• Рођењем Твојим Христе Боже засија свету светлост Разума (Богопознања), јер се у тој светлости звездом учаху они који звездама служе да се клањају Теби, Сунцу правде, и да познају Тебе са висина Истока: Господе, слава Ти! (Божићни тропар)

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!     

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

По црквеном календару  25. децембра,  а по грађанском 7. јануара славимо Рождество Христово или Божић у спомен „јеже по плоти рождества Господа Бога и Спаса нашего Исуса Христа во Витлејеме“.

Први Хришћани су према телесном рођењу и животу били равнодушни,  јер су сматрали да је право рођење заправо крштење као духовни рођендан (грчки Βάπτισμα), а Васкрс (грчки ᾰ̓νᾰ́στᾰσῐς) рођендан вечног живота. Зато су  6. јануара славили Богојављење (грчки Θεοφανία) у спомен крштења Исуса Христа у реци Јордану.

Рани хришћански писци Тертулијан (лат. Quintus Septimius Florens Tertullianus, око 160 – око 225) на западу, и Ориген Адамантије (грч. Ὠριγένης Ἀδαμάντιος, 185 – 254) на истоку,  у набрајању хришћанских празника не помињу Божић, јер се у њихово време није славио.

Цар Аурелијан (lat. Lucius Domitius Aurelianus, 214–275) је настојао да учврсти јединство Римске империје, па је 274. године увео култ непобедивог бога Сунца (лат.  Sol  invictus), који се као главни дворски и државни празник славио  25. децембра,  a  себe је  дао називати титулом „господар  и  бог“ (dominus et deus).   Овај обичај укинуо је 323. године у Цариграду – Новом Риму први хришћански цар Константин Велики  (лат. Constantinus Magnus, око 272–337).

Празник Непобедивог сунца (Sol invictus) је свечано, али краткотрајно слављен  за владе Константиновог синовца, цара Јулијана Флавија Клаудија  (лат. Iulianus Flavius Claudius). Владао је само непуне три године, од 361. до 363. Хришћани су га назвали Јулијан Апостата (лат. Iulianus Apostata), што значи „Отпадник“. Јулијан је био пагански неоплатонски философ и велики непријатељ и прогонитељ Хришћана и њиховог учења. Покушао је да обнови старе „богове“ и точак историје врати уназад, али је тај покушај платио главом.

У међувремену, папа Либерије Први (столовао од 352-366), узима 25. децембар као „дан  рођења Христа у Витлејему јудејском“ (лат. VIII kal. Ian. Natus Christus in Betleem Judae), о чему сведочи тзв. Либеријански календар из 354. године, који је по овом папи добио назив.[1]

Празник Рождества Христова или Божић врло брзо прихватају сви Хришћани тада верски јединственог Римског царства.

Света Три Јерарха: Григорије Богослов, Јован Златоусти и Василије Велики

На православном Истоку, у Антиохији, празновање Рождества Христова уводе око 380. године света Три Јерарха: Василије Велики (грч. Ἅγιος Βασίλειος ὁ Μέγας, око 329379), Григорије Богослов (Ο Άγιος Γρηγόριος Ναζιανζηνός ο Θεολόγος, 329 390) и Јован Златоусти (Ο Ιωάννης ο Χρυσόστομος, око 349 – 407).

Најзначајнији химнографи божићних песама су:

  • Преподобни Роман Мелод (грчки Ο Άγιος Ῥωμανὸς ὁ Μελωδός, око 490– око 556);[2]
  • Св. Герман (Ὁ Ἅγιος Γερμανὸς Πατριάρχης Κωνσταντινουπόλεως, око 640–740, цариградски патријарх од 715-730),  испевао је неколико прелепих божићних стихира надахнут празничним беседама св. Григорија Богослова;
  • Анадолије (грчки Ανατόλιος Στουδίτης, 9. век), игуман Студитског манастира у Цариграду, аутор је неколико божићних стихира;
  • Монахиња Касија (грчки Κασσία или Εικασία, око 810 – око 865), испевала је око 50 богослужбених песама; Касијине 23 химне, међу којима су најпознатије њене божићне стихире, певају се на божићном богослужењу и данас.
  • Св. Јован Монах или Дамаскин (грчки Ἰωάννης ὁ Δαμασκηνός, око 675 – око 749), аутор Осмогласника, основне књиге православног богослужења, испевао је шест божићних стихира и други канон на јутрењу.[3]

Празник Божића се најсвечаније прославља у самом месту Рождества Христовог, у величанственој базилици из времена цара Јустинијана  Великог (гр. Ἰουστινιανός, владао од 527–565) у Витлејему Јудејском.  С десне стране иконостаса је пећина у коју верници силазе уским мермерним степеницама. Источна страна пећине је место Рождества Спаситељева, покривено мермерном плочом и украшено сребрном звездом, која има латински натпис: Hic de Virgine Maria Jesus Christus natus est 1717 („Овде је Дјева Марија родила Исуса Христа 1717“). На овом месту служе православни свештеници, а на јужној страни пећине се налазе јасле у којој непрестано горе кандила.[4]

Прослављање Божића у Црној Гори у 18. веку најсликовитије описује слепи осамдесетогодишњи игуман Стефан у „Горском вијенцу“:

„Игуман Стефан: Нема дана без очнога вида/ Нити праве славе без Божића./ Славио сам Божић у Витлејем,/ Славио га у Атонску Гору,/ Славио га у свето Кијево;/ Ал` је ова слава одвојила/ Са простотом и са веселошћу./ Ватра плама боље него игда,/ Прострта је слама испод огња,/ Прекршћени на огњу бадњаци;/  Пушке пучу, врте се пецива,/ Гусле гуде, а кола пјевају,/ С унучађу ђедови играју,/ По три паса врте се у коло, / Све би река једногодишници,/ Све радошћу дивном наравњено./ А што ми се највише допада,/ Што свачему треба наздравити!

Владика Данило: Срећан ли си, Игум`не Стефане, Како те је Бог весела дао.“[5]

(Његош, Горски вијенац, стихови 2452 – 2471)

НАПОМЕНЕ

[1] Лазар Мирковић, Хеортологија или историјски развитак и богослужење празника православне источне цркве, Београд, 1961, стр. 83-95.

[2] Роман Мелод, Рождество Твоје… и Дјева днес (часопис „Братство“, Сарајево, 1930, бр. 12, 191-198), превео са старогрчког и растумачио проф. др Лазар Мирковић,.

[3] Лазар Мирковић, Хеортологија…, стр. 83-95.

[4] А. А. Дмитријевски, Празник Рождества Христова во вертепје Витлејемском, СанктПетербург, 1907 (на руском);

[5] Када је реч о Горском вијенцу бесмртног Његоша, ваља напоменути да је средишњи историјски догађај опеван у овом величанственом спеву, истрага потурица, почела на Бадњи дан 1707. године и трајала практично све до Његошевог времена (владика Његош је живео од 1813-51).

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.