Пуковник Иван-Џина Глигоријевић (1923. Сиколе-1977. Сиколе, Неготин), борац партизанског покрета отпора, учествујући у војним операцијама против окупатора почев од првих дана устанка, био је припадник Девете бригаде 23. дивизије НОВЈ, командант трећег батаљона. Крајем 1943.г. налазио се у саставу Зајечарског партизанског одреда. Носилац је многих ратних и мирнодопских одликовања. Доктро историјских наука, писац неколико књига (“Смрт једног рађа стотину нових- хроника тимочког батаљона НОВЈ“ Београд 1961, “Партизански одреди источне Србије 1941-44“ 1969, “Девета српска ударна бригада“ 1970.) и историографских радова на тему отпора окупацији.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
https://www.kupindo.com/Strucna-literatura/78335133_DEVETA-SRPSKA-BRIGADA-Spomen-knjiga
Разочаран у “тековине револуције,,, пуковник Глигоријевић у писму адресираном 17.12.1975.г. књижевнику Љубиши Рајковићу Кожељцу, износи запажања: “Иначе, на одбрану дисертације сам морао чекати скоро годину дана, па сам једног момента посумњао да су политиканти, на челу са Живаном Васиљевићем, и овде умешали прсте. Мој ментор је био врло индолентан, да сам му почео свакодневно досађивати док, најзад, 27.марта 1975. Није заказао одбрану… После одбране на промоцију сам морао да чекам све до 19.новембра 1975, којој нисам ни присуствовао, јер сам баш тада лежао у болници у Љубљани… Дабоме, сада је основна тешкоћа како штампати дисертацију, јер сваки издавач условљава новчана средства, а ја сам наишао на отпор где год сам покушао да до њих дођем. Пре свега сам се оријентисао на привредне организације, а оне, по неком друштвеном договору, морају такве захтеве износити политичким активима над којима је шапа Живана Васиљевића, најпакоснијег човека Србије.“
Глигоријевић даље пријатеља саветује : “Имам утисак да си у стваралачком раду постао сваштар. О томе сведочи и она дивна поезија коју “гарнираш“ портретима у прози.. Где одступаш од историјских чињеница, јер си на то приморан и од средине у којој живиш и због прилика које нас подједнако притишћу. Ако би и требало прихватити прозу овог домена, онда би ти најјачи био са Афанасијем Стојановићем, Неготинцем, јер ти ту политиканти не би могли оно што могу за измиšљени мит о Стевану Ђорђевићу, који је велики само зато што је био Ром,а још више што су и Дорбивоје Радосављевић и Живан васиљевић ромског порекла, па су из таквих емоција и форсирали команданта Новака“ (Рајковић Кожељац, књига преписке “Поштовани Рајковићу“ 2017, с.79-80).
У доба окупације Стеван Ђорђевић Новак (1919.Радичевац, Књажевац-1943.Доња Бела Река, Бор) борио се у Књажевачко-бољевачком партизанском одреду. Како бележи википедија позивом на монографију “народни хероји Југославије“,, у акцији на Сокобању, октобра 1941. године, Стева је био најзаслужнији за заробљавање 37 четника; Крајем октобра у сукобу с недићевцима, у селу Стогазовац, рањен је у руку, али је и поред тога успео да избегне заробљавање. Године 1943. због последица рањавања, враћен је у позадину, на политички рад.Погинуо је 10. јула 1943. године код села Доња Бела Река, код Бора. Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 27. новембра 1953. године, проглашен је за народног хероја. Друштво за културу и просвету Рома у Бору као и једна гранична караула носе његово име. Аутор споменика у његову частје архитекта Радосав Радовић.
Добривоје Радосављевић Боби (1915.Књажевац-1984.Београд) проглашен је на народног хероја 6.јуна 1953. Википедија о њему бележи: ‘’На почетку оружаног устанка, јула 1941. године, радио је као инструктор Покрајинског комитета КПЈ за Србију, на организовању првих партизанских одреда у Тимочкој крајини, а средином 1942. године одлази за инструктора Централног комитета КПЈ у Македонију, где је остао до краја рата; Женио се два пута. Најпре са Веселинком Малинском, пратитељком Јосипа Броза Тита на ослобођену територију 1941. године, партизанком и друштвено-политичком радницом из Македоније. Његова друга супруга била је Неда Божиновић.’’
Основна школа у Зајечару носи име “Љубица Радосављвеић Нада“, са појашњењем на званичној страници да је 1940.г. била удата за Добривоја Радосављвеића Бобија, учествовала је у акцијама и борбама у Тимочкој крајини, но њен организам није издржао напоре и умире у београдској болници априла 1943.г.
Проглашена је за народног хероја 5.јула 1951.г.
Једна друга школа /Основна школа Љубица Јовановић Радосављевић“ Подвршка, Кладово/ садржи нешто другачије податке о супруги Добривоја Радосављевића Бобија: Од септембра 1937. до јула 1940. као учитељица је у Подвршкој радила Љубица Јовановић (1915-1943). Ова млада учитељица, по којој ће касније школа понети име, оставила је велики траг у животу школе, али и у животу самог села. Била је омиљена међу ученицима, а нарочито се истицао њен еманципаторски рад на описмењавању и просвећивању жена. Након удаје за Добривоја Радосављевића, Љубица је добила премештај у село Слатина код Бора. У октобру 1941. године, заједно са мужем, придружила се Бољевачком партизанском одреду и као илегалка је умрла 1943. године. Дан њеног рођења, 29. април, слави се као Дан школе.
У трећем случају, везано за име основне школе “Вера Радосављевић Нада“ у Неготину, школска монографија из пера Сање Илић и Јелене Радивојевић садржи информације: “Вера Радосављевић Нада (1922-1943) била је члан омладинске организације, активиста народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. По њој Oсновна школа ,,Вера Радосављевић“ у Неготину носи назив. Вера је рођена 22. септембра 1922. године у Бруснику код Зајечара. Потиче из учитељске породице. Отац јој се звао Живојин, а браћа Никола и Бора. Године 1932. њен отац службено са породицом прелази у Скопље….
Марта 1943. године дошло је до распадања СКОЈ-а у Неготину. Вера успева да са братом Николом оде у одред. Била је одређена да ради као позадинац на задацима организовања АФЖ. Извршавајући задатак бива ухваћена 15. јуна 1943. године у селу Трнавац. Пошто ништа није признала и никог није одала бива пребачена у Гестапо у Зајечару. Мучили су је и тукли. У логору смрти у Зајечару била је до 8. септембра. Иако је била испребијана и полумртва, певала је на путу ка Краљевици где је била стрељана 10. септембра 1943. године. Указом Президијума Народне скупштине ФНРЈ проглашена је за народног хероја 5. јула 1951. године“ (стр.6.)
Поратну каријеру Добривоја Радосављевића Бобија обележила је његова улога на Брионском пленуму, у свргавању Александра Ранковића. О пленуму Момчило Ђорговић цитира стенографске белешке (београдски “Данас“ 25.7.2013):
“Јавља се за реч Добривоје Радосављевић Боби, председник ЦК СК Србије, народни херој, 51 година.
БОБИ: Ранковић је годинама настојао да буде принципијелан, али у последње време више није. Пропуштао је крупне ствари!
РАНКОВИЋ: (Скрушено.) Не сносим никакву другу одговорност, сем моралне. Требало је да покажем више будности, као некада…
БОБИ: (Енергично.) А не! Не може то тако! Не може он нама овде да хвали службу, као тек ту и тамо је било пропуста, а да истовремено прихвата и извештај наше Комисије. Не може то тако! Мора јасно Ранковић да се изјасни – да ли смо ми и Комисија у праву или он?!
РАНКОВИЋ: (Скрушено.) Прихватам извештај Комисије и све што је друг Тито рекао!
БОБИ: (Енергично.) Живимо у неприродном стању. Ранковић мисли да не треба да дође пред Комисију…
РАНКОВИЋ: Али ја сам тражио да идем пред Комисију…
БОБИ: (Наставља као да га није чуо.) … а ми у Комисији смо мислили да га не треба звати. Наводно ће он то да сврши са другом Титом. Не може то тако! Не може ову ствар он да сврши са другом Титом! Тито може да га прими на разговор то је његово право, али Ранковић има да одговара (Наглашава сваку реч.) Овде, нама, Це-Ка, а не само другу Титу!…
…Устаје Радосављевић Боби.
БОБИ: (Обраћа се Ранковићу.) Ако смо, друже Ранковићу, нешто грешили, онда смо грешили што смо годинама везивали Партију и Службу безбедности. У Србији се преко Службе безбедности сазнаје шта се догађа у Словенији, а Словенија такође преко Службе безбедности сазнаје шта се догађа у Србији. Руководиоци међусобно не комуницирају, нити проверавају добијене информације.
Пауза.
Знате шта, другови, те поделе нас уводе у национализам. Ја сам другу Марку саопштавао о појавама национализма у Србији. Он ме је пажљиво слушао и рекао ми: има то и код других. Ја сам му рекао: друже Марко, ја сад говорим о Србији, а то код других нека расправљају југословенске институције. Од тада друг Марко нити ме је звао, нити ми је прилазио.
Пауза.
Ми смо били блиски сарадници. Друг Марко ми је кад сам био болестан посвећивао пажњу. Али, ово сада су чињенице. И ту почињу грешке друга Марка… постајао је све беспринципијелнији…“
ЖИВЕО ЖИВОТ ДРУГ ЖИВАН
Живан Васиљевић, кога Иван Глигоријевић апострофира у своме писму као “најпакоснијег човека Србије“, много година доцније освануо је у тексту неоградског “Блица“ од 2.12.2013:
“Како је откривено, Васиљевић је као окружни секретар КП децембра 1944. лично хапсио своје комшије који су касније стрељани у освету за убиство његовог оца Радомира, који је страдао јануара 1944. у сукобу са локалним четницима Косте Пећанца.
Стрељани мештани Планинице, нису имали везе са убиством његовог оца и нису били борци ниједне зараћене стране. Међу стрељанима је био и Петар Радојковић (53), у чијој се кући од нациста крила мајка Живана Васиљевића током рата.
– Мог деду је лично ухапсио Живан Васиљевић и одвео га у Зајечар где је убијен. Ни данас не знам где му је гроб. Срео сам Васиљевића и извинио ми се. Рекао ми је: “Није требало то све да се деси. Тачно је да сам одвео тог деду у Зајечар. Нисам само ја крив што је убијен” – прича за “Блиц” Видоје Радојковић (71), унук убијеног Петра.
Он каже и да му је убица деде захвалио што су прихватили да крију његову мајку.
– Живан ми је захвалио и рекао како му је мајка казала да се крила код нас и како је мене чувала четири месеца. Деда није крио само његову мајку већ и многе партизане и њихове породице – каже Радојковић.“
А ПУКОВНИК ГЛИГОРИЈЕВИЋ?
-Погинуо несрећним случајем 13.9.1977. о чему је београдска “Борба“ са дводневним закашњењем објавила кратку вест на дну седме стране:
Погинуо Иван ‘Џина – Глигоријевић. Др Иван-Џина Глигоријевић пуковник ЈНА у пензији носилац “Партизанске споменице 1941“ погинуо је прекјуче у саобраћајној несрећи код родног села Сиколе, код Неготина. Иван Џина Глигоријевић рођен је 1923. године у селу Сиколе. За време рата био је борац и руководилац Крајинског партизанског одреда, Зајечареког партизанског одреда „Брковић Црни“ и 9. српске ударне бригаде 23. дивизије НОВЈ. Носилац је многих ратних и мирнодопских одликовања. ..(Танјуг)