицај на историјску креативност и стваралаштво даје целовита слика своје историје у свету, у којој су прошлост, садашњост и будућност – заједнички оквир за осмишљавање својих трагања и узлета, падова и разочарања, циљева и вредности националног бића.

Историја Русије постаје поприште битке за њену будућност. Данашњи резултати и задаци изискују осећање националне солидарности, пре свега, ради духовно-историјске делатности и продужења историјског живота.

Јер нација, способна на историјски чин, то није становништво – прост збир индивидуа, већ наследни живи организам са циљевима и вредностима националног бића, са заједничким духом и вером, представама о добру и злу, са заједничким историјским доживљајима.

Русија је неопходна свету управо као Русија, и она то мора остати!

       (Иступање на Међународној образовној конференцији у Калињинграду)

Превео: Владимир Кршљанин

       Изворник: http://narotchnitskaya.com/news/vyistuplenie-na-mezhdunarodnyih-rozhdestvenskih-obrazovatelnyih-chteniyah-v-kaliningrade.html?view=full

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.