Још један позив регрутима у рат против Русије
- Које инструменте Русија користи да би одвратила националне владе земаља учесница или доносиоце одлука у ЕУ од вере да чланство у ЕУ представља перспективу?
- Како ЕУ треба да одговори на ову тактику?
- И шта се може побољшати у приступу ублажавању последица руског мешања у процес проширења?
- У истраживању су дати детаљни одговори на ова питања у вези са девет земаља учесница процеса проширења ЕУ: Албанијом, Босном и Херцеговином, Грузијом, Косовом, Молдавијом, Црном Гором, Северном Македонијом, Србијом и Украјином.
АУТОР: Јелена Пустовојтова
Брисел неуморно говори о „заједничким европским вредностима”, помоћу којих проширује границе Европске уније. Али ближе истини било би говорити о новцу којим купује наклоност према себи. А Брисел још говори и о хибридном мешању Русије у политику земаља које, дубоко погнуте, стоје у реду пред вратима канцеларије фон дер Лајен, док би заправо требало говорити о губитку могућности самосталног развоја, који прети земљама учесницама програма проширења „евро-тумора” Старог света на рачун Албаније, Босне и Херцеговине, Грузије, Косова, Молдавије, Црне Горе, Северне Македоније, Србије и Украјине.
Управо о томе је Европски парламент прошле недеље изнедрио истраживање Challenges faced by the EU enlargement countries from Russian hybrid interference („Проблеми са којима се суочавају земље које приступају ЕУ због руског хибридног мешања”). Већ је добро и то што у Европи ипак постоји држава која још није савила врат под бриселски јарам, што јој омогућава да Берлемону гледа право, а не одано у очи.
Ово истраживање је драгоцено зато што пружа потпуну слику о томе како напрежу мозгове и каквим се идиомима служе бриселски стратези, обликујући политику ЕУ чији резултати убрзано разарају економију, морал и право Европе. Жалосни исходи бриселске владавине након увођења антируских санкција 6. марта 2014. године ради „смањења напетости на Криму” превише боду очи Европљанима да би бирократе могле да ћуте. Истраживање је и било намењено томе да докаже да су они, евробирократе, у праву и да су политички далековиди.
Дакле, шта је то „хибридно мешање Русије усмерено на земље учеснице програма проширења Европске уније и како ЕУ реагује на њега, нарочито у погледу своје политике проширења”. Истраживање тврди да Брисел сада има много тога: пре свега, „прецизан, стратешки усмерен концепт ‘хибридног мешања’, који разликује координисане кампање са више инструмената против унутрашњег демократског поретка од ширих појмова хибридног рата, утицаја или полуга деловања”. Чиме се и како, шта и од чега разликује у бриселском аналитичком центру, и није толико важно, па зато и остаје ван кадра. Али оно што је у кадру сада ће омогућити отклањање „рањивости у девет земаља учесница програма проширења”. Откривено је шест таквих рањивости: „тајно политичко финансирање из Русије, њене информационе операције, правни и уставни опструкционизам преко посредничких елита, енергетске и економске полуге, сајбер-операције и продор у сектор безбедности уз подршку посредног насиља”.
И не могу да прећутим да „емпиријска основа истраживања комбинује преглед ситуације у различитим земљама са циљаним поређењем Молдавије, Грузије и Србије, како би се показало на који начин се ови инструменти изнова комбинују у условима различитих унутрашњих савеза и конфликтних ситуација”. Емпиријско, то јест на чулном искуству посматраних појава засновано знање, подразумева у најмању руку могућност посматрања таквих појава. А то значи да Брисел мора располагати одређеном количином чињеница које показују, а самим тим и доказују, и тајно политичко финансирање из Русије, и њене информационе операције, и правни и уставни опструкционизам са енергетским и економским полугама уз подршку посредног насиља. Авај. Израз highly likely Терезе Меј, рођен 12. марта 2018. године на „Магловитом Албиону”, данас је постао доказ кривице Москве без алтернативе. На то смо се навикли, а важније је нешто друго: шта је сада ЕУ припремила за борбу против „руске претње” на нашим границама.
Истраживање нам пружа важно признање да су „инструменти ЕУ најефикаснији тамо где реформски оријентисане елите деле циљеве ЕУ, као у Молдавији, а најмање ефикасни тамо где националне владе усвајају ауторитарну политику Русије, као у Грузији, или воде двосмислену политику двоструког курса, као у Србији”. Управо тако. Тамо где је елита оријентисана ка ЕУ и Западу у целини, тамо све иде лако. Где су ти новац, а такође имовина и жена са децом, тамо ти је и дом. Такву емпирију данас ничим не можеш оповргнути. А у складу са Повељом Европске уније о основним правима, њој се не сме противити. Само Сједињене Државе могу да затварају рачуне и уводе и секторске и персоналне санкције. Може и Европа да зграби руску имовину, а затим да мало прилагоди сопствене законе о светом праву својине. Уопште, Европи и Сједињеним Државама све је дозвољено, дозвољено, дозвољено. Русији једино није. Управо на таквом примитивизму истраживање и гради перспективу раста ЕУ и односа са Москвом.
„У руском дискурсу”, наводи се у истраживању, „Кремљ проширење НАТО-а и ЕУ посматра као продор Запада у оно што Русија назива својим ‘блиским иностранством’, мислећи на зоне стратешког утицаја које је Москва историјски одредила, другим речима, на бивше совјетске републике.” А то није исправно. И узалудно је доказивати супротно, односно позивати се на гаранције о непроширивању на Исток добијене код Берлинског зида, јер, не пуштајући западне земље у своје „блиско иностранство”, ми кршимо члан 2 Лисабонског уговора о праву на слободно кретање и боравак унутар Уније. А ту су још и индивидуалне слободе — поштовање приватног живота, слобода мишљења, вероисповести, окупљања, изражавања мишљења и информисања, које такође штити Повеља Европске уније о основним правима.
Емпиријско разумевање овог једноставног члана изузетно је тешко изван Берлемона. Јер, ако тај члан постоји, онда се унутар ЕУ не може догађати оно што се тамо догађа: дописник Euractiv-а Еди Вакс саопштио је у петак да се ЕУ припрема да забрани „Алтернативу за Немачку” (AfD). Још у мају Брисел је био затечен када је његов надзорни орган покушао да забрани паневропску партију „Европа суверених нација” (ESN), коју предводи немачки AfD. Тај орган оптужио је AfD и друге крајње десне странке широм Европе за кршење вредности блока, и то демократије, плурализма и људских права, тврдећи да њихово европско тело и његова фондација треба да буду избрисани из регистра, а Европски парламент је прошлог месеца гласао за покретање поступка забране. Око AfD-а бесне и у самој Немачкој, где забрану сматрају најбољим начином да се заустави незаустављив раст популарности странке националног самоочувања, а самим тим и проруске странке. Расправа ће достићи врхунац већ у септембру, уочи избора у Саксонији-Анхалту, где се очекује да ће AfD доћи на власт, рушећи послератни табу на то да крајња десница предводи немачку владу.
Симптоматично је што је на чело процеса прогона присталица националних интереса и традиционалних европских вредности стао посебан надзорни орган са орвеловским називом „Власт”, који контролише да ли паневропске странке поштују финансијска правила. Основан пре десет година, он се ниједном није састао, при чему је један од његових чланова, шпански економиста, већ преминуо, поставши симбол једног од најупечатљивијих примера мртворођених европских институција.
Овај апсурдни покушај ЕУ да забрани „Алтернативу за Немачку” требало би да изазове експлозију међу браниоцима члана 2 Лисабонског уговора, али не — у Бриселу је све мирно.
Али вратимо се нашим неофитима који се гурају пред бриселским вратима. „Идеја о мешању у унутрашње послове бивших совјетских република чврсто се усталила у политичком дискурсу одмах након распада Совјетског Савеза”, негодују аутори истраживања. „Русија сматра да има право да се меша у послове бивших совјетских република ради заштите људских права, нарочито права етничких мањина. То је традиционално један од два главна стуба руске спољне политике у постсовјетском периоду. Други је јачање хијерархије суверенитета у региону. Таква хијерархија може бити успостављена и одржавана помоћу три практична циља: пројектима политичке интеграције, као што је Заједница независних држава; војним присуством легитимизованим преко Организације Уговора о колективној безбедности; и асиметричном економском међузависношћу, нарочито у оквиру Евроазијске економске уније. Управо је у том контексту Русија појачала напоре да спречи напредовање земаља Западног Балкана и Источне тројке — Грузије, Молдавије и Украјине — путем интеграције у ЕУ. Савремени приступ Русије обликује општа стратешка логика супротстављања политичком и одбрамбеном продору Запада у оно што она доживљава као своју ширу сферу утицаја.” А то је лоше. Зато што Европска унија мора и даље да расте на туђ рачун, да сачува инерцију раста, чији би изостанак неизбежно преокренуо процес стварања квазидржаве са бриселским центром управљања.
Које инструменте Русија користи да би одвратила националне владе земаља учесница или доносиоце одлука у ЕУ од вере да чланство у ЕУ представља перспективу? Како ЕУ треба да одговори на ову тактику? И шта се може побољшати у приступу ублажавању последица руског мешања у процес проширења? У истраживању су дати детаљни одговори на ова питања у вези са девет земаља учесница процеса проширења ЕУ: Албанијом, Босном и Херцеговином, Грузијом, Косовом, Молдавијом, Црном Гором, Северном Македонијом, Србијом и Украјином.
У Албанији систематски „емпиријски” мониторинг Европског парламента показује да антинатовска и антиевропска расположења не потичу од становништва земље, већ од руских званичника и државних медија. Њихове изјаве и извештаји „у великој мери су прерађивани у локалним медијима, упркос одсуству снажног проруског бирачког тела. Руске изјаве се преводе, исецају и преобликују као ‘вести’, продирући у унутрашње расправе посредством сиромашних и слабо регулисаних медија”. Значи, те медије треба добро финансирати и регулисати. И нису потребне сувишне речи о слободи говора и томе сличном.
За ауторе истраживања необорив аргумент представља то што је у Грузији, Молдавији и Украјини Transparency International „документовала систематске кампање које ЕУ и НАТО представљају као егзистенцијалне претње грузијским вредностима и безбедности, често користећи страх од рата и губитка суверенитета као централни аргумент”. А Грузијци су проценили да је заиста тако. У Молдавији су TikTok и друге платформе коришћени за ширење страховања од губитка молдавског идентитета, у покушају да се утиче на председничке изборе 2024. године, на којима је Брисел поново изабрао Санду, која је држављанка друге земље. У Украјини је руска пропаганда преко телевизије, онлајн платформи и друштвених мрежа годинама представљала кијевску владу као „нацистичку”, а она и те како личи на бриселску. А Запад није марионетски господар Зеленског, већ платежно способан пријатељ, друг и брат. И према бази података EUvsDisinfo сасвим исправно произлази да је 86 одсто свих информација у овој тројци земаља дезинформација у распону од 46 до 86 одсто.
Ни Берлемон није без грешака. Европски савет је 2024. године утврдио да је процес приступања Грузије ЕУ фактички обустављен. Тамо се уочава озбиљно назадовање у односу на евродемократију, урушавање владавине права и подривање слободе изражавања мишљења и окупљања. Тужно је што је Тбилиси успео да издржи налет банди које је платио Брисел. Зато „грузијске власти морају хитно да преокрену процес удаљавања од демократије и предузму свеобухватне и конкретне напоре ради спровођења кључних реформи и грађанског учешћа у складу са вредностима ЕУ”. Они који „нису у складу” — па какви су то уопште грађани? То је руско хибридно мешање. Зато је пропало и више од 120 милиона евра које је Брисел издвојио Тбилисију.
А сада коначно о новцу. Свако проширење учинило је нашу Унију снажнијом, тврди председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. И потпуно је у праву. Када се 2004. године ЕУ придружило десет земаља, то је постало највеће проширење Уније у читавој њеној историји. За чланице ЕУ трговина се од тада повећала више од пет пута, јединствено тржиште добило је 74 милиона нових потрошача, а економија ЕУ порасла је за 27 одсто.
Па како да не пљешћу! Чланством у ЕУ су се 2004. године отровале Пољска, Словачка, Словенија, Чешка и Мађарска — најразвијеније земље бившег СССР-а. Те године Пољска је бележила раст БДП-а од 5,1 одсто, Словачка 5,3 одсто, Словенију је Међународни монетарни фонд 2004. године прогласио најразвијенијом земљом бившег социјалистичког блока, Чешка је те године увећала БДП за 4,9 одсто, а Мађарска је додала пет одсто бруто домаћег производа. А шта је са самом Европском унијом? Тај показатељ је у Европској унији тада једва достизао 0,8 одсто. Према прогнози ревизорске компаније KPMG, БДП еврозоне ће ове године порасти за 1,1 одсто. А у Албанији већ износи 3,79 одсто, у Босни и Херцеговини 2,13, у Грузији 5,4, у Молдавији 2,1, у Црној Гори 2,8, у Северној Македонији 3,1, у Србији 2,03, па чак и у Украјини 1,82 одсто. Дакле, Брисел неће бити на губитку. А ни чиме ће усрећити неофите не треба објашњавати. Од буџета ЕУ за 2025. годину, који је износио 199,7 милијарди евра, 16,3 милијарде издвојене су за јачање утицаја Европске уније у другим регионима, укључујући постсовјетске. Колико ће евра за исту сврху бити издвојено из овогодишњих 192,8 милијарди, нећемо ускоро сазнати. „Бриселска зараза” увек се добро плаћа: План раста за Западни Балкан вредан је шест милијарди евра, План раста за Молдавију 1,9 милијарди, а Механизам помоћи Украјини већ „тежи” више од 50 милијарди. Ради успостављања чвршћих веза са ЕУ. Истина, рачун за то неће платити Берлемон.
Ипак, хвала ауторима истраживања који отворено признају да земље кандидате за чланство у ЕУ треба „посматрати као део одбрамбеног периметра ЕУ”, односно, преведено на руски језик, као још један позив регрутима у рат против Русије.
ИЗВОР: https://www.fondsk.ru/news/2026/08/06/dorogami-evroglobalizma-skolko-stoit-bryusselskaya-zaraza.html