- За Мила, на пример, ако држава запосли као бирократе најквалификованије међу својим грађанима, то је нешто опасно, јер би грађанско друштво тада било лишено тих људи, а таква бирократија могла би постати моћна колико и царева.
- Држава не може да одреди шта је добро, али може да одреди да је нешто лоше — као, на пример, бити рођен када је неко сиромашан.
- Држава чак може да криминализује репродукцију сиромашних, јер се рађање деце схвата као злочин против саме те деце.
- Према томе, дошло је до огромне победе миловског либерализма у Немачкој у мају 2024. године, када је парламент усвојио одлуку да поседовање дечје порнографије треба да буде кажњавано минималном казном, чиме је постало прекршај уместо кривичног дела.
АУТОР: Бруна Фрасколи, историчарка филозофије, докторирала је на Федералном универзитету Баије (UFBA) и есејисткиња је
Расправа о величини државе обично се покреће од стране економских либерала. Држава, кажу они, мора бити минимална и ефикасна, али наша држава је огромна и надувана. Ниједан пример идеалне државе не наводи се у стварном свету. Најбоље што могу да учине јесте да укажу на чилеански пензиони систем (барем то раде бразилски либерали). Али либерали увек говоре да је држава превелика и неефикасна, без икаквог опипљивог примера добре државе на хоризонту. Наравно, они су увек американофили, али за све недостатке које уочавају у америчкој држави окривљују Рузвелта или „левичаре“. Када левица буде елиминисана и сви постану десничари, САД ће бити савршена, демократска и либерална држава.
Дело О слободи (On Liberty, 1859), Џона Стјуарта Мила, показује нам колико су појмови ове расправе погрешно постављени. Након своје чувене одбране слободе говора, Мил у поглављу „Примене“ даје практична упутства онима који желе да спроведу његове идеје.
Наводно минимална држава ту се појављује у виду ограничења која држава треба да има у односу на моћ грађанског друштва. За Мила, на пример, ако држава запосли као бирократе најквалификованије међу својим грађанима, то је нешто опасно, јер би грађанско друштво тада било лишено тих људи, а таква бирократија могла би постати моћна колико и царева. Међутим, Милова држава мора да регулише нешто толико интимно и суштинско као што је људска репродукција.
Вреди прочитати овај суманути одломак: „Сама чињеница да се узрокује постојање једног људског бића представља једну од најодговорнијих радњи у читавом распону људског живота. Преузети ту одговорност — подарити живот који може бити или проклетство или благослов — ако биће коме се тај живот дарује неће имати барем уобичајене изгледе за пожељно постојање, представља злочин против тог бића. А у земљи која је или пренасељена, или јој прети пренасељеност, рађање деце изнад веома малог броја, са последицом смањења накнаде за рад услед њихове конкуренције, представља озбиљан преступ против свих који живе од накнаде за свој рад. Закони који у многим земљама на Континенту забрањују брак уколико стране не могу да докажу да имају средства за издржавање породице не превазилазе легитимна овлашћења државе; и без обзира на то да ли су такви закони сврсисходни или не […], њима се не може приговорити као кршењу слободе.“
Према томе, држава не сме бити довољно „велика“ да има јавна предузећа, али мора бити довољно „велика“ да се, на личном нивоу, стара о такозваним „репродуктивним правима“ својих грађана — изразу скованом у нашем миловском добу. Ако држава постоји ради активног промовисања добра својих грађана, она је „надувана“; али ако се држава уздржава од дефинисања онога што је добро и постоји ради ограничавања својих грађана, она је „ефикасна“. Држава не може да одреди шта је добро, али може да одреди да је нешто лоше — као, на пример, бити рођен када је неко сиромашан. Држава чак може да криминализује репродукцију сиромашних, јер се рађање деце схвата као злочин против саме те деце.
Мил је ово писао много пре контрацептивних средстава, нормализације развода и медицинског ултразвука. Стога би расправа у то време тешко могла да помиње питање еугеничког абортуса. Међутим, он већ уводи необичну идеју да се о људском бићу размишља као о апстрактној променљивој, уместо као о стварном бићу. Такву идеју ће утилитаристи крајем 20. века широко користити (видети Практичну етику Питера Сингера) како би промовисали абортус фетуса са инвалидитетом, па чак и инфантицид. Почетком 21. века, економиста Стивен Левит ће у својој књизи Фрикономија (Freakonomics) бранити абортус међу сиромашнима као легитиман начин смањења насиља.
Мил је почео да о деци размишља као о броју који друштво треба да може себи да приушти; Сингер следи ту линију и посматра их као број који родитељи треба да могу себи да приуште. У оба случаја, они своје калкулације прикривају саосећањем, тврдећи да не желе да се „деца“ (која не постоје) рађају у лошим условима. Чињеница је да, ако се дете сиромашне особе или фетус са инвалидитетом абортира, нико није спасен од сиромаштва или болести; напротив, сиромашан и болестан бива убијен у материци — или су, у Миловом случају, сиромашни спречени да заснују породицу, те су самим тим приморани да живе искључиво ради рада.
Наравно, један од фактора који наводи запослене да врше притисак на свог послодавца јесте број уста која треба прехранити — нарочито у време када је тих уста било много, а жене нису биле образоване за запошљавање. Међутим, Мил се такође претвара да жели најбоље радницима: механизам који он представља као начин за повећање плата јесте смањивање броја радника смањењем њиховог наталитета (иако би неко, размишљајући на тај начин, могао известан број радника послати и у гасну комору). То би био закон понуде и тражње, а данашњи либерали били би спремни да га прихвате као Глас Науке, не размишљајући о томе да су можда послодавци — а поготово у Милово доба! — заиста могли да исплаћују бедне плате из похлепе, задржавајући већи профит. Милов либерализам, који либерали и данас толико величају, није ништа друго до механизам друштвене контроле посредством државе која служи интересима власника капитала.
На крају, у овом 21. веку, Мил је велики културни победник. Данас је постао општеприхваћен страх од довођења деце „на овај свет“. Левица, која либерализам одбацује само као flatus vocis, велича као женско ослобођење нестанак многобројних домаћинстава која се издржавају од једне плате. Уместо повећања плата смањењем наталитета у радничкој класи, оно што је либерализам, уз велику помоћ феминизма, постигао јесте смањење плата повећањем понуде радне снаге укључивањем жена. Пре либералне пропаганде, било је уобичајено да једна плата може да издржава домаћинство; после успеха либералне пропаганде, мушкарци и жене су усамљени, задужени и неспособни да отплате кућу — те стога мисле да њихова деца не заслужују да буду рођена. Али мушкарци и жене су веома „слободни“, јер могу да упражњавају све врсте секса и користе све врсте дрога, или да купују све врсте забаве.
Очигледно је да су наши преци такву моралност одбацивали. Да би она била успостављена, било је неопходно борити се против „тираније мишљења“, што је још један успешно извршен задатак који је прописао Мил. У делу О слободи, он је сасвим јасан у погледу потребе да се масе спрече да диктирају морал посредством јавног мњења, чак и када не користе државу: „Заштита, дакле, од тираније државног службеника није довољна: потребна је и заштита од тираније преовлађујућег мишљења и осећања“, каже он у уводном поглављу. Милова држава је контравећинска и мора да штити право на пропагирање идеја оних који имају одвратне ставове. Она, дакле, мора да обуздава моралне импулсе народа.
Према томе, дошло је до огромне победе миловског либерализма у Немачкој у мају 2024. године, када је парламент усвојио одлуку да поседовање дечје порнографије треба да буде кажњавано минималном казном, чиме је постало прекршај уместо кривичног дела. Уз још мало среће, државна рука ће донети неки закон којим ће педофиле заштитити од предрасуда — и све то зарад општег добра, јер би родитељи који не могу себи да приуште децу могли да их продају некоме ко може да их храни.
ИЗВОР: https://strategic-culture.su/news/2024/05/29/john-stuart-mill-repressive-and-eugenic-state/