Словенски корени речи Кладово одржани су и у топонимима Кладоруп у Бугарској, Кладње у Хрватској, Кладањ у Босни, Кладурово у ђердапском залеђу, Кладово у Русији, североисточно од Москве, истоимено село и река у регији Темишвара, Румунија, затим Кладово у Републици Бујратији- Баргузински рејон, познато по пећинским цртежима из четвртог миленијума п.н.е, Кладово у предграђу Берлина, некадашње обитавалиште Лужичких Срба.
Подручје данашњег српског Кладова, због изузетно значајне позиције контролног пункта за најосетљивији део дунавског пловног пута, столећима је предмет посебног интересовања држава којима је ширење или јачање граница власти условљено присуством на овом тлу. Снажно сведочанство похрањено је у натпису на овдашњој античкој грађевини: “Императори цезари Гај Валерије Аурелије Диоклецијан и Марко Аурелије Валерије Максимијан одани боговима и непобедиви августи срећне руке Флавије Валерије Констанције и Галерије Валерије Максимијан цењени цезари и велики победници над Германима и Сарматима подигоше тврђаву као вечиту заштиту државе у будућности“.
Знамо да је племе Северјани- Северини насељавало подручје око Тамиша и Кладову оближње Черне, а један од миграционих праваца Северјана током VII века управо је водио са подручја данашње Румуније у унутрашњост Балкана. Кладово као и суседна Кладушница за своје име могли би благодарити околности да се ради о идеалним локацијама за истовар терета, његово ускладиштење, сортирање и најзад претовар у велике бродове способне за пловидбу ка Црном мору. У супротним ситуацијама, када би трговачки пут водио узводно, Кладово је одредиште за претовар на мала пловила ради лакшег савладавања ђердапских пловидбених препрека у виду брзака, вирова, теснаца, речних стена и спрудова. У руском језику “кладоваја“- смочница, остава, спремиште, “клад“- пртљаг, терет, као и у српском “склад“, “складиште“ термини су изведени из заједничког корена, изворне старословенске речи “класти“, “кладати“- стављати, полагати, налагати, метати, што нас води и до термина “клас“- израђати. Други сегмент овог израза, у смислу стасавања, важећи за зидање, што чини савремено значење руске речи “кладка“, асоцира и на постојање неке старије грађевине на тлу средњЕвековног Кладова, у чему, како је претходно показано, ово подручје не оскудева.
Речник српскохрватског књижевног или народног језика /САНУ, књига 9, Београд 1975/, садржи следеће одреднице о појму “клад“’:
-1) клисато парче гвожђа или тврда дрвета помоћу чега се секиром пањеви разбијају (Банат, Змај 4);
-2) велики камен међаш- ако су пасике једна уз другу, кад се сије озимица, онда су по мејашу метнуте по три четири стине уза сву пасику, а то се зове навале (у Костању кажу кладови) (Пољица, Иван, Ф. ЗНЖ 9, 311;
– 3) закопано, сакривено благо (Шул.6, 1140; РЈА; Парч.1; Бак.1)
-4) давање, остављање нечега на чување (Бак,1;Р-К2)
-5) оно што је дато на чување (И.)
-6 просторија у којој се држе намирнице и ствари, остава (И.)
-6) склониште, скровиште, заклон- Недјељом би…дошао силан свијет на литургију, па се пред црквом…и у сваком кладу, све шаренило од црвених, бијелих и модрих боја (Шим.6, 120);
“Клада“ има забележена значења:
-1) иметак, благо- Кад’ е Српско погинуло царство/ Три сте Српске кладе заузели/Алаибариак славнога Лазара/ И одежду светога Јована,/ Златну шлику Деспота Ђурђа (НП Чојк, 32), Кладе су ти у земљу татарску,/ У онога Татарскога Хана; /Хан е Србске заузео кладе (И.). (РЈА).
-2) одсечен, неотесан комад стабла, балван, трупац, пањ, цепаница…
-3) лењ, глуп, неотесан човек, глупак, простак; ленштина. ..Ти си… једна клада, један буздован (Вас.Д.2,110)…
-4) направа (обично дрвена) за окивање, спутавање ногу и руку, кврге… Што се кладе тиче, то (се)…она састојала… из двију комада дрва (клада) али са рупама гдје су ноге осуђеника метали (Богиш.3, 572)….
-5) коларска тезга, струг- У коларници се зове клада проста направа од четири коца пободена у земљу преко којих су закуцане две јаке даске…Између… ваљчићи намести се главчина на којој се намештају палци. На клади се и гобеље тешу (Вучитрн, Ел.Г.1)…
-6) дрвена кочница на задњим точковима у кола- Клада за кочницу (је) оно дрво испред задњих точкова којим се притежу ови точкови при кочењу кола (Вуков, А.2)…
-7) бадањ- Погодили кладе воденичне за 400 гроша (ПШМ,187)
-8) издубено дрво на које се ослања воденица- У Бадовинцима су дринке (воденице) биле постављене на три “копане“ кладе, велика и дугачка “копана“ чамца (Дробњ,3,14)
-9) део ткачког стана, разбоја- Дијелови су стана: двије кладе, клупа, било, два вратила, брдо, чунак…и сукало (Меснер- Споршић А, ЗНЖ 28/1, 207)
-10) врста сплава- Кад их је он упитао како ће прећи Дрину, одговорили су му: “На кладама“ (Дробњ,5, 24)
Други назив насеобине- Новиград тј. Neograd забележен је 1396.г, 18. августа у повељама издатим од стране угарског краља Жигмунда приликом његовог крсташког похода на Никопољ исте године, као и 1419. године, 26. октобра, у акту Жигмундовом, где Новиград лоцира уз Гвоздена врата у Бугарској. Овај термин употребљаван је у историјским документима XIV– XVIII века од стране католичких емисара и хроничара или од угарских и аустриjских великаша. И бискуп- царски изасланик у Цариграду Антонио Вранчић 1576. године описујући Ђердап бележи да се налази између Голупца и града “који се негда звао Кладово а тада Нови Град“. Кладовска област постала је делом Османског царства након Никопољске битке 1396. године, у којој је пропаст доживео покушај угарског владара Жигмунда да крсташким походом, уз садејство Француске и Византије, зада одлучни ударац Бајазитовој војсци, потпомогнутој од српског деспота Стефана Лазаревића.Тада је Видин, будући османски ратни плен, добио статус санџака, у оквиру којег ће се 1483.г. наћи и војнуци- војници и сељаци “неверници“- хришћански припадници турског војног сталежа насељени у атару данашњег Кладова. Били су то слободни сељаци сврстани у ред “носиоци копаља“ са одређеним војним обавезама, подређени десетарима на нижем и лагаторима на вишем организационим нивоу. Коначним ослобађањем од османског присуства 1867, овај крај успева да веома брзо реафирмише виталну позицију са аспекта српских националних интереса, што ће га изнова, периодично, излагати пошастима разарања током следујућих ратова, али и изазовима модернизације, великих подухвата из сфера организованог криминала… Помињање његовог имена у књижевности и узимање његових кулиса за сценографију мноштва игроказа, још су једно сведочанство неисцрпне привлачности којом зрачи , како “за речи“, тако и “за дела“.
Нарочиту позорност писаца, ратника и пустолова Кладово је изазивало својим “местом под сунцем“- на Дунаву, уз границе османског и аустријског царства, крајња тачка ђердапске регије, са речним путем пуним вододелница, стеновитих препрека, вирова, брзака, што централну Европу води у окриље Оријента. До успостављања мреже речних канала 1890-96 требало је товаре са лађа премештати у барке, похранити их на обали, наћи помоћну вучу, по правилу воловским запрегама, неретко снагом робова или најамника.
Жудња за овладавањем “симфонијом у камену“, изнедрила је овде разговетне знамене цивилизацијског успона, попут античких канала и мостова, тврђава Дијана, Елизабет, Каролина, Фетислам, Сипског канала из 19 века, моћне бране и преводницу- достигнућа савременог инжењерства…
Кладовом је често трговано, сачувана је и једна признаница стара 200 година- доказ о плаћеној цени за “продато Кладово“, ништа ређе војевано. У својству границе, било је и једро наде обиљу страдалника са обеју страна реке, подједнако привлачно за кријумчаре, некада под заштитом државе (снабдевање српске војске оружјем 1862 или спас под теретом међународних санкција, захваљујући илегалном трансферу енергената), непрозирне интересне групе или јединке којима је нагон за превладавањем беде једино животно сидро.
Као таква, ова средина одавно је задобила глас “чистилишта за губитнике“, захваљујући “надвременској“ казнионици чији су овоземаљски заточеници гроф Ђорђе Бранковић, Никола Пашић, Стојан Протић и још море неименованих сапатника. Отуд “Хазарски речник“ препознаје Кладово као кључни топоним изветрелог царства, народни јунак Стојан Буљубаша управо ту спознаје погубност вере у људе, а В.Јовановић Марамбо га у једној новели види као последњу станицу на путу безнађа. Отуд и ослонац у размишљању да и само име места може имати трага, колико у словенском термину за међни камен, гранични белег, толико и у одредници за “складиште“, “оставу“, коначно и у направи за утамничење људи- “клада“.
Као да му је предодређено да симболизује вишезначност, Кладово је и реликт келтске речи за гробља, будући буквално засејано вечним људским стаништима стасавалим овде стотинама година, као уосталом и импозантне грађевине за чији значај су веза стари словенски термини “класти“, “кладати“, руски “кладка“- стављати, полагати, метати, уједно израз за “стасавање“ у смислу зидања… У овом последњем случају, посматрано кроз присуство остатака култова прастарих божанстава плодности, термин кладово чува у себи и синониме за клијање, раст…рађање.
Културна историја на граничним подручјима простирања једног етницитета или државе углавном је предодређена ратовима, настојањима за превладавањем сиромаштва, вишеструким миграцијама, породичним, саобраћајним, трговинским везама заједница лоцираних, у случају подунавског Кладова, на обалама велике реке и залеђу, иначе издашним у привредним потенцијалима- рудно и водно благо, шуме, путеви…
…Следећи речи Јудит Шалго смели бисмо закључити да је овај град џиновски брод, насукан на обалу велике реке; његове машине даноноћно раде пуном паром, са обале непрекидно налећу нови путници, пристижу нови товари, по палуби се ковитла и по буџацима таложи песак са околних брда, једнако се нешто прави, поправља и руши, али брод никако да крене. А ја маштам о пловидби…
…Гвоздене завесе, бодљикаве жице, ватрене линије које су доскора делиле Исток од Запада, биле су непробојне али вештачке границе на једном природно неразграниченом подручју: исток и запад су астрономска фикција, исполитизована астрономија, то су полови наше дезоријентисаности и страха. Граница између севера и југа, напротив, није дело људских руку, већ планетарна чињеница, производ космичке промисли коју само Промисао (промишљање) може да поништи. Почнимо, дакле, да мислимо. Можда ћемо једнога дана постићи оно што већ чине птице селице, гуштери са Галапагоса, снежни облаци над Килиманџаром, муње између два пола и воде сва три океана.
