РАД СОКОЛА НА НЕГОВАЊУ ОСЛОБОДИЛАЧКИХ ТРАДИЦИЈА СРПСКОГ НАРОДА

ФОТО: Соколи из Неготина

• Соколски покрет настао је пре Првог светског рата у борби за очување националне свести.  
• После Првог светског рата Соколство је настојало да у свом раду негује ослободилачке традиције српског народа.  
• Соколи су омладину васпитавали на  примерима националних мученика и јунака. Подизали су споменике, издавали књиге, … . Издали су „Примјере чојства и јунаштва”, војводе и јунака Марка Миљанова.
• Упозорили су на постојање туђе пропаганде, туђих узора и туђе идеологије.
• После рата соколи су оптужени од стране комуниста да су заједно са  „Хрватским Орлом” настојали да омладину васпитају у шовинистичком и антидемократском духу.
• У мраку су све мачке црне. Онемогућивши соколе комунисти су настојали да нове генерације васпитају у свом духу.
• Соколи су обновили рад деведесетих година 20 века и наставили колико су им средства допуштала свој рад на неговању ослободилачких традиција српског народа.

Соколски покрет настао је пре Првог светског рата у борби за очување националне свести. Основни циљ сокола био је телесно здрав, морално јак, а национално свестан народ. Соколи су присуствовали откривању Карађорђевог споменика на  Калемегдану 11.августа 1913. После Првог светског рата Соколство је настојало да у свом раду негује ослободилачке традиције српског народа.

Од 5 до 9 септембра 1928. одржан је у Скопљу VI покрајински слет  ЈСС. Слету је присуствовало мноштво чланова  ЈСС,  чехословачки соколи, делегати Лужичких Срба, пољског и руског соколства. Том приликом соколи су посетили  Косово поље, где је извршена заклетва Соколства и прочитана декларација Југословенског Соколства.   На прослави пробоја Солунског фронта 7 и 8 октобра 1928. у Београду учествовало је 700 сокола. На прослави соколи су учествовали у поворци народних делегација. Поворка је прошла центром Београда од цркве Св. Саве до Калемегдана. Испр

ед соколских застава ишла је музика соколског друштва у Куманову. У поворци су биле соколска музика из Суботице и фанфаре из Винковаца.(1)

Соколска жупа Сарајево приредила је 1934. слет на Видовдан, поводом 25-годишњице постојања. У Извештају је истакнуто : „Почетком јуна као прве започеле су соколске приредбе покрајинског слета у Сарајеву, а са штафетом из Сарајева на Опленац, камо су донели Соколи бакљу захвалности, која је упалила вечну луч над гробом краља Петра I. Захвално Соколство тим актом исказало је вечно поштовање и дубоку захвалност краљу, који се борио пушком у руци за слободу народа. Са кресом и губом из чорковачке планине, гдје је четовао Петар Мркоњић, изазвали су искру која је упалила бакљу и која је пројурила пут у дужини од 355 километара за 17 часова и 35 минута до гроба краља. (2)

Соколи су учествовали на прославама 700 годишњице смрти св. Саве, 100 годишњици Варваринске битке, на прослави подизања споменика Његошу у Београду, на прослави Филипа Вишњића, Церске битке, … .  Посећивали су редовно Опленац, гроб Незнаног јунака на Авали, Кајмакчалан. (3) Истицали су у “Оку соколовом”  национални рад и дело Григорија Божовића.

Соколи су истицали књижевно дело Стјепана Митровог Љубише. Милић Р. Мајсторовић у часопису „Оку Соколовом” истакао  је да је Љубиша на основама народног живота и дубоког схватања његове прошлости градио свој национализам и свој став према млетачкој култури. По њему Љубиша је увидео да народ уместо прихватања млетачке културе, треба да  изграђује даље своју културу, засновану на чојству и витештву. Његова мисао била је окренута и према прошлости и будућности. Према прошлости уколико се у њој налазе обрасци витештва и чојства (Кањош Мацедоновић и поп Андровић) и према будућности, да се у том духу гради култура српског народа. По Љубиши то су била вечна начела  која увек морају остати у темељу народног живота и његовог грађења самосвојне културе. У приповетци „Кањош Мацедоновић” Љубиша је изнео свој став према млетачкој култури. Венецијанско је схватање да се Кањошево јунаштво може платити новцем. Кањош уместо да узме новац из шкриње као награду, у шкрињу баца  свој дукат. Неће ни дуждеву кћер јер чува завет свог краја и своје општине „да се свак жени у своме јату и тако чувамо поштење нашијем сестрама.” Кањош је свестан да је „камена погодба с јачијем”. Љубиша се бунио против механичког пресађивања туђе културе и критиковао је оне који су били у иностранству и отуда су хтели да пренесу туђу културу. Он је желео да  сачува културну оригиналност српског народа. Заштита српске самосвојности и оштра критика венецијанске културе изнета је у приповетци „Лакше је поповати него кнежевати”. О онима који су примили или хтели да приме млетачку културу споља и изнутра, Љубиша је говорио у приповетци  „Нити се у добру узнеси, ни у злу понизи”. За Љубишу у позоришту у Венецији  су тријумфовали нижи нагони и инстикти. Љубиша је критиковао млетачку културу у име чојства, витешке части и верности. (4)

Са своје стране књижевници, а посебно они који су били национални прегаоци писали су о раду сокола. Милош Црњански је у једном свом чланку истакао : „Соколски домови по свим нашим крајевима најбоље је што можемо сагледати у хроникама нашег свакодневног живота. У тренутку ма каквих мрачних облака  око нас и међу нама, њих се треба сетити. … Не видим, данас, ништа што би заслужило више него они поздрав : Здраво соколи ! “(5).

Државни лугар Ђорђе Цветковић нашао је на Космају гроб артиљерца-брђанина, који је погинуо у јесен 1914 крај свог топа. Др. Пера Илић, прочелник Соко X Београд-Вождовац, био је пуковски ратни лекар у Првом светском рату. Решио је да у свом родном крају подигне споменик на месту где су нађене кости једног од незнаних јунака. Предложио је Соколском друштву X Београд да  оно подигне споменик као свој завет у  Соколској Петровој петогодишњици. Деветог октобра 1938. на дан смрти краља Александра освећен је споменик и положен у крипту ковчег са костима незнаног Космајског јунака. Кренула је литија из села Кораћице на гроб на Космају. Друга група, после опела над костима чуваним у ковчегу до изградње споменика у Неменикућској цркви, са свечаном пратњом кренула је ка гробници-споменику. После помена одржали су говоре свештеник М. Ракић, подстарешина соколског друштва Бора Јосиповић, др. П. Илић, просветар Милић Мајсторовић и управитељ Неменикућке школе Стојан Милосављевић. На споменику је било уклесано „Српским витезовима изгинулим 1914. год. на Космају у одбрани Србије и изградњи Југославије”, „Захвални Соко X Београд-Вождовац” и „У спомен Петрове петолетнице 1938 год.” (6) Уредништво  „Ратног Поменика” истакло је : „Захвалност је највећи подстрек за нове подвиге. Духовно оживљавање и поштовање палих жртава за своју отаџбину и свој народ, најбоља је гаранција за морално васпитање и данашњице и покољења. Дижимо и оживимо пале жртве ! Дижимо их, јер тек тада имамо права да и ми живимо. Они су пали да ми подигнемо, они су изгинули да ми живимо.” (7)  Соколско друштво X Београд је сваке године корпоративно излазило на Космај и у заједници са околним становништвом приређивало помен. Преко 300 сокола и грађана било је присутно 16. јула 1939. на помену. После црквеног обреда у име стрешинства говорио је др. Пера Илић, о значају жртве за народ. У име просветног одбора  говорио је Милић Мајсторовић „О поштовању умрлих предака“. У свом говору истакао је : „Задатак да остваримо оно што наши умрли преци нису могли остварити. Тек тако схваћена историја постаје за нас жива стварност, живо заједничко дело, у коме учествују и преци и потомци, мртви и живи.” У име жупе Београд говорио је инжењер Света Вучковић, о даривању живота за отаџбину. (8)

Удружење Тимочана и Крајинаца из Београда заједно са Соколима и културним и националним организацијама из Сремске Митровице обележило је 25-годишњицу битке на пољу Легету, у којој је страдала Тимочка дивизија 1914. Била је присутна огромна маса света из Срема, Мачве и Крајине. Вајар Томић је за споменик изгинулих израдио плакету, која је представљала рањеног Тимочанина са Крајинком, Тимочанком и Сремицом. После црквеног обреда који су обавили шест свештеника, сремско-митровачки прота Јован Латинкић одржао је говор у коме је изнео страховите патње српског народа из Сремске Митровице за време борбе за ослобођење и уједињење. У име Удружења резервних официра и ратника говорио је председник Никодије Богдановић. У име сокола из Сремске Митровице говорио је начелник сокола професор Бошко Новаковић. Говорио је Ика Пантић, председник Удружења Тимочана и Крајинаца који је и сам учествовао у бици на Легету. После њега говорила је једна ученица основне школе из Сремске Митровице и један Херцеговац, који је после говора уз гусле отпевао песму о бици на Чеврнтији и Легету. У име студената из Зајечара говорио је Љубомир Нешић, студент права. Четник Душан Ђорђевић је са групом својих другова заступао Главни одбор четника. Прослава је завршена државном химном коју су отпевали Српско црквено певачко друштво и Српско занатлијско друштво из Сремске Митровице, уз пратњу војне музике Петог пешадијског пука из Ваљева. Изгинулим војницима почасна чета Шестог пешадијског пука из Бијељине одала је почаст плотунском паљбом.(9)

После споразума Цветковић-Мачек створена је Бановина Хрватска 1939. ХСС је користио своју власт за прогон сокола. Соколска штампа извештавала је о свим тим прогонима. На седници Управе жупе Београд 13. 12. 1939. коју је водио први заменик старешине инж. Светислав Вучковић решено је да  гласник жупе „Око Соколово” штампа у 300 примерака више и да се ови бесплатно пошаљу у све соколске јединице на територији Бановине Хрватске.

Соколско друштво у Руми положило је у оквиру Соколске Петрове петогодишњице  свечани завет да ће подићи дом, у вечан спомен краљу Александру, а за телесни, духовни, морални, национални и друштвени напредак омладине Руме. Соколи су замолили Градско веће Руме да им поклони једно од својих имања. Градско веће под председништвом националног радника Лазара Јовановића донело је једногласан закључак 23. априла 1937. да соколима додели  градилиште у средини града. Неколико грађана се жалило и  организовало протесне скупштине. Више управне надзорне власти су њихове жалбе одбациле као неумесне. Румски соколи су 3. маја 1939. ударили темеље свом дому, а на освећењу темеља били су 21. маја 1939. Ђуро Чејовић, министар за физичко васпитање народа,  др Јован Радивојевић, бан Дунавске бановине и представници војних и цивилних власти, сокола, месних установа и грађанство. Освећење Дома обављено је 26. новембра 1939. Био је присутан бивши народни посланик среза румског сенатор Димитрије Магарашевић. Савез Сокола представљали су др. Владимир Белајчић и Љубомир Максимовић. Жупу Осек заступао је др. Паја Шумановац,  старешина Соколског друштва Винковци, са којим су дошли бројни представници његовог друштва са соколском фанфаром. Од соколских друштава били су заступљени Београд, Земун Матица, Земун I, Панчево, Шабац, Сремски Карловци, Сремска Митровица, Шид, Инђија и Ириг. Сам чин освећења обавио је викарни епископ Викентије Проданов уз асистенцију неколико свештеника. Толерантни и либерални као и сви соколи румски соколи су желели да се чин освећења обави и по обреду римокатоличке цркве. То није било могуће, јер им је било достављено решење ђаковачке бискупије, по коме римокатоличка црква не може то урадити, ако уједно и која акатоличка црква такође освећује. У говору који је одржао старешина друштва др. Петар Јовић, истакнуто је : „ … Нас не смеју и неће ни једнога часа поколебати у нашем соколском и националном раду тренутне жалосне појаве и тешке прилике у извесним крајевима наше отаџбине, у којима су наша браћа и сестре извргнути погрдама и нападајима, а њихова и соколска имовина оштећивањима и уништавању. Исто тако неће убити наше словенске осећаје и мисли моментална зла судбина браће Словена са севера, јер ми и поред свега тога дубоко верујемо у препород и мисију Словенства. … „А ако – по писму брата Д-ра Лазе Поповића – понеку битку и изгубимо, ми још до сада нисмо побеђени”. А нећемо бити побеђени ако – опет по речима брата Д-ра Лазе Поповића – наш соколски дом буде „ковачница карактера за велике послове, који нас чекају.” (10)

Као пету свеску своје популарне библиотеке за широке народне слојеве Савез Сокола објавио је „Примјере чојства и јунаштва”, војводе и јунака Марка Миљанова. Издањем књиге Савез Сокола је пружио штиво родољубивим слојевима народа. Критичар Јован Скерлић је истакао да је дух књиге Марка Миљанова „раван духу „Горског вијенца”. Књижевно дело Марка Миљанова нашло је признања и код братских словенских народа, а нарочито у Русији и Чешкој, тако да је чешки публициста Холечек, написао читаве свеске о значају Марка Миљанова. Иако су у „Библиотеци српских писаца” у Београду, била објављена целокупна дела Марка Миљанова, са предговором проф. Трифуна Ђукића, по мишљењу у чланку  „Књига над књигама за данашње време” у „Соколском Гласнику” дошла су времена, када су чојство и јунаштво потребнији од зрака и хлеба, и кад је био најважнији задатак да се у омладину и најшире народне слојеве, на непосредан и јефтин начин, у што већем броју, шири књига „Примјери чојства и јунаштва”. У чланку је истакнуто : „Мало је књига у читавој нашој литератури, која би за данашње прилике била прикладнија да се даде у руку сваком Србину, Хрвату и Словенцу, као што је ово дело”. Књига је имала 64 стране уз цену од два динара. Књига је била потребна омладини којој су нарочито у последње време туђом пропагандом  турали у руке туђи узори и туђе идеологије. Књига је имала најпре приказ личности и рада војводе Миљанова, из пера Чедомира Митриновића. На понуде бечког ћесара војвода је одговорио да би за љубав уједињене српске краљевине  „радији био да буде и коњушар, него ли овако да буде књаз”. Својим примерима хтео је војвода да свом народу остави аманет непоколебљивог поштења и одлучности, из које у свима временима,  „а нарочито у последњим тренутцима моћи да црпи снаге и угледа, да буде достојан својих прадедова и слободе коју су му извојштили.” (11)

За време Другог светског рата Савез Сокола био је забрањен од окупатора, али је наставио да ради у илегали. У извештају Обавештајног одељења Команде Београда ЈВуО од 15. новембра 1943.  истицало се да у Београду постоји соколска организација, 2.000 организованих испод 20 година, подељена на реоне и да имају честе састанке. У извештају се истиче: „Ово је једина солидна организована национална организација способна да се стави у покрет за релативно кратко време; њу сачињава омладина високе националне свести, готова за највећу жртву“. На челу ове организације били су: 1) инг. Света Вучковић, шеф службе у Дир. Трамваја и осветљења у Београду; 2) Адвокат Душан Јовановић, чин. Аграрне банке; 3) Милош Роксандић, чин. Општине београдске. Инг. Светомир Вучковић био је проваљен и ухапшен од стране Гестапоа. Био је у логору на Бањици, а затим је послат 5. новембра 1942. године у КЛ Маутхаузен. (12)

После Другог светског рата Предсеништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре. (13) Рато Дугоњић у свом чланку „11 новембар”, оптужио је „Соко” заједно са „Хрватским Орлом”, да је настојао да омладину одгоји у шовинистичком и антидемократском духу. (14) У мраку су све мачке црне. Орлови су били клерикална теловежбена организација која је подржавала Аустрију, а соколи су били либерална организација која се борила за Југославију. Листу „Фискултура” у коме је објављен његов чланак није сметало да у чланку Јозефа Поспеха „Фискултура у Новој Чехословачкој” истакне да се за основно телесно васпитање у тадашњој Чехословачкој бринуо Соко. (15)  Соколски покрет обновио је свој рад 1992.

Соколски покрет настао је пре Првог светског рата у борби за очување националне свести.  После Првог светског рата Соколство је настојало да у свом раду негује ослободилачке традиције српског народа.  Соколи су омладину васпитавали на  примерима националних мученика и јунака. Подизали су споменике, издавали књиге, … . Издали су „Примјере чојства и јунаштва”, војводе и јунака Марка Миљанова.Упозорили су на постојање туђе пропаганде, туђих узора и туђе идеологије. После рата соколи су оптужени од стране комуниста да су заједно са  „Хрватским Орлом” настојали да омладину васпитају у шовинистичком и антидемократском духу. У мраку су све мачке црне. Онемогућивши соколе комунисти су настојали да нове генерације васпитају у свом духу. Соколи су обновили рад деведесетих година 20 века и наставили колико су им средства допуштала свој рад на неговању ослободилачких традиција српског народа.

АУТОР: Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „Југословенски соколски календар 1930”, у Љубљани 1929, стр. 80; Др. М. Драгић, „Соколство на прослави десетогодишњице  пробоја Солунског фронта”, „Соко Душана Силног”, 1928, Год. IV, стр. 176; Милан  Р. Мајсторовић,  „О поштовању умрлих предака”,  „Око соколово“, Београд, 9 октобар 1939, бр.7 и 8, стр.85 ;
2.  „Извештаји за 5 редовну главну скупштину Савеза сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935, стр. XLVII;
3. „Како се развијало соколство“, „Око соколово“, 1937, бр.7,  стр.126-156; „Прослава Церске битке, стр.104; „Прослава 550-годишњице Косовске битке“, стр.105, „Око соколово“, Београд  9 октобар 1939, бр.7 и 8;

4. Милић Р. Мајсторовић, „Међу југословенским звездама”, „Око Соколово”, Београд, 6 јуни 1939, бр. 6, стр. 66-70;

1. Бошко Станишић, „Милош Црњански, фудбалер и спортиста”, Београд 1995, стр. 175-176;
2. Уредништво, „Подизање и откривање споменика на Космају”, „Ратни Поменик”, Београд, маја 1939, бр. 1, стр. 15, 18;
3. Уредништво,  „Ратни Поменик”, Београд, маја 1939, бр. 1, стр. 20;
4. М.Р.М. „Соколска свечаност на Космају”, „Око Соколово”,  9 октобар 1939, бр. 7 и 8, Београд, стр. 98; Милић Р. Мајсторовић, „О поштовању умрлих предака”, „Око Соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр.  7 и 8, стр. 85, 86;
5. К.С. „Са прославе 25-годишњице на Легету-Чеврнтији”, „Ратни Поменик”, Београд, септембар 1939, бр. 6, стр. 1-5;
6. „Службене вести из Жупе”, П. Зидарев, „Освећење соколског Дома у Руми”, „Око соколово”,  Београд, 1 јануара 1940, бр. 1, стр. 12, 13;
7. Н, „Књига над књигама за данашње време”, „Соколски Гласник”, Београд, 21 март 1941, бр. 12, , стр. 2,3;
8. Др Павле Милошевић, „Равногорска омладина у покрету ђенерала Михаиловића 1941-1945“, Крагујевац, 2003, стр. 62–63;

13. „Фискултура и спорт федералне Србије”, „Фискултура”, Београд, 5 маја 1945, бр. 1, стр. 1;

1. Рато Дугоњић, „11 новембар”, „Фискултура”, Београд, 1 новембар 1945, бр. 8, стр. 1;
2. Јозеф Поспех „Фискултура у Новој Чехословачкој”, „Фискултура”, Београд, 5 децембар 1945, бр. 10, стр. 3;