- За Србе на Приморју Стјепан Митров Љубиша био је политичар, књижевник и национални прегалац. Због полагања венца на његов гроб дошло је до разлаза Срба и Хрвата у Дубровнику.
- О његовом књижевном делу писали су домаћи часописи.
- У међуратном периоду национална удружења су се трудила да упознају омладину са значајним књижевницима и националним прегаоцима из прошлости. Соколско друштво у Будви је у заједници са општином и свим месним друштвима и установама, приредило прославу 110 година рођења Стевана Митрова Љубише
До сукоба између Срба и Хрвата у Дубровнику дошло је 1885. поводом полагања венца на гроб Стефана Митрова Љубише. Управа Народне штионице послала је као свог изасланика Антуна Пуљезија у Будву да положи венац на гроб Стефана Митрова Љубише, чији су посмртни остаци били пренесени из Беча. На настојање Пере Чингрије да скупштина штионице осуди чин Управе, десило се управо супротно. Упркос угледу Пере Чингрије гласањем 45 према 10 поступак Управе био је одобрен. Будући да је Љубиша био Србин било је свакоме јасно да су гласови подршке Управи били српски, а гласови осуде хрватски. Чингријина група иступила је из Штионице и основала Дубровачку народну читаоницу. (1) Тако су се Срби католици у Дубровнику одвојили од Хрвата и кренули самостално. Часопис „Срђ” који је уређивао Антун Фабрис објавио је да ће у Будви 24. новембра 1903. бити прослава двадесетпетогодишњице од смрти Стјепана Митрова Љубише, српског приповедача. Прослава је требала да почне парастосом у цркви а завршавала се академијом у вече у дворани читаонице. Програм академије био је : говор Марка Греговића о књижевном значају Љубише; декламација Змајеве „Пјесме о пјесми” од гђице Марице Ћуда, читање „Кањоша Маћедоновића” (Ђ.Зеновић), декламација песме И.Симеоновића Чокића „У спомен С.М. Љубиши” (И.Лукетић), представа „Зле Жене” Стеријине (изводили дилетанти), апотеоза Љубишина (жива слика). (2) Поводом прославе изашао је чланак на првој страни „Срђа” о књижевном раду Љубише. Прво је дато порекло и живот Љубишин. Затим преводи и књижевни рад. У чланку су изнети ставови Стјепа Кастрапелија, Љубе Јовановића и Марка Цара о књижевним делима Љубише. На крају чланка истиче се : „… за Љубишу можемо речи, да је пружио вијенац приповијести свога роднога краја, у којијем је мајсторски приказао тамошњи народ. … Његош је прави гениј, а Љубиша велик таленат.”(3)
За соколе су била изузетно важна књижевна дела националних прегалаца. О књижевном делу Стјепана Митровог Љубише писали су и чланови Сокола. Приликом издавања дела Стјепана Митровог Љубише од Српске књижевне задруге предговор је написао Љуба Јовановић, члан старешинства Соколског друштва Београд. Милић Р. Мајсторовић у гласнику жупе Београд „Оку Соколовом” истакао је да је Љубиша на основама народног живота и дубоког схватања његове прошлости градио свој национализам и свој став према млетачкој култури. По њему Љубиша је увидео да народ уместо прихватања млетачке културе, треба да изграђује даље своју културу, засновану на чојству и витештву. Његова мисао била је окренута и према прошлости и будућности. Према прошлости уколико се у њој налазе обрасци витештва и чојства (Кањош Мацедоновић и поп Андровић) и према будућности, да се у том духу гради култура српског народа. По Љубиши то су била вечна начела која увек морају остати у темељу народног живота и његовог грађења самосвојне културе. У приповетци „Кањош Мацедоновић” Љубиша је изнео свој став према млетачкој култури. Венецијанско је схватање да се Кањошево јунаштво може платити новцем. Кањош уместо да узме новац из шкриње као награду, у шкрињу баца свој дукат. Неће ни дуждеву кћер јер чува завет свог краја и своје општине „да се свак жени у своме јату и тако чувамо поштење нашијем сестрама.” Кањош је свестан да је „камена погодба с јачијем”. Љубиша се бунио против механичког пресађивања туђе културе и критиковао је оне који су били у иностранству и отуда су хтели да пренесу туђу културу. Он је желео да сачува културну оригиналност српског народа. Заштита српске самосвојности и оштра критика венецијанске културе изнета је у приповетци „Лакше је поповати него кнежевати”. О онима који су примили или хтели да приме млетачку културу споља и изнутра, Љубиша је говорио у приповетци „Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи”. За Љубишу у позоришту у Венецији тријумфовали су нижи нагони и инстикти. Љубиша је критиковао млетачку културу у име чојства, витешке части и верности. (4)
У међуратном периоду национална друштва су се трудила да упознају омладину са значајним књижевницима и националним прегаоцима из прошлости. Они су требали да послуже омладини као узор. Соколско друштво у Будви је у заједници са општином и свим месним друштвима и установама, приредило прославу 110 година рођења Стевана Митрова Љубише, књижевника, политичара и националног прегаоца. Све соколске сеоске чете из околине као и из Грбља и Паштровића биле су бројно заступљене, а прослави су присуствовали представници околних општина и националних и културних друштава. У Будви одржан је парастос, помен на гробљу и вечерња Љубишина академија. После парастоса и помена, над гробом је говорио брат старешина Јован Дабковић, који је оцртао значај Љубише у српској књижевности и националној борби. После тога је соколска музика свирала посмртни марш, а представници општине и друштава положили су венце. Школска деца обасула су гроб цвећем и ловором. Дневни део свечаности био је завршен опходом по граду, на челу са музиком. Дворана хотела „Будва“ једва је примила бројну публику, која се сакупила на вечерњој академији. Брат Анте Н. Словинић отворио је вече предавањем о „Љубишином књижевном делу и његовим критичарима.“ Деца су, топло поздрављена, декламовала „Како умире Далматинац“ од Илића и „Боку“ и „Руке“ од Шантића. Брат нараштајац Љубиша прочитао је Љубишину причу „Чини добро, не кај се“ из „Причања Вука Дојчевића“. Његово читање као и извођење дијалога из Љубишине приповетке „Поп Андровић – нови Обилић“, који је извео са братом нараштајцем Шпадијером, поздрављено је од публике живим аплаузом. Исто тако је био поздрављен одобравањем и Божо Краљ, гуслар из Грбља, који је отпевао једну песму о Љубиши. Као последња тачка била је изведена драма у једном чину од Ј.Мокрањца „Ратникова вереница“. На академији је у низу тачака суделовала соколска музика. Академија је давана уз добровољне прилоге за Љубишин споменик. Споменик је требало подићи исте 1934 године у Будви. (5) За соколе чојство и јунаштво требало је да буде основ националног васпитања. Соколство је сматрало да је као покрет било верно духу народа, и зато је чојство и јунаштво узело као основ свог васпитања и из дана у дан у својим вежбаоницама и предавачким салама понављало да се без чојства и јунаштва није могло замислити ни лични успех појединца а још мање напредак народне заједнице и државе. (6) Женски подмладак Јадранске страже из Сарајева (ученице сарајевских средњих школа) летовале су 1934. у дому у Будви. Биле су две групе, прва група од 40 ученица летовала је у јулу, а друга од 35 ученица у августу. Будва је одала пошту свом великану Стјепану М. Љубиши. Вође група упознале су омладину са Љубишиним делима и крвавом историјом краја. Ученице су виделе попрсје које је израдио уметник Лојзе Долинар.(7) За Србе на Приморју Стјепан Митров Љубиша био је политичар, књижевник и национални прегалац. Због полагања венца на његов гроб дошло је до разлаза Срба и Хрвата у Дубровнику. О његовом књижевном делу писали су домаћи часописи. У међуратном периоду национална удружења су се трудила да упознају омладину са значајним књижевницима и националним прегаоцима из прошлости. Соколско друштво у Будви је у заједници са општином и свим месним друштвима и установама, приредило прославу 110 година рођења Стевана Митрова Љубише, књижевника, политичара и националног прегаоца. На академији су скупљали добровољне прилоге за његов споменик у Будви. Вође група упознале су женски подмладак Јадранске Страже из Сарајева који је летовао у Будви 1934 године пред његовим спомеником са Љубишиним делима и крвавом историјом краја.
Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије
Напомене :
1.Никола Тоља, „Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 108;
2.„Биљешке”, „Срђ”, Дубровник, 31. октобра 1903, бр. 20, стр. 986;
- „Стјепан Митров Љубиша”, „Срђ”, Дубровник, 30 новембра 1903, бр. 22, стр. 1017-1022;
- Милић Р. Мајсторовић, „Међу југословенским звездама”, „Око Соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 66-70;
- Н.М, „Будва“, „Из наших жупа друштава и чета“, „Соколски Гласник“, Љубљана, 13 априла 1934, бр 16, стр. 3;
- Просветни одбор Савеза Сокола Краљевине Југославије, Марко Миљанов, „Примјери чојства и јунаштва”, Београд 1941, стр. 4;
7.„Подмладак Јадранске страже на мору”, „Јадранска стража“, децембар 1934, бр. 12, Сплит, стр.520, 523; „Извештај главног одбора Јадранске Страже за IV главну скупштину Љубљана, 6-8 IX 1935“, Сплит, стр. 7, 8, 59, 60, 67;