• Остала је без јавне верификације чињеница да је у другој половини деветнаестог века у Хрватској зачета и уобличена расистичка теорија чији је аутор др Анте Старчевић, човек кога је хрватски књижевник Еуген Кумичић (1850—1904) назвао Оцем Домовине и који је тај ласкави назив задржао до дана данашњег

АУТОР: Др Петар Џаџић

Та расистичка теорија, поред осталог, обезвређивала је Србе као бића ниже врсте и то на начин близак расистичким идеолозима друге половине деветнаестог века: Французима Жозефу Артиру де Гобиноу и Жоржу Вашеу де Лапужу, као и понемченом Енглезу Хјустону Стјуарту Чемберлену чије је дело посебно одушевљавало Адолфа Хитлера.

Ваља истаћи да су главне Старчевићеве студије, блиске ставовима расистичких теорија XIX века, посвећене пре свега анализи Срба, потом Словена, а у мањој мери Јевреја и Рома: Би ли к Славству или ка Хрватству (1867), Име Серб (1868), Пасмина Славосербска по Херватској (1876), настале после гласовитог Гобиноовог Есеја о неједнакости људских раса (I—IV, прва два тома објављена су 1853, друга два 1855), тог фундаменталног дела деветнаестовековне расиологије, али пре но што су се огласили Лапуж и Чемберлен.

О корелацији Старчевићевих расистичких назора и одговарајућих европских теорија друге половине деветнаестог века говорио је и др Младен Лорковић, идеолог усташтва који је у Старчевићу видео једног од претеча европског расизма. Лорковић каже: „А колико је Старчевић био проти словенству толико је био проти социјализму те баш он спада у најраније претече расизма“ (М. Лорковић, Хрватска у борби проти бољшевизма, Загреб 1944, стр. 39).

Потребно је истаћи да учење о расама није исто што су и расистичке теорије, поготову не оне у којима је налазио уточиште немачки националсоцијализам припремајући своју крваву „расну револуцију“. Постојање различитих раса је антрополошка чињеница, док је расизам теорија о хијерархији раса, која подразумева постојање супериорних раса и њихово право да владају над осталима.

Ако није био у претходници једном Гобиноу, који је упркос свему и пре свега, ипак, био један меланхоличан мислилац, Старчевић би могао бити претеча оног прагматичног расизма који је готово отворено позивао на обрачун са „нижим“ расама као што је то чинио Чемберлен имајући у виду Јевреје и као што је чинио сам Старчевић имајући у виду Србе. На тај расизам др Лорковић очигледно мисли када Старчевића назива претечом.

Пажљиво читање Старчевићевих књига искључује сумњу о дослуху његових дела са темељним расистичким схватањима из друге половине XIX века о неједнакости људских раса, о борби „виших“ и „нижих“ раса, о платформи измирења коју им је у средњем веку понудило хришћанство. Подударни су с назорима европских расистичких теоретичара и Старчевићеви погледи на нацију, која не настаје, рецимо, посредством језичког заједништва што је била Хердерова идеја коју су прихватили и Шафарик, Копитар, Вук Караџић снујући јединство Јужних Словена, него „венчањем неједнаких раса“ (Гобино). Старчевић је заговарао хрватску сувереност, државност и „историјско право“ засновано на државном праву средњовековне хрватске краљевине.

Полазећи од (не)научног става расистичких идеологија свога времена, према коме стваралачке, односно деструктивне потенцијале једног етноса, а такође и његову судбину, одређује расна припадност, а да при том постоје „више“ и „ниже расе“, „господујући“ народ и „сужањске пасмине“, при чему се први атрибут везује за Хрвате а други за Србе, Старчевић је настојао да укаже на многе разлике које постоје између хрватског и српског народа. Старчевић држи да су Хрвати изворно иранског порекла, док за Србе утврђује да су „нечиста пасмина“ и „смеће народа“ сачињено, углавном, од разних „балканских отпадака“.

Уместо термина раса, Старчевић употребљава стари термин пасмина. Он не говори о вишој и нижој, супериорној и инфериорној раси. Нижа — инфериорна раса по њему је нечиста пасмина оличена Србима, док је виша — супериорна људска или херватска пасмина.

На пример: Старчевић поставља питање да ли би Турци у XIV и XV веку тако лако напредовали да није „херватска пасмина нечистом пасмином у Арбанској, у Рашкој и у Сербии превладана а у Босни разтрована?“ (Пасмина Славосербска по Херватској, Дјела др Анте Старчевића, Књига III, Загреб 1894, стр. 162).

Много тежи посао имали су Турци тамо где ратоваху против људске пасмине, Хервата. „Премного посла“ су имали са Херцеговином, а за данашњу Далмацију од Котора до Задра борили су се од 1499. до 1570. године. Борба се водила за сваку стопу, јер ове крајеве „браниаше људска пасмина“ (Исто, стр. 162).

Ознаке за супериорну, освајачко-господарску расу још су му, као што смо навели, господујући или господивши народ, а за инфериорну народ-сужањ или сужањска пасмина. На пример: „Хервати су народ господујући, они су своју, херватску народност, протегнули на све народе који некада становаху по нашој домовини“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела, Књига III, стр. 34).

Народ херватски неће терпити, да та сужањска пасмина оскверњује свету земљу Херватах“ (Неколике успомене, Дјела, стр. 373).

Знамо да је Старчевић настојао да интегрише Србе у хрватску заједницу као православне Хрвате. Његов расизам, стога, може нам се учинити недоследним. Из тог податка појединци (Јован Рашковић) извлаче закључак да је Старчевићево виђење Срба пре шовинистичко него расистичко.

Ваља рећи да је Старчевић у својим опсежним студијама претходно „православним Хрватима“ одредио ниско место на скали расних вредности, а затим их, у складу са расистичким законитостима о мешању неједнаких раса и штети што исходи из тог мешања у коме се нижа врста јавља као „растачући“ чинилац „господујућег“ народа, увео у заједницу Хрвата, али само као одређен, трајно непоуздан, биолошки инфериоран и деструктиван елеменат.

Отуд и колебања да ли Србе, који су, наводно, под утицајем србијанске пропаганде у XIX веку, своје верско обележје, православље, узели као националну одредницу, коначно асимиловати или их као непоправљиве уклонити. Сам Старчевић се понекад колебао, мада је нагињао оштријим аргументима (секира за Србе). То је превладало и код његових следбеника, усташа, иако је и код њих било колебања. Усташе су с лакоћом примениле расистичко законодавство на неаријевске скупине какве су представљали Јевреји и Роми. Једноставно су преписали нацистичке законике и прогласили их важећим у својој средини. Иако нису имали готову формулу према којој би двомилионски српски народ у НДХ прогласили неаријевским, они су га у огромној већини сатерали у логоре смрти, бацили у јаме, натерали у изгон. Срби у Хрватској прошли су као и „расни непријатељ бр. 1“, Јевреји у Њемачкој.

Расним питањима посветили су пуну пажњу и многи Старчевићеви следбеници од којих ћемо овде издвојити, и посебно се њиховим делима позабавити, Иву Пилара (1814—1933) и др О. Доминика Мандића, двојицу зналаца и обавештених људи који су разрађивали и дограђивали Старчевићеве ставове, па и његову расистичку теорију не слажући се увек и у свему са својим учитељем.

Било је и горих времена од Старчевићевих, као што је било и горих људи од Старчевића; што ближе нашем времену и четвртој деценији овог века, зла су се умножавала, облаци се гомилали; али Старчевић је био тај који је утиснуо бодљу у српско срце; он је био тај који је везао канту за бедро припадницима „влашког накота“ да би се знало ко зло чини и ко је за зло рођен; он је усуо у утробу српског колективитета чашу жучи исцеђене из властитог ума. Старчевић је развијао дотле готово непостојећу свест „закаснелог“ хрватског народа и добро је што је развијао. Није, међутим, добро што је то чинио на штету и на несрећу српског народа и што је самосвест у свом народу подстицао шовенском мржњом према другом народу.

Чемберлен је непосредно утицао на Хитлеров став према Јеврејима, а теоретичарево правдање геноцида у Северној Америци инспирисао је Хитлера за „коначно решење“ јеврејског питања. Иако наш балкански пример није добио место у научној литератури релевантној у свету (то нам је, изгледа, судбина) ваља истаћи да је и Анте Старчевић утицао на Павелића и његове усташе да поморе неколико стотина хиљада Срба у НДХ. Знамо да је Павелић пригрлио Старчевића као непосредног и најдрагоценијег претка. „Ја вам кажем, да није било Анте Старчевића, не би било данас хрватске државе“, говорио је поглавник, чувени стручњак за српско питање (Анте Старчевић, Загреб, 1942).

Поделу на снажне и слабе, више и ниже расе, која је у темељу нацистичких доктрина почев од Гобиноове, Старчевић несумњиво прихвата. „Хервати су народ господујући“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела др Анте Старчевића, Загреб 1894, стр. 34). У немачкој расистичкој терминологији „господујући народ“ назива се Херренволк. На балканским просторима Старчевићеви Хервати су асимиловали и практично скинули са сцене историје многе староседеоце као и дошљаке завојеваче, укључујући и моћне „Оборце“ (Аваре). Хрвати не само да су „народ господујући“ него „ниједан данас живући народ Европе нејма у својој прошлости већје величанство неголи има народ херватски“ (Исто, стр. 28).

Као што су Хрвати а приори господујући, тако су Срби а приори и коначно ропски народ. Док је „име Хрват најљепше и у њему је цијела садржина народног поноса“, има цела група етноса који долазе „под срамотним именом славским (словенским — прим. П. Џ) или сербским“ (Русиа, Дјела др Анте Старчевића, књига III, стр. 43. Срби су по дефиницији сужњи и они су свакако на челу нижих раса Европе, али за њима не заостају много ни Руси.

Насупрот народима робовима стоји изабрани хрватски народ: „Хрвати су се хрвали, а не робовали“. „Нечисту пасмину“ тј. Србе, ваља требити и истребити по расним законима и из превентивних разлога одбране човечанства од растачућих пасмина а не обазирући се на захтеве и зачкољице правне државе. Још у другој половини XIX века Старчевић је захтевао да се Срби ставе изван закона на начин који је био примењен више од пола века касније у НДХ.

Свако би требало да буде судија и извршитељ у истребљивању Срба. Ту је „судац и овершитељ сваки онај који је и бесном пашчету“ (Исто, стр. 42). Порука је, дакле — Убиј, бесног пса!

Гобино је истакао опасности које прете од мешања раса, мада је то мешање неминовност тако да „чистих“ раса више и нема. Аријевци су испољавали своју надмоћ одувек, али су „мешањем крви“ са побеђенима, дакле контаминацијама, допринели опадању расних вредности. Идеолози немачког нацизма и сам Хитлер створили су пројект за обнову и трајно очување расне чистоте, који је предвиђао уништење јеврејског „потчовека“ и других инфериорних скупина, као и одгајање расно чистог наслеђа.

У том погледу Хрвати су, према Старчевићу, имали посебне проблеме. Романизовани народи — Власи, потом Цигани, Скипетари и други тзв. Срби (Отац није српском роду признавао постојање) налегали су свом тежином свог инфериорног расног бића на Хрвате. То је створило један трајан проблем актуелан и данас. Као што су Јевреји за немачке нацисте били „реметилачки“ фактор и елемент дезинтеграције, тако су ови Срби — Власи извор свих недаћа Хрватске. Догађа се оно што се често догађало приликом мешања раса и споја виших врста са нижим. Настајали су поремећаји и опадање способности народа господара („господујућег“ народа).

У време НДХ донети су расни закони по угледу на немачке у којима се заштићује чистота хрватске крви, а оно што су Немцима били Јевреји, као извор загађења, Павелићевим следбеницима били су Срби. Геноцид у Хрватској имао је верско, национално, али — не на последњем месту! — и расно обележје.

Да ли је негде хрватски етнос макар делимично избегао усуду расне контаминације, да ли је „господујући“ народ у некој регији, колико-толико, сачувао своју чистоту? Јест, одговара Отац Домовине, Муслимани — прави Хрвати (!) успели су да се унеколико сачувају пред најездом Влаха. Стога су они „цвијеће хрватства“. »Што имамо најчистије хрватске крви то је у племству Турске, а она се ево четиристо година најмање меша с туђом крвљу“ (Би ли к Славству или ка Хрватству, Дјела, Књига III стр. 4

Као што је Чемберлен добро дошао Хитлеру поларизирајући „вишу“ или „нижу“ расу, оличену аријевским Немцима насупрот Јеврејима, тако је Старчевић, својом поларизацијом Хрвата и Срба, првих као народа који је испред свих у Европи и других као народа мрака и деструкције, добро дошао Павелићу.

У Мојој борби Хитлер каже: „Ако би се човечанство поделило у три врсте: у засниваче културе, у носиоце културе и разараче културе, онда би као представник прве врсте дошао у питање само аријевац.“

Старчевић је „нечисту пасмину“ прогласио разарачем културе. Али, он је настојао свим силама да Хрвате извуче из живог блата инфериорног словенства и да их пошто-пото приближи снагама напретка (расистички схваћеног), делу човечанства који спада у засниваче културе. Следбеницима је препустио да некако реше питање да ли су Хрвати иранског или готског порекла.

У хрватској науци (?) и публицистици ломиће се копља око овог питања. Резултат је неизвестан, али је једно извесно: сви Старчевићеви следбеници беху обузети страсном жељом да се прикажу као баштиници плаве крви човечанства, дакле аријевства.

У 1990. години објављено је замашно дело Јужнославенско питање политичара, публицисте, научника и адвоката Иве Пилара (1874—1933) са предговором др Владимира Веселице, предсједника Хрватске демократске странке, који не може да се надиви проницљивости и далековидости давно упокојеног аутора књиге први пут објављене пред крај првог светског рата у Бечу на немачком (Дие Сüдслависце Фраге унд дер Велткриег), да би 1918. доживела и друго издање. Аутор Иво Пилар потписао је књигу псеудонимом Л. В. Сüдланд. Јужнославенско питање представљено је 1928. године на хрватском у фрагментима, да би тек у време НДХ, 1943. у издању Матице хрватске, доживело дуго очекивану репризу (у овом раду коришћено је издање Матице хрватске из 1943. године.) Тада је зарад овог свог дела почивши аутор стекао велику постхумну славу. Похвала је било на претек. Тако је др Камбер у Хрватској мисли (бр. 6—7, 1944) писао: „Јужнославенско питање — приказ цјелокупног питања није довољно приказати и јавно хвалити већ је треба у сваком мјесту објавити и звоњавом звона и пуцањем топова као што се најављују велике побједе.“

Шта је то што ову књигу диже на пиједестал „хисторијског чина“? Др Веселица овако одговара на то питање: „Од Гарашанина и Караџића, затим Чубриловића, Виктора Новака, Крестића, Дедијера и Ћосића до Павла Ивића, Меморандума и сувременог диригираног тиска — на жалост то се мора рећи — у служби великосрпског експанзионизма и хегемонизма, хрватска повијесна публицистика и знаност напросто није стизала давати релевантне одговоре на многе кривотворине изречене на рачун хрватског народа.“

А Пилар даје „релевантне одговоре“ и то на највишем интелектуалном нивоу. Томе др Веселица додаје да дело представља „једну од најаналитичкијих студија за познавање геополитичког положаја хрватског народа (…) Тиме је Пилар постао класиком политичке литературе и зато је и данас једнако интересантан као и прије 72 године“. Уз остало, др Веселица вели да студија открива и узроке „геноцида над хрватским (!) народом“.

Једна од битних одлика Зидланд-Пиларове књиге (о томе сам опширно писао у Новој усташкој држави? — Београд 199 јесте испитивање етногенетских аспеката српског бића, његове расне супстанце и тзв. националног карактера. У том погледу Пилар следи Старчевићеву мисао, али је дограђује и обогаћује смелим поређењима и недвосмисленим одређењима. Да дам један пример: као што у бруталним поступцима Енглеза, тврди Пилар, треба тражити гусарски карактер Нормана, тако у деловању Срба треба тражити „номадски и разбојнички“ архетип „гор-ских пастира“. Ти исти „барбарски номади-пастири“, у којима Пилар препознаје Србе, деценијама и столећима су пустошили хрватску питомину и цивилизацију вукући се за турском војском и насељавајући хрватски етнички простор.

Такви Срби су зло Балкана, Европе и света па се Пилар својски труди да убедљиво проговори о том злу не би ли оно што пре и што ефикасније било уништено. „Нисам се без разлога трудио приказати како је данашње Србство опасно по својим мислима и по своме расном саставу (подвукао П. Џ.), како је у њему крвљу увјетовано расположење за завјере, револуције и преврате“ (Јужнославенско питање, стр. 306). Ево зашто је ова књига објављена пре седамдесет и две године тако привлачна. Срби су, иако невелик народ, неизлечиво зло. А то зло не умањује чињеница да су Срби мали народ. „Најмање змије су и најотровније“ поучава нас овај знанственик из рода хуманиста Старчевићеве провенијенције. Расна супстанца Србаља дефинише се уочљивим разбојничким нагоном који потискује све остало: „Желимо ли разбојничке нагоне сасвим расно упознати, довољно је саставити Србију и Румуњску, тај нобиле фратрум; одмах ћемо препознати разбојнички нагон заједничког прародитеља, балканског пастирског номада“.

Посебно је Пиларова књига карактеристична као прегледна (и нехотична) историја сатанизације Срба у Хрватској — што значи стварање једне искривљене слике у којој цео српски етнос добија спољне и унутрашње карактеристике митских наказа и причина из снова. Јужнославенско питање је парадигматична књига која страствено резимира вајкадашње и новије погледе на српство и на Србе, а актуелна политичка и медијска мисао у Хрватској о Србима и српству добрим делом исходи из „ризнице“ аргумената коју откривамо у Пиларовој књизи. Наравно да у тој књизи у свему препознајемо пионирске и одсудне трагове великог гуруа хрватске историјске свести — Анте Старчевића.

Нема сумње, Пилар је хвале вредан Старчевићев ученик, он смера куда и његов учитељ; њихове речи бију као маљеви а временом ће ова метафора постати стварност.

А српски расни тип? Какав је он у поређењу с Хрватом? Које су ознаке српских „нижих бића“?

„Што се, пак, тиче етничког момента, долази код Срба много више до изражаја балканско-номадски елемент од славенскога, елемент црних Латина (Латини нигри), који се показује у 64 одсто тамних типова код Срба и у лицима, која наликују на птице грабилице и у тамним сиевајућим очима“ (Јужнославенско питање, стр. 316).

„Балкански номадски народ, алиас Срби у посткосовском периоду, у неком тренутку свог развоја“, сматра Пилар, „крижао се с неким народом тамне пути, вјероватно с Циганима, који су такође номади. Одатле потјече тај увиек сасвим тамни слој и име Нигри Латини, Каравласи, Моровласи. (Кара значи турски црн, маурос значи грчки црн; изпореди талијански моро — црнац). То је посве сигурно“ (Исто, стр. 108).

Не улевају баш спокој ове „птице грабилице“ са „тамним сиевајућим очима“ и тешко да би некоме могло бити пријатно у њиховој близини. Вера има посебан утицај на изглед; како — Пилар не каже. Али, католичка вера оличава појам доброг, православље — зна се. „Лице Срба јест лице православља, а лице Хрвата је лице католичанства, ислама и богумилства“ (Исто, стр. 316).

И као што су Хитлеру смрдели Јевреји — „Мени је од смрада који су ширили ове кафтанлије било касније и мука“ (Моја борба), Зидланду смрде Срби: „Гркословенско-романска мјешавина јака мириса, мутне боје и отровног, разједајућег дејства“.

Да не би било забуне Пилар Хрвате и експлицитно убацује у моћну струју надљуди, дакле у аријевце, као што Србе немилосрдно смешта у класу маргиналаца, Унтенменсцха. „Католици и муслимани у Босни припадају истом племену, и то племену, које још данас има претежно нордијско обиљежје, док се Срби од њих много разликују, те су већином неког другог, тамног, предаријског типа.“

Пилар не скрива да је првоборац расног раскринкавања Срба, чији је он наследник, Анте Старчевић. Он само настоји да са политичког терена одлучније од Старчевића пређе на научни и да скупа са својим учитељем зада одлучне ударце Србима који су „у сва времена обилно сисали на бујним грудима свесловенске мисли, па би их сада компромитирало устављање, да заправо уобће нису Славени, него претежно Власи, тј. балкански Романи. Срби се нађоше у положају као Новогрци, којима доказаше усред најјаче филохеленске агитације, да заправо уобће нису потомци класичних Хелена него Славена и Арбанаса“ (Исто, стр. 183).

Како се обликовао инфериорни ментално-психолошки склоп Срба-Влаха? Када су им Турци скинули окове да би их учинили рајом, они кренуше (са својом стоком и без ње) у свет трбухом за крухом а нарочито као турска помоћна војска и радна снага у функцији војне силе.

Проблем нечисте крви, дакако, условљава и лоповску димензију српског бића: „Срби болећиво хлепте, да си присвоје туђе на основу своје романске крвне баштине“ (стр. 186).

Закони природног одабирања у Срба нису избацивали на површину боље, већ горе примерке људског (расног) рода и тај процес негативне селекције одвија се у времену сталних историјских напетости ка потпуном биопсихичком суноврату српскога рода. „Бијаху истребљени сви слабији, њежнији и мање способни елементи и остадоше само они, у којима бејаху најјаче развијени разорни, несоцијални и зликовачки нагони. Том чињеницом може се разјаснити риедка разорна снага, талент за разарање и непријатељско расположење овог елемента према држави“ (Аустро-Угарској — прим. П. Џ.) (стр. 187). Ево како фактор крви („нечисте“, као битно одређујуће формативно начело устројства и усмерења човека у расистичком учењу, постаје фатум историје и нараштаја.

Као и већина расиста Зидланд-Пилар страсно мрзи припаднике ниже расе јер у њима препознаје парадигму растакања и хаоса, а и разарање оне расне супстанце од које настају аријевски надљуди.

Франковачка мисао, када је о Србима реч, не излази из оквира Старчевићевих и Пиларових идеја. Дела ове двојице аутора, једно с краја прошлог и друго из двадесетих година овога века, нека су врста универзалне енциклопедије франковачке мисли и о другим релевантним питањима историје, политике, вредности раса, етногенезе Хрвата и Срба, етничких и историјских граница Хрватске, итд.

Писци и идеолози франко-усташтва као што су Лукас, Драгановић, Лорковић, Будак, Павелић само експлоатишу постојеће идеолошко и „научно“ имање, праве инвентар.

И идеолог др Младен Лорковић препевава Старчевића када говори о Србима, а и о било чему другом:

„То су остаци балканско-романских и циганских мјешанаца, који су се измичући пред Турцима склонили у хрватске земље и тако спасли од уништења. Премда они сојно не спадају ни Хрватима ни Србима, представљали су несталан елеменат“(Nеuе Оrdung, 7. IX 1941).

Лорковић још каже: „Хрватски се народ мора очистити од свих елемената, који су за тај народ несрећа, који су томе народу туђи и страни, који у том народу растварају његове здраве снаге, који су тај народ кроз десетљећа и стољећа гурали из једног зла у друго. То су наши Срби и наши Жидови“ (Хрватски народ, 28. ВИ 1941).

Као расистичка идеологија усташтво има ослонац у Старчевићевом учењу. Али и као терористичка организација усташтво има наговештај у стеклиштву (стеклиш — бесан пас) Старчевићевог времена. Стеклиши су назив за Старчевићеве присталице, а Отац је тај назив прихватио. Назив је дат због оштрине и жестине стеклишких иступа у којима се није избегавао ни физички терор. О стеклишима и њиховим наравима дознајемо из књижевних дела старијих хрватских писаца. „Читава руља стеклиша дочекаше га из мрака боксерима и гвозденим штаповима (…) немилосрдно га изранише“ (А. Шеноа). Нису ништа питомије биле ни легије Јосипа Франка које су посебно увежбаване за терор над Србима. Усташама су крчили пут и Мачекови заштитари, полувојне организације за очување реда, основане у време Хрватске бановине, дакле после споразума Цветковић-Мачек. Заштитари су се добрим делом претопили у усташе, а дали су велики допринос разоружавању, малтретирању, па и убијању југословенских војника за време краткотрајног рата са Немцима 1941. године.

Ове милитантне и агресивне, национал-шовинистичке и десничарске организације имале су свој мање или више заједнички европски именитељ. Поменућу само Морасове „Краљеве камелоте“ у Француској, Мусолинијеве „сквадристе“ у Италији, „фалангу“ каудиља Франка, Салашијеве „Стреласте крстове“ у Мађарској, Кодреанову „гвоздену гарду“ у Румунији, покрет „Лапо“ у Финској, Хитлерове СА одреде у Немачкој.

Усташки покрет прихватио је „нови европски поредак“ који је нудио Хитлер, али без разрађене властите концепције државног облика тоталитаристичког друштва (Ф. Јелић-Бутић, Усташе и Независиа Држава Хрватска, Загреб 1977, стр. 24). Усташе су себи намениле улогу „предзиђа хришћанства“, заправо заточеника одбране цивилизованог Запада од дивљег Истока. На унутарњем плану заступали су негацију илирства и борили се против сваког југословенства. Држали су да је сељаштво темељ народне заједнице. Етничка, односно расна чистота „животног простора“ указује се као основна и заветна идеја усташтва која налаже биолошко истребљење или уклањање Срба.

По узору на немачки националсоцијализам појединац је подређен заједници која је условљена „крвљу и телом“.

Хитлер је 1937. године, у Нирнбергу, обећао да ће створити новог човека (германског натчовека). На трагу свих Хитлерових речи и поступака, усташе одмах предузимају „стварање и преобликовање нових људи“ (Хрватска смотра бр. 13, 1941, стр. 623—624). Посебно се наглашава потреба свестраног васпитавања омладине и од нациста преузети култ вође.

Главне одлике „новог човјека“ усташке провенијенције биле су „националистичка душа, усташко срце, поглавникова мисао, усташка вјера“ (Усташа, 12. X 1941). ј

Расист Старчевић залагао се за „класни мир“. Он је настојао да стопи антагонистичке класе, не дозвољавајући им да се исцрпљују у узајамној борби. Нација се, као и код Хитлера, посматра као особа, тоталитет. То се у НДХ прихвата.

Судбина нацистичких и фашистичких вођа у извесном смислу симболише судбину нацистичких држава и нациста у њима. Хитлер и Гебелс су извршили самоубиство и наложили да се спале њихови земни остаци не поштедевши тога ни своје најближе. Мусолинија су побуњени Италијани обесили наглавце на истом оном тргу са кога се орио Дучеов победнички олимпијски глас Цезара XX века. Само је Павелић нашао пут кроз иглене уши или кроз широм отворена тајна врата и римском се папинском везом, када је куцнуо час, пребацио на ону страну Атлантика. Само је он клонуо од старачке смрти, на јастуку. Кроз исте иглене уши, или кроз кришом отворена врата, провукао се и хрватски нацизам сачувавши себе и своје људе до бољих времена.

У НДХ расистичка мисао је потпуно сазрела и у целости се стопила са хомологном мисли у националсоцијалистичкој Хитлеровој Немачкој. То се на најбољи начин огледа у буквалном преузимању расистичких закона које је спровело законодавство Независне Државе Хрватске.

Поред политичке и „друштвене“, усташе су давале примат и „расној револуцији“. Циљ је — створити „чисти хрватски животни простор за чисту хрватску нацију“.

Хитлерова мржња према Јеврејима у свему се може изједначити са франковачко-усташком мржњом према Србима. Нема разлике између онога што је Хитлер наложио својим партијским друговима („Ван с њима из свих звања и у гето с њима; затворите их негде где могу гинути као што заслужују док ће их немачки народ гледати као што се зури у дивље животиње“ и онога што су предузимале усташе. Срби су гоњени као дивље звери и у њих се, сагореване у огњу холокауста, зурило као у дивље звери.

У целом пројекту истребљења Срба у НДХ, али и у претходној сатанизацији Срба у Хрватској са јаким премисама расистичког односа постојала је једна „карика која недостаје“. Тај недостатак управо отклања знаменито откриће др О. Доминика Мандића у његовом знанственом раду из 1956. године, које је потом у целости обелодањено у књизи Хрвати и Срби два стара различита народа. Ова књига објављена је најпре 1971. године у иностранству, а потом, прошле године, у Хрватској. (У овом тексту користимо издање из 1971. године, Минхен-Барселона).

Овај ерудит и страствени истраживач није се задовољио констатацијом од полуобојености Срба (посредством карактеристичног пигмента који даје тамнију боју коже), нити је прихватио — иако није искључивао — тезу да су Срби добрано укрштени са Циганима.

Већ у студији Постанак Влаха према новим повиесним истраживањима (Буенос Ајрес, 1956; такође у књизи: Д. Мандић, Расправе и прилози из старе хрватске повијести, Рим 1963) др Мандић први утврђује да су средњовековни Власи потомци римских војничких ветерана из Мауританије. Детаљно разрађујући ову етногенетску претпоставку, Мандић истовремено истиче пресудну улогу Влаха у обликовању српског етноса. Управо у тим расним укрштањима и упливима знанственик види исходиште менталних изопачености Срба, посебно српских политичара.

У поменутој студији др Мандић битно коригује дотадашње схватање о постанку Влаха. У делу Хрвати и Срби, два различита народа (Минхен-Барселона 1971) овако резимира то своје откриће:

„О етничком постанку црномрких Влаха повијесни истраживачи до сада су заступали разна мишљења. Сви се ипак слажу у томе, да Власи нијесу били Славени, као и то, да не могу потјецати од старих балканских народа Илира и Трачана јер су ти имали бијелу боју лица. Постанак пак Влаха ваља тражити у некој потпуно или напола црној раси. Да прародитељи Влаха нијесу били црне и јако затворене мрке боје, они не би могли дати тамномрку боју данашњим својим потомцима на Балкану и другдје. У нашој расправи Постанак Влаха ми смо 1956. изнијели доказе, да балкански и други европски Власи потјечу од војничких ветерана из Мауританије (подвукао — П. Џ.), које су Римљани населили уз своје државне границе, напосе уз ријеку Дунав, од цара Клаудија (41—51. по Кр.) до пропасти западно-римског царства 476“ (Хрвати и Срби два стара различита народа, стр. 102).

Упознаје нас, даље, др Мандић са организацијом и саставом римских војних снага које су претежно чинили плаћеници. Рок војне службе припадника ових легија трајао је 25 година. Потом су ти још млади људи оглашавани ветеранима а у знак признања добијали су државни посед. Тако су Мавари, чија је домовина северозападна Африка, населили балканска пространства, посебно поред Дунава.* Подаци говоре, упућује нас др Мандић, и о заступљености Маура (Мавара) у Горњој Мезији, данашњој Србији. Као и већина дивљих и полудивљих етника и ови су се Маури брзо множили. Почетком V века афричко-црначке придошлице, према Мандићевој евиденцији, броје неколико стотина тисућа душа што је за оно време заиста замашан број. А притисли су углавном просторе будуће Сервије.

Одлазак Римљана није значио и одлазак Маура. У смутна времена они населише балканске горе и планине.

Потомке римских Маура, према др Мандићу, идентификују хрватски извори из XI и XII века. У тим изворима названи су Мауровласима или Црним Латинима (Латини нигри). И византијски извори ове афричке госте називају Мауровласима или, једноставно, Власима (Блáхои). Они су сточари, живе у планинама. „Српске планине“, истиче др Мандић, „од Копаоника до Дрине и од Рудника до Голије, почетком XV стољећа, називају се ‘Стари Влах’, што нам говори, да су Власи те крајеве населили у давним временима. Села између Требиња и Дубровника средином XV стољећа зову се ‘Доњи Власи’“ (стр. 196).

У средњовековној Србији, према проценама др Мандића, било је „Мауровлаха добра четвртина свега пучанства“.

Привидно, Мандић истиче и неке врлине Срба, тј. Влаха. То су општа места. Међутим, оно што је релевантно, јесу тешке мане и изопачења ових етника, почев од осећања инфериорности због боје коже, дакле „црначке тјелесне особине, које су код многих још увијек примјетљиве“ (Исто, стр. 226). Тако, вели Мандић, „Светозар Прибићевић, вођа пречанских Срба за прве Југославије, био је тамније боје лица него добар дио Црнаца у САД (из особног познавања)“ (Исто, стр. 226). Са исходиштем у том осећању ниже вредности развила се влашка посебна агресивност. Мане Влаха прешле су „у навике и трајне пороке“. То су „претварање, подвала, које су код Влаха прешле у крв. Међу Србима који потјечу од Влаха (…) превара, лаж, посебно подвала, не сматрају се моралним злом, него јунаштвом, напосе, ако је нетко другоме добро, лукаво и вјешто подвалио“ (Исто, стр. 226).

Посебна и нарочито истакнута мана Влаха, што ће рећи Срба, јесте „користољубље туђим добром. Власи су стољећима живјели као ратници у провалним и пограничним четама. Као такви пљачкали су туђа добра, себи присвајали и о туђој муци живјели. На тај начин међу Власима је настало увјерење, да није грех туђе присвојити, красти и другога у послу преварити, поименце, ако се ради о непријатељу, иновјерцу и опћинској и државној заједници. У тој мани ваља тражити кључ честе несолидности у трговачком и обртном пословању међу чаршијским српским свиетом, напосе честа присвајања и проневјеравања друштвених и државних добара“ (Исто, стр. 226). Можемо си само представити како је овај пљачкашки олош пустошио хрватска богатства и злато са хрватске груде и претварао под својим копитама у блато.

Главне остале мане Срба јесу:

„(…) наклоност на пролијевање људске крви, убиства и завјере. Служећи стољећима као ратници и погранични војници, Власи су често убијали људе, што је њима развило потцјењивање људскога живота, крволоштво и окрутност. Тим нам постаје разумљив покољ муслимана на почетку Првога српскога устанка, борба до истребљења између српских династија Карађорђевића и Обреновића те покољи Хрвата католика и муслимана за Другога свјетскога рата и непосредно иза њега“ (Исто, стр. 226). Познате су патње доброћудних Павелићевих усташа под диктатуром влашких убица 1941—1944. године у НДХ.

Др Мандић узима и средњовјековне стране ауторе као сведоке против Влаха. Тако су, тврде они, Власи, непоуздани, лажљиви, крадљивци, а бесне „преко сваке људске и животињске жестине“, изазивачки су дрски, итд.

Према др Мандићу, дубоке су и непремостиве разлике између Срба и Хрвата. Најпре, Хрвати су пореклом Иранци, Срби — Африканци!

Док су, тако, за Старчевића Немањићи, цар Душан, Милош Обилић, Арсеније Чарнојевић — Хрвати, за Старчевићевог следбеника др Доминика Мандића великани новије српске историје Карађорђе, Милош Обреновић, Никола Пашић су — Власи, дакле Латини нигри, Маври, једном речи — Африканци. Анте Павелић је таманио живе Србе на познате начине, а Старчевић и његови настављачи су ништили духовни идентитет Срба, све до самог (и древног!) српског имена.

Налаз др Доминика Мандића о Србима као Африканцима веома је недостајао творцима хрватског расистичког законодавства из 1941. године.

„Првак хрватске повијесне знаности“, творац „дословно монументалног!“ дела, како о њему пише хрватски тисак, др О. Доминик Мандић нагони нас да се радознало примакнемо огледалу не бисмо ли уочили „црначке тјелесне особине које су код многих Срба још увек приметљиве“ и због чега је Прибићевић, према личном знанствениковом искуству био црњи од неких америчких Црнаца, а Карађорђе добио надимак кара (црн). За разлику од својих претходника др Мандић не позива јавно на клање балканских црнаца који себе назваше Србима (иако је један од највећих усташких кољача Макс Лубурић написао хвалоспев о уваженом др Мандићу), али ученом речи показује да је с овом црначком расом (пасмином) немогуће живети на истој земљи и под истим небом.

Расисти и неонацисти имају своја упоришта и у данашњој Немачкој. Исписују се слогани као што су „Смрт Турцима“, „Смрт Јеврејима“. Кукасти крстови уцртавају се на споменицима као и на јавним зградама. Скинхеадси — момци обријане главе, у кожној одећи поздрављају на стари нацистички начин: Сиег Хеил! Злостављају црнце и Јевреје. Уништавају имовину непожељних странаца, скрнаве јеврејска гробља. Више их има на истоку, али их има и на западу Немачке. Неонацисти, према неким проценама, у донедавној Источној Немачкој представљају силу од око 10.000 омладинаца. Нацизам није мимоишао ни колевку бољшевизма, СССР. На улицама можемо срести омладинце који на рукаву имају траке с кукастим крстом. У разговорима на ТВ говори се, у познатом расистичком духу, како само снажни и ментално крепки имају право да рађају децу. На зидовима у Москви, Лењинграду и другим градовима исписује се поклич „Хајл, Хитлер!“ Припадници руске „Памјати“ шире расистичку мржњу према Јеврејима и другим етницима. Јевреји се оптужују и за убиство Христа и цара Николе, за организацију октобарске револуције и бољшевизам. На срамни стуб прибијају се револуционари Јевреји: Троцки, Камењев, Зиновјев, Свердлов.

Нигде у Европи, међутим, расистичка пошаст није доживела такву масовност и такву злоћудну настројеност као у Хрватској. Та хистерија налик је на антисемитску хистерију у Немачкој између два рата.

Да парадокс буде већи, то се све одиграва међу кулисама „младе хрватске демокрације“ која је „поразила бољшевизам“. Као да су лука спаса од бољшевизма и стаљинизма расизам и нацизам; као да то нису два лица истог зла.

„Мржња не настаје и не нараста ни из чега“, каже Гинтер Грас. Старчевићев монотеизам националног ја потпирио је пламен који се претворио у ватру холокауста. Отац Домовине антиципирао је расизам у његовој агресивној, крајње недемократској варијанти с јасним порукама о неопходности уништења „ниже“ расе, барем у властитој средини.

Где је корен свију зала, питао се Отац Старчевић попут Кафке. Кафка није именовао кривце, Старчевић јесте. Све зло потиче од Славосерба. Неколико деценија касније пред истим питањем (Гдје је корен свију зала?) Хитлер ће истаћи свој одговор — све зло у свету узрокују Јевреји. Стога ће иста судбина стићи и Србе и Јевреје.

Усташе и нацисти били су сагласни да је истребљење пут ка „коначном решењу“ српског, односно јеврејског питања. Разлике су настајале у операционализацији и у проценту становништва предвиђеног за отпис. Немци су се ослањали на технологију у усмрћивању, хрватске усташе на ручни рад у најмонструознијим азијатским варијантама.

Најтежи учинци једне нехумане идеологије, а свака расистичка идеологија нема сумње да је таква, настају када елементи те идеологије продру у свест људи (маса) и уђу у све поре свакодневице једног друштва. Расистичке набоје осећамо свакодневно у хрватском тиску, у говорима политичара, на митинзима, посебно на спортским борилиштима. При томе, губи се свака мера.

Разлике у хрватском националистичком покрету у другој половини XIX, као и у XX веку, огледале су се у нијансама, не у суштини. Сепарација Хрватске је била крајњи циљ свих. А начин на који ће се постићи сепарација имао је исходиште у различитим тактикама. То и ништа више.

И расистички однос према Србима био је код хрватских националиста једнак, старчевићевски (тиме је све речено). Најекстремнији у ликвидацији Срба која се може назвати биолошким истребљењем биле су усташе али не видимо да су други превише одмагали.

Треба бити и сам расист па тврдити да постоје геноцидни народи. Али, ако геноцидност не може бити болест народа (у целини), она свакако може бити болест у народу, покадшто и распрострањена. То нам показује и пример 1.500.000 Јермена које су уморили Турци, такође у XX веку. Острвљеност која за објект садистичко-некрофилских и деструктивних импулса узима цео један етнос, или припаднике једне вере, даје резултате тек после дуге индоктринације у којој се упорно и систематски сатанизује објект, као што се збило са Јеврејима почев од раскола јеврејске и хришћанске цркве и као што се збило са Србима још и пре Старчевића, али посебно у време праваша, стеклиша и објављивања „студија“ Име Серб и Пасмина Славосербска по Херватској. Вештом руком — руком ђаволовом рекли би у средњем веку — утиснуто семе зла даје мржњу без граница.

Све владајуће политичке идеје у Хрватској XX века, а посебно у овој данашњој, Туђмановој, заснивају се на Старачевићевом месијанизму.

Дорадници Старчевићевог расистичког и геноцидног пројекта уистину су многобројни и име им је легија. Издвојили смо оне најученије и најоригиналније. Лук се свакако затвара др О. Мандићем, који је рафинованом логиком језуите усмерио проблем ка логичном разрешењу: ако су суштинске разлике између хрватских аријеваца и Срба толике колике јесу, а јесу велике, онда мора цела биолошка конституција једних и других да вуче на етногенетске изворе са сасвим супротним расним предзнацима. Сваки прави расист кренуо би тим смером, односно смером којим се упутио и др О. Доминик Мандић. Налази су заиста били сензационални. Срби су најзад смештени међу „обојене“, исходиште им је пронађено у северној Африци!

Скренућемо још једном пажњу на једну битну околност. Овај налаз не потиче од неког измишљеног историчара — луђака, него од ученог и признатог аутора чије дело у Хрватској сматрају монументалним. Као што ни идеје о Србима као „гњусним створањима сужањства“, „блатним скотовима“, „издајничком херпом“, не потичу од неког приземног уличног мислиоца него од Оца Домовине кога подједнако стављају на пиједестал националне величине сви Хрвати, политички леви и политички десни.

 

* Маври (Маури, Морисци) у старом и средњем веку назив за берберска племена у северној Африци. Мавританија (Мауританија) у старом веку картагински и римски назив за део северозападне Африке. Римљани су је освојили у I веку пре н. е. Данашња Мауританија, Исламска Република, независна је држава у западној Африци. Најстарија племена данашње Мауританије била су црначка племена Бафур.

ПРОСВЈЕТА календар за 1992. годину | Уредник: Војислав Максимовић & Стево Ћосовић



ИЗВОР: https://srbin.info/2019/05/07/rasizam-u-hrvatskoj-u-xix-i-xx-veku/

One thought on “Расизам у Хрватској у XIX и XX веку”
  1. Узалуд нам подсећања на крволочне комшије у њихове идеологе ако наша деца у школама не уче о овим следбеницима луђака које неко њима сличан прогласи за оца нације,научнике,историчаре,умне људе … Наша поколења ово морају знати да нам се не би поновила НДХ, и 41. и 91. године

Оставите одговор на gago Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *