- Иако је дошло до пораста антизападног расположења унутар саме Румуније, владајући кругови и у Молдавији и у Румунији служе пре свега Западу.
- „Романизација“ Републике Молдавије није самосталан, природан процес поновног уједињења народа (или уједињења блиских народа), већ део „натоизације“ Молдавије, ширења утицаја евроатлантских структуре.
Власти Републике Молдавије воде активну политику зближавања са Румунијом. Ово је део геополитичког пројекта приближавања НАТО-у и ЕУ и апсорбовања ове постсовјетске државе.
Замена језика
Председница Републике Молдавије Маја Санду потписала је 22. марта закон о преименовању државног језика из молдавског у румунски. Закон је претходно усвојио парламент земље, где већину има пропредседничка партија ПАС. Овоме се супротставила опозиција: социјалисти, комунисти и партија молдавског олигарха Илана Шора, који се налази у Израелу. Акције власти подржавали су унионистички кругови – оне политичке структуре које су оријентисане на уједињење са суседном Румунијом. Сама Санду, држављанка Румуније, дугогодишња запослена у глобалистичким структурама, залагала се за промену назива језика чињеницом да је сада службени језик у Републици Молдавији један од службених језика у ЕУ.
Раније је, према Уставу Републике Молдавије из 1994. године, службени језик био „молдавски језик, који функционише на бази латиничног писма“. Де факто, овај језик, у облику у којем се развијао 1990-их и 2000-их, није се разликовао од румунског. Према Декларацији о државној независности из 1990. године, државни језик у Републици Молдавији је проглашен „румунским“. У образовним институцијама земље, након стицања независности, са изузетком Придњестровља, државни језик је такође називан „румунским“. Ток националне историје, као и у Румунији, назван је „Историја Румуна“, одражавајући етноцентрични приступ – историју народа, а не територије.
Уставни суд Републике Молдавије је 2013. године одлучио да за државни језик одреди румунски, сматрајући приоритетним текст Декларације, а не Устава. Прозападна парламентарна већина претходних година покушавала је да промени текст Устава како би га ускладила са Декларацијом о независности, али није успела да састави уставну већину. ПАС ни овога пута није могао да прикупи толику већину. Међутим, прозападна владајућа странка одлучила је да заобиђе устав доношењем „техничког закона“ наводно за спровођење пресуде Уставног суда из 2013. године. „Ова законодавна иницијатива није обична иницијатива за измену Устава, већ техничка која произилази из обавезе извршења и/или спровођења аката Уставног суда“, наводи се у обавештењу Нацрта закона о спровођењу разматрања одређене одлуке Уставног суда.
„Партија социјалиста Републике Молдавије“ се обратила Уставном суду са захтевом да провери уставност закона о промени назива језика. То не само да дели молдавско друштво, где најмање половина становништва свој језик више воли да сматра „молдавским“ него румунским. Такође је ово незаконито са правне тачке гледишта. Најважније питање измене Устава названо је „техничко“. Поред тога, од октобра 2021. године у Републици Молдавији је на снази ванредно стање током којег је немогуће променити Устав. Правну државу актуелна власт је игнорисала.
Унутарполитички мотиви
За прозападну владу Молдавије, промена назива језика и блиско зближавање са Румунијом, су само искораци ка ЕУ и НАТО имају и унутрашње политичко значење. Ово су симболични кораци осмишљени да компензују неуспехе у друштвено-економском развоју земље. Двогодишња владавина Маје Санду и владе ПАС довела је до деградације социо-економске ситуације, рекордне инфлације, раста цена енергената и осиромашења становништва. У контексту готово свакодневних протеста, молдавско руководство настоји да скрене пажњу становништва са своје промашене политике на питања идентитета. У овом случају може да мобилише у своју подршку део становништва који је прорумунски оријентисан. Генерално, ово је најмање трећина становништва земље, ау главном граду – Кишињеву – најмање половина.
Осим тога, у протеклих 30 година, приступање ЕУ, европске интеграције постале су својеврсна национална идеја Молдавије. Европски курс се поистовећује са друштвеним благостањем. У недостатку стварног напретка у развоју земље, он се замењује симболичним напретком. Одобравање лидера ЕУ, „усвајање језика ЕУ“ као државног језика, обећање је будућег просперитета у породици европских народа. Овај аргумент је усмерен на становнике, за које није важно како се тачно зове њихов језик, па чак и у којој држави живе: главна ствар је побољшати лично благостање.
Економски проблеми су довели до губитка поверења у прозападно руководство овог дела становништва Молдавије. Али обећања о европској будућности имају за циљ да је врате. Председник Европског савета Шарл Мишел је 28. марта током посете Молдавији, у коју је стигао после посете Румунији, обећао Кишињеву пуну подршку на путу придруживања ЕУ и пакет помоћи од милијарду евра. Истовремено, на 9. састанку заједничке Комисије за европске интеграције парламената Молдавије и Румуније усвојена је резолуција о подршци приступању Молдавије ЕУ.
Самит ЕУ је у јуну 2022. доделио статус кандидата за приступање ЕУ Украјини и Републици Молдавији. Међутим, објективно, Молдавија не испуњава критеријуме за чланство у ЕУ. Статус кандидата за ЕУ не значи чланство (о чему сведочи искуство Турске), већ води јачању позиције ЕУ у самом Кишињеву.
Проблем националног идентитета
Питање националног идентитета у Републици Молдавији традиционално је једно од најакутнијих. Историјски гледано, територија модерне Републике Молдавије била је периферија средњовековне Молдавске кнежевине, чије се све престонице налазе на територији савремене Румуније. У Румунији постоји и река Молдавија, која је дала име садашњој држави и историјском источном делу Румуније.
Године 1812, према резултатима Букурештанског мира између Османског царства и Русије, половина Молдавске кнежевине ушла је у састав Русије, добивши назив „Бесарабија“. Друга половина је наставила самосталан развој заједно са суседном кнежевином Влашком са центром у Букурешту, са којом су Молдавију повезивали заједнички језик, култура, вера (православље), структуре моћи (мешавина византијске, османске и јужнословенске традиције).
Године 1859. Влашка и Молдавија су се ујединиле у државу, која је названа „Румунија“. Бесарабија се развијала удаљавајући се од процеса изградње румунске нације, делом чувајући средњовековни молдавски идентитет, делом перципирајући руски империјални идентитет, делом сагледавајући парадигме румунског национализма из иностранства. Године 1918-1940, Бесарабију је окупирала Румунија. Од 1940. до 1991. године ова територија је била у саставу СССР-а. У Совјетском Савезу, север и југ Бесарабије су припојени Украјини, а истовремено су припојени земљама на којима је Румунија усађивала свој идентитет 20 година, левој обали Дњестра (која није била под румунском окупацијом).
Управо је налет прорумунског расположења у Молдавији крајем 1980-их и почетком 1990-их постао један од најважнијих фактора у придњестровском сукобу. Сада Румунија званично сматра Републику Молдавију другом румунском државом. Зближавање са Румунијом на пољу политике идентитета, пре или касније, требало би да покрене питање прикључења мале Републике Молдавије Румунији.
Питање националног идентитета уско је испреплетено са проблемима глобалне геополитике. Изгледи за преузимање Републике Молдавије од Румуније забрињавају Русију (одмрзавање придњестровског конфликта, ширење НАТО-а и ЕУ, што укључује Румунију, судбина Руса у Молдавији и националних мањина оријентисаних на Русију, пре свега Гагауза ). Заузврат, САД и НАТО могу дати зелено светло руководству Румуније, које контролишу атлантисти, да апсорбује Републику Молдавију. У овом случају, руска групација у Придњестровљу од неколико хиљада људи биће стиснута између НАТО-а и непријатељске Украјине. Кијев, заузврат, активно наговештава своју спремност да уведе своје трупе у Придњестровље.
Јачање проунионистичких осећања, активна интеракција парламената и влада Републике Молдавије и Румуније током протекле године указују на вероватноћу оваквог сценарија. Да је добијено зелено светло за убрзање процеса уједињења може указивати и чињеница да руководство Републике Молдавије мењањем Устава крши све законске норме, што прозападне снаге раније нису смеле да ураде.
Црквено питање
Истовремено са променом назива државног језика, владајућа партија Републике Молдавије покренула је предлог закона о препуштању једне од зграда Народне библиотеке на коришћење Бесарабској митрополији, која припада Румунској православној цркви. Ово је зграда некадашње Богословије, која је до 1918. године била власништво Руске империје и била је на располагању Руске православне цркве. Тек за време румунске окупације Богословија је постала власништво Румунске православне цркве, а под совјетским режимом прешла је на коришћење библиотеци. Са правне тачке гледишта, ако би се радило о пуној реституцији имовине претходном власнику, онда би Кишињевско-молдавска митрополија, која је подређена Московској патријаршији, могла да полаже право на зграду.
Међутим, председница Маја Санду је недвосмислено изјавила да је ово гест добре воље према Румунији као држави. Односно, према речима председника Молдавије, пренос државне имовине на страни ентитет у замену за подршку. Иако Национални антикорупцијски центар Молдавије 28. марта није одобрио нацрт закона о преносу зграде, Митрополија Бесарабије сада поставља питање преноса нове имовине на њу.
Године 2023, а 23. марта у Академији наука Молдавије одржан је семинар у част 30. годишњице Митрополије Бесарабијске. Говорећи на њему, директор Института за политичке науке и међународне односе Румунске академије Дан Дунгачиу је истакао: „Бесарабска митрополија је најбољи проводник мишљења да се може ићи у Православну Цркву, и бити Европљанин, евроатлантиста , и заузети прорумунски став“. Дакле, јачање Бесарабске митрополије у Молдавији нема за циљ ништа друго до постизање геополитичког циља – евроатлантске интеграције, увлачење земље у НАТО кроз укључивање у Румунију (или у блиском савезу са њом).
Бесарабска митрополија тренутно делује на страној канонској територији – Митрополије Молдавије. Односи између две црквене јурисдикције су остали хладни и непријатељски. Кишињевско-молдавска митрополија не признаје каноничност Бесарабске митрополије. Међутим, генерално, упркос овом сукобу, односи између Руске и Румунске православне цркве последњих година нису били непријатељски. Црквене власти у Букурешту заузеле су неутралан став у сукобу између Московске и Цариградске патријаршије. Делатност Бесарабске митрополије, ширење њених активности у Молдавији потенцијално би могло да погорша односе Москве и Букурешта и гурне Румунску православну цркву у табор противника Руске цркве (Цариградске и Александријске патријаршије, грчке и кипарске цркве).
Истог дана, 23. марта, румунски премијер Николае Чука посетио је Молдавију. Посебну пажњу посветио је објектима Бесарабске митрополије. Поред тога, састао се са Мајом Санду и обећао економску помоћ Молдавији. Према Чукиним речима, Румунија је спремна да заштити Молдавију од наводне „руске агресије“ и ојача „енергетску безбедност“ суседне земље.
Питања безбедности
На територији Републике Молдавије 27. марта почеле су војне вежбе специјалних снага Румуније, САД, Велике Британије и саме Молдавије. По сценарију је предвиђено бојево гађање, десант падобранских јединица, теренске вежбе и конкретни задаци. Вежбе су усмерене на заједничку обуку, размену искустава и проширење оперативне сарадње између контингената четири земље учеснице. Румунски медији вежбе, које се редовно одржавају од 2009. године, позиционирају као „одговор на Путинове претње”.
Такође прошле недеље, молдавско министарство одбране најавило је позивање резервиста на војне вежбе. Војни позиви су почели да стижу војним обвезницима. Вежбе ће се одржавати у априлу, мају, јуну и септембру.
Још увек постоји опасност од провокације оружаног сукоба у Придњестровљу како би се отворио нови фронт против Русије. Као директни извршиоци могу деловати украјинске или западне формације.
Истовремено, власти Републике Молдавије доводе у питање потребу да земља задржи неутралан статус. Председница Маја Санду и молдавски премијер Дорин Речан последњих месеци дају изјаве о „бескорисности“ неутралности, претњи од Русије и мирној и одбрамбеној природи НАТО-а. Очигледно се доводи у питање уставна неутралност Молдавије. Истражује се тло о јачању сарадње са НАТО-ом у области одбране. Међутим, управо та сарадња доводи до могућности да Република Молдавија буде увучена у сукоб између Русије и Запада, који је могла да избегне стриктно поштујући неутралност прокламовану у њеном Уставу.
Иако је дошло до пораста антизападног расположења унутар саме Румуније, владајући кругови и у Молдавији и у Румунији служе пре свега Западу. „Романизација“ Републике Молдавије није самосталан, природан процес поновног уједињења народа (или уједињења блиских народа), већ део „натоизације“ Молдавије, ширења утицаја евроатлантских структуре.
С руског превео Зоран Милошевић
ИЗВОР: https://katehon.com/ru/article/rumynizaciya-respubliki-moldova