- Теорија еволуције иначе није ушла тако само у антропологију, него у све живо могуће, тако да су је савремени Вавилоњани претворили у нову Вавилонску кулу, идол којему се све мора поклонити.
- Међутим, са појавом школе примитивног монотеизма, посебно са Андрејом Лангом и Вилхелмом Шмитов, антропологија заснована на Теорији еволуције је тотално побијена и постало је научно доказана чињеница да је монотеизам био прва религија човечанства. А у управо је то било древно веровање у самог хришћанског Бога, творца неба и земља и свега видљивог и невидљивог, без почетка и без краја, Алфа и Омега, почетак и крај.
- Међутим, ова чињеница је посебно непозната данас, јер у интелектуалним и академским круговима је још на снази савремена Вавилонска кула тј. Теорија еволуције.
Деца Селкнам племена, истребљеног монотеистичког народа из Тијера дел Фуегa, јужна Аргентина
1. Увод
Монотеизам је најстарија религија на свету. Овако сматрају они који верују у Библију.[1]
Заиста је тако и то је утврђено и доказано антрополошким и другим истраживањима. Тако да је наука[2] заиста утврдила истинитост свега тога.
Чињеницу монотеизма као најстарије религије је у потпуности била утврдила школа антропологије и етнологије позната као Urmonotheismus[3] tј. „примитивни монотеизам“.
Школа је настала крајем 19. века и у њој су истакнути представници били етнолог Вилхелм Шмит (1868-1954), познат по делу „Порекло идеје Бога“ („Der Ursprung der Gottesidee“) у 12 књига (1912-1955) и атрополог Андреј Ланг (1844-1912), познат по револуционарном делу „Настанак религије“ („Making of Religion“) из 1898. године.[4]
-
Хришћански свет и историја религија
У хришћанском свету се одувек сматрало да је веровање у хришћанског Бога била прва и најстарија религија човечанства те је потом дошло до кварења рeлигије и потом настанак свих осталих религија света. Као што апостол Павле пише следеће у првој глави посланице Римљанима следеће, објашњавајући кварење на пољу религија. „Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамње неразумно срце њихово; Говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца. Зато их предаде Бог у жељама њихових срца у нечистоту, да се бешчасте телеса њихова међу њима самима; Који заменише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин. Зато их предаде Бог у срамне страсти. …“[5] (Рим, 1:21-26).
Као што видимо, како пише апостол Павле за историју религија, народ познавши Бога, није га прославио као Бога, нити Му захвалио, него је заменио обожавање Бога, обожавањем људи и животиња.
Тако је и настао анимизам, обожавање предака, тотемизам, касније политеизам те филозофски пантеизам. Тако да су из монотеизма настале све остале религије света. Овако се веровало увек у хришћанском свету.
Значи, прво је био монотеизам-обожавање хришћанског Бога те су од те религије настале све остале религије света, тако да се на крају за Бога мање-више у потпуности заборавило. Овако је сматрано и у западном свету све до француског просветитељства у 18. веку, када започиње антихрићанство у Европи те посебно након појаве Теорије еволуције у Енглеској средином 19. века и потом развојем атропологије засноване на Теорији еволуције почевши од Едварда Тејлора и њене примене на историју религија и друштва.
Неки од најпознатијих представника такве теорије настанка и развоја религија су антрополог Едвард Барнет Тејлор (1832-1917), познат по делу (поред осталих) „Примитивна култура“ („Primitive Culture“) из 1871. године и Херберт Спенсер (1820-1903), познати еволуциониста и отац социјалног дарвинизма, а што се ове теме тиче (тј. историје религија) познат по делу „Принципи социологије“ („Principles of Sociology”) из 1876. године.
Настанак народа, разних језика и потом различитих религија и ширење народа по целом свету се у хришћанским цивилизацијама углавном сматрало да започиње са градњом Бабелске куле у древно доба људске историје, након светског потопа. Из тога места и повезаних догађаја започиње кварење што се религија тиче. Тако да је потребно утврдити историчност и истинитост догађаја Бабелске или Вавилонске куле, па потом све остало у вези ове теме.
- Вавилонска кула
„X-seed-4000”, планирана огромна грађевина у Токију, Јапан, слична Вавилонској кули
3.1. Вавилонска кула и Постање
Даље у чланку ћу се бавити Вавилонском кулом и мешањем језика да бих показао како је то заиста био истински догађај и историјски догађај, а не нека фантазијска прича из Библије, како данас верују историчари. То је догађај који је описан међу народима широм света, а не да је нека измишљена ствар, како мисле бројни данашњи историчари и атеисти по свету. Тако да у наставку показујем и доказујем историчност наведеног догађаја.
Прво ћу се бавити описом догађаја у Постању, а затим осталим древним историјским изворима, митолошким записима, фолклором по целом свету у вези догађаја и на крају тумачењу догађаја од стране црквених Отаца.
За почетак крећемо од саме Библије, тј. књиге Постања.
Након светског потопа, по Старом Завету у глави 11. књиге Постања са умножавањем народа долази до поновном кварењу човечанства (после Потопа) и то у доба градње светског центра тј. града[6] Бабела (хеб. בָּבֶל, у бити Вавилона[7], грч. Βαβυλών) и куле тамо. У том случају је то уствари пример светског града (Вавилона) и светске државе са целим народом света окупљеним у једној светској држави (око Вавилона), у којој је по свему судећи владао један човек, тј. светски цар Нимрод (хеб. נִמְרוֹד-Нимрод, грч Νεμβρώδ[8]-Немврод), који „први би силан на Земљи“ (Пост. 10:8). Он је био први цар после Потопа.
У Постању се о њему наводи следеће. „Хус роди и Неврода; а он први би силан на земљи; Беше добар ловац пред Господом; зато се каже: Добар ловац пред Господом као Неврод. А почетак царству његову беше Вавилон и Орех и Ахад и Халани у земљи Сенару.“ (Пост. 10:8-10)[9] Овај превод је од Ђуре Даничића. Бољи би превод био „велики“ (или моћни) ловац пред Господом, уместо „добар“ како је он превео, што боље одговара хебрејској речи „гибор“ (גִּבּוֹר https://biblehub.com/hebrew/1368.htm , грч. γίγας, црксл. исполинъ).
Даље у Постању је у 11. глави је описан сам догађај градње Бабелске куле и града, како следи.
„А беше на целој Земљи један језик и једнаке речи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи сенарској, и населише се онде. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И беху им опеке место камена и смола земљана место креча. После рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по Земљи. А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свих, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо, и да им пометемо језик, да не разумеју један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој Земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер онде помете Господ језик целе Земље, и оданде их расу Господ по свој Земљи.“ (Пост. 11:1-9, исто превод од Даничића)
Град је добио име Вавилон, тј. хебрејски „Бабел“ (како се спомиње у хебрејском Постању (мазоретски текст)), по хебрејској речи „балал“ (хеб. בָּלַל[10], арамејски балбел), што значи „збркати“, „помешати“. У Септуагинти опет град није назван Вавилон, већ „Сигхизис“ (грч. Σύγχυσις, црксл. смешение – мешање) тј. „Збрка“. Разни језици имају сличну реч Бабелу у вези збрке. На пример у енглеском језику има „babble”, што значи „блебетање“, „брбљање“, „збрка“. У латинском има „barbarus“-странац[11], у смислу онај који не говори језиком цивилизованог народа. У нашем језику имамо речи „блебетање“, „брбљање“, „збрка“, „бунцање“ и слично. Блебетање је тада заиста било присутно након мешљања језика, јер нико није могао да разуме језик онога другога. Тако да то сведочи да је то име куле и града некако задржавно међу разним језицима света, јер „брбљање“, „блебетање“ и слично међу разиним језицима управо долази од тога назива „Бабел“.
„Земљана смола“ (коју су користили као цемент), како је превео Ђура Даничић је уствари „битумен“ (што је бољи превод од његовог, хеб. חֵמָר https://biblehub.com/hebrew/2564.htm, врста катрана) или „асфалт“ (https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Asfalt , https://sh.wikipedia.org/wiki/Bitumen), тј. црна угљеноохидратна органска мешавина са беланчевинама, смолом и лигнинима. У прошлости се битумен „користио за поправљање рупа на бродовима и спречавање продора воде у исте“[12]. То је стога био савршен материјал за заштиту од могућег идућег потопа у тадашње доба градње. Управо је то и била једна од сврха кориштења битумена у градњи куле, како и наводи Јосиф Флавије, жидовски историчар из првог века нове ере.
3.2. Вавилонска кула и ванбиблијски записи и митови, Жидови и Грци
Јосиф Флавије (37-100) у својој књизи историје „Јеврејске старине“[13], књига 1., поглавље 4., пише следеће о Нимроду и градњи града и куле.
„То је био Нимрод који их је потакао на такву увреду и презир према Богу. Он је био унук Хама, сина Нојевог, смео човек и велике снаге руку. Он их је уверио да не припишу Богу, да су Његовом заслугом срећни, него да верују да им је њихова властита храброст даровала срећу. Такође је постепено прекројио власт у тиранију, не видећи другог начина да их одвоји од страха Божијега и да их доведе до сталне овисности о његовој моћи. Такође је рекао да ће се осветити Богу ако опет пожели да потопи свет, јер у ту сврху ће изградити кулу превише високу да би вода могла да је потопи те да ће се осветити Богу за уништење њихових предака.
Мноштво је било спремно да изврши намеру Нимрода, сматрајући да је кукавичлук покорити се Богу те су изградили кулу не штедећи ништа труда. Нити бивајући немарни око посла те због мноштва руку запослених у послу је она израсла веома висока, више него што је ико могао очекивати, а дебљина је била јако велика и изузетно је чврсто изграђена, тако да се чинило да висина није толико ни велика. Изграђена је печеном циглом, а цементирана је малтером од битумена, да не би вода могла да продре унутра. Када је Бог видео шта су учинили тако лудо, није одлучио да их уништи у потпуности, јер нису постали мудрији уништењем претходних грешника, него је узроковао метеж међу њима стварајући им различите језике и узрокујући мноштвом ових језика да не могу да разумеју једни друге. Место које су изградили се сада зове Вавилон, због неразумевања језика којег су разумели раније, јер Јевреји под речју Бабел подразумевају збрку. Сибила такође спомиње кулу и збрку језика када каже: „Када су сви људи били једног језика, неки од њих су изградили високу кулу као да би се одатле попели на небо, али су богови послали олују ветра и срушили кулу и дали свакоме од њих особити језик и због тог разлога је град назван Вавилон“ Што се тиче развнице Шинара, земље Вавилона, Хестије спомиње то када каже: „Свештеници су спашени, узели су свете посуде Јупитера Енјалског и дошли до Шинара Вавилона.“
Јосиф Флавије овде пише увелико засигурно на основи тадашњих јеврејских предања о тим догађајима.
Да сумирамо што пише Јосиф. Нимрод је постао владар тиранин и потакао их на градњу куле да би се заштитили од могућег новог Потопа, такође, се побунио против Бога и хтео да Му се освети и убије Га. Направили су огромну кулу у коју захваљујући битумену и вештини градње није уопште могла да продре вода. Затим, Јосиф наводи Сибилину причу (грчке пророчице), која наводи да је кула срушена олујом. Причу надопуњава и грчки историчар Хестије. На тај начин (цитирањем Сибиле и Хестија) Јосиф Флавије доказује да се догађај заиста и десио.
Тада у то време је највероватније и настало веровање у друге богове те је Нимрод себе прогласио богом или је касније засигурно сматрам богом у Вавилону као Вал или Мардук, оснивач Вавилона.
Слично Јосифу Флавију и јеврејски филозоф Филон Александријски (20 ПНЕ – 50 НЕ) je такође истих стајалишта о Нимроду, као непријатељу Бога. Он у својем делу „Питања и одговори о Постању 2“ пише о Нимроду следеће.
„Зашто је Хус био отац Нимрода, који је постао див и ловац пред Господом, као што је написано: „као Нимрод велики ловац пред Господом“? (Пост. 10:8) Отац у овом случају имајући природу заиста необуздану, не очува духовну везу душе, нити природе, нити доследност у делима, него као див рођен од земље, преферирао је земаљске ствари, а не небеске, и на тај начин изгледа да потврђује древну бајку о дивовима и титанима, јер заиста онај који се уподобљује земаљском и пропадљивом је увек у сукобу са небеском и задивљујућом природом, уздижући земљу као зидине против неба, тако да су заисте оне ствари које су испод у непријатељству са небеснима. Тако да има пуно истине у томе да је он био див против Бога, а то показује непријатељство таквог бића божанству, јер покварен човек није ништа друго него непријатељ против Бога, тако да и постоји пословица да сваки који увелико греши треба да се назива као и први и главни од грешника, како се каже, „другим Нимродом“.“
Овде у овом пасусу, како читамо, Филон пише о Хусу, али такође и о Нимроду. Он сматра да је природно што је велики грешник Хус (о којем као о великом грешнику пише раније у тексту, што нисам овде превео) отац Нимрода, који иде стопама свога оца. Сваки велики грешник је земаљски и непријатељ је Бога и неба. Он сматра да је Нимрод био див те се тако уподобљује непријатељству божанства, као што су се у грчком миту гиганти и титани побунили против Зевса и небеских грчких богова и заратили с њима.
Филон је иначе настојао да спаја грчку ученост и грчке митове са Старим Заветом и старозаветном теологијом.
О Вавилонској кули се даље може читати у неким древним историјским изворима.
Јосиф Флавије је споменуо Сибилу и Хестија у својем опису града и куле. Што се тиче Сибиле он спомиње да су богови уништили кулу, међутим, по древном делу „Сибилина пророштва“, које имамо данас, често се спомињу пророштва у складу са монотеизмом, а не политеизмом.
Такво монотеистичко дело (тј. Сибилина пророштва у монотеистичком виду) је читао и Јустин Филозоф у другом веку (које спомиње у својој „Првој апологији“), такође и Тертулијан (у трећем веку), а такође и Евсевије Цезарејски у четвртом веку. Углавном, сви извори о том делу (код разних аутора) су монотеистичког вида те је стога вероватно било више таквих дела, од којих су нека политеистичка, а друга монотеистичка. Ипак, када се чита то дело тј. „Сибилина пророштва“ (што је монотеистичко дело), не чини се као да је у оригиналу написано уопште у политеистичком виду, а засигурно га нису Хришћани монотоеизовали, јер су били стално прогоњени у првим вековима када је настало то дело те нису никако имали могућност кривотворења (а не тврдим да се то уопште и радило).[14] Најраније од Хришћанских учењака га је читао Јустин Мученик тј. Филозоф и није га сматрао кривотвореним. Међутим, било како било, било прво политеистичко или монотеистичко дело, оно свеједно потврђује причу из Постања о кули и мешању језика.
У том делу тј. „Сибилиним пророштвима“ (књига 3.) у вези куле се наводи следеће.
„Када је пресуда Бога била зрела за извршење, када се кула уздигла до неба на асирској равници, и цело човечанство је само један језик тада знало, страшна наредба с висине је дана грозним ураганима, који су са страшним звуком ударали на кулу и на најнижем делу је потресли грчевито. И тада су сви разговори неком тајном и надвадавајућом силом престали међу људима. Изговарати су покушавали, збуњени и забринути, да изразе свој ум, али њихове усне су их изневериле и уместо речи су мумлали болни брбљајући звук. Место је од тада звано Бабел од одметнуте групе, названо по томе догађају. Тада одсечено, далеко су пожурили у подручје непознатога. Тако су краљевства уздигнута и радосни свет је био испуњен.“
Историчар Евсевије Цезарејски (265-339) из четвртог века у својем делу „Хронографија“ у вези куле цитира античког грчког историчара Александра Полихистора (1. век ПНЕ) о градњи куле, који пише следеће.
„Сибила тврди да је народ био уједињен и започео је градњу високе куле да би дошао до неба. Али је свемоћни Бог покренуо ветар, који је потом уништио кулу и (Бог) је поделио (све од умешаних) по различитим језицима. Због тога разлога, град је назван Вавилон. Након Потопа је живео титан Прометеј и започео је рат са Хроносом.“
Овде је Полихистор засновао своју тврдњу на Сибили (монотеистичком виду).
О кули Евсевије даље спомиње тврдњу грчког античког историчара Абидена (1. век ПНЕ):
„Речено је да су у рано доба људи били тако задивљени својом моћи и величином, да су се чак ругали боговима и радили будалаштине. Они су започели градњу огромне куле на месту сада званом Вавилон. Када су се приближили боговима на небу, ветар је помогао боговима дувајући и узрокујући да се гигантска структура сруши. Рушевине су назване Вавилон. (Ако) су до тада (сви) говорили истим језиком (након тога) богови су међу мноштвом увели много различитих језика. Након овога Хронос и титани су заратили.“
Овде читамо политеистичку причу о мешању језика, што засигурно чврсто потврђује да су стари Грци (који су и били политеисти) сматрали да се прича о кули и мешању језика заиста и догодила.
Евсевије Цезарејски даље у „Припреми за Јеванђеље“, књига 9. цитира горе наведеног (код Флавија) Хестија Перифског (4. век ПНЕ), ученика Платона: „Свештеници који су побегли, су узели са собом прибор обожавања Енјалијског Јова и дошли су потом до Сенара у Вавилон. Али су опет отерани одатле увођењем различитих језика те су због тога основали колоније у различитим деловима света, сваки се настањујући случајно на одређена места по заповести Божијој, која им је одредио да населе.“
Ово су све, више историјски описи дешавања, него митолошки, међутим, грчки песник Овид (46 ПНЕ-18 ПНЕ) у својем делу „Метаморфозе“ спомиње митолошки опис дођаја. Он описује нешто као градњу огромне куле/брда које су гиганти градили да допру до Зевса у рату против њега и грчких небеских богова.
„Чинећи висине небеске ништа сигурнијим од Земље, они кажу да су дивови покушали да освоје небеско краљевство нагрћући планине до удаљених звезда. Тада је свемоћни отац богова бацио муњу и расцепио Олимп и срушио планину Пелион са Осе доле.“
Као што смо могли видети у горњим описима, након мешања језика је дошло до рата, а овде код Овида имамо митолошки опис рата после мешања језика и нешто што упућује на градњу куле до неба (у виду планине), међутим, тотално претерано и преувеличано. Прича је у потпуности митолошка (са деловима истине). Зевс је грчки бог који је постао замена за правог Бога (против кога су се побунили, замена у причи којом се бавим). То дело је засигурно читао Филон те га наводи, како сам горе цитирао.
Што се тиче мешања језика у грчком миту, њу наводи шкотски антрополог и фолклорист Џејмс Џорџ Фрејзер (1854-1941) у својем делу „Фолклор у Старом Завету“ („Folklore in the Old Testament“) те пише следеће:
„Грци имају причу да су много година људи живели у миру, без градова и закона, говорећи једним језиком, а владани су од самога Зевса. Напокон је Хермес увео различите језике и поделио човечанство у различите народе. Тако се метеж појавила међу смртницима и Зевс разљућен њиховим свађама, напустио је своју власт и предао је у руке аргивског хероја Форонеуса, првог краља људи.“[15]
Значи по миту, поделом језика је дошло до сукоба међу људима. Ово само потврђује да су и древни Грци веровали у поделу језика.
То је све што се тиче древних Грка и ове теме. Као што смо могли видети Јевреји и Грци потврђују догађај са кулом и поделом језика.
3.3. Вавилонска кула, Месопотамија и Сирија
Што се тиче Месопотамије, у Сумерској причи „Енмекар и господар Арате“ која потиче из, око, како се сматра 2.100. године ПНЕ, постоје неке одређене мале сличности догађају градње огромне куле и мешању језика. По причи, Енмекар, сумерски владар настоји да изгради храм Е-абзу у граду Ериду, посвећен њиховом богу воде и мудрости Енкију или Нудимуду (слично име Нимроду), а за ту сврху тражи од народа Арате да пошаљу данак у драгом камењу и металима. На крају ништа не бива од градње. Што се тиче мешања језика Енмекар се у једном тренутку у причи моли Енкију да поново уједини језике народа „да се опет моле Енлилу[16] једим језиком“ и да језик опет буде један. Ово упућује на веровање да су сви народи раније говорили једним језиком те је после језик промењен.
Овде, стога, у овој причи постоје нека асоцирања на кулу, али ништа близу библијском опису. Међутим, постоји у опису неко веровање у јединство језика у прошлости.
Познати асиролог Џорџ Смит (1840-1876), који је први пронашао и превео Гилгамешов еп на енглески језик је дуго тражио у плочицама са клинастим писмом неку асоцијацију на кулу из Постања и нашао је био једну (то је било 1875. године) која асоцира на кулу, али доста слабо. Тако Смит наводи: „Почетком ове године (1875.) био сам запањен што сам пронашао, након што сам очистио један асирски фрагмент, да је садржавао оштећени извештај приче о кули. Јасно је из речи фрагмента да је плочица претходила барем још једном плочицом, описујући грех народа у градњи куле. Очувани фрагмент припада плочици која садржи четири до шест стубова текста, али је сачуван овај фрагмент са четири.“[17]
Потом Смит наводи садржај фрагмента плочице, како следи:
„(1. ред) … њих(?) отац…
2)…његов, његово срце је било зло…
3)…је био покварен против оца свих богова,
4)… о њему, његово срце је било зло,
5)… довео је Вавилон до окупације,
6) малима и великима он је помешао њихов језик.
7) … допустио да Вавилон буде освојен,
8) малим и великима је помешао језик.
9) цео дан су градили јаку кулу.
10 и 11) у ноћи, он је у потпуности учинио крај њиховој снажној грађевини.
12) тако је излио реч у својем гневу.
13) поставио је своје лице да их раштрка
14) дао је своју заповест, њихов савет је збркан.[18]
Градња, могуће Нимрод наређује уперујући прст према небу у градњи, вавилонски цилиндар[19]
Џорџ Смит је у оно време био идентификовао Вавилонску кулу са Бирс-Нимрудом (како су то звали Арапи) или Борсипом поред Вавилона у Месопотамији (данашњи Ирак). У доба Навукодоносора II (вл. 605 ПНЕ-562 ПНЕ), овај зигурат (тј. Бирс Нимруд или тзв. Борсипа, то је једно те исто, само други називи) је био рушевина и он га је тада обновио. Тако је написао (или наредио да се напише) о томе у тзв. „Борсипа натпису“ следеће: „Грађевина названа „Храм (тераса) седам сфера“, који је био кула Борсипе, је изграђен од пријашњег цара. Он је изградио 42 лакта (висине), али није завршио врх. Током времена храм је пропао, јер се нису побринули о изласку воде, тако да је киша и влага продрла у цигле. Облози печених цигала су набубрели и терасе грубих цигала су лежале раштркане у врпама.“[20] И даље у наставку текста, наводи како је обновио зигурат, о чему није потребно наводити.
Овај зигурат изгледа доста згодан да буде Вавилонска кула, али нећу се бавити посебно у овом чланку где се тачно налази та чувена кула из Библије, али по мојем мишљењу, с обзиром да он наводи да се градитељи нису побринули о протоку и изласку воде из грађевине, не може се говорити да је ово она чувена Вавилонска кула, с обзиром да су чувени градитељи настојали да изграде грађевину у коју никако не може да продре вода, користећи битумен (као заштиту од продора воде) у ту сврху, који Навукодоносор уопште ни не спомиње (у свом опису те га ни нема), а чини се да су градитељи користили печене цигле само на доњем спрату (а требало би бити у целој грађевини), а не у целој грађевини како би требало бити у Вавилонској кули. Тако да највероватније Борсипа и није она Вавилонска кула.
Таблица Етеменанкија
Други кандидат за Вавилонску кулу је „Етеменанки“ тј. тзв. „храм темеља неба и Земље“. Непознато је када је изграђен, а храм је обновио вавилонски цар Набополасер (вл. 625-604 ПНЕ), а затим опет његов син Навукодоносер II.[21] Напоболасер га је обновио са печеним циглама и битуменом. Данас се првобитни храм углавном код креациониста сматра Вавилонском кулом из Постања.
Моје лично мишљење у вези тога је оно које је изнела Ен Хабермел у студији „Где је уопште Вавилонска кула“[22] По њеном нашироко образложеном ставу и доказивању у самој студији, кула се налази у данашњој Сирији, а не у данашњем Ираку (где је Вавилон Месопотамије) и до данас није ископана. Тамо где је она описала, занимљиво има и равница звана „Сињар“ и велике количине битумена у близини. По њеном мишљењу, разлог зашто у Библији се на хебрејском (мазоретском) тексту се идентична реч користи за Вавилон и Бабел је та што се једно и друго исто пише у древном хебрејском језику, јер по њој је друго прастари Бабел (где је кула), а друго је Вавилон Месопотамије као познати главни град Вавилонског царства. Такође наводи да је корен „Вавилон“-а другачији и потиче од речи Вав-илу што значи „Капија богова“, док Бабел, значи „збркати, помешати“, а такође у Септуагинти се кула и град не називају Вавилон, већ „Сигхизис“ на грчком језику, што значи „збрка“. Тако да она сматра да су то сасвим друга места. Такође, у Постању пише да је народ путовао од истока, значи на запад и пронашао равницу где су потом почели градити кулу и град. Значи, идући од Арарата ка западу се долази до тог места у Сирији, а до Вавилона Месопотамије (Ирак) који је на југу, се мора силазити далеко јужно, а то уопште не пише у Постању тј. да су путовали на југ па тамо сазидали град и кулу, него ка западу, а не југу. Тако да по свему томе и што она наводи, произлази да је кула и тај прастари град уствари данас неоткопан и налази се у данашњој северо-западној Сирији[23].
Вавилонска кула по њеној процени је у рогу или троуглу северозападне Сирије, у Хасака провинцији Сирије
Место где се по Ен Хелборн највероватније налази Бабел или први Вавилон и кула. То је троугао имеђу налазишта Тел Факарија, Тел Акаб и Тел Брак, данас у Хасака провинцији[24] у Сирији
То би се вероватно требало сматрати првим Вавилоном, а други је био Вавилон Месопотамије у Ираку. То је први град икада изграђен након Потопа[25] те би га по данашњем датирању (како наводи) сигурно датирали га на око 10.000. године ПНЕ и онда би се потом чудили шта је то уопште било у прошлости. Да се откопа, то би било огромно чудо за археологе и историчаре.
У Тел Брак[26] налазишту су пронађене фигурице избечених бића, сличних совама, за које се код данашњих историчара сматра да могуће представљају тутеларно женско божанство Нагара, тј. божанство Тел Брака, које је звано „Белет Нагар“, што је занимљиво, тј. то сиријско божанство сове тамо.
Ово мистично као да упућује да је ту негде близу древни први Вавилон или Бабел и кула, јер је то била прва светска држава са једним човек на челу тј. Нимродом.
Нова светска држава која се данас „гради“ (прва је био Бабел) тј. нови Вавилон, „гради“ се од стране Илумината[27], који имају симбол сове. Тако да то као да мистично асоцира да је ту негде тај древни Бабел, место одметништва од Бога и мешања језика.
Такође, црквени Оци (тј. Јефрем Сиријски, Јероним и западни Оци) идентификују остале градове Нимрода другачије него данашњи историчари. По историчарима, Орех, Ахад и Халане су у данашњем Ираку. Међутим, по Оцима, Орех је Едеса у Турској, Ахад је Нисибис у данашњој Турској, док је Халане Селеукија тј. Ктесифон. За Едесу се поуздано зна да је био у данашњој Турској на граници са данашњом северозападном Сиријом (тј. са рогом). Нисибис је град који и данас постоји и налази се такође у Турској на граници са северозападном Сиријом (тј. са рогом). Ктесифон данас не постоји, а историчари га проналазе у Ираку, што је највероватније грешка и треба бити идентификован у околици наведених градова, тј. Едесе и Нисибиса. Тако да по Оцима ти сви градови су у близини управо где Ен Хабермел по својој студији образложено тврди да се налази закопан Бабел у троуглу Сирије, покрај данашње Турске. Тако да се мишљење Отаца подудара са студијом Ен Хабермел. Такође у прилог томе је место пронађене Ниневе, која по историчарима је у северном Ираку. Тако да више има смисла да је Нинева ближе овим градовима, а јесте, него да је предалеко од њих, како би и било да је Вавилон у Ираку уствари древни Бабел. Вавилон у Ираку је доста далеко од пронађене Ниневе, тако да се не би уклапало са Постање 10:11: „Из те земље (Шинар) изиђе Ашур и сазида Ниневу …“. Међутим, савршено се уклапа ако је Ашур изашао из Шинара који обухваћа део данашње Сирије и део Турске покрај северозападне Сирије (тј. рога Сирије), а баш се не уклапа ако је Бабел на југу.
Значи, тумачење Отаца се савршено уклапа са тврдњом Ен Хабермел о месту Бабела, а не уклапа се са мишљењем данашњих историчара. Тако да највероватније кроз историју постоји два Вавилона, први (тј. Бабел) који је данас закопан у данашњој северозападној Сирији и други на југу у Месопотамији у Ираку, за који историчари сматрају да је град Вавилон.[28]
Међутим, то није сада битно, тј. у овом чланку, где се тачно налази Бабел, него је циљ у чланку да се покаже да је он заиста и постојао и да су се људи проширили по свету идући одатле.
С обзиром да су се сви народи проширили по свету идући од Вавилона, разни народи су задржали сличну причу о томе у својем фолклору.
Тако да ћу у наставку да наведем те приче. Прво ћу да наведем примере код Индијанаца, заједно са мојим коментарима на њих и побијањима да су приче преузете од мисионара.
3.2. Вавилонска кула и Индијанци
Томас Фериш у својој књизи „Историја Аризоне“, 7. књига, 1918. године је забележио занимљиву причу Тохоно Одам Индијанаца или Папаго Индијанаца из данашње Аризоне, САД и из Соноре, Мексико у вези града (Бебела) и куле. Ову причу је преписао од Дејвидсона, „Извештај о пословима Индијанаца“[29] из 1865. године. Наведени део приче је испричан од тадашњег поглавице централних Папагоса Дејвидсону. У причи је градитељ куле именом Монтезума. Монтезума је, по причи, био први човек направљен од глине од стране Великог Духа. Иначе је Велики Дух или Велики Маниту уствари хришћански Бог[30], кога су обожавали разни северноамерички Индијанци још од давнина. Монтезума кроз причу пролази кроз разне авантуре, а после и гради „кућу до неба“.
Прича гласи како следи.
„Монтезуми је дарована брига власти над новим народом (након Потопа), али се надувао поносом и самоважношћу. Избегавао је најважније дужности своjег одговорног положаја и допуштао је да најсрамније покварености прођу неприметно у народу. Узалуд је Велики Дух дошао на Земљу и приговарао своме намеснику (Монтезуми), који се само ругао његовим законима и саветима и напокон се отворено побунио. Тада је заиста Велики Дух био испуњен гневом и вратио се на небо гурнувши Сунце назад идући својим путем те се оно сада због тога налази на удаљеном делу неба (а раније је било ближе Земљи те је стално било топло).
Монтезума је окаменио срце и окупивши сва племена да му помогну почео је градити кућу која ће досећи до самога неба. Већ је била досегла велику висину и имала бројне станове обложене златом, сребром и драгим камењем. Све ово је изгледало да ће оправдати хвалисање његовог архитекте, али је потом Велики Дух послао гром и срушио славу у рушевину. Међутим, и даље је Монтезума себе каменио, поносан и непромењив те је одговорио на гром надуваним пркосом свога срца и наредио је да се храмови обесвете и свете слике претворе у прах, и учинио их је руглом и презиром за саму децу са улице. Тада је Велики Дух припремио главну казну. Послао је инсекте према истоку, према непознатој земљи да доведу Шпанце. Када су они дошли, учинили су рат са Монтезумом, уништили га и у потпуности уништили идеју његовог божанства.“[31]
Како можемо схватити из приче, Монтезума је практички Нимрод, који надуван гордошћу заједно са народом гради кулу до неба. При крају се прича меша са новим веком и доласком Шпанаца у 16. веку.
Прича је у потпуности у духу северноиндијанске културе и фолклора те има разних појединости којих уопште нема у Постању (Монтезума, кућа обложена драгоценостима, силазак божанства на Земљу,[32] померање Сунца, гажење храмова и „светих слика“, уништење горњег дела куће, проглашење Монтезуме божанством и друго), тако да то све доказује да је то њихова изворна прича, а тако и личи те није уопште преузета од мисионара, како би тврдили неки атеисти и слични њима.
Засигурно се Нимрод и био, слично овом Монтезуми, побунио против Бога, као и народ који се с њим сложио у науму, а могуће да му је Ној и приговарао[33] (као Велики Дух у причи, Ној је још био жив у то време) послан од Бога (а потом се после повукао и осамио, јер га нису хтели послушати, могуће се осамивши као Утнапиштим (Вавилонски Ној из Гилгамешовог епа[34])). Кула је вероватно и била изнутра обложена златом, сребром и драгим камењем. Гажење храмова посвећених Богу је могуће и било тада, као у причи са Монтезумом. Потом је дошло до рата, како описују бројне горе наведене приче о кули, само су Индијанци овде убацили Шпанце у причу као непријатеље Монтезуме у рату.
Занимљиво да у овој индијанској причи уопште нема мешања језика, као што има у Постању.
Даље наводим причу о кули код Чокто индијанског племена.
Чокто племе северноамеричких Индијанаца из Мисисипија и Алабаме, САД, такође има причу о Бабелској кули. Прича је како следи.
„Пре много поколења Аба, добри дух од горе је створио људе тј. све Чокте који говоре језиком Чокта и разумеју једни друге. Они су изишли из недара земље, створени од жуте глине и ниједан човек није живео прије њих. Један дан сви су се скупили и гледајући горе питали се какви су облаци и какво је небеско плаветнило горе. Они су се наставили интересовати, причали су међусобно и напокон су одлучили да се попну до неба. Тако да су донели много камења и почели да праве хумку која би дотицала небо. Те ноћи, међутим, ветар је дувао од горе и камење је пало с хумке. Следећег јутра опет су почели да раде на хумки, али док су спавали, ветар је опет раштркао камење. Још једном, треће јутро градитељи су започели са послом. Али опет, док су они лежали близу хумке те ноћи и спавали, ветрови су дошли са тако великом силом да је камење попадало на њих. Нису побијени, него када је дошло јутро, а они изишли из камења испод и почели да говоре једни другоме, сви су били запањени и узрујани, јер су говорили различитим језицима и нису могли разумети једни друге. Неки су ипак наставили да говоре првобитним језиком, то јест језиком Чокто племена. Други нису могли да разумеју овај језик, и почели су да се боре међусобно. Коначно су се раздвојили. Чокто је остао првобитни народ, а остали су се раштркали, неки идући северно, неки источно, а други западно, стварајући различита племена. Ово објашњава зашто сада има толико пуно племена широм земље.“[35]
У овој причи нема описа Нимрода и мотив за успињање до неба је радозналост људи. Они граде до неба, али ветар континуирано руши изграђено. Занимљиво, градитељи нису побијени падом камења на њих, али су кажњени различитим језицима.
Опет, као и раније прича је у потпуности у складу са културом народа и њиховим фолклором, тако да нема шансе да су причу преузели од мисионара, а такође, прича нема сличности са оном из Постања. Тако да то доказује да је то њихова изворна прича, а не да је преузета од мисионара. Тако да је ово још једна народна прича о Вавилонској кули, иако се овде ради о хумки, али то не мења суштину, а то је да је прича мутно сећање на древни догађај градње Вавилонске или Бабелске куле.
Чироки, северноиндијанско племе, такође има причу о кули. Доналд Јитс ју је преписао од Вилијам Еубанка, који је превео причу на енглески језик из рецитације на Чироки језику од Сахкија Сандерса 1899. године. Прича је како следи.
„Када смо живели тамо над великом водом, било је дванаест кланова Чироки племена. И у старој земљи где смо живели, земља је страдала од великих поплава. Тако да смо временом одржали савет и одлучили да изградимо амбар све до неба. Чироки су рекли да када кућа буде изграђена и дође потоп, племе ће само напустити земљу и отићи на небо. И одлучили смо да изградимо ту велику структуру. И када смо се уздигли до највишег неба, велике силе су уништиле врх, уништивши при томе пола његове висине. Али с обзиром да је племе било у потпуности одлучило да због сигурности изгради до неба, нису били обесхрабрени, него су наставили са послом, поправљајући оштећено од богова. Коначно су завршили високу структуру и сматрали су да су сигурни од потопа. Али након што су завршили, богови су опет уништили високи део и када су ови одлучили да поправе оштећено, приметили су да је језик племена помешан или уништен.“[36]
У овој причи, како видимо, разлог градње куле је исти као и код Јосифа Флавија, а то је заштита од Потопа. Иначе, приче о светском потопу су присутне свуда по свету, што сведочи да се заиста и десио. По причи Чироки народа, богови су уништили горњи део куле тј. куће. Уништење великог дела куле је присутно по разним причама по свету, а могуће је стога да је Бог био уништио велики део куле.
Mисионари у северној Америци су проповедали само Свето Писмо, поучени Лутеровим ставом „Sola scriptura“ тј. само Свето Писмо[37], тако да нема шансе да су им проповедали Јосифа Флавија. Тако да је стога ово њихова изворна прича. Прича је у складу са њиховом традицијом и културом те стога није преузета од мисионара, а такође није слична оном из Постања. Стога, то је њихова изворна прича о Вавилонској кули.
Даље наводим причу од Азтека.
Азтеци имају причу о Чолула пирамиди у Мексику, код града Пуебла, што је прича о Вавилонској кули.
Доминикански фратар Педро де лос Риос (1496-1549) ју је записао. Превео сам је од Џејмса Фрејзера из његове књиге „Фолклор у Старом Завета“. Фрејзер ју је препричао како следи.
„Прије великог потопа, који се одиграо пре четири хиљаде година од стварања света, ова земља је била насељена дивовима. Сви који нису погинули у поплави су претворени у рибе, осим седморо, који су се сакрили у пећине. Када су се воде повукле, један од седморице, именом Шелхуа, назван архитектом, је дошао до Чолуле, где је по сећању на планину Тлалок, у коју су се он и шесторо браће склоноило, изградио вештачко брдо у облику пирамиде. Он је наредио да цигле буду прављене у провинцији Тлалманалко пред монт Котлом и да би их пренели до Чолуле наредио је ред људи по путу, који су предавали цигле из руке у руку. Његова намера је била да уздигне моћну грађевину до облака, али богови увређени његовом намером, бацили су ватру с неба на пирамиду и многи од градитеља су побијени, и грађевина је остала незавршена. Након тога је посвећена великом богу Квецалкатл.“[38]
У овој причи је прво описан велики потоп. По Постању је Потоп преживело укупно осморо људи, а овде је седморо. У причи неки Шелхуа је један од оних који је преживео Потоп и он је стога попут Ноја, међутим овде је он уједно и Нимрод. То је слично као Монтезума код Индијанаца у Аризони. Опонашање брда пирамидом у причи је занимљива алузија. Ној се био искрцао на брду Арарат, а Еден је по тумачењу Отаца био такође на високом брду, како и верују разни народи по свету за рајски врт. Затим, градитељи су такорећи градили брдо (пирамиду) до неба.
Занимљиво да су по азтечкој причи градитељи били дивови те је прича слича оној код Овида (прилично је непозната да би је Педро или неко други убацио у азтечку причу) и код Филона.
Приче о дивовима су иначе присутне свуда по свету.
Овде је описана и смрт градитеља, које често нема код разних народа.
Прича је очито доста различита од библијске, у складу је са њиховом културом, тако да није преузета од мисионара, него је њихова изворна прича.
Слична прича је испричана од шпанског историчара Дијего Дурана (1537–1588) у вези Азтека, који ју је записао 1579. године. Прича следи.
„У почетку прије него што су светлост и Сунце били створени, Земља је била у мраку и тмурна, без свих створених ствари и прилично пљосната, без брда и долина, окружена водом са свих страна, без дрвећа и без икакве створене ствари. Одмах чим су Сунце и Месец створени на истоку, неки људи су се појавили, дивови који су владали Земљом. Желећи да виде излажење и залажење Сунца, сложили су се да оду и траже га. Тако су се поделили у две групе, једна на запад, а друга на исток. Тако су путовали све док нису заустављени морем. Одатле су одлучили да се врате до места одакле су кренули и тако су дошли назад до места Iztacqulin ineminian. Не знајући како да дођу до Сунца, а очарани његовом светлошћу и лепотом, одлучили су да изграде кулу тако високу да ће јој врх бити до неба. У својој потрази за материјалом с којим би извршили дело, пронашли су глину и веома лепљиви битумен са којим су започели веома ужурбано да граде. Када су је уздигли што су више могли, тако високо, да како је речено је изгледало да су дошли до неба, господар висина се разгневио и рекао становницима неба, „Да ли сте видели како су становници неба изградили кулу тако високу и поносну да се попну довде, очарани светлошћу и лепотом Сунца? Хајде да их пометемо, јер не треба да се људи земље, који живе у телу, мешају са нама“ У моменту, становници неба, идући са све четири стране света, срушили су муњама грађевину коју су градили људи. Након тога, уплашени и застрашени дивови су се раздвојили и раштркали по свим странама света.“[39]
Ову причу сам такође превео од Џејмса Фрејзера из наведене књиге. Фрејзер као коментар на причу наводи да Азтеци нису познавали битумен те да је Дуран стога измислио целу причу. Ово је донекле истина, али је он причу изменио у складу са библијском причом. С друге стране, део приче да у којој су дивови тражили Сунце и градили кулу и слично да дођу до неба је у потпуности домородачка по карактеру. Такође, веровање да је Земља пљосната, што Дуран наводи у причи, је домородачко веровање. Шпанци су увелико и вековима већ веровали да је Земља округла. Тако да се не може тврдити да је прича у потпуности измишљена од Дурана. Такође, Дуран је настојао да буде објективан историчар[40], настојећи да сачува од заборава све могуће што се тиче Азтека, написавши чак и књигу о њиховим боговима и ритуалима („Књига о боговима и ритуалима“ (1574–1576)). Тако да тврдња атеисте и ругача Фрејзера да је он био лажов, је права неистина. Он је само настојао у причи о Вавилонској кули да попуни празнине и томе слично са деловима из Постања, тј. део о битумену и говору њиховог божанства на небу (што је очито, битумен је доказ, а и говор њиховог божанства на небу који је донекле сличан ономе из Постања), а не да је тотално измисли. Значи, прича је увелико изворна, тј. народна. Неко би на ово потом могао приговарати да стога могуће да неке приче индијанаца, африканаца и осталих (из поглавља „3.4. Остале приче“) су ипак делом преузете од мисионара. Међутим, нема основа за такву тврдњу, јер су оне у потпуности изворне и у складу са њиховом културом, карактером и духом народа и не показују уопште стране елементе (као нпр. битумен, овде код Дијега). Тако да нису уопште ни деловима преузете од мисионара. А атеисти могу увек сумњати што се тога тиче, јер не верују у Библију и постојање Бога, тако да њима то може бити бесмислено, међутим, докази доказују шта је истина, а не оно што атеисти у својој заблуди не верују да је истина. Само зато што се неком атеисти то не свиђа (то би били углавном догматски атеисти, тј. то су они које карактерише бивши атеиста Ентони Флу у својој књизи „Постоји Бог“[41], као оне који ће увек бити атеисти без обзира на доказе против, јер ће све доказе против атеизма тумачити по својој вољи), не значи да није истина, а управо тако се штошта и закључује у историографији и другде.
И нема сукоба Хришћанства и науке (што је потребно рећи), јер права наука доказује Хришћанство и у складу је с њим, а поред осталог конфликтна теорија тј. теорија о сукобу религије тј. Хришћанства са науком је тотално неистинита (иначе тотално побијена од савремене историографије, захваљујући темељном истраживању средњовековне[42] и нововековне науке), јер је настала од стране богоборачки инспирисаних интелектуалаца тј. од Џон Вилијам Дреперера (1811–1882) и Андреја Диксона Вајта (1832–1918) (члан „Реда“ са Јејла), са коренима у богоборачком просветитељском антикатоличанству из друге половице 18. века[43].
Настављам о теми чланка.
Фрејзер даље наводи причу Маиду Индијанаца из Калифорније о мешању језика.
„Маиду Индијанци из Калифорније кажу да све до неког времена су сви причали истим језиком. Али једном када је народ „having a burning“[44] и све је било спремно за следећи дан, одједном у ноћ су сви почели да говоре различитим језицима, осим сваког од мужа и жене, који су причали истим језиком. Те ноћи Творац кога зову „Земљотворац“ се јавио неком човеку именом Куксу, рекао му шта се све десило и поучио га како да поступи следећег дана, када подела почне. Тако припремљен Куксу је позвао све људе заједно, с обзиром да је само он могао говорити свим језицима. Он их је научио именима различитих животиња и тако даље, на различитим дијалектима, показао им је како да кувају и лове, дао им законе и поставио времена за плесове и славља. Тада је позвао свако племе по имену и послао их у различитим правцима, говорећи им где да пребивају.“[45]
У овој причи нема градње куле, али има мешања језика. Творац наређује својем „пророку“ Куксу да им све објасни, подели их и одреди места пребивања. Прича је изворна, тј. њихова.
Занимљиво, Куксу говори све језике. Слично томе, на Педесетници, када су апостоли примили Светога Духа, могли су говорити све језике и када се народ сакупио сваки је чуо говор на свом језику, што је нешто слично овом опису са Куксуом. Педесетница или силазак Светога Духа на апостоле је сушта супротност мешању језика у Вавилону. Тако је увек и сматрано код Светих Отаца.
Тлинити из Аљаске, како наводи Фрејзер, објашњавају различитост језика причом о великом потопу.
Након тога Фрејзер наводи укратко причу о мешању језика и раштркавању по свету код Квинчу народа из Гватемале.
„Квинчу из Гватемале причају о времену у којем у раном добу света, када су сви људи живели заједно и говорили једним језиком, када нису призивали ни дрво ни камен и не памтећи ништа осим речи Творца, Срца неба и Земље. Међутим, како су године пролазиле племена су се умножила и оставили су стари дом и дошли до места званог Тулан. Тамо према Квинчу предању је језик племена промењен и одатле потичу различити језици. Народ је престао да разуме говор једно другога и раштркао се да тражи нове домове у различитим деловима света.“[46]
Овде се наводи да се језик помешао када су дошли до Тулана. То би вероватно био Вавилон. Прича је највероватније изворна тј. народна.
Даље, наводим приче из Африке.
3.3. Вавилонска кула и Африка
Дејвид Ливингстон (1813-1873), шкотски мисионар у својој књизи „Мисионарска путовања и истраживања у јужној Африци“ из 1858. године, пише да народ код језера Нгами у данашњој Боцвани на југу Африке има причу о Вавилонској кули. Он пише:
„Они имају предање о ономе што можемо назвати Вавилонском кулом, али прича завршава тако да су смели градитељи разбили главе падом са грађевине.“[47]
Џејмс Фрејзер у „Фолклор у Старом Завету“ има доста прича из Африке о кули или томе слично. Наводи причу из Замбије како следи.
„А-Лози, племе у горњој Замбезији, каже да је раније њихов бог Њамбе, кога приче идентификују са Сунцем, пребивао на Земљи, али да се касније попео на небо по пауковој мрежи. Од горе је рекао људима: „Обожавајте ме“. На то су људи рекли једни другима: „Хајде да убијемо Њамбеа“. Узнемирен овом непобожном претњом божанство је побегло на небо и чинило се да ће тамо трајно остати. Тако да су људи рекли: „Хајде да направимо мотке до неба“. Ставили су мотке и додали још мотки, повезујући једну на другу и узверали се по њима горе. Али када су се попели високо горе, мотке су пале и људи су погинули падом. То је био њихов крај.“[48]
С обзиром да је Фрејзер био атеиста и на сваки начин настојао да побије Постање, он се овде руга њиховој причи. Засигурно по причи из Замбије, Њамбе није побегао од људи од страха због њих, него је отишао од њих из других разлога, нејвероватније због греха људи.
У причи нема куле, него мотки, што је у складу са њиховом културом и фолклором тј. њиховим схваћањем високе грађевине, што само сведочи да је прича изворна и није преузета од Хришћана (као неко мутно „сећање“ на догађај). Овде видимо побуну против њиховог божанства и жељу да убију божанство успињањем до неба. Прича је очито изворна.
Даље, Фрејзер наводи остале сличне приче.
Бамбала из Конга прича следеће. „Вангонго народ је једном пожелео да сазна какав је Месец, тако да су кренули да открију. Забили су огромну мотку у земљу и човек се попео са другом и привезао је за крај прве, на ову је привезао трећу и тако даље. Када се Бабелска кула уздигла до значајне висине, тако велике да је цео народ села носио мотке, грађевина се одједном срушила и људи су постали жртве своје несмотрене знатижеље. Од тада више нико није настојао да открије какав је Месец.“[49]
Затим следећу.
„Домороци из Мкулве у немачкој источној Африци имају сличну причу. Према њима људи су једног дана рекли једни другима „Хајде да градимо високо, хајде да допремо до Месеца“ Тако су набили велико дрво у земљу и ставили друго дрво на врх њега и друго на врх тога, све док дрвећа нису пала, а људи погинули. Али један човек је рекао, „Хајде да не одустанемо од овог подухвата.“ И онда су нагомилали дрвеће једно на друго све док једног дана дрвеће није опет пало, а они су погинули. Тако су људи одустали од тога да се попну до Месеца.“[50]
Ово је исто градња куле као и остале приче и у складу је са њиховом културом тј. то је одређено сећање на градњу куле у складу са примитивном културом народа. Тако да нема цигала и битумена, него мотки и дрвећа. Мотив ове и приче и горње је радозналост, као и код Чокто индијанског племена.
Даље, Фрејзер наводи следеће.
„Ашанти имају предање да је Бог од старина пребивао с њима, али због увреде од старе жене, повукао се у великом гневу у своју палату на небо. Неутешни његовим одласком, човечанство је одлучило да га тражи и пронађе. У ту сврху они су прикупили све мрве каша, које су могли пронаћи и нагомилали их, једне на друге. Када је кула изграђена готово је дотицала небо. Открили су потом обесхрабрено да су залихе каше потрошене. И шта су урадили? У тој дилеми мудар човек је устао и рекао: „Ствар је прилично јасна. Узмите доњи део каше и ставите га на врх и тако радите док не дођемо до Бога.“ Предлог је извршен, али када су направили то што је предложено, кула је пала доле, као што се могло и очекивати. Међутим, други кажу да је кула пала због белих мрава који су појели најдоње мрве каше. Било како било, десило се овако или онако, комуникација са небом није успоатављена и човек никад није успео да се уздигне до Бога.“[51]
У овој причи се кула правила од неке каше, што је у складу са њиховим схваћањем како се то десило. Божанство је у причи отишло са Земље на небо и напустило људе, међутим, у потпуности насупрот причи из Замбије (у којој је њихово божанство такође отишло на небо), у овој причи људи немају уопште намеру да убију божанство, него насупрот причи из Замбије да га из љубави поново пронађу. Прича о томе да је божанство увредила стара жена је неко одређено изврнуто сећање на први грех који је прво починила жена (а потом мушкарац) и тако је такорећи дошло до одвајања неба и земље. У Африци иначе има доста таквих сличних прича, тј. божанство-творац свега одлази на небо због греха жене те га потом траже и веза неба и земље је прекинута. Значи, у овој причи, прича о првородном греху је помешана са причом о Вавилонској кули.
Даље, Фрејзер наводи следећу причу.
„Анал клан Куки племена у Асаму има причу о покушају човека да се успне на небо да би повратио украдено власништво. Прича је како следи. Једном давно је живео побожан човек који се посветио обожавању Бога и имао је као љубимца једну кују. Завидни на племените особине човека, Сунце и Месец су одлучили да их украду. Настојећи извршити свој покварени план, они су у предложили да у замену предају своју врлину за његову. Не сумњајући ништа светац је насео на замку, и двоје небеских лупежа су побегли са врлином. Тако преварени свети човек је наредио да пас прати и ухвати лопове. Интелигентна животиња је донела велику мотку и попела се да дохвати бегунце и светац се пењао за својим љубимцем по мотки. Нажалост се пењао споро, тако да прије него што је дошао до неба, бели мрави су појели доњи део мотке и тако је он пао доле и разбио врат. Али куја је била бржа. Прије него што су бели мрави појели доњи део мотке она се попела на небо и тамо је та верна животиња и данас, вија Сунце и Месец по небеском своду. Некада их ухвати и када то направи Сунце или Месец се помраче, што Европљани зову помрачење. У то време Анали вичу куји „Пуст, пусти“, што значи да куја пусти Сунце или Месец.“[52]
У овој приче је све изврнуто у изврнутом сећању на прастари догађај. Човек је погинуо падом са „куле“.
О мешању језика Фрејзер наводи следећу приче из Африке.
„Ва-Саниа из британске источне Африке каже да су од старих времена сва племена Земље знала само један језик, али током опасне глади народ је полудио и лутао у свим правцима изговарајући чудне речи и тако су се појавили различити језици.“[53]
Овде је присутно веровање да су сви народи говорили једним језиком, али због глади и лудила су настали различити језици.
3.4. Остале приче
У наставку наводим остале приче препричане од Фрејеза у „Фолклор у Старом Завету“, које нису индијанске, нити афричке.
Микири, једни од многих тибето-бурманских племена Асама има следећу причу.
„Они кажу да су у старо доба потомци Рама били моћни људи и незадовољни владању земљом те су настојали да освоје небо. Тако да су почели градити кулу која би досегнула до неба. Више и више се уздизала грађевина све док се богови и демони нису уплашили да ће дивови постати господари неба, као што су већ били над Земљом. Тако да су им помешали језике и раштркали их на четири стране света. Због тога постоје различити језици човечанства.„[54]
Прича има сличности са оном од Азтека, такође су градитељи описани као дивови.
У Адмиралским острвима постоји следећа прича.
„Племе или породица Лохија је имала око сто и тридесет душа и својег поглавицу, одређеног Муикиуа. Овај Муикиу је рекао народу „Хајде да градимо кућу високу као небо.“ Тако су они градили, и готово су дошли до неба, и потом је дошао из Калија човек именом По Ави, који им је забранио да наставе са градњом. Рекао је Муикиу: „Ко вам је рекао да градите тако високу кућу?“ Муикиу је одговорио „Ја сам господар нашег народа Лохи. Ја сам им рекао: „Хајде да изградимо кућу до неба“. Да је по мојему, куће би биле високе као небо. Али сада нека буде по твојој вољи, наше куће ће бити ниске.“ Тако говорећи узео је воду и пошприцао тела својих људи. Тада им је језик помешан, нису се разумели међусобно и раштркали су се у различите земље. Тако да сада свака земља има свој властити језик.“[55]
„Другачије објашњење различитих језика је дано од Кача Нагас, брдског племена Асама. Према њима при стварању, људи су били један народ, али су ускоро били предодређени да се поделе на различите народе. Краљ тадашњи краљ људи на Земљи, је имао кћерку именом Ситојл. Она је изузетно волела да по цео дан лута џунглом, далеко од куће, тако чинећи многе бриге својим родитељима, који су се бојали да ће је прождрати дивље звери. Једног дана је њен отац смислио план како да је задржи код куће. Затражио је корпу ланеног семена и срушивши је на земљу, наредио је кћерки да врати назад све семе једно по једно, бројећи свако док то чини. Мислећи тако да ће је задатак који је наредио запослити је по цео дан, он се повукао. Али при заласку сунца његова кћерка је избројала све семе и ставила га назад у корпу и чим је то учинила пожурила је у џунгу. Тако да када су се родитељи вратили нису уопште могли пронаћи своју несталу кћерку. Након тражења данима и данима, напокон су пронашли огромног преждераног питона који лежи у сенци дрвећа. Сви људи су се скупили и напали великог рептила са копљима и мачем. Али чим су напали змију, њихов изглед се променио и открили су да говоре различитим дијалектима. Човек истог говора се одвојио од остатка и формирао одвојену групу, и различите групе тако створене постале су преци различитих народа који сада постоје на земљи.“[56]
Наведена прича садржи поделу језика, али је у потпуности другачија од библијске приче.
„Куки Мапипур, још један брдски народ Асама, о подели језика прича да су једном давно три унука одређеног поглавице се играла заједно у кући те им је отац наредио да ухвате парцова. Али док су били заузети ловом на животињу одједном су ударени мешањем језика и нису могли разумети једни друге тако да је парцов побегао. Најстарији од троје синова је сада говорио Ламјанг језиком, други је говорио Тадо језиком, а трећи неки кажу да је говорио Ваифи језиком, али други мисле да је Манипут језик којим је говорио. У сваком случају три момка су постали преци три различита племена.“[57]
„Беј племе јужне Аустралије прати своје порекло језика злокобној старој жени Вурури, која је живела на истоку и ходала носећи са собом велики штап и разгртала њиме ватру око које су људи спавали. Када је напокон умрла, људи су били радосни због њене смрти и то су разгласили по свим правцима, јављајући ту добру вест о њеној смрти.“ Тада су се сви скупили и прославили то канибализмом, тј. појели су тело бабе и свако овисно који део тела је појео, почео је да прича различитим језиком.[58]
Наведене приче су у потпуности другачије од библијских, али им је заједничко једино то што су сви прије причали истим језиком, а потом им је језик помешан.
Након изнесеног, прелазим на Кину.
3.5. Вавилонска кула и Кина
Што се тиче Кине, причу о Вавилонској кули изражавају сами симболи њиховог древног писма. Кинези су још од најранијих дана обожавали Бога свевишњега, називавши га Шанг Ди или Тјан.[59] Тако да када су изумели своје писмо намерно су у њега инкорпорирали приче из најранијих древних догађаја светске и људске историје (из првих глава Постања).
Кинеско писмо је пиктографско и идеографско и континуирано са малим изменама (без промена значења) се користи од најранијих времена до данас. Најдревнији облици кинеског писма су пронађени 1899. године у Пекингу, урезани на „пророчким костима“. Писмо пророчких костију је датирано на период Шанг династије (1765 ПНЕ – 1122 ПНЕ). Иако је порекло писма и даље сакривено у историји, постоји запис код Шу Шена (58-148) о пореклу писма, заснован на старијој историји и кинеском предању о пореклу њиховог писма. Чен Кеј Тонг у својем делу „Вера наших отаца, Бог у древној Кини“ („Faith of Our Fathers God in Ancient China”)[60] пише о томе: „Иако је порекло овог система писања и даље изгубљено у историји, постоји запис (о пореклу писма) забележен код Шу Шена у његовом уводу Шуовен Јиеци, најстаријем постојећем кинеском речнику: „Дворски записничар, Жутог цара, Цан Јие, је запазио на замљи трагове птица и животиња. Схватио је да је распознавањем њихових облика могао да разликује једну животињу од друге. Тако је створио писмо.“ Ова прича би стога ставила почетак кинеског писаног језика на око 2.700. године ПНЕ, око 200 година прије него што су Египћани започели градњу својих пирамида.“[61].
Значи, стога по древној кинеској историји Цан Јие је изумео кинеско писмо. Био он или неко други, неко из древног доба је очито инкорпорирао најстарију историју света и човека у само писмо, тј. догађаје из књиге Постања. Наводим у наставку неке примере тога.
Ово писмо је минимално мењано кроз историју све до данас, без промена значења, а цар Чин Ши Хванг Ди (2. век ПНЕ) је стандандиризовао писмо и оно је непромењено до данас. Имао је међутим намеру да га у потпуности измени, али није успео у свом злом науму. Да је успео, Постање у самом кинеском писму би било заувек изгубљено.
Следе примери наведеног и главни симбол ове теме тј. „кула“.
Кинески знак за брод 船[62] „чуан“ у кинеском писму се састоји од следећих знакова: „пловило“ 舟, „осам“ 八[63] и „уста“ (особа) 口[64]. А из Постања сазнајемо да се само осам душа тј. људи спасило на броду (тачније у ковчегу). Управо то прича кинески знак за брод – осам људи и пловило. Тако да су Кинези према томе у сам знак „брод“ инкорпорирали догађај спасења од светског потопа.
Промена симбола „брод“ од најстаријих симбола до данас. Овде је јасно да се о другом знаку унутар „брода“ заиста ради о знаку за „осам“ – 八 („ба“)
Тако исто нпр. симбол за „створити“ или „направити“ 造[65] („заo“) се састоји од симбола „земља“ 土[66], квачица која симболише покрет, а у комбинацији са „земља“ значи „живот“ 生[67], „уста“ (или особа) 口[68] и „ходати“ (правилније „корачати“) 辶[69]. Тако да када се све искомбинује произлази да симбол „створити“ подразумева у смислу „направити од земље живу особу која хода“. Ово је кад се промисли уствари опис стварања човека из Постања, који је направљен од земље. Тако да су древни Кинези инкорпорирали причу о стварању човека у симбол „стварање“ или „направити“.
То је што се тиче неких примера симбола који доказују да су Кинези инкорпорирали саму најстарију историју човечанства и света у своје симболе.[70] Тако је уједно и прича о Вавилонској кули убачена у кинеске симболе.
塔
„Кула“ на кинеском писму се пише са 塔[71] („та“), а састоји се од следећих симбола: „земља“ 土[72], „трава“ 艹[73], „човек“ (у смислу „човек“ као врста или слично) или „народ“ 人[74], „један“ 一[75] и „уста“ 口[76]. Када повежемо све ове симболе произлази да „човек“ у смислу људи су били једних уста и били једно те да је кула (која је целокупност знакова) под земљом и травом“. Кула која је овде целокупни знак свих ових компонената с обзиром на то је уско повезана са једним језиком, јединством човечанства, али да је све то под земљом и травом[77], јер управо комбинација свих компонената чини знак „кула“. Ово је стога очито још једна прича о томе да је кула које је човечанство једног језика градило (те су потом настали различити језици као контраст једном језику), али је срушена и сада је затрпана под земљом.
То је стога још једна прича о Вавилонској кули о којој се прича у Библији и причама широм света, како је описано овде раније у чланку. Један језик је контраст различитим језицима који су потом настали, тако да ово још више потврђује причу о мешању језика.
Кинески знак за „кулу“, стога, још више доказује историчност Вавилонске куле и догађаја у вези њега и доприноси доказима изнесеним у пријашњим поглављима овога чланка.[78]
3.6. Закључак на изнесено
То би биле све приче и слично, које сам пронашао о градњи куле до неба и мешању језика.
С обзиром на изнесено и с обзиром да су приче изворне и присутне широм света, то доказује да се догађај заиста и десио. Грађена је заиста огромна кула у историји у прошлости и помешани су језици у тим догађајима.
Јасно је да је по бројним деловима света задржано неко сећање, макар крајње нереално, на градњу куле и мешање језика. Сваки од народа је опет убацивао своје божанство као одговорно за кажњавање преступника. Такође је свако сматрао да је њихов језик био први и од којег су настали остали језици. То је разумљиво, тј. да је тако сматрано.
Нормално да је Бог помешао језике, који је свемоћан[79]. А једино божанство које је свемоћно може изумети толико различитих језика и даровати их по народима у једном трептају ока, а управо је тако описано широм света. Изворно је било такво и веровање, тј. да је Бог то учинио, а то је и тема чланка или чланака о првобитном монотеизму, које и намеравам да напишем након овога чланка.[80] Такође, изумевање разних језика у трену ока и даровање њих народима је могао учинити само онај који је сам Реч тј. Логос, а он је Син Божији и Бог, један од Свете Тројице. Такође, они народи који имају веровање у хришћанског Бога или су најближи томе су чешће и задржали причу о кули и мешању језика, него они који немају. Прича је код њих одмах и ближа библијској причи. Међутим, не мора увек бити тако, нпр. код Азтека.
Најреалистичнија прича, када се све успореди је уствари библијска прича, а такође и она од Јосифа Флавија. Остале разне приче које имају елементе реалистичности се чине да могу да надопуне причу Постања.
Нереалистичне су, на првом месту, приче из Африке, о градњи куле од мотки, од дрвећа или каше. Такође и код Индијанаца је често нереалистично да се гради амбар до неба или хумка од камења до неба. Такође су нереалистичне бројне појединости о одласку на небу, па нпр. вијање Сунца и Месеца по њему и тако даље (градња куле од планина и друго).
Што се тиче мотива у причама, тј. мотива градње куле, они су разноврсни, од знатижеље, вијања крадљиваца те до побуне против божанства. Ово треће је најреалистичније и оно је библијско.
Што се тиче градитеља, они су описани у одређеним причама као дивови. Понекад је један од градитеља онај који је преживео Потоп, што није у складу са бројним причама по свету о особи која је преживела Потоп. Она је увек „богоугодна“ њиховом божанству. Нпр. Утнапиштим код Вавилоњана или Деукалион код старих Грка. Нереалистично је да „најбогоугоднији“ њиховом божанству, одједном постане главни негативац и побуњеник, нпр. Монтезума. Реалистично је супротно.
Последице градње куле по причама по свету су увек кобне за градитеље, овако или онако. Чак и погину.
Сама кула је често уништена или оштећена у причама. Тако да је могуће да је Бог заиста и уништио један део грађевине, како је нпр. описано код Сибиле.
Што се тиче мешања језика, оно се по причама углавном дешава као последица градње куле, а у мањим случајевима није повезано с њом, него мешање језика постоји независно од куле. Међутим такве независне приче мешања језика су крајње нереалистичне и бесмислене. Тако да је реалистично да је мешање језика повезано са одмаздом за преступ, а углавном је повезано за градњу куле и побуну, што је реалистично.
Тако да је библијска прича и она од Јосифа Флавија најрелистичнија, а с обзиром да се градња куле и с њом повезано мешање језика и десило, онда се и десило као што је описано у Постању и код Флавија. Да су градитељи користили битумен је и реалистично и разлог је наведен код Флавија, тако да се тако и десило.
Значи, библијска прича је реална и она је истинита.
Такође они који презиру Бога, а живе након Потопа, неће ни веровати његовом обећању да Потоп (мислим светски)[81] се више неће ни десити (како је описано у Пост. 9:11-17) него ће настојати да се заштите у случају да Бог опет узрокује Потоп. Тако да је истинито описано код Флавија, тј. да су они градили кулу у случају поновног потопа, то је један од разлога.
Бог је имао намеру да се људи раштркају по свету (Пост 9:1), да се разиђу и престану градити кулу. Када се промисли и запита о томе на који начин је Бог могао то учинити, а свемогућ је, а циљ није да их побије, какав се одговор може добити када промислимо? Циљ није да их побије, већ да престану са градњом и да се разиђу. На који начин ће Бог то постићи када се промисли?[82] Замислите хијерархијски успостављен систем градње са надређенима и подређенима и замислите како их Бог може спречити са градњом, а при томе не насилним путем. Да не би могли да граде, треба им укинути заједницу. И како је то најлакше? А Бог може све.
Управо, поделом језика.
У тренутку када су градитељи, подређени и надређени, добили различите језике, уопште нису потом могли једни друге да разумеју, и то уопште. Никако. Одједном су настали различити језици и нико никога не разуме, а не могу никако уопште ни да се разумеју, јер у том тренутку нема уопште преводиоца да преводи оно што онај други говори, јер дословно нико не зна те нове језике, осим дословно оних који их говоре. Нема преводиоца, нема речника, нема дословно ничега да би се ти људи могли споразумети. И тако се разбија заједница, тако је спречено њихово заједничко дело и они су сви подељени. И тако је спречен наставак градње.
Тако да по самом садржају приче из Постања, без улажења у детаље прича широм света, доказује се да се то заиста и десило. Сам садржај приче доказује да се то десило.
Што се тиче надопуне библијској причи, оне су могуће на следеће начине. Вероватно су градитељи упозоравани за свој преступ, као што је нпр. описано код Монтезуме, међутим, то су радили Ној, или Шем, који је код Отаца сматран Мелхиседеком, али их нису хтели слушати. Такође, вероватно је вођа преступника, који је Нимрод и направио прогон правоверних и уништавање и рушење храмова посвећених Богу. Након мешања језика вероватно је дошло до рата који је у постпуности узроковао раштркавање људи широм света. Ова прича о рату је описана широм света, међутим, нема је у Постању, што не значи да се није десила.
То би било што се тиче могућих надопуна библијској причи, на основи прича широм света.
Да би смо боље схвати дубину приче и сам догађај потребно је да видимо како су причу тумачили црквени Оци, који су уствари богонадахнути у својим тумачењима.
Тако да ћу то изнети у наставку.
3.7. Свети Оци о Вавилонској кули
Након утврђивања историчности и реалности Вавилонске куле и мешања језика добро би било навести тумачење Светих Отаца о тим догађајима, ради продубљења теме и из других разлога.
За тумачење црквених Отаца на првом месту ћу користити тумачења које је скупио Андреј Лут.
3.7.1. Тумачење Светих Отаца код Андреја Лута
Андреј Лут је сакупио тумачења црквених Отаца о Постању 1-11 у књизи „Древни хришћански коментар на Свето Писмо, Стари Завет, Постање 1-11“ („Ancient Christian Commentary on Scripture, Old Testament, Genesis 1-11“[83]). Разна његова тумачења коментара Отаца су изврнута тј. новотарска, али књига може да послужи. Део око Вавилонске куле и мешања језика је прилично одговарајући.
Прво ћу да наведем коментаре Отаца на делове Постања о Нимроду тј. Постање 10:8-10, скупљене од Андреја Лута.[84]
„Један од потомака Хама је био Нимрод, који је растерао различите народе, тако да су се они населили у различита подручја која им је Господ одредио (Јефрем). Нимрод је био први који је деспотски завладао над народом (Јероним) и био је роб своје амбиције. Хтео је да постане владар и цар (Златоусти). Нимрод није био слуга Божији, већ тиранин који је био суров према својој браћи (Пруденције).“[85]
„10:6-14 Потомци Хама
Нимрод је по Божијој вољи растерао народе
Јефрем Сиријски: „Што се тиче Нимрода, Мојсеј је рекао: „Он је био велики ловац пред Господом“. То је речено зато што према вољи Господњој, он је био тај који се борио са свим овим народима и растерао их одатле, тако да би могли изаћи и населити подручја која им је Бог одредио. „Стога је речено, као Нимрод велики ловац пред Господом.“ Некада се благосиљао поглавица или владар речима: „Нека будеш као Нимрод, велики ловац који је победио у биткама Господњим“ „. Коментар на Постање 8.2.2
Нимрод је први владао над народом
Јероним: „И Хус је родио Нимрода. Он је први био силан на Земљи“. И након тога каже. „И почетак царству његову беше Вавилон и Орех и Ахад и Халане у земљи Сенару (Шинару).“ Нимрод, син Хуса је био први који је деспотски владао људима, на што људи још нису били навикли. И он је владао у Вавилону, који је назван Бабел, зато што су језици градитеља куле тамо помешани. Јер Бабел значи збрка. Потом је такође владао у Ореху, тј. у Едеси и у Ахаду, што се сада зове Нисибис и у Халане, што је касније названо Селеукија, по краљу Селеуку те је потом промењено име, и сада се заправо зове Ктесифон.“ Хебрејска питања на Постање 10.8-10.
Нимрод је пожелео да постане цар
Златоусти:“Затим Свето Писмо наставља да говори о деци рођеној од синова овим речима: „Потом, Хам је постао отац Хуса“; и даље „те је Хус постао отац Немрода (Нимрод), који је постао див на Земљи. Он је био дивовски ловац пред Господом.“ Док неки људи кажу да израз „пред Господом“ подразумева противљење Богу, ја насупрот томе не сматрам да Свето Писмо упућује на то. Него упућује да је (Нимрод) био снажан и храбар. Израз „пред Господом“ значи створен пред њим, примивши од њега Божији благослов. Или то може значити да Бог побуђује наше дивљење кроз њега према Богу, створивши такво изузетно створење и показвши га пред нама на земљи. Нимрод, међутим, у опонашању својега претка није користио своју природну надмоћ, него је циљао на један облик ропства, настојећи да буде владар и цар. Видиш, никада не би било цара да није било народа којим се влада. Али у том случају слобода је виђена као нешто што заиста јесте, док је ропство велика препрека ка стању слободе када се све већа моћ врши над слободним људима. Погледај каква је амбиција одговорна за то. Промотри телесну снагу која се ничиме не ограничава, него стално тежи вишем, жеђаући за што већом славом. Видиш, наредбе (Нимрода) које је дао нису биле оне од вође.[86] Него је чак изградио градове настојећи да влада непријатељима.„ Омилије на Постање 29.29
Нимрод је тиран који се бори против браће
Пруденције: „Нимрод, идући огрубео широм света, дубоким кланцима и дрвеним стенама, настоји да заведе једне преваром и скривеним лукавством, а друге да победи својим дивовским рукама и завлада смртоносним победама надалеко и нашироко.“ Порекло греха 144-48. „[87]
Ту завршава део о Нимроду у коментарима Отаца код Андреја Лута.
Значи, црквени Оци су сматрали да је Нимрод био тиранин дивовске телесне снаге, који је настојао да постане цар и влада над људима поробивши их. Он је тај који је након мешања језика заратио против народа и отерао их, тако да су се они одселили и раштркали широм света. Градове које је изградио (Орек, Ахад и Халане), Јероним, а како ћу после показати и Јефрем Сиријски ставља углавном у данашњу Турску.
Даље, Андреј Лут не наводи никаква тумачења о Ашуру и Ниневи тј. 10:11 и 12.
У наставку наводим даље из његове књиге, тумачења битна за тему тј. тумачења на 11:1-9 Постања.
Следе сабрана тумачења од Андреја Лута о градњи куле и мешању језика.
„Људи који су мигрирали од истока да би основали Вавилон су вођени амбицијом и поносом (Златоусти). Вавилон је основан од Нимрода, као главни град његовог царства. Становници Вавилона су сазидали кулу, јер су из гордости желели се успротивити сили Божијој (Августин). Становници Вавилона су били дивови који су градили кулу за своје властито спасење (Псеудо-Дионисије).
Када је Бог рекао „Хајде да сиђемо доле и помешамо им језике.“ он се тада обраћао другим лицима Свете Тројице (Августин). Син је онај који је послан на Земљу да им помеша језике (Новацијан). С обзиром да су становници Вавилона користили привилегију заједничког језика у зле сврхе, Бог им је помешао говор тако да не могу више да разумеју једни друге (Златоусти). Бог види да они могу да изграде кулу зато што сви говоре истим језиком, стога, им он меша језик да би спречио да заврше грађевину (Комодиан).
Када су становници Вавилона изгубили свој језик, рат је избио међу њима. Нимрод је онај који је победио у рату и постао владар Вавилона, након што је раштркао народе града широм Земље (Јефрем). Становници Вавилона су раштркани за њихово добро (Јероним). Проклетство куле Вавилона је стално упозорење онима који желе да постигну славу градњом сјајних домова (Златоусти).
11:1-4 Вавилонска кула
Они који су основали Вавилон су вођени амбицијом
Златоусти: „Када су путовали од истока, пронашли су равницу у земљи Сенару (Шинар) и населили се тамо.“ Примети како људски род, уместо да се држи властитих граница, увек чезне вишем и посеже за већим стварима. Оно што је људски род посебно изгубио је неспремност признања ограничења властитог стања и стална жудња за више и више због властитих амбиција изнад својих могућности. Тако да када људи који јуре за стварима овога света и прибаве за себе велико богатство и статус, притом изгубе из вида властиту природу каква јесте и теже таквим висинама да падају на само дно. Ово можеш видети да се дешава свакога дана, без да људи видећи то постају мудрији. Уместо тога, застану замало, али одмах то избаце из памћења те иду истим путем као и други и падају у исту грешку. То је управо што се тачно може видети да се дешава људима у овом случају: „Када су путовали од истока, пронашли су равницу у земљи Сенару (Шинар) и населили се тамо.“ Погледајте како нас ово у постепеним фазама учи нестабилности њиховог становишта. Када су пронашли равницу (текст каже), они су се спакирали и напустили пријашњу насеобину и населили се тамо доле. Омилије на Постање 30.5
Нимрод, оснивач Вавилона
Августин: „Град који је назван „Збрка“, није друго него Вавилон, о чијим чудотворним грађевинима сведочи паганска историја. Јер Вавилон значи „збрка“. Изгледа да је оснивач града био див Нимрод, као што је речено раније. Спомињући њега Свето Писмо нам говори да је Вавилон био центар његовог царства, што значи, на челу свих других градова. То је био главни град где је било седиште власти царства. Међутим, град никада није завршен, како су непобожни људи сањали. Прави план је захтевао огромну висину, требао је да дотакне небо. Ово се вероватно односило на једну од његових кула, која је требала бити виша од других, или изгледа реч кула може значити све куле, једнако као што „коњ“ може значити хиљаде коњаника.“ Град Божији 16.4
Градитељи су пркосили Богу
Августин: „Након Потопа као да су желели да ојачају против Бога, као да ишта може бити високо за Бога или било шта сигурно за гордост. Одређени горди људи су градили кулу, на први поглед зато да не би били уништени потопом ако се опет деси. Јер су чули и сетили се да је свако беззакоње било уништено потопом, а нису желели оставити беззакоње те су зато тежили високој кули против потопа и зато су изградили узвишену кулу. Бог је видео њихову гордост и учинио је овај метеж да буде послан на њих да могу говорити, али да не разумеју једни друге тако да су језици постали различити гордошћу.“ Трактати о Јеванђељу по Јовану 6.10.2.
Кула је изграђена од дивова
Псудо-Дионисије: „А шта је са ратом дивова, описаним у Постању? Рекли су да се Бог уплашио ових моћних људи и преварио их, иако су они градили кулу, не да би некоме нашкодили, него за властиту заштиту.“ Писма 9.110.5б.
11:4-8 Бог је помешао језике.
Ради се о Тројству када Бог каже: „Хајде да сиђемо доле.“
Августин: „Разумно је да то може бити алузија на Тројство, ако претпоставимо да је Отац рекао Сину и Светоме Духу: „Хајде да сиђемо доле и помешамо им језике.“ Претрпоставка је исправна. Али ако је тако, морамо отклонити могућност да се није мислило на анђеле. И засигурно је исправније за анђеле да долазе Богу непозвани, покренути благодаћу то јест мишљу, која их чини побожно покорнима непромењивој истини као вечном закону који влада небеским двором. Анђели нису властити критериј истине, него овисно о стваралачкој истини, крећу се непокренути према њој као према извору живота из којега морају упити оно што сами немају. И њихов покрет је без промене, с обзиром да они долазе, никада да не одступе.“ Град Божији 16.6.
Син је онај који се спустио на Земљу и помешао језике
Новацијан: „Мојсије приказује Бога као да силази на кулу коју су синови човечији градили, настојећи је испитати и говори, „Хајде да брзо сиђемо и да им помешамо језике, тако да не би могли разумети говор једни другога.“ За кога јеретици мисле да је сишао на кулу у овом пасусу те потом хтео посетити ове људе? Да ли је био Бог Отац? У овом случају, Бог би био ограничен простором. Ако је тако, како онда обухваћа све ствари? Или је могуће да Мојсије говори да анђео силази и говори другим анђелима и каже, „Хајде да сиђемо брзо доле и да им помешамо језике?“ Насупрот томе, запазили смо у Поновљеним законима да је Бог тај који је проценио ове ствари и Бог је говорио, како је и записано: „Када је раштркао синове Адама, поставио је границе народа према броју анђела Божијих.“ (Пон.зак. 32:8) Стога, Отац није сишао, нити је анђео наредио такве ствари, како прича јасно показује. У складу с тим, једино могуће објашњење је да је сишао онај о коме апостол Павле пише: „Онај који је сишао је онај који се попео горе изнад свих небеса, да би могао испунити све ствари.“, тј. Син Божији, Реч Божија.“ „ О Тројству 17.7
Зашто је Бог помешао језике грађана Вавилона?
Златоусти: „То је начин на који Господ чини ствари. То је начин на који је такође учинио на почетку, у случају (прве) жене. Она је злоупотребила даровани јој статус и због тога ју је подвргао своме мужу. Опет, такође у случају Адама, с обзиром да он није искористио корист велике лагодности у којој је уживао и живота у врту, него је учинио себе подложним казни због пада. Бог га је зато истерао из врта и осудио га на вечну казну речима „трње и коров ће ти земља давати“. Тако да у овом случају када су људи који су узвеличани заједничким језиком, користили ову привилегију која им је дарована у зле сврхе, Он је зауставио потицај њихове покварености, стварајући различите језике. „Хајде да им помешамо језике“, Он рече „тако да не могу да разумеју једни друге.“ Његов циљ је био тај, да као што је заједништво језика довело до тога да живе заједно, тако је разлика језика могуће узроковала раштркавање међу њима.“ Омилије на Постање 30.13.
Бог је спречио да заврше кулу
Комодиан: „Они су будаласто започели градити кулу која би дотицала звезде и сматрали су да ће се попети на небо путем ње. Али Бог, видећи да је градња започела, јер су говорили истим језиком, интервенисао је и учинио да говоре различитим језицима. Тада их је раштркао, раздвајајући их по острвима Земље, тако да су се појавили народи који говоре различтим језицима.“ Песма два народа 165-69.
11:9 Бог раштркао људе широм Земље
Након што је Бог помешао језике избио је рат
Јефрем Сиријски: „Вероватно је да су изгубили свој заједнички језик када су примили своје нове језике. Јер да њихов првобитни језик није пропао, њихово првобитно дело не би пропало. Тек када су изгубили свој првобитни језик, који је изгубљен код свих народа, осим једне изнимке, њихова градња је пропала. Додатно, због њиховог новог језика који их је учинио странцима једни другима с немогућношћу разумевања једни других, због поделе које је језик донео међу њима, рат је избио између њих. Тако да је рат избио међу онима који су градили утврђени град из страха од других. И сви они који су удаљени од града су раштркани широм целе Земље. То је био Нимрод који их је раштркао. Он је био тај који је заузео Вавилон и постао његов први владар. Када их Нимрод не би раштркао, свакога на своје место, не би могао да заузме место на којем су раније живели.“ Коментар на Постање 8.3.2.-8.4.2.
Градитељи су раштркани[88] за њихово добро
Јероним: „Као што када свети људи живе заједно, то је велики благослов и милост, тако, с друге стране, заједница је нагорег облика када грешници живе заједно. Што је више грешника у исто време на једном месту, то су гори. Заиста, када је кула грађена против Бога, те они који су је градили су раштркани82, то је било за њихово властито добро. Завера је била зла. Раштркавање је било права корист, чак и онима који су раштркани.“ Омилије 21.
Проклетство куле мора бити узето као упозорење
Златоусти: „Има много људи чак и данас, који опонашајући их желе да буду памћени због таквих дела, градећи сјајне домове, купатила, тремове и авеније. Мислим, ако упитате свакога од њих зашто се муче, раде и улажу толико велике трошкове у никакве добре сврхе, ништа друго нећете добити него само те речи. Они настоје да памћење на њих буде вечно и да људи у будућности кажу: „Овај дом је припадао томе и томе“. Управо, насупрот томе, то није вредно помена, већ осуде. Јер снажно на те речи долази и следеће опажање, једнако бескрајним осудама: „Припадало је томе и томе, халапљивој тврдици, пљачкашу удовица и сирочади.“ Узето у обзир, то дело неће оставити добро сећање на његова градитеља, него напротив упорну осуду и дело ће постати озлоглашено након смрти градитеља и потакнут ће језике посматрача клевети и осуди особе која је прибавила таква добра. Али ако, с друге стране, желите непролазно сећање на вас, показаћу вам начин како да постигнете да будете памћени за свако дело, уз изврсно име да се опскрбите и великим поуздањен у веку који долази. Стога, како ћете постићи да уједно будете памћени дан након дана, а такође да постанете примаоци признања чак након преласка из овога живота у други? Постићете то ако дарујете ваша добра у руке сиромашних, остављајући своје драгоцено камење, изванредне домове, имовину и купатила.“ Омилије на Постање 30.7.“[89]
То би био скуп тумачења црквених Отаца на ову тему из књиге Андреја Лута „Древна хришћанска тумачења на Свето Писмо, Постање 1-11“.
У тумачењу је Андреј убацио и тумачење секташа Новацијана. Новацијан (200-258) је био римски свештеник који се 251. године прогласио за папу. Он је био секташ и отац јереси новацијана, који је сматрао Хришћане који су се одрекли Христа и принели жртве римским/грчким боговима у доба прогона, не треба поново враћати у крило Цркве, него су проклети заувек. Међутим, без обзира што је Лут убацио тумачење тог секташа у књигу, оно је свеједно исправно (тј. да је Син онај који је помешао језике).
Што се тиче самих тумачења, овим одличним тумачењима црквених Отаца, нема се нешто посебно ни додати. Она се савршено слажу и надопуњују једна на другу. Такође се поклапају са сећањима на градњу куле, која постоје широм света те са разним историјским записима.
Да би било још јасније тумачење догађаја, наводим у наставку додатно тумачење тих догађаја, код Јована Златоустог (349-407) и Јефрема Сиријског (306-373) (које није наведено код Лута) те тумачење Исидора Севиљског (560-636) и часног Беда (672-735) о томе. Потом ћу да прокоментаришем све то, након свега.
3.7.2. Тумачење Јована Златоустог
Јован Златоусти
Наводим у наставку ненаведено тумачење код Лута од Јована Златоустог. Златоусти је иначе саставио проповеди („омилије“) тумачења на целу књигу Постања. Данас се ова тумачења могу пронаћи скупљена у неколико књига.[90] Литература његовог тумачења је изузетно обилна. Иначе је опус Златоустога изузетно огроман.
Као што је познато, Златоусти је био патријарх Константинопоља од 397 до 403. године, када је потом неправедно сврнут и послан у прогонство, где је и умро 407. године у Коману у Јерменији. Написао је божанствену литургију и мноштво теолошких књига. Један је од најважнијих православних богослова у историји целе Цркве.
Део његовог тумачења о Постању које је релевантно за тему (ненаведено тумачење код Лута) наводим у наставку, преведено из књиге: „The Fathers of the Church, st. John Chrysostom, Homilies on Genesis 18-45“[91] („Оци Цркве, св. Јован Златоусти, Омилије на Постање 18-45“)
„(30) „Из те земље изиђе Ашур,“ и текст наставља, сети се, „и изгради Ниневу“. Запази то у тексту. Питам како поквареност предака не остаља трага на нашој природи. Нинвевљани су освојили Божију милост кроз покајање и тако укинули Његову казну, а имали су претка оцеубицу Хама те тиранског и арогантног Неброда као рођака, од кога је изишао Ашур. С друге стране речено је да је било других међу њима који су били меки и размажени, водећи покварен и искварен живот, одајући се опијању, непристојностима, пировањима и весељима, међутим, били су ипак одлучни да покажу истинско покајање и поквареност њихових предака није оставила трага на њима. Уместо тога, освојили су тако велику милост с висине да је до данас прослављано њихово покајање. У складу с тим, хајде да их и ми опонашамо и да научимо да поквареност наших предака не оставља на нама трага, под условом да смо на опрезу, нити нам врлина наших предака може бити од икакве користи ако смо немарни. Тако да, хајде да испољимо велику ревност и дамо доказ захвалности, тако да можемо уживати исти благослов као Шем и Јафет и да будемо слободни од ропства којем је Ханан изложен те да не будемо робови греха. Уместо тога, нека искористимо предност праве слободе и достигнемо неизрециве благослове, милошћу и љубављу нашег Господа Исуса Христа, којему са Оцем и Светим Духом слава, сила и част, сада и увек и у векове векова. Амин.“[92]
„(6) Тада каже „Сваки је рекао своме ближњему: „Хајде, да правимо цигле и печемо их у пећи.“ Цигле су им служиле као камење, а цемент им је био битумен. Рекли су: „Хајде да градимо град и кулу чији ће врх бити до неба, да би начинили себи име да се не би смо раштркали широм земље.“ Погледај како нису успели исправно искористити предност заједничког језика. Њихов сујетни план за овај живот је постао извор њихових проблема. „Хајде“, текст каже „да правимо цигле и печемо их у пећи.“ Цигле су им биле за камење, а цемент им је био битумен. Примети на колико пуно сигурности су желели да рачунају у грађевини, несвесни да „осим ако Господ не гради дома, узалуд се труде градитељи.“ „Хајде да си изградимо град“ текст каже, не за Бога, него за себе. Примети величину њихове покварености, без обзира на свеже сећање на недавну несрећу, пали су у тако страшну лудост. „Хајде да си изградимо град“, текст каже „и кулу чији ће врх бити до неба.“ Споменом неба Свето Писмо настоји привући нашој пажњи величину њихове претераности. „Да створимо себи име“, текст каже, да ли видиш корен њихове покварености? Тако да можемо уживати у непролазном угледу, што значи, да би смо могли бити памћени у вечност, такво ће бити наше дело и учиниће да никада нећемо пасти у заборав. Хајде да учинимо ово, „да не би смо били рашркани по лицу целе земље“ , док смо још у могућности. Значење је, хајде да ставимо у дело оно што смо одлучили, да оставимо неизбрисиво сећање на нас у наредним генерацијама.“[93]
„(12) Пронаћи ћеш да се иста ствар дешава у случају првих људи, у том случају, такође, када је Бог био пред изгоњење човека из живота у врту, рекао је: „Ко ти је рекао да си гол?“ И опет: „Гле, Адам је постао као један од нас у знању добра и зла. Постоји ризик да ће он једном пружити руку и узбрати плод дрвета живота и појести га и живити заувек. Те га је Господ Бог истерао из врта.“ А у овом случају он каже: „Гле, они су сви један народ и један језик. Започели су ово дело и завршиће свако дело које испланирају. Хајде да сиђемо доле и помешамо им језике, тако да не могу да разумеју језик једни другога.“ Запази још једном обзирност израза: „Хајде“, каже, „да сиђемо доле.“ Каква је сила ових речи? Да ли Бог треба помоћ да би вршио исправљање? Или помоћ у уништењу? Не, уопште не, насупрот, као што је Свето Писмо већ рекло, „Господ је сишао,“ да нас научи на овај начин да је он видео у прецизним детаљима величину њихове покварености. У овоме је такође на исти начин речено: „Хајде да сиђемо доле.“ Овај позив, међутим, је учињен онима једнаког статуса: „Хајде да сиђемо доле и помешамо им језике тако да не могу да разумеју језик једни другога.“ Као вечни спомен он (као да) каже: „Ја извршавам на њима тако страшну казну која ће трајати заувек и никакав проток време неће учинити да је забораве.“ Другим речима, с обзиром да су злоупотребили заједништво језика, Ја намеравам да их уразумим различитошћу језика.“[94]
3.7.3. Тумачење Јефрема Сиријског
Јефрем Сиријски, мозаик из 11. века, Неа Мони Хиос манастир
То је што се тиче тумачења Јована Златоустога, а сада следи тумачење Јефрема Сиријског.
Као што је познато Јефрем Сиријски је био велики теолог Цркве. Обимно је написао телошких дела и молитви. Рођен у доба цара Константина. Био је ученик Јакова Нисибијског. Живио је подвижнички и успешно је одбио да га устоличе за епископа Нисибије.
Написао је и „Коментар на Постање“, који није толико обилан[95] као онај од св. Јована Златоустога. Делове које није навео Лут[96], сам превео из православне књиге „Comentary on Genesis“ („Коментар на Постање“)[97], која садржи само његово тумачење.
Тумачење је како следи.
„(2) У вези Нимрода „Мојсеј је рекао, „Он је био велики ловац пред Господом“, зато, што према вољи Господњој, он је био тај који се борио са свим овим народима и истерао их одатле, тако да би они могли изаћи и населити регије које им је одредио Бог. Зато је речено, „као Нимрод велики ловац пред Господом.“ Некада се благосиљао поглавица или владар говорећи: „Нека будеш као Нимрод, велики ловац који је победио у биткама Господњим“. Нимрод је владао у Ореху, што је сада Едеса и у Ахаду што је сада Нисибис и у Халанеу што је сада Селеукиа-Ктесифон, Рехобат што је сада Адиабене, Халах што је Хатра и Ресен велики град (у то време), што је сада Решаина.
- Затим Мојсеј рече, „цела земља је имала један језик и они су рекли: „Хајде да изградимо град и кулу чији ће врх бити до неба и да стечемо себи име, да се не раштркамо по целој земљи.“ Из којих разлога би они који се нису имали чега бојати градили утврђени град и кулу до неба, с обзиром да су имали чврст завет да више неће бити потопа? Они су рекли „Да се не раштркамо по лицу целе земље.“ Али ко је још био тамо, осим њих, да их раштрка? Из тога што су рекли „Хајде да стечемо себи име,“ јасно је да је њихова сујета и њихова уједињеност, која је градила уједно град и кулу, због поделе која их је задесила довела уствари нидочега.
- „А Господ сиђе да види град,“ тј. Господ је видео рад њихове непромишљене лудорије и рекао: „Ништа што су смислили им неће бити немогуће“, тј. они неће избећи казну те ће их насупрот томе што су рекли: „да не будемо раштркани“, ће их задесити. „Хајде, да сиђемо доле и помешамо им језике.“ Овде, Господ не говори једноме, јер ово „Хајде да сиђемо доле“ би било сувишно (ако је само речено) једноме. Он је рекао уједно Сину и Духу, тако да древни, а нити савремени језици не буду дани без Сина и Духа.
(2) „Хајде да им помешамо језике, тако да не разумеју једни друге.“ Вероватно је да су изгубили заједнички језик, када су примили ове нове језике, јер да њихов првобитни језик није пропао, њихово прво дело се не би свело ниушта. Тек када су изгубили свој првобитни језик, који је изгубљен од свих народа, осим једне изнимке, њихова се градња свела ниушта. Додатно, због њиховог новог језика, који их је учинио странцима једни другима и неспособним да разумеју једни друге, рат је избио међу њима, због поделе коју је језик створио.
- Тако је рат избио из страха од других, међу онима који су градили утврђени град. И сви који су били удаљени од (града), раштркани су широм целе Земље.
(2.) То је био Нимрод који их је раштркао. Такође, он је тај који је заузео Бабел и постао први његов владар. Да их Нимрод није раштркао, свакога према његовом месту, не би могао да заузме простор (где су раније живели).“[98]
3.7.4. Тумачење Исидора Севиљског
То је што се тиче Јефреме Сиријског и тумачења. Наводим потом тумачење Исидора Севиљског из његове енциклопедије „Етимологије“. Исидор је био епископ Севиље у визиготској Шпанији од 601. године, па све до његове смрти 636. године. Доста плодоносан писац, познат по наведеној енциклопедији[99]. Сматра се свецем и у Православној Цркви[100], као и његов брат Леандер Севиљски, брат Фулгенције Картагински и сестра Флорентина Картагинска. Исидор је заједно са својим братом Леандером утицао да Рекаред визиготски краљ прихвати Православље[101] и напусти аријску веру Визигота, те је Рекаред свечано 589. године на трећем сабору у Толеду свечано прочитао Никејски Симбол вере (без филиоквеа)[102] и наредио да се он чита по свим црквама у Визиготском краљевству.
Тумачење код Исидора Севиљског у вези Нимрода, града и куле је како следи.
„Народ који је примио своје име од одређеног предсказања (De hominibus qui quodam praesagio nomen acceperunt) …
- Нимрод значи „тиранин“, јер он је први завладао неуобичајеном тиранском силом над народом, а затим се окренуо против Бога да изгради кулу безбожништва.“[103]
„Језици народа (De linguis gentium)
- „Различитост језика се појавила са градњом куле након Потопа, јер због гордости те куле је подељено човечанство, тако да се појавила различитост гласова са значењем, а постојао је један језик за све народе, који је зван хебрејски. Патријарси и пророци су користили овај језик не само у свом говору, него такође у светим списима. Али на почетку[104] било је толико пуно језика колико је било народа, и тада више народа него језика, јер многи народи су произашли из једне језичне групе.
- Термин „језици“ (lingua) је кориштен у контексту за речи које су изговорене језиком (lingua) у пренесеном значењу, по којем ствар која се изговара је именована по ствари која постоји. Зато кажемо „уста“ за „речи“, а када говоримо о словима обликујемо као „руку“.“[105]
„4. Након Потопа див Нимрод (Немброд) је први основао месопотамијски град Вавилон. Краљица Семирамида Асирска га је проширила, и направила зидине града од битумена и печених цигли. Вавилон има своје име од „збрке“, јер су тамо језици оних који су градили кулу збркани и помешани.
- Јевреји кажу да је Нојев син Шем (Сем), кога зову Мелхиседек, био први који је изградио град након Потопа, тј. Салем у Сирији, у којем је Мелхиседек владао. …“[106]
„13. Нимрод (Немброт), син Хуса, је основао месопотамијски град Едесу, када је отишао из Вавилона и владао тамо. Прије је зван Ахад. Такође је изградио Халане, који је након тога измењен од краља Селеука и назван Селеукиа.“[107]
3.7.5. Тумачење часнога Беда
Савремена икона часнога Беда
Након Исидора Севиљског, наводим тумачење часног Беда из његове књиге „Коментар на Постање“ („Comentary of Genesis“). Он је био учењак старе англосаксонске Енглеске и монах у манастиру св. Павла у Џерову у Енглеској. Најпознатији је по својем делу „Црквена историја енглеског народа“. Сматра се свецем и у Православној Цркви[108]. Био је посвећен књигама и учености све до своје смрти, иако готово слеп и тешко болестан диктирао је књигу монаху Вилберту све до последњег даха[109]. Тело му почива данас у Галилејског капели у Дурхам катедрали у Дурхаму, Енглеска.[110] „Коментар на Постање“ је првобитно написан на латинском језику. Делове релевантне за тему сам превео са енглеског језика из књиге „О Постању од Беда“ („On Genesis Bede“[111]).
Тумачење Беда је како следи.
„10:8-9а „Хус роди и Нимрода. Он је први почео бити силан на земљи и био је велики ловац пред Господом.“
Док су потомци Шема и Јафета били у невиности честитога живота, потом је из проклетог потомства Хама изишао онај који је искварио стање начина живота људи новим обликом живљења. Надувши се својом изузетном силом, прво је живео од лова, затим, скупивши војску је настојао да уведе неуобичајену тиранију међу људима. Коначно у стиховима који следе читамо да је имао царство и изградио велике градове, јер Свето Писмо, које каже „први би силан“, потврђује да је он био први који је почео да ради ове ствари. Каже „први би“ зато што је учинио ове ствари први, „силан на земљи“, јер занемаривши небеске ствари у којима су праведни силни, научио да тражи најподлије ствари и да полаже наду у њих.
10:9б „Зато се каже: Велики ловац пред Господом као Нимрод“
То је претворено у пословицу, јер су неуобичајена дела учињена у његово време. И додатни израз „пред Господом“, је због величања згражања, односно да је у потпуности брзоплето и арогантно да се човек усуђује да живи на такав начин на земљи „пред Господом“, који гледа доле с неба на синове човечије. Из ове пословице засигурно је јасно да је у то време било пуно људи који су избегавали да чине такве ствари из страха од божјег суда, иако друга верзија је, „као Нимрод велики ловац против Господа“. Заиста, из двосмислености ове речи у грчком језику, која је „енантион“, може се интерпретирати на оба начина.[112] Укратко, у псалму, у којем певамо „хајде да плачемо пред Господом који нас је створио“ (Пс 94:6 (95:6).), у овим речима је „енантион Кириум“. Исте су речи у књизи Јова, у којој је написано „обраћаш против Бога дух свој“ (Јов 15:13). Стога једноставно значење дива је јасно, да је он био велики ловац дивљих звери као силан човек, али као безбожан човек је водио арогантни живот против воље Творца.
10:10 „И почетак царству његовом беше Вавилон и Орех и Халане у земљи Шинару“
У стиховима који следе јасније је откривено како је Вавилон настао, али овде је речено у облику предговора, што је тамо прећутано, да је Нимрод оснивач познатог града и горде куле. И „почетак царства његова беше Вавилон“, не само јер је то био први његов основани град, него, такође, јер је сматран главним градом царства због његове величине и лепоте. Орех је град који је сада Едеса, град Ахад је сада Нисибис, град Меспотамије а град Халане је Селеукиа по краљу Селеуку, који се сада заправо зове Ктесифон. А додатни израз, „у земљи Шинару“, изгледа да се односи на сва ова четири града. Заиста, наводи се да је Шинар равница тако велике ширине да лако може да не само Вавилон да садржи у себи, него такође и многе друге градове. И чињеница је да Вавилон са градовима, чија је био глава, симболише горду славу света, која је склона збрци, јер „Бабел“ значи збрка. Његов оснивач исправно фигуративно симболише самога ђавола, главу сваког зла. Име Нимрод значи „тиранин“ или „прогнаник“, или „грешник“[113], што му такође прикладно одговара. Јер је он тиранин, јер побунивши се против Творца, настојао је да задобије тврђаву Божију и царство света. Он је прогнаник, јер је пао с неба и отпао од заједнице анђела који су остали постојани у својем положају, бедник је скочио превисоко. Он је грешник, јер је презрео послушност вољи Творца. Лик ловца заслужно му такође пристаје. Јер он поставља своје замке преваре у шуми света и преваром лови људе на смрт да их убије за вечност, који као јелени и срне су несвесни његове природе и лукавства, што је заиста супротно оним ловцима, који својим учењем настоје да ухвате душе људи и да их намаме у вечни живот. О овима Господ каже, говорећи, „Хајдете и учинићу вас рибарима људи“ (Мат.4:19). те из тог разлога, њихов дом је зван Витсаида, то јест „дом ловаца“[114], јер ће ови људи ловити за живот вечни[115]. А Нимрод је син Хуса, што значи „Етиопљанин“[116], јер заиста стари непријатељ, увек поквареним учењем или делима као да поново израња из мрачног народа безбожника. Од њега пословица остаје до данас, наиме да може бити речено, „Као Нимрод велики ловац пред Господом“, с обзиром да заиста може бити речено о онима који се понашају као ђаво, да су на његовој страни, јер када такав неко лови душе људи на смрт, било речју или примером, они тада следе дела старог грешника и издајника.
10:11 „Из те земље изиђе Ашур и сазида Ниневу и улице града“
„Из те земље“, значи из земље Шинара, из које је изникло царство Асираца, „који су изградили велики град Нин, назван по Нину, сину Бела, кога Јевреји зову Нинева.“[117]
Заиста, с обзиром да Свето Писмо изгледа ћути о рођењу Ашура, из кога је народ Асираца произашао, и само је речено из које земље је изишао да изгради Ниневу и друге градове које спомиње, неки од Отаца сматрају да је тај Ашур уствари син Шема, о којем читамо у следећим стиховима (10:22). Али било да је то био исти или други Ашур, сигурно је да је царство Вавилоњана било прво у тој земљи, а да је царство Асираца, чији је главни град био Нинева и који је дошао из исте земље, било друго.“[118]
„11:1 „И цео свет беше један језик и један говор.“
С обзиром да антиципацијом Свето Писмо каже да су синови Нојеви поделили Земљу по народима према родовима и језицима и крајевима (Пост. 10:11,10:22), враћа се опет да покаже како су људи подељени једни од других. Овде је без сваке сумње јасно да човечанство, све док је служило своме Творцу са дужном понизношћу, живело је у међусобној хармонији и у мирољубивој љубави. Али када се погордило, подигло је свој врат против свога Творца и убрзо је праведно кажњено и није могло да задржи међусобни мир. А колико велика срећа људи може бити, чак и након што су истерани из раја, ако би само смерно служили своме Творцу, Свето Писмо проглашава благодаћу нашега самога Господа Творца и Искупитеља, који је даровао знање свих језика ученицима који су му верно били приклоњени, Светим Духом посланим од горе (ДАП. 2:4). Стога се то десило „предивном променом деснице Вишњега“ (Пс. 76:11 (77:10)), да како су људи овде раштркани једни од других широм целог света и њихови језици подељени због гордости, тако тамо због заслуге понизности, различити језици су начињени једним, а народи који су се састали „из сваког народа што је под небом“ (ДАП. 2:5), поново су одјекивали славе и чуда Бога једним јединственим и неподељеним исповедањем и вером. И овај град у којем су језици подељени и народ раштркан, заслужено је назван Вавилон, тј. „збрка; а тај град је назван Јерусалим, тј. „визија мира“[119], у којем су језици свих народа уједињени у прослави Господа и хармонија је успостављена. Али више о томе касније, у међувремено промотримо саме речи текста.
11:2 „И када су путовали од истока, пронашли су равницу у земљи Шинару и пребивали тамо.“
Јасно је из ових речи да су први људи заиста настањивали подручје истока, и да стога ово подручје треба бити схваћано као центар света (глава), не само зато што се светлост небеских тела уздиже одатле, него такође зато што је човечанство прво обитавало тамо.
11:3 „И сваки је рекао своме ближњем, хајде да правило цигле и да их печемо у ватри. И имали су цигле уместо камења и смолу уместо цемента.“
Можда су користили цигле као камење и смолу[120] (катран) уместо цемента, зато што им је у оним регијама недостајало обилне залихе камења с којим би завршили тако велико дело или зато што су знали да зид изграђен од цигала је пуно отпорнији на пожар. Смола (катран) се добија од дрвећа, али такође из земље и воде. Отуд је написано о ономе што следи о земљи Содома. „А у долини Содомској беше много рупа из којих се вадила смола“ (Пост. 14:10), а Мртво море је на грчком звано „Језеро асфалта“, тј. смоле[121], јер смола која плута на површини се уобичајено скупља одатле. Чини се вероватно да су зидови Вавилона изграђени овим материјалом.
11:4 „И они рекоше: Хајде да изградимо град и кулу, чији ће врх бити до неба. И хајде да стечемо славно име прије него будемо раштркани у све земље.“
Израз „чији ће врх“ се не односи на град него на кулу, тј. тврђаву, коју су изградили вишу изнад осталих утврђења. За чуђење је заиста из којих разлога су градили да врх куле буде до неба, а опет изјавили да ће бити раштркани у све земље, осим ако су можда намеравали у мноштву сујете и гордости да се сами раштркају широм света, тако да им кула може угодити када се уморе од својег земаљског пребивалишта, или у сваком случају да ако воде потопа опет потопе земљу, да могу да се попну до горњих подручја ваздуха или неба на тај начин.
11:5 „И Господ сиђе доле да види град и кулу коју зидаху синови Адамови.“
Уместо „синови Адамови“, стари превод наводи „синови човечији“, то јест не синови Божији, него они који живе по људским мерилима[122] те заслужују да чују од Господа „Ја вам рекох, богови сте и синови Вишњега сви, али ћете као људи изгинути.“ (Пс. 81:6-7 (82:6-7)) Али Бог који је увек у потпуности присутан свуда, се не креће од места до места, него је речено да сиђe када чини нешто на земљи, што, бивајући чудесно учињено ван уобичајеног деловања природе, на неки начин показује његову присутност.
Нити онај који никада не може бити неупућен у дешавања, може научити проматрањем у одређеном тренутку, него је за њега речено да он види и открива у одређеном моменту оно што узрокује да буде виђено и откривено. Стога, тај град још није био виђен, као што је Бог дао да буде виђен те је показао колико је незадовољан с њим. Међутим, може бити схваћено да је Бог дошао у тај град, с обзиром да су његови анђели у којима пребива дошли доле. Тако да речи које следе: „И рече: Гле, они су један народ и сви имају један језик“, и тако даље, и затим шта је додано, „Хајде, стога, да сиђемо доле, и тамо им помешамо језике“, су рекапитулација, показујући како оно што је речено, то јест „Бог сиђе доле“, је учињено. Јер ако је он већ сишао доле, какво је значење речи, „Хајде да сиђемо доле“, осим да се разуме да је речено анђелима, то јест да онај који силази доле у анђелима је сишао доле кроз њих?[123]
11:6б/ц „Гле,“ рече, „они су један народ и сви имају једнак језик, и ово су започели да чине, и неће одустати од свога наума све док га не изврше на делу.“
Постоји велика разлика у грешности између оних који занемарују заповести Божије и ипак има међу њима неких који су ревносни и пажљиви према ономе што је исправно, и оних који са једнодушношћу одбијају да поштују божанске заповести. Тако такође постоји велика разлика између оних који греше, на пример у младости па ипак касније у зрелој доби одлуче да се покају за своја злодела, и оних који не показују намеру исправка зла која чине. Да би стога, показао једнодушност грешника у овом поглављу, невидљиви Судија изјављује: „Гле, они су један народ и имају један језик“ и додаје њихову намеру да се не покају, „и започели су да чине ово, и неће напустити свој наум све док га не изврше на делу.“ У блиској сагласности са овим је почетак тринаестог псалма у којем је речено „Рече безумник у своме срцу: Нема Бога“[124] то јест, Нимрод, измишљач покаварених дела, а затим у вези градитеља града, они „неваљали су и гадна су дела њихова“[125]. Даље, ове речи о којима причамо, унутрашњи Судија говори својим анђелима слугама на начин који је нама несхватљив. Говорити ово њима је „показивање своје невидљиве тајне њиховим срцима, тако да што год треба да чине, могу исчитати из самог созерцања Истине. Јер што је откривено њима као проматрачима је речено као слушаоцима. Отуда, када Бог излива у њихова срца Његову обавест освете за људску гордост, он каже“[126]
11:7а „Хајде да сиђемо доле и помешамо им језике.“
Каже „хајдемо“, онима који су му привржени, а ово наравно само по себи, никада, да се не одступи од божанског созерцања, увек је да се повећа божанско созерцање и никада да се одступи од срца, тако да је увек „хајдемо“ облик смиреног кретања.[127] Он им такође каже, „хајде да сиђемо доле и помешамо им језике“. Анђели иду горе на начин да гледају Творца, а силазе доле да би спречили казном суда божијег створења која се уздижу недопуштеним делима. Стога речено, „хајде да сиђемо доле и помешамо им језике“, само по себи је да им покаже што исправно треба бити учињено, и да открије тајним утисцима кроз снагу њиховог унутрашњег виђења пресуде које ће бити показане њиховим умовима. И с правом он не каже, „Хајде да сиђемо доле и помешамо“, него „Хајде да им помешамо њихов говор“, показујући да он делује кроз своје анђеле служитеље, да и они такође могу бити Божији сарадници, како апостол каже „јер ми смо Божији сарадници “.“[128]
11:7а/б „Стога, хајде да им помешамо,“ каже, „језике, да не разумеју говор једни других.“
Зла жеља се заслужено кажњава, иако не успе на делу. Заиста, с обзиром да је владарева моћ у његовом језику, управо тамо је осуђена његова гордост, тако да човек који неће да схвата да треба да служи Богу када Он наређује, тако није он схваћан када је давао наредбе људима.“[129]
11:8-9б „И тако их је Бог раштркао из тога места у све земље, и престали су градити града. И зато се прозва Бабел, јер су тамо језици целе земље помешани.“
Језик је заслужено помешан, зато што је подмукло здружен са безбожним говором. Моћ језика је одузета од гордих владара да би у презиру Бога према њима, могли да уче своје поданике о злима која су започели. И тако је пресуда божанске строгости промењена у помоћ за добробит човечанства, јер тако утишани властодршци су престали са радом у који су били изопачено посвећени када су били уједињени говором. И тако, када је Господ сишао доле и видео град гордости, збило се да је назван Вавилон, то јест „збрка“. А град истине има уједно име и природу супротну овоме, јер је назван Јерусалим то јест „визија мира“, у којем је Господ, видевши у духу скуп верних и смерних, послао благодат Светога Духа да им дарује знање свих језика, тако да прожети овиме, могу да призову све народе говорећи различитим језицим да би једнодушно градили свети град, што је Црква Христова, и тако да би они који су смерно слушали истину могли величанствено отворити уста своја у проповедању знања истине целом свету.
Даље, треба напоменити да Свето Писмо заиста каже да је градња града заустављена након што су градитељи раштркани по целом свету, ипак, не каже да је град у потпуности напуштен. Стога, изгледа да треба закључити да док су други отишли одатле и престали са градњом, Нимрод, оснивач града је остао тамо у том месту са својим домаћинством и породицом, све док са већим народом рођеним из његове лозе не би могао не само владати пуно силније у своме граду, него такође додати друге градове своме царству. Јер, осим ако не грешим, ове речи које су речене о њему горе не могу бити другачије схваћене: „И почетак царству његову беше Вавилон и Орех и Ахад и Халане у земљи Шинару“, иако је у каснијим данима речно да су Нин и његова жена Семирамида учинили исти град Вавилон, већим и величанственијим. Отуда је онај стих песника: „Јер у стара времена је речено да је Семирамида опасала град са зидовима цигала.“[130] …
Духовно тумачење
У духовном смислу заиста је Вавилон ђаволов град, то јест, целог осуђеног човечанства, који су градитељи Вавилона и измишљачи јереси, који, или уводе обожавање божанског насупрот Истини или нападају потврђену веру Истине поквареним делима и речима. „И цела земља је била једног језика и истог говора“, све док су остали на Истоку. Али када су отишли даље од истока, ускоро не само да су се одвојили једни од других, него су отишли још даље од свога Творца, због својих речи и дела гордости. Подручје истока одакле свет редовно прима светлост уздизањем небеских тела, исправно симболише управо Онога, који каже: „Ја сам светлост света, онај који иде за мном, неће ходати у тами, него ће имати светлост живота.“ (Јован 8:11) Докле год људи остају у овој светлости, они су једног језика и истог говора, јер заиста исповест вере је једна и чистота дела је једна, као и свеобухватна љубав и нада вечних добара, јер сви који су непоколебљиви у Христу су просветљени. А они који се уклањају од созерцања праве светлости[131] не могу ни имати мир са Господом, нити једни са другимa, јер не постоји једно и исто правило безбожништва, као што постоји једно правило вере. Господ је један, вера је једна, крштење је једно и Бог је један, у којем је спасење изабраних, а с друге стране постоји много господара покварених, различита извртања јереси, разнородни брлози оскрнављења и различити богови пагана, којима су сви бедници одвучени у једно уништење проклетством. Алегоријска фигура оба града ово веома добро симболише, с обзиром да нико није могао разумети говор својега ближњега, након што су језици подељени у Вавилону, али касније, у Јерусалиму, када су језици уједињени благодаћу Светога Духа, верни су разумели чак и говор свих странаца, који су дошли, и једном везом љубави и вере сви су заједно славили истога Бога и Господа. „И отишавши од истока, пронашли су равницу за пребивање“, јер повлачећи се од светлости правде, покварени су себи пронашли широк пут света на којем могу да наставе у својем разузданом стању ума и у овом смраду телесних порока, јер Шинар, као што сам рекао и значи „смрад њихов“. И шта је изражено земљом Шинара, ако не смрадна жеља телесне будалаштине? Сви они који нису успели избећи да пребивају тамо, тј. избећи приврженост у нехајности и чврстом намером, ускоро су такође потакли и своје ближње, док се њихова изопаченост повећавала и покварена дела на увреду Творца. Јер следи да је „сваки рекао својему ближњему: Хајде, да правимо цигле, и да их печемо у ватри.“ Стога је сваки потакао оног другога да праве цигле с којим би градили Нимродов град у равници Шинара, зато што цело мноштво покварених служи ђаволу својим блатњавим, прљавим и земаљским делима, и град који граде за њега живећи покварено није ништа друго него они сами. А као супротност томе, град Јерусалим, где влада Давид, тј. „јаких руку“ и Соломон „миротворац“, изграђен је не циглама, него каменом, и не у равници него на брду, чак и како Цар каже: „Гле ја ћу послагати ваше камење у ред и поставићу ваше темеље са сафирима“ (Иса 54:11) и у вези онога што Пророк каже: „Брдо Сион са стране севера, град великога цара“ (Пс 47:3 (48:2)). Јер очито град ђавола, заиста прогнаника, грешника и тиранина, што „Нимрод“ и значи, то јест цело мноштво покварених, лутају као потукачи кроз разузданост покварености садашњега живота. А Црква, заиста град Христов, је изграђена живим камењем, то јест душама јаких у вери и на делу, као што мудри Архитекта говори када каже о њиховом Цару: „Пристпајући њему, камену живом, од људи одбаченом, али од Бога изабраном, драгоценом од Бога. И ви сами као живо камење зидајте се“ (1Пет 2:4-5). И не у овој равници Шинара, него на светом брду Господњем, јер изабрани се труде, не да се одмарају у ниским задовољствима телесних ствари, него да владају собом и да се успну до жеља небеских ствари. Стога је речено да је „наше живљење на небесима“[132] (Фил 3:20). Даље, блато које чине у цигле, које се уобичајено прави у квадратима једнаких страна, из којих изводи и име[133], симболише састав и украшавање светске речитости, било у лажној филозофији или у јеретичкој лукавости, помоћу којих се чини да ће ђавољи горди град изгледа бити подигнут за дуго времена, али у ваги строгог Судије ће бити откривено колико је то проклето и достојно уништења. Они су пекли цигле које су начинили ватром, очито ватром о којој је речено: „Сви чине прељубу, као пећ“ (Осија 7:4), њихова срца, и о чему Исаија такође каже: „Гле, сви ви који ложите огањ и опасујете се искрама идите у светлост огња својега и у искрама које распалисте“ (Иса 50:11). Та ватра је заиста љубав ка пороцима и жеља за аплаузом човечанства, помоћу којих лажни учитељи преварених настоје да ојачају догме лажних учења када су откривене и да их ојачају до такве мере да не могу бити надвладане аргументом божанске истине и учења. Али ипак, како Свето Писмо каже, под победничком силом истине: „Паде, паде Вавилон велики“ (Откр 18:2), заиста је то двоструки пад, јер не само да је оборен у садашњости откривењем истине, него ће такође бити проклет у будућности пресудом коначне строгости. Народ Израиља је некада градио градове ове врсте од блата и цигле у Египту, јер не само да су били подложни пороцима и јересима, прије него што су били научени речима Закона, него су чак предочили делима оне који су и сада под мрачним заповестима нечистих духова, којима су и сада подвргнути строгим заповестима Египћана. Они су научили да немају вере или наде задобијања небеске отаџбине и зато само знају да буду привржени, и да буду подвргнути потстицајима овога света.
Зато, јер је узета из земље или из рупе, смола (катран) коју су градитељи Вавилона користили за цемент, засигурно симболише усредсређеност на земаљска и ниска задовољства, којим су људи овога доба градили сва своја дела, пошто су без наде или знања небеских благослова, они блокирају себе од тражења оних радости која су на небу и стога све што чине, чине за привремено наслађивање или аплауз. Као супротност овоме, читамо да су градитељи (caementarii) подесно начинили храм Господњи. Цемент (caementum) је наравно направљен од камења које је спаљено и претворено у пепео, који се ствара ватром, тако да камење које је појединачно и засебно раније било чврсто и снажно је омекшано након краћег времена додатком бљештаве белине и боље заједно повезано сипањем воде те чак може да везује друго камење постављено у зид, док не дуго након тога камење добија још већу снагу,[134] која се чинила да се за кратко време изгубила. Кога стога треба разумети под „цементом“, ако не оне који ревносно се талећи у пећи привремених невоља[135], раније трампивши унутар себе сав мрак порока за светлост сјаја врлине, говорећи своме Творцу „ти ћеш ме опрати, и ја ћу постати бељи од снега?“ (Пс 50:9 (51:7)). Тада се они такође труде да учине своје ближње белим и чистим својим опоменама и примерима и да их заједно повежу везом љубави. О овима се може исправно рећи, „блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати“ (Мт 5:9). Они су они који, што су више омекшани у смерности пламеном невоља, све јачи се показују у снажењу и очувању срца својих ближњих у њиховим невољама. Зато је чак и храм сазидан белим камењем, као што је Давид рекао Соломону, када му је предао трошкове и показао му мере храма који треба изградити. А наравно он је такође припремио „мрамор Фароса у великој количини“, зато што је Црква Христова скупљена од душа изабраних, снажних у вери и блиставих у делима. Заиста, мрамор острва Фароса је познато да је био велике изврсности и светлеће белине у боји. А градитељи Вавилона у недостатку обиља и вештине с овим материјалом су цементирали своје цигле смолом (катраном) из рупа, зато што они покушавају да изграде белину невиности, снаге вере и хармонију братства аргументацијским триковима оспоравања.
„Хајде“ кажу „да направимо град и кулу чији ће врх бити до неба“. Покварени учитељи граде град за себе, кад год након напуштања небеског града чине своје јеретичке скупове, који је света Црква, чији је архитект и градитељ сам Бог. Сви покварени граде себи града када год занемарују заштиту Божјих заповести те следе осећаје и жеље свога властитог срца у чињењу или говорењу како год пожеле. Они граде град Вавилон када год чине срамотна дела. И они такође граде „кулу, чији ће врх бити до неба“ када год изговарају безбожне речи да би увредили свога Творца, кад год говоре по речима псалмисте, „безакоње Вишњему“ (Пс 72:8 (73:8)) и када год „дижу уста своја против неба“ (Пс 72:9 (73:9)). Пагани чине ово обожавајући многе богове, јеретици прљајући веру у једнога Бога јересима, Жидови одбацујући Христа Сина Божијега, а лажни Католици[136] скрнавећи праву веру поквареним делима и расколима, на које се и стих Псалмисте уперен Господу односи, „гордост оних који те мрзе се стално уздиже“ (Пс 73:23 (74:23)) теби, то јест теби у запис праведне пресуде. И са гордошћу покварених која се уздиже до неба као врх гнусне куле, праведно је и исправно да силажећи Творац неба уништи удружене подухвате покварених и дарује им корист. Прво, да њихова снага не би била довољно јака да заврше што су започели, иначе би били осуђени строже у вечности. И друго, да би се неслагали још више међу собом, након што је штетна завера осујећена и не би наштетили нимало добру. И Господ силажећи с неба учинио је ово једном сам, а он ово чини свакодневно путем својих проповедника у Цркви. Јер је он помешао језике гордих Жидова, то јесте све оне који су једнодушно као једним језиком, побунили се против благослова Јеванђеља, које је Он проповедао и спречивши њихове покварене планове раштркао их по целом свету. Он је оборио и поделио језике јеретицима путем католичких учитеља и раздвајајући их једне од других, да не би могли да подигну капије пакла против Цркве, Он их држи под контролом. Јер не постоји јерес, која не би могла бити нападнута од других јеретика, нема школе светске филозофије, која не би могла бити побијена од једнако будаласте школе филозофије лажи. И тако се дешава да све док покварени имају језике који су међусобно помешани, тако да нико не може распознати говор свога ближњега, то јест разумети га, они не само да показују да име Вавилом, то јест „збрка“ је одговарајуће за њих, него такође не успевају наштетити „визији мира“ у којој се Црква прославља. Јер је заиста сигурно да што су више безвредни учитељи и злокобници одвојени једни од других разликама веровања, тиме више омогућују да Црква буде уједињена.
Крај духовног тумачења Вавилонске куле“[137]
То је крај Бедовог тумањега, што се тиче ове теме.
3.8. Закључак на тумачење Светих Отаца и историјске записе, митове и сећања по свету
На крају како сам написао горе, дајем закључак на све речено.
Јасно је из приказаног да се тумачења Отаца међусобно поклапају, слажу и надопуњују. Такође се слажу и са разним причама о тим догађајима по свету. Оци дају јасније и дубље тумачење свих тих догађаја благодаћу Светога Духа.
Значи, узимајући у обзир разна тумачења Отаца може се у краћим цртама закључити следеће. Народ који је путовао на запад од истока и населио се у равници се временом морално изузетно искварио и погордио. Див Нимрод је прво био ловац те је успео да успостави тиранску власт над народом. Он их је потакао да се побуне против Бога и да из гордости сазидају град и кулу до неба, тј. да би из своје гордости сазидали изузетно немерљиво огроман споменик себи за будуће генерације. Тако да буду у добром сећању и дивљењу будућим генерацијама људи који долазе. Такође су настојали да изграде кулу да би се склонили у случају новог светског потопа, јер нису веровали обећању Бога да светског потопа више неће бити. Они су такорећи заратили са Богом, презрели га и пожелили се осветити предвођени гордим Нимродом, који је постао цар света. Бог „видевши“ тј. Бог је нагласио њихово зло дело својим речима, а не да он не зна што они чине те у том тренутку „види“. Он је рекао Сину и Светоме Духу. И Бог је тј. Син, помешао језике народу, да не би могли завршити град и кулу и да би се раштркали по свету.[138] Дар заједничког језика им је постао зло те им је Бог поделио различите језике ради њихова добра. Језици су подељени такорећи у присуству Свете Тројице. Потом у тој огромној збрци Нимрод је истерао народе из Вавилона у кратком рату те су се сви раштркали по свету, док је Нимрод остао да влада у Вавилону (тј. Збрци) те је чак изградио и друге градове, док му је Вавилон остао служити као центар царства.
Тако је завршила људска побуна против Бога.
Вавилон је ђавољи град, град обложен црним битуменом, док је Јерусалим – „визија мира“, супротност Вавилону. Док су људи живели заједно на истоку богоугодно и славећи Бога, народ је живео у миру и хармонији, а када се погордио, побунио се против свога Творца и узроковао збрку и метеж и пометњу језика. Док је суптотно томе у Јерусалиму захваљујући богоугодној смерности Бог излио од свога Духа на Педесетницу те су језици народа уједињени у један и народ је опет славио Бога једним језиком. Тако да је Јерусалим супротност Вавилону. Јерусалим је уједно и Црква Божија, док је Вавилон град ђавола, а Нимрод је симбол ђавола. Ово све је савршено објаснио часни Беда.
То је све у краћим цртама што се може закључити из Постања, историјских записа, прича по свету и тумачењу Светих Отаца.
Нимрод је уједно симбол Анрихриста, а Нови Вавилон из Откривења је тако назван по првом Вавилону из Постања.
3.9. Стари и Нови Вавилон
Иако у Постању, причама по свету и у тумачењима Отаца није наведено да је Нимрод сматрао себе богом и тако постао отац политеизма, оваква могућност постоји. Било како било, након смрти је засигурно сматран богом у Вавилону и околним народима под именом Вал и Мардук. Вал по вавилонској митологији доњег Вавилона је сматран оснивачем Вавилона, а може се пронаћи у неким цитатима које наводи Евсевије Цезарејски да је он након смрти сматран богом.
То би било у складу са пророштвима за Антихриста, новог Нимрода (јер је Нимрод слика Антихриста), који ће себе прогласити да је он сам Бог (иако је упитно да ли је Нимрод тврдио да је он Бог уместо Бога[139]), како пише апостол Павле о томе: „Који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији[140] као Бог, тврдећи за себе да је Бог“. (2Сол. 2:4)
Како можемо читати у Старом Завету и у античкој историји средњег истока, два главна божанства кроз стари свет су била Вал и Астарте или Иштар или Инана. Повезаност ова два меспотамијска божанства није јасна. Али ако узмемо да је Вал уствари Нимрод, онда произлази да је Иштар на неки начин повезана с њим. Вероватно је била на челу проституције у Вавилону те се потом удала за Нимрода и одувек представљала заштитницу јавних кућа и проститутки у Вавилону. То су само спекулације, али највероватније постоји нека повезаност, а она је засигурно историјска личност. Нису ли догађаји у вези пророка Илије (око 900-849 ПНЕ) такође нека слика Нимрода и његове жене, тј. тадашњи цар Израела Ахав и царица Језавеља. Тако ће уједно, Илија се по Оцима појавити заједно са Енохом у доба Антихриста, и они су два пророка из Откривења 11:3-13. А Нимрод је засигурно слика Антихриста који ће владати светском државом тј. Новим Вавилоном и Новим светским поретком.
Било је много антихриста, али још није био Антихриста. Жидови убивши Месију тј. Исуса Христа од тада чекају другога. Они су пред Пилатом изабрали каквога Месију чекају и каквога желе. Имају могућност да изаберу између разбојника и убице Вараве или Барабе (одакле и долази и реч „бараба“) и Исуса, они су изабрали Вараву (Мт. 27:15-23, Мк 15:6-15, Лк 23:17-25, ДАП 3:14). Како каже апостол Петар: „А ви се одрекосте Свеца и Праведника и измолисте човека убицу да вам поклони.“ (ДАП 3:14) Јер су они били материјалисти, овосветски и непокајани, тражећи онаквог Месију као Варава, макар и убицу, који ће их избавити од Римаљана, док би они задржали све своје статусе, богатство и на првом месту своје грехове. Њима није био потребан Месија који ће им спасити душе и дати им Царство небеско, јер нису они ни имали потребу за покајањем, а желели су овоземаљско царство, а не небеско царство. Они су направили погрешну процену, насупрот кнеза Лазара који је пред Косовски бој 1389. године, имајући пред собом избор између земаљског и небеског царства, изабрао небеско царство.
Тако да избором Вараве и проклевши себе, бацивши крв и кривњу за убиство Бога и Христа на своју главу (те су до дан данас криви за смрт Христову те им кривња до данас виси над главом) и убивши самога Бога, склопили су савез са нечастивим и постали синагога Сатанина. Они су постали носиоци новог Вавилона и његови главни градитељи до данас. Тако их Бог раштрка по свету у доба побуне против Римљана 70. године (када је други храм у Јерусалиму случајно спаљен, тј. у првом рату са Римљанима 63-73 године) и после опет у доба другог рата са Римљанима 132. до 136. године су раштркани.
Раштркао их је Бог као Вавилон, јер то и јесу. И где су тада били неки фантазијски Хазари, за које су ционисти почетком 20. века измислили[141] (да би опрали све злочине и зло Жидова) да сви Ашкенази потичу од њих (почевши од 9. века) те потом практички да све зло долази од Хазара, а не од Жидова. То нема везе са историјом, него зло код Жидова долази из њих самих (а не тврдим да су сви Жидови зли као људи), а не из тобожње везе са Хазарима, јер нису разни Жидови постали зли поставши Хазари, који се без разлога проглашавају „црном овцом“ и неким без разлога непатвореним злом на којему сви треба да се „искаљују“ за свако зло које учини сам Жидов по крви. Довољно је само прочитати ове речи првомученика Стефана упућене Жидовима, а не неким Хазарима у првом веку: „Ви се свагда противите Духу Светоме, како ваши оци, тако и ви“ (ДАП 7:51), јер ове речи вреде и данас за Жидове.
Када су Жидови одбацили Христа, тако су почели да траже друге „христосе“, тј. друге „месије“, јер Христос значи Месија. Тражили су друге Вараве те су пронашли „новог месију“ у Симону Бар Кокби 132. године, кога су признали готово сви жидовски рабини тога времена за Месију. Он се показао као револуционар и „ослободитељ“ од Римаљана и мучитељ Хришћана[142]. Он је потом изгубио битку од Римљана и убијен је од њих 135. године те су се Вавилоњани тј. Жидови раштркали након смрти тога Нимрода.
Шабатеј на престолу, слика из жидовске амстердамске публикације „Тикун“ из 1666. године
Затим, један од најпознатијих „нових месија“ кроз историју код Жидова је био Шабатеј Цви (1626-1676). Он је проглашен Месијом код готово свих рабина и имао је много присталица. Занимљиво, он се био оженио неком жидовском проститутком Саром из Пољске[143]. То би вероватно била слика Нимрода и Иштар. Учино је то тобож по налогу „Бога у сну“. Нормално, није успео да се устоличи као владар света, како Жидови и сматрају да ће бити за њиховог „месију“, него је ухапшен од Турака када је био у Истанбулу те је потом био присиљен да пређе на Ислам 1666. године[144]. Он се правдао „људи су ме против моје воље прогласили Месијом“, што је нетачно, а потом је примио Ислам. Тако се тај месијански покрет Жидова распао, а једино је потом настала жидовска секта шабатејаца, који су тврдили да је Шабатеј само привидно примио Ислам, а да је у духу и даља Жидов те су наставили да га поштују као Месију.
Након тога је било разних мањих „месија“ код Жидова те у новије време је рабин Менашем Мендел Шнерсон[145] (1902-1994) из Хабад покрета, сматран од одређених људи за Месијом. Он је умро 1994. године, али једна група Жидова Хабадиста и даље сматра тог рабина Месијом и чека да он устане из мртвих и успостави Жидовско царство.
У данашње време они и даље чекају Месију, а то ће на крају бити за њих уствари Антихрист, „који се противи и преузноси изнад свега што се зове Бог или светиња, тако да ће сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“. (2Сол. 2:4) Тако ће се појавити нови Нимрод и Нови Вавилон, са тиранином Антихристом на челу.
Данашњи бројни Жидови су жртве властитог народа, тј. ултрадесничарских нацистичких Жидова, тј. циониста. Тако да је ционизам, како прије, тако и данас један од главних проблема. Нормално, не могу се сви Жидови сматрати злима и да су укључени у неку светску заверу, него они који су укључени у светску заверу од Жидова су ционисти, супремацијски Жидови и ултраортодоксни Жидови (бројни ортодоксни Жидови су чисти расисти и супремацисти[146]). С друге стране има доста секуларних Жидова атеиста, који не знају ни шта пише у Талмуду или Тори, или таквих сличних Жидова верника, који уопште нису лоши људи.
- Старе и нове вавилонске куле
Што се тиче Вавилонске куле, она је засигурно увелико уништена и сада је под земљом, као што је наведено раније у чланку. Потом су „вавилонске куле“ грађене као зигурати у Месопотамији и шире (има чак један у Сардинији), египатске пирамиде (споменици фараонима, који су сматрани боговима) те касније пирамиде у Мексику код Азтека и Маја, такође и високи храмови у Индији. То су биле маније огромних грађевина, између којих нема неког континуитета.
Са хришћанством, грађени су храмови умерене величине и ширине, без вавилонске маније величина, међутим, то се све изменило са Црквеним великим расколом 1054. и потом касније.
Католици су временом ушли у вавилонску манију и лудост огромних грађевина, против које пише Јован Златоусти у горе наведеном тумачењу. Тако су изумљене готичке катедрале у 12. веку са изумом нове архитектуре, од стране опата Сугера (како се сматра) из Париза (опат Сен Денија), те су као Вавилоњани желећи да учине славу својих градова још већим (надметавши се висином) и споменик себи за поколења, градили што веће и веће катедрале. Тако да су се током градње чак и рушиле због своје огромне висине. Често су то биле грађевине у људску славу, а не у славу Божију.
Келнска вампирска катедрала
Права је лудост била градити грађевину стотинама година (и чекати стотине година да храм буде завршен), како су то градили градитељи катедрала. Тако нпр. Келнска катедрала је почела да се гради 1248. године, а завршена је тек након око 600 година тј. 1880. године са висином од 157 метара. Градња такве катедрале, као готово и сваке друге је била чисто вавилонска лудост и манија величине, коју је осудио још Златоусти у своје доба. Мотив је био вавилонски.
Често су катедрале грађене са огромним бочним зиданим потпорним стубовима, тј. чистим руглом од грађевине. Али за тако високу грађевину овакви стубови су били нужни, претварајући целу катедралу у неку врсту роботске машинерије, као што нпр. изгледа Нотер Дам у Паризу, гледајући из профила или из позадине те катедрале.
У нпр. Стразбургу су изградили катедралу у висини од 142. метара, након готово 300 година градње (1190-1439) и да би торањ уопште стајао да се не сруши на тако великој висини, избушили су га као швајцарски сир да не би пао, стварајући тако изопачено ругло од торња, док други торањ дословно никада није ни изграђен (готичке катедрале углавном имају два торња по узору на каролиншку архитектуру), тако да је катедрала до дана данашњег практички незавршена. У 19. веку катедрала је почела да тоне због огромне тежине те је све до једно 1930. године појачавана снага унутрашњих подземних стубова са челиком да се катедрала не би срушила.
Улмски вампирски минстер
Улмска катедрала или минстер је исто одличан пример вавилонске лудости. Катедрала или минстер је грађен од 1377. до 1890 године и изграђен је до висине од 161,53 метара. Торањ је такође саграђен као швајцарски сир, а крајем 19. века је била велика опасност да ће се мистер срушити као кула од карата, чак су бројни људи и погинули од рушења делова катедрале. И данас имају проблем са том вавилонском кулом, јер може да се сруши.
Међутим, катедрале су ипак делом биле грађене у славу Божију, али увек више у славу града и надеметања са другим градовима, а савремени небодери се нормално уопште не граде у славу Божију.
Са почетком 20. века настаје модерна архитектура, у школи архитектуре званој Баухаус (1919-1933) у Вајмарској немачкој републици, на челу са архитектом Валтером Гропијусом (1883-1969). Тако је настала архитектура коцки, која је данас присутна готово свуда по свету. Ове коцке су потом почеле да се крећу у висину и торњеве. Тако је 30-их година 20. века почела градња вавилонских кула од тих коцки које су ишле у шпиц, у висину.
Тако су настале разне куле у Рокфелер центру у Менхетну, Њу Јорк (али без шпица). По причама самих градитеља, људи су са још примитивном архитетктуром за такве висине, просто ризиковали свој живот да ти небодери буду сазидани.
Потом је сазидан и Емпајр Стејт Билдинг у Менхетну са 380 метара висине који је изграђен 1931. године. То је у бити једна коцка тј. правоугаоник са једним шпицем, што могуће вишим на врху. То су све нормално биле вавилонске маније за што већим грађевинама. А та грађевина је дуго била највиша на свету, тј. све до 1970. године, када је изграђен Светски трговачки центар (прва зграда) и постао потом највиша здрада на свету, а после је као што је познато срушена (обе) 2001. године.
Данас је највиша зграда на свету управо Бујр Калифа у Дубаију, Уједињени арапски емирати, изграђена 2009. године са 829,8 метара.
Тако да се вавилонска манија огромних зграда стално наставља кроз историју до данас. Свако да се гради, у тим случајевима, из поноса, из жеље за надметањем па да зграда буде што и виша и виша.
X-Seed 4000
Тако се наставља и за будућност. Тајсеји корпорација из Токија, Јапан је 1995. године дизајнирала изградњу X-Seed 4000, грађевину која вероватно и сличи по изгледу на Вавилонску кулу. У плану је да грађевина буде висока чак 4.000 метара (6.000 метара ширине), са 3 милиона тона челика, која би могла да прими у себе чак 1.000.000 људи, а градња нормално није никада ни започела.
И напокон, слична томе је грађевина у Токију, која је планирана да се почне са градњом 1992. године, али никад није ни почела. Та грађевина је дословно названа „Токијска вавилонска кула“[147]. Грађевина је требала да буде висока чак 10.000 метара, виша од Хималаја и Монт Евереста и да буде место становања, у којем би могло да живи чак 30 милиона људи. Грађевина би се градила чак 100 до 150 година. То је тотални пример вавилонске лудости до крајњих граница.
Прави пример зграде Вавилонске куле је и зграда комунистичког румунског вође и тиранина Николаја Чушескуа (1918-1989) из доба Социјалистичке републике Румуније, названа прикладно за Вавилонску кулу „Кућа народа“. Налази се у Букурешту. Грађена је од 1984. године, а завршена је 1997. године, иако не у потпуности до данас. Зграда је до данас највећа и најтежа у Европи. Висина није велика наспрам осталих високих зграда (84 m), али је зато површина на којој лежи огромна 365.000 m2, запремине од 2,550,000 m3 и тежине од 4,10 милиона тона. Да би се та зграда изградила порушено је око 9.000 кућа и 40.000 људи расељено, а порушено је притом и око 20 цркава. Зграда је дизајнирана и градња је надзирана од стране око 700 архитектата. Изградња је трошила 70% буџета државе, док на крају због огромне потрошње у ту Вавилонску кулу није дошло до револуције 1989. године, а Чаушеску је свргнут и погубљен. Тако је савремени Нимрод, који је хтео да сазида огромну кулу у своју част и славу у векове, свргнут и убијен. Иначе, свака огромна грађевина захтева огромна новчана средства и гради се на штету народа.
И управо како је навео Златоусти:„Има много људи чак и данас, који опонашајући их желе да буду памћени због таквих дела, градећи сјајне домове, купатила, тремове и авеније. Мислим, ако упитате свакога од њих зашто се муче, раде и улажу толико велике трошкове у никакве добре сврхе, ништа друго нећете добити него само те речи. Они настоје да памћење на њих буде вечно и да људи у будућности кажу: „Овај дом је припадао томе и томе“. Управо, насупрот томе, то није вредно помена, већ осуде. Јер снажно на те речи долази и следеће опажање, једнако бескрајним осудама: „Припадало је томе и томе, халапљивој тврдици, пљачкашу удовица и сирочади.“ Узето у обзир, то дело неће оставити добро сећање на његова градитеља, него напротив упорну осуду и дело ће постати озлоглашено након смрти градитеља и потакнут ће језике посматрача клевети и осуди особе која је прибавила таква добра. Али ако, с друге стране, желите непролазно сећање на вас, показаћу вам начин како да постигнете да будете памћени за свако дело, уз изврсно име да се опскрбите и великим поуздањен у веку који долази. Стога, како ћете постићи да уједно будете памћени дан након дана, а такође да постанете примаоци признања чак након преласка из овога живота у други? Постићете то ако дарујете ваша добра у руке сиромашних, остављајући своје драгоцено камење, изванредне домове, имовину и купатила.“ Омилије на Постање 30.7. (стр. 31. и 32. овог чланка).
Тако је било и у вези Чаушеског. Свако када погледа ту Вавилонску кулу у Букурешту неће се дивити томе Нимроду, који ју је градио, него ће га критиковати како је он црпио богатство државе и огромно осиромашио људе да би кула била изграђена. А онај који је био јако милостив у своме животу је запамћен у векове у добром сећању.
Засигурно је тако и са оном древном Вавилонском кулом, она је грађена на штету народа, готово сва могућа средства су улагана у ту грађевину њихове гордости, а градили су да би их се људи сећали попут богова у будућности и дивили се тој огромној грађевини. А она је просто јела људе да би била у својој лудости изграђена.
5.1. Појединости након Вавилонске куле и стање религија тада
Са ширењем народа по свету након раштркавања од Бабела бројни народи су задржали веровање у једнога Бога, а неки могуће да су Га спознали аргументом дизајна, тј. видевши природу око себе.
Међутим, највероватније је прво случај, јер често налазимо примере приче о двоје као предака свих народа (такорећи Адам и Ева), приче о Потопу, приче о кули и миграцијама. Тако да се пренос веровања у Њега настављао такорећи традицијски. Разне те приче сведоче да су људи у прошлости живели заједно, па се раштркали. Тако уједно сведоче и разни идентични симболи широм света, нпр. спирала (која се може пронаћи од Мисисипија, Јапана, Азије, Европе и свуда по свету), свастика (симбол такође присутан свуда по свету[148]) и други.
Најтрадиционалнији народи и они који се практички нису мењали кроз време су задржали причу о једном Богу или Богу творцу који нема почетка у времену, који све види, све зна, свемоћан, воли људе и дародавац је моралног закона. Тако да је Вилхелм Шмит тражио у потрази за најстаријом религиојом оне народе и племена, који су најпримитивнији и практички неизмењени до данас. Управо ови народи су показивали увек тога Бога, којег је он звао Врховно биће, а често су и даље били монотеисти. Разни од њих су до сада истребљени од колонизатора, нпр. Селкнам[149] народ[150] тј. Индијанци ловци-сакупљачи из Тијера дел Фуего у јужној Аргентини. Они су били монотеисти, који су постепено истребљени од стране Шпанаца почетком 20. века. Најпознатији покољ Селкнам народа је био од стране Хулија Попера, Жидовa пореклом из Румуније у лову на злато крајем 19. века.
Селкнам народ је веровао у Бога званог Темаукел, који постоји од почетка, вечан је, невидљив, бестелесан, који је створио небо и Земљу, добар је и свуда присутан и живи на источном небу званом Винтек, дародавац је моралног закона (обичаја) и кажњава његово кршење. Он је једини сматран божанством, а остала бића која су поштовали су сматрана прецима.[151]
Како су народи након Вавилонске куле мењали своју културу кроз време, они су тако мењали и своју религију те је настао анимизам тј. веровање да свака ствар има своју душу, обожавање предака, тотемизам тј. веровање у порекло са животињама (данас је то Теорија еволуције) и обожавање људи и животиња као богова. Градске цивилизације су највише биле декадентне што се тиче религија.
Веровање да је монотеизам била прва религија човечанства била је увек заступљена у хришћанском свету све до појаве Теорије еволуције средином 19. века у Енглеској.
5.2. Религије, Теорија еволуције и антропологија
Са појавом Теорије еволуције, књигом Чарлса Дарвина (1809-1882) „Постанак врста помоћу природног одабирања или одржавање повлађиваних раса у борби за живот„ („On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life“) 1859. године, а посебно „Човеково порекло и сполно одабирање“ („The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex“) 1871. године, почињу се јављати другачије теорије о пореклу религије. Први, који је истакао другачију причу је био одмах Томас Хенри Хаксли (1825-1895) тј. Дарвинов булдог те посебно Едвард Тејлор и Херберт Спенсер.
Теорија еволуције иначе није ушла тако само у антропологију, него у све живо могуће, тако да су је савремени Вавилоњани претворили у нову Вавилонску кулу, идол којему се све мора поклонити.
Међутим, са појавом школе примитивног монотеизма, посебно са Андрејом Лангом и Вилхелмом Шмитов, антропологија заснована на Теорији еволуције је тотално побијена и постало је научно доказана чињеница да је монотеизам био прва религија човечанства. А у управо је то било древно веровање у самог хришћанског Бога, творца неба и земља и свега видљивог и невидљивог, без почетка и без краја, Алфа и Омега, почетак и крај.
Међутим, ова чињеница је посебно непозната данас, јер у интелектуалним и академским круговима је још на снази савремена Вавилонска кула тј. Теорија еволуције.
Међутим, као што је пропала она древна Вавилонска кула, тако ће пропасти и ова савремена.
Ж., 21.10.2023. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx
– Свако постављање овога чланка на неки од сајтова, мора садржавати и извор одакле је узет и слично, тј. „Ж., 21.10.2023. године, https://independent.academia.edu/%C5%BDx „.
[1] Као што је очито из Старог Завета.
[2] Права, наспрам лажне науке, обилне предрасудама заснованима на Теорији еволуције.
[3] Из немачког језика, што значи „примитивни монотеизам“.
[4] О свему томе, надам се у другом чланку.
[5] Ово би био као неки опис пропасти првобитног стања златног доба, иако је златно доба било уствари у рајском врту Едену, и насупрот француском филозофу Жан Жак Русоу (1712-1778) сва зла у свету нису настала из постанка приватног власништва (дело „О пореклу неједнакости“), већ из греха. Тако уједно и читамо у првој глави посланице Римљанима апостола Павла, тј. да су сва зла у свету настала из греха, а не из приватног власништва. А управо је то права истина, што можемо узастопно да потврђујемо из свакодневног живота, схватајући да грех узрокује зло, а не приватно власништво. Тако да је права утопија уствари поредак у којем нема греха, а не у којем по Русоу нема приватног власништва. Тако да Црква никада није настојала да успостави неки савршени земаљски поредак, него је (што се тога тиче) настојала да се бори против греха, јер је грех главни проблем у свету и у човеку (иако није углавном то био мотив). Црква није стварала филозофије утопијског система, него је сматрала да поправком људи, чишћењем од греха и страсти и обожењем човека се успоставља богодоличан и добар друштвено-правни поредак, а такође је одувек био став у Цркви да ми немамо „овде постојана града, него тражимо“ (чекамо) „онај који ће доћи“. (Јев. 13:14) Мисија Црква, осим тога, је на првом месту била и јесте спасење душа, а не ишал успостава земаљске утопије, иако је Црква и повезана с тим, јер сам Христос на крају времена успоставља Нови Јерусалим (супротност Вавилону) и праву утопију, за који Црква у овом времену припрема и уводи народ у есхатон, путем спасења душа.
[6] Град у античко доба је симболисао уједно и центар државе, тако да главни град је центар државе и на неки начин симбол целе државе.
[7] У хебрејској Библији се стално за Вавилон спомиње реч Бабел, што на енглески преводе са Бејбл (пиш. Babel). https://biblehub.com/hebrew/894.htm
[8] У Септуагинта грчком преводу (250 г. ПНЕ) https://biblehub.com/interlinear/apostolic/genesis/10.htm
[9] Превод од Ђуре Даничића.
[10] https://biblehub.com/hebrew/1101.htm
[11] Као код нас што је „немац“, тј. онај који је „нем“, тј. не говори језиком Славена. Тако да „варварин“ на славенском је практички „немац“.
[12] https://sh.wikipedia.org/wiki/Bitumen
[13] Књига доступна на енглеском језику нпр. овде: https://www.fulltextarchive.com/book/The-Antiquities-of-the-Jews/ , https://www.gutenberg.org/cache/epub/2848/pg2848-images.html
[14] Тако неки историчари данас тврде да су Жидови претворили то дело у монотеистичко, а та тврдња историчара је чисто из мотива неверовања у монотеистичност тог првобитног записа.
[15] Џејмс Фрејзер, „Folklore in the Old Testament”, Macmillan and Cо., Limited St. Martins Street, London, 1918. године, стр. 384. Фрејзер је препричао причу од Гаја Јулија Хигина (64 ПНЕ – 17 НЕ), римског писца, из његовог дела Fabulae, део 143.
[16] Енлил је био њихов бог ветра и олује. Није остатак првобитног монотеизма. Старије божанство које је он заменио као главни од богова је био Ан, бог неба. Ан је могуће неки траг ранијег монотеизма (јер се Бог често везује за небо по свету, нпр. у Кини се назива „Тјан“ што значи „Небо“) или барем познавања постојања Бога у ранијој прошлости. Нпр. Ан се није никада визуално приказивао антроморофно као остали њихови богови (који и јесу обични људи уствари), него само као „круна божанства“ на престолу, тј. капа са неколико рогова. Ова круна је на првом месту по причи била круна Ануа, а носе је у митовима и у визуалним приказима сви њихови богови.
[17] Џорџ Смит, „The Chaldean Account of Genesis“ („Хајдеjски извештај Постања“), Лондон, 1876. године, стр. 160., а преписао сам и преведео из Бил Купер, „The Authenticity of the Book of Genesis“ („Веродостојност књиге Постања“), 2011. године, поглавље 10. Вавилонска кула, киндл верзија.
[18] Ibid.
[19] Слика из Џорџ Смит, „Хајдејски извештај Постања“, поглавље 10..
[20] Превео сам ово са енглеског језика из самог текста Хенри Равлинсона (1810-1895), који је истражио Борсипа зигурат и превео тај натпис на енглески језик. Хенри Равлинсон, „On the Birs Nimrud, or the Great Temple of Borsippa“ („О Бирс Нимруду или великом храму Борсипе“) у „The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland“ („Часопис краљевског азијатског друштва Велике Британије и Ирске“), бр. 18. (1861. година), стр. 31. https://www.jstor.org/stable/25228697?searchText=&searchUri=&ab_segments=&searchKey=&refreqid=fastly-default%3Ab76f87558b1f4e385758d171af06538e&seq=31
[21] Џејмс Фрејзер, „Folklore in the Old Testament”, стр. 367. и 368.
[22] Ен Хабермел „Where in the World Is the Tower of Babel” „Answers Research Journal” (Одговори – истраживачки часопис“), 4. број (2011. године), стр. 25–53. https://answersresearchjournal.org/where-is-the-tower-of-babel/
[23] У рогу или троуглу Сирије на северо-западу.
[24] https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A5%D0%B0%D1%81%D0%B0%D0%BA%D0%B0_(%D0%BF%D0%BE%D0%BA%D1%80%D0%B0%D1%98%D0%B8%D0%BD%D0%B0)
[25] Осим ако би прихватили по Исидору Севиљском у његовој „Етимологије“, да је први град након Потопа био Салим, град Мелхиседека, по њему Шема. О томе касније у чланку.
[26] У близини Тел Брака у Тел Мајнуну су пронађени масовни гробови https://archive.archaeology.org/0801/topten/tell_majnuna.html од неког прастарог рата, можда има везе са ратом око првог Вавилона. Иако, вероватно у рату после градње куле и града није било пуно убијених.
[27] Не мислим на илуминате „холивудских“ теоретичара завере него илуминате које сам раније описивао у својим чланцима. Они настоје да успоставе тирански светски комунизам с њима на челу. Потом на челу те светске „државе“, може да влада један човек, као и увек што је било у социјализмима (комунизам практички никад није ни постојао, осим неки елементи, а увек се показао као катастрофалан по својим елементима, нпр. елементи у СССР-у, Народној републици Кини, Северној Кореји те највише се чини у Камбоџи за време Црвених кмера (највећи ниво комунизма у свету), а комунизам је тек тиранија у успоредби са социјализмом) по свету, а то је Антихрист. Осим тога, данашње демокрације са својим културним марксизмом су увелико културно– комунистичке по својим елементима. То су уствари теме за друге чланке.
[28] Није стога ни чудно што тамо ни нема записа Нимрода као човека, него је највероватније то Мардук, главни бог Вавилоњана.
[29] „Indian Affairs Report”
[30] Ово је и признато у Православној Цркви. Нпр. Руска православна црква је покрстила доста Индијанаца у Аљаској и они сматрају да је Велики Дух уствари хришћански Бог. Заиста и јесте, с обзиром што су веровали у вези Великог Духа, али засигурно има грешака у веровању.
[31] Томас Едвин Фериш, „History of Arizona“, Феникс, Аризона, 1918. године, стр. 309. и 310. https://archive.org/details/historyofarizona07faririch
[32] „Силазак“ Бога у Постању 11:7 је другачије. О томе у тумачењу црквених Отаца у наставку текста.
[33] Или син Ноја Шем, за кога Јефрем Сиријски и Исидор Севиљски тврде да је уствари Мелхиседек.
[34] Па је живио аскетски до смрти.
[35] Прича сам превео са веб сајта „First People” https://www.firstpeople.us/FP-Html-Legends/TheTowerofBabel-Choctaw.html , који има око 1.400 северноамеричких легенди на сајту, међутим, не наводи се одакле је извор те приче, али верујем да је то прича наведеног народа, јер нема разлога за сумњу.
[36] https://pantherslodge.com/product/red-mans-origin/ Ова прича је део рецитације од Сахкија Соги Сандерса из Чироки племена и на делове је у првом лицу, зато што је рецитација преношена генерацијама са колена на колено. Причу сам превео из Доналд Јитс, „The Cherokee Origin Narrative“ („Чироки прича о постанку“), Cherokee Chapbooks, 2017. године, стр. 1.
[37] Чироки су долазили у контакт само са Енглезима, што се тиче Европљана. Шпанци су имали своје колоније у северној Америци и то следеће: Флорида, Алабама, Невада, Ајдахо, Орегон, Колорадо, Нови Мексико, Канзас, Монтана, Мисисипи и Аљаска (тј. крајњи југ, и запад данашњег САД-а, осим Аљаске). Француска је држала француску Луизијану, а она је продана САД-у у доба Наполеона. Временом је САД завладао целим подручјем данашње државе, населивши и освојивши колоније од Шшанаца и територије северноамеричких Индијанаца. Што се тиче проповедања Јосифа Флавија Чироки племену оно засигурно није било. А што се тиче могућег утицаја Шпанаца или Француза на приче о Вавилонској кули код северноамеричких племена која сам горе навео у чланку, то просто није истина, како сам доказао да је то њихова изворна прича и у складу са њиховом културом и тако даље. Међутим, Шпанци и Французи су имали своје мисије на данашњем подручју САД-а, али готово углавном безуспешне. Међутим, то је ирелевантно за овај чланак, и ништа не мења то да су приче о Вавилонској кули северноамеричких Индијанаца уствари изворне тј. њихове из разлога како сам навео. Значи, приче су праве индијанске приче, а не да су настале под утицајем мисионара.
[38] Џејмс Фрејзер, „Folklore in the Old Testament”, стр. 380., преписао из Е. Б. Тејлор „Anahuac“, стр. 277.
[39] Ibid., стр. 380. и 381., преписао из Дијего Дуран „Historia de las Indias de Nueva – Espana y Islas de Tierra Firme,, (Meксико, 1867. године), стр. 6.
[40] Написао је књигу, по којој је познат, „Историја Индијанац Нове Шпаније“.
[41] https://www.amazon.com/There-God-Notorious-Atheist-Changed/dp/0061335304
[42] Која се уопште није истраживала све до друге половице 19. века те један од првих који је истраживао науку средњег века био Пјер Душе (Pierre Duhem, 1861-1916), на подручју физике и астрономије. … На подручју науке у доба Византије, данас има неколико добрих књига на енглеском језику нпр. Ефтимиос Николаидис, „Science and Eastern Orthodoxy: From the Greek Fathers to the Age of Globalization“ („Наука и источно Православље, од грчких Отаца до доба глобализације“, само што је доста негативна у делу о стању у Русији прије Петра Великог, а томе би се сигурно могле сукобити неке руске историографске књиге те тематике) https://www.amazon.com/Science-Eastern-Orthodoxy-Globalization-Historical/dp/142140298X , Стивен Рансимен, „The Last Byzantine Renaissance“ („Последња византијска ренесанса“, доста стара књига, али добра) https://www.amazon.com/Last-Byzantine-Renaissance-Wiles-Lectures/dp/052109710X , Конста Н. Констанидес, „Higher Education in Byzantium in the Thirteenth and Early Fourteenth Centuries“ („Више образовање у Византији у 13. и почетком 14. века“, књига се може наћи у пдф-у, стара, али добра) https://books.google.com/books/about/Higher_Education_in_Byzantium_in_the_Thi.html?id=umWcAAAAMAAJ
[43] Које је од антикатоличанства, прешло на антихришћанство те је из тога и настао „Ред илумината“ у Баварској 1776. године. Отпор просветитељства је у суштини отпор католичанству те нема у реалности шта да се ту генерализира и своди такође и на борбу против Православља. Међутим, просветитељи нису имали појма уопште праву историју Цркве и Хришћанства, нити право схваћање Хришћанства уопште. Најважније је ту рећи да дословно папа није никада био глава Цркве са Петром на челу и настанком римске епископије и папства, нити су потом папе биле главе и вође цркве. То није никада ни било у касној антици и раном средњем веку. То је све очито из саме историје Цркве и уопште из историје Хришћанства. Тако да импутацију клинијевског папства у 11. веку у еклисиологију и друго, тј. папски примат, не треба генерализирати на целу историју Хришћанства. То је измишљотина каснијег папства, које креће од 9., века те се са прекидима у потпуности устоличава и развија у 11. веку. Ову истину треба већ сви историчати и теолози да схвате, тако да се не верује у ту дебилану од теорије, тј. да је папа био глава Цркве још од Петра, па касније кроз његове „наследнике“ тј. папе.
[44] Нејасно како превести, може бити „опекли се“ или нешто слично. Фрејзер објашњава да се израз могуће односи на ритуал плеса шамана око ватре и његовог проласка кроз исту.
[45] Ibid, стр. 386., преписао из Rоланд Б. Диксон, ‘Maidu Myths,” Bulletin of the American Museum of Natural History, xvii. Део 2., Њу Јорк, 1902. године, стр. 44.
[46] Ibid, стр. 387., препричао из Brasseur de Bourbourg, „Popul Vuh, le Livre Sacri et les Mythes de l Antiquite Amiricaine, Парис, 1861. године, стр. 211-217.
[47] Дејвид Ливингстон, „Missionary Travels and Reseaches in South Africa”, 1858. године, Harper and Brothers Publisheres, ЊуЈорк, стр. 567.
[48] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 377., преписао из Jacottet, „Etudes sur les langues du Haut-Zambhe, Troisieme Partie, Textes Louyi, Париз, 1901. године, стр. 118.
[49] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 377., преписао из E. Торди, „Camp and Tramp in Travels and African Wilds“, Лондон, 1913. године, стр. 242.
[50] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 377. и 378., преписао из Алојз Хамбергер, „Religiose
Uberlieferungen und Gebrauche der Landschaft Mkulwe“, Anthropos, 1909. године, стр. 304.
[51] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 378., преписао из E. Perregaux, „Chez les Achanti”, Нешател, 1906. године, стр. 200.
[52] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 378. i 379., преписао на основи Lieut.-Colonel J. Shakespear, The Lushei JCuki Clans, Лондон, 1912., стр. 183.
[53] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 384., Капетан В.E.H. Барет, „Notes on the Customs of the Wa-Giriama, etc., of British East Africa,” Journal of the Royal Anthropological Institute, xli. 1911. године, стр. 37.
[54] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 383., Едвард Стек, „The Mikirs, edited, works of art, laws, etc. of the Karens,” arranged, and supplemented by Charles Lyall, Лондон, 1908. године, стр. 72.
[55] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 383. и 384., Јозеф Мајер, „Mythen und Sagen der Admiralitatsinsulaner” Anthropos, ii., 1907. године стр. 933
[56] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 384. и 385. К. A. Сопит, A Short Account of the Kachcha Ndga (Empeo) tribe in the North Hill Tribes, Cachar Hills, Шилонг, 1885 године, стр. 15.
[57] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 385., Мајор В. Mек Кулоч, „Account of the Valley of Munnipore and of the North Hill Tribes“ Калкута, 1859. страница, стр. 56. (Делови из the „Records of the Government of India“, број. xxvii.).
[58] Џејмс Фрејзер, „Фолклор у Старом Завету“, стр. 386. H. E. A. Мејер, „Manners and Customs of the Aborigines of the Encounter“, „The Native Tribes of South Australia“, са уводним поглављем од Џ. Д, Вудс, Аделајде, 1879. године, стр. 204.
[59] О томе у другом чланку.
[60] https://www.amazon.com/Faith-Our-Fathers-Chan-Thong/dp/7801865065 Сигурно најважнија књига која до данас постоји која у потпуности доказује да је Шанг Ди тј. Бог древне Кине, кога су Кинези обожавали од најранијих времена, уствари хришћански Бог.
[61] Чен Кеј Тонг, „Faith of Our Fathers God in Ancient China”, 2018. године, киндл издање, поглавље 2., „Речи имају значење“ стр. 2. поглавља
[62] https://hsk.academy/en/characters/%E8%88%B9 , https://en.wiktionary.org/wiki/%E8%88%B9 , https://chinese.yabla.com/chinese-english-pinyin-dictionary.php?define=%E8%88%B9
[63] https://chinese.yabla.com/chinese-english-pinyin-dictionary.php?define=%E5%85%AB ,
https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E5%85%AB
[64] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_30 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/kou/1835/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E5%8F%A3
[65] https://www.archchinese.com/chinese_english_dictionary.html?find=%E9%80%A0 , овде је целокупни приказ компонената – https://www.mandarinlang.com/hanzi/%E9%80%A0 , https://www.dong-chinese.com/wiki/%E9%80%A0
[66] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_32 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/tu/4211/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details?word=%E5%9C%9F земља, прах или глина
[67] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_100 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/sheng/299/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E7%94%9F За квачицу над знаком „земља“, Канг у својој књизи „The Discovery of Genesis: How the Truths of Genesis Were Found Hidden in the Chinese Language“ („Откриће Постања, како је истина Постања пронађена скривена у кинеском језику“) наводи: „мали потез лево према доле („пије“) показује кретање или живот.“ (str. 12. Увода). У смислу створено од земље је живо.
[68] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_30 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/kou/1835/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E5%8F%A3
[69] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_162 , https://www.dong-chinese.com/wiki/%E8%BE%B6
[70] Више о томе у књизи Ч. Х. Канг и Етел Р. Нелсон, „The Discovery of Genesis: How the Truths of Genesis Were Found Hidden in the Chinese Language“ („Откриће Постања, како је истина Постања пронађена скривена у кинеском језику“), Concordia Publishing, 1979. године https://www.amazon.com/Discovery-Genesis-Truths-Chinese-Language/dp/0570037921
[71] https://en.wiktionary.org/wiki/%E5%A1%94 , овде се могу видети све компоненте – https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/ta/9014/1/1
[72] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_32 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/tu/4211/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details?word=%E5%9C%9F
[73] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_140 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/cao/73614/2/1 , https://www.chinlingo.com/articles/601416/
[74] https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E4%BA%BA , https://chinese.yabla.com/chinese-english-pinyin-dictionary.php?define=%E4%BA%BA , https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_9 Из ових примера је јасно да симбол „рен“ значи човек, али уједно и народ. Мора се гледати контекст у склопу других симбола, а „рен“ у комбинацији са „један“ и „уста“ очито значи „народ“.
[75] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E4%B8%80 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E4%B8%80
[76] https://en.wikipedia.org/wiki/Radical_30 , https://dictionary.writtenchinese.com/worddetail/kou/1835/1/1 , https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E5%8F%A3 https://www.purpleculture.net/dictionary-details/?word=%E4%B8%80
[77] Неко би можда истумачио да је тај један језик свих људи под земљом и травом, а не кула. Међутим, „кула“ код Кинеза дословно то и значи „материјалну кулу“, а не нешто друго, значи да је моје тумачење знака горе исправно. Кула је оно што је под земљом и травом, а можемо и рећи да је тај један језик човечанства такође, јер је јединство језика заиста закопано под земљом и травом, заједно са кулом коју су градили. Значи, кинески симбол за кулу заиста представља још једну причу о Вавилонској кули о којем постоје приче широм света.
[78] У кинеском писму има још знакова који доказују истинитост догађаја Вавилонске куле и мешања језика. Могу се пронаћи нпр. у књизи Ч. Х. Канг и Етел Р. Нелсон, „The Discovery of Genesis: How the Truths of Genesis Were Found Hidden in the Chinese Language“.
[79] А остали „богови“ ни не постоје. А и нема потребе за постојање више богова, код Бога који је свемоћан и у складу с тим влада свиме.
[80] Ако Бог да и живи будемо. Надам се да ћу написати.
[81] Зато и пишем великим словом.
[82] Није да потичем да се мисли о томе дубље у смислу промишљања ван наших граница, него једноставном логиком да созерцавамо на који начин (у основи) Бог по својој свемогућности може постићи раштркавање народа. У смислу, није да како би неко рекао да потичем на промишљање о висинама Божијим и Божијем промислу, који ми из своје немоћи уопште не можемо да разумемо, него обично промишљање.
[83] https://www.amazon.com/Genesis-Ancient-Christian-Commentary-Scripture/dp/083081471X , Inter Varsity Press Downers Grove, Илиноис, 2001. године
[84] Превео сам релевантне делова са енглеског језика, као и све остало у чланку. Енглески језик са којем сам преводио у тумачењу Отаца у чланку је из 19. века и доста незгодан у превођењу и незграпан.
[85] Ibid., стр. 161. и 162
[86] Без обзира на другачије тумачење Нимрода код Златоустог, он је свеједно њега сматрао тиранином.
[87] Ibid., стр. 16 и 17.
[88] „Disbanded” ан енглеском.
[89] Ibid, стр. 166.-170.
[90] Тумачење које преводим је део тумачења Постања од Златоустога, скупљено у три књиге („The Fathers of the Church, st. John Chrysostom, Homilies on Genesis“) и има око 1.000 страница свеукупног чистог тумачења Златоустог.
[91] https://www.amazon.com/Homilies-Genesis-Fathers-Church-Patristic/dp/0813210879
[92] „The Fathers of the Church, st. John Chrysostom, Homilies on Genesis 18-45“, The Catholic University of America Press, Вашингтон Д.Ц., 2001. године, стр. 219..
[93] Ibid., стр. 223. и 224..
[94] Ibid., стр. 228. и 229..
[95] Има око 150 страница.
[96] Осим једног пасуса, који је исти као код Лута, само што га наводим, јер је он избацио последњу реченицу пасуса, тако да убацујем цео пасус, ради бољег схваћања целине.
[97] Православни превод на енглески језик, који се може пронаћи у пдф формату овде: http://116.203.245.78/Talcuirea%20Sf%20Scripturi/Texte%20exegetice%20ale%20Sf%20Scripturi%20-%20adiacente/Commentary%20on%20Genesis%20by%20Saint%20Ephraim%20the%20Syrian.pdf
[98] „Comentary on Genesis”, стр. 146.-148..
[99] Енциклопедија је увелико читана и проучавана и у Ирској раног средњег века у њиховим чувеним манастирским школама. Написана је била на латинском језику. Превео сам делове са енглеског језика „The Etymologies of Isidore of Seville“, Cambridge University Press, Њу Јорк, 2008. године https://www.amazon.com/Etymologies-Isidore-Seville-Stephen-Barney/dp/0521145910
[100] Докази нпр.: https://orthodoxwiki.org/Isidore_of_Seville , https://www.oca.org/saints/lives/2018/04/04/100993-saint-isidore-bishop-of-seville
[101] Наводим „Православље“, јер тада није ни постојала тзв. „римокатоличка црква“ или како они зову „католичка црква“. Права католичка црква је Православна Црква.
[102] Никејски Симбол вере или тачније Никејско-Цариградски је онај који се чита у Православној Цркви. Он није прочитао и наредио да се чита Симбол вере са филиоквеом, како тврде бројни католици и теолози. То је неистина која је некако ушла у шире кругове образовних институција. Католик Алојзије Зиглер у својој докторској дизертацији „Church and State in Visigothic Spain“ („Црква и држава у визиготској Шпанији“) пише: „Он је затражио од сабора да се чита Симбол вере из Константинопоља, пред причешће на свакој миси…“, стр. 34. (The Catholic University of America, Вашингтон Д.Ц, 1930. године https://www.amazon.com/Church-State-Visigothic-Ziegler-Aloysius/dp/1014049334/ref=tmm_pap_swatch_0?_encoding=UTF8&qid=&sr= ). Нормално да филиокве тада није ни постојао код Визигота, о томе никада код њих није ни била расправа. Филиокве је убачен у Симбол вере тек код Франака, крајем 8. века. О томе сам писао у чланку: „Рана историја „Светог Римског царства”, од Карла до Отона III, први део Цар Франака Карло и Нови поредак“ https://naukaikultura.com/rana-istorija-svetog-rimskog-carstva-od-karla-do-otona-iii-prvi-deo-car-franaka-karlo-i-novi-poredak/ , https://www.academia.edu/87886423/Rana_istorija_Svetog_Rimskog_Carstva_od_Karla_do_Otona_III_prvi_deo_Car_Franaka_Karlo_i_Novi_poredak
[103] „The Etymologies of Isidore of Seville“, Cambridge University Press, Њу Јорк, 2008. године, стр. 162 и 163. https://www.amazon.com/Etymologies-Isidore-Seville-Stephen-Barney/dp/0521145910
[104] Мисли након поделе језика.
[105] Ibid., стр. 191, књига 9.
[106]Ibid, стр. 301.
[107]Ibid, стр. 301 и 302.
[108]Докази нпр. https://orthodoxwiki.org/Bede , https://www.oca.org/saints/lives/2019/05/27/103796-venerable-bede-the-church-historian , https://www.orthodox.net/western-saints/bede-of-jarrow.html
[109]„Монах га је подсетио да је остало још једно поглавље у књизи коју је диктирао. Вилберт није хтео да смета умирућем Беду, међутим свети Беда је рекао: „Није проблем. Узми перо и пиши брзо.“ … Те ноћи Вилберт му рече: „Драги учитељу, још једна реченица је остала незавршена.“ Беда рече: „Врло добро, запиши је.“ Тада млади монах рече: „Сада је завршено.“ Свети Беда на то рече: „Рекао си истински, добро је завршено.“ Тада је замолио Вилберта да му подигне главу, тако да може видети цркву у којој се молио.
Након певања: „Слава Оцу и Сину и Светоме Духу“ до краја, свети Беда је уснуо у Господу кога је волио.“ https://www.oca.org/saints/lives/2019/05/27/103796-venerable-bede-the-church-historian То је прави пример посвећености учености до смрти.
[110]У Норманској катедрали https://commons.wikimedia.org/wiki/Category:Galilee_Chapel,_Durham_Cathedral
[111] Liverpool University Press, Ливерпул, 2008. године https://www.amazon.com/Bede-Genesis-Translated-Texts-Historians/dp/1846310881
[112]„Пред“ или „против“.
[113] Јероним, Hebr. nom., Пост..
[114] Јероним, Hebr. nom., Мат..
[115] У смислу, ловиће људе да буду живи, насупрот ђаволу који лови да им убије душу.
[116] Јероним, Hebr. nom., Пост..
[117] Јероним, Hebr. Quaest. 10.11..
[118]„On Genesis Bede“, Liverpool University Press, Ливерпул, 2008. године, стр. 218.-220..
[119] Јероним, Hebr. nom., Иса..
[120] У овом пасусу сам превео „смола“ за енглеску реч „pitch“, због Даничићевог превода Постања 14:10. Бед користи у целом пасусу за битумен реч „pitch“, која се може превести као смола или катран. Правилније би била реч битумен, међутим, битумен је такође тип смоле и катрана.
[121]Исидор, Етим., 13.19.3-4.
[122] Августин, DCD, 16.5.
[123] Aвгустин, DCD 16.5.
[124] Пс. 13:1 (14:1).
[125] Пс. 13:1 (14:1).
[126] Григорије, Moralia 2.7.9.
[127] „Steady movement“, највероватније реченица подразумева да „хајдемо“ не подразумева одустанак од созерцања у срцу, него „смирено кретање“, које подразумева кретање које не прекида созерцање, као што у дубоком исихазму „Исусова молитва“ не престаје у срцу, без обзира на вањско кретање.
[128] Григорије, Moralia 2.7.9.
[129]Августин, DCD 16.4.
[130] Овид, „Метаморфозе“, 4.57-58.
[131]Највероватније значење ових речи је да они који неће да саучествују са вечном светлошћу не могу имати мир са Господом.
[132] Бед наводи „our conversation is in heaven“, међутим, ја сам поставио предод из Новог Завета СПЦ.
[133] Later, lateris, ‘цигла’, од latus, lateris, ‘страна’;
[134]Ова реченица се не може боље превести, највероватније преводитељ са латиског није направио прецизан превод. Тумачење је највероватније да се камење спаљује у пепео те се потом остало камење омекшава са тим ужареним пепеластим прахом бљештаве белине добијеним од камења претвореног у пепео.
[135] „Tribulation”, може значити и искушење.
[136] Појам „Католици“ и „Католичка Црква“ је кориштен прије Великог раскола 1054. године за све вернике праве Цркве и праву Цркву широм васељене. Након раскола, без обзира шта тврдили тзв. католици, права Католичка Црква је уствари Православна Црква, а то је и један назив за нашу Цркву, као што се чита у Симболу вере, што је преведено код нас као „васељенска Црква“ (Православци иначе у САД, Енглеској и у осталом англосаксонском свету у Симболу вере, читају „Catholic Church“). Тако уједно и учи Јустин Ћелијски у својој првој књизи Догматике Православне Цркве, тј. да је Православна Црква уједно права Католичка Црква. Православна Црква значи „правоверна“, „ортодоксна“, „она која правилно учи“, међутим, она је уједно и права истинска католичка црква. С друге стране тзв. католици опет себе исто зову „ортодоксни“ и „правоверни“.
[137]„On Genesis Bede“, Liverpool University Press, Ливерпул, 2008. године, стр. 227. до 238..
[138]Беда погрешно тврди да је Бог рекао све анђелима те да је он сишао преко анђела на кулу. Ово тумачење није у складу са осталим тумачењима Отаца.
[139]Јер како пише Јосиф Флавије, да је Нимрод хтео да се освети Богу, може бити да је он помрачивши свој мегаломански ум гордошћу (па мислећи немогуће ствари) хтео тобож да свргне Бога и да он постане Бог.
[140]Он ће засести у Трећем храму који ће изградити Жидови на Брду храма у Јерусалиму, када униште Ал Алкса џамију (конкретно тзв. Куполу над стеном (у комплексу Ал Акса) тј. осмоугаону џамију (у прелепом византијском стилу архитектуре) која стоји тачно изнад древне Светиње над светињама), чије постојање и положај задржава изградњу Трећег храма и тако појаву Антихриста. Тако да Палестинци који су тамо имају суштинску улогу у задржавању појаве Антихриста.
[141]Изум теорије о 13. племену тј. хазарском пореклу бројних Жидова (Ашкенази) је учинио циониста Жидов Артур Кестлер (1905-1983) у књизи „13 племе“. Кестлер је био лични секретар Владимира Жаботинског (1880-1940), централног човека ултрадесничарских циониста (https://en.wikipedia.org/wiki/Ze%27ev_Jabotinsky). „У ратом захваћеном Бечу, он (Артур) је постао лични секретар Владимира Жаботинског, једног од раних вођа ционистичког покрета.“ (https://en.wikipedia.org/wiki/Arthur_Koestler и овде чланак о Артуру и вези са Владимиром https://www.nytimes.com/1983/03/04/world/arthur-koestler-and-wife-suicides-in-london.html ) Жаботински, вођа милитантних циониста је такође имао личног секретара оца данашњег израелског премијера Бенџамина Натањахуа, тј. историчара Бензиона Натањахуа (1910-2012) – https://en.wikipedia.org/wiki/Benzion_Netanyahu . Сам Бенџамин Натањаху је тврдио да је Жаботински за њега велика инспирација, што није ни чудно, јер данас Израелом влада ултрадесничарски ционизам. Тако да је Кестлер био повезан са ултрадесничарским ционизмом и засигурно је књигу „13 племе“ написао да би опрао Жидове и тако створио „црну овцу“ за осуђивање када год Жидови учине неко зло. Нпр. Жидови направе покољ Палестинаца и онда се каже у смислу: „Е то нису учинили Жидови, него Хазари“, јер Жидови не могу учинити зло (тобож), јер су они (тобож) изабрани народ. Тако увек Жидови могу буду опрани од злочина који их терете, јер испада никада нису криви, јер када год Жидов учини нешто лоше, тај тобож није прави Жидов, него је Хазар, а када Жидов учини нешто добро, он онда мора онда бити Жидов, никако Хазар. Тако да, по тој причи Хазари су зли и увек зли, а Жидови су добри и увек добри. Таква теорија је очито проистака из чисто жидовског менталитета и жидовске супремације.
А веровати ишта ционистима, који су чинили све могуће да добију државу (чак правили и бомбашке нападе, нпр. бомбашки напад у Хотелу цара Давида 1946. године у Јерусалиму у којем је убијено 92. људи https://research-repository.st-andrews.ac.uk/bitstream/handle/10023/24114/Hoffman_2020_SWI_BombingKingDavid_AAM.pdf?sequence=1) и данас кољу Палестинце дан и ноћ, тотална је лудост, а Кестлер је био циониста. Тако да веровати Кестлеровој књизи о Хазарима није нимало исправно. С друге стране приче да ДНК показује да Ашкенази потичу од Хазара су нетачне, побијене научним истраживањима и слично, нпр. „No evidence from genome-wide data of a Khazar origin for the Ashkenazi Jews“ („Нема доказа из геономских целокупних података о хазарском пореклу Ашкенази Жидова“) https://pubmed.ncbi.nlm.nih.gov/25079123/ , „Phylogenetic applications of whole Y-chromosome sequences and the Near Eastern origin of Ashkenazi Levites“ https://www.nature.com/articles/ncomms3928 и ово тотално побијање генетске теорије о Хазарима и Ашкеназијима „Are We All Khazars Now?“ („Да ли смо ми сада сви Хазари?“) https://jewishreviewofbooks.com/articles/802/are-we-all-khazars-now/# . Ово само по себи не значи да су Ашкенази чисти Жидови, нормално да нису, него су се мешали са разним народима кроз историју, као што је случај и код свих народа. Најлакше је побити ту хазарску причу једноставно са Талмудом. Талмуд је написан вековима и вековима прије него што су Хазари примили жидовску веру, а данас је Талмуд, та злочиначка књига, главна религијска књига Жидова и за њу нимало нису Хазари заслужни.
[142]Да ли је он био Хазар? Нормално да није. Да ли су они који су убили Христа били Хазари? Нормално да нису. Да ли они који су убили првомученика Стефана или апостола Јакова „брата Господњег“ су били Хазари? Не. Да ли су они који су потицали убиство св. Поликарпа били Хазари? Нормално да не. Они који су пред други Жидовско-римски рат секли Грке на пола тестером попреко, кували људе, правили појасеве од њихових кожа и носили људске коже као огртаче. Да ли су они били Хазари? Нису. Они који су тукли Хришћане у Александрији и распели дечака у 6. веку? Не, нису. И тако даље. Тако да су ово све догађаји који показују зла, злочине и зверства Жидова, још прије него су Хазари уопште примили жидовску веру у 9. и 10. веку. Тако да ако неки Жидови и данас чине зло, то ништа не значи да су Хазари, а и нису.
[143]Била је проституска у Италији у Ливорну. https://en.wikipedia.org/wiki/Sabbatai_Zevi
[144]То је направио пред султаном.
[145]Снимак Шнерсона са Бенџамином Натањахуом 1990. године – „Rabbi Schneerson urges Netanyahu to bring about the endtimes“ („Рабин Шнерсон потиче Нантањахуа да доведе до краја света“) https://www.bitchute.com/video/ypr0Gd4pKdsI/ у којем потиче Натањахуа да што више ради да допринесе доласку „Месије“ (да убрза), а Натањаху наводи „Трудимо се, трудимо се“ (Шнерсон: „Очито није довољно, јер је много сати већ прошло данас, а Месија још није овде.“). Још неки видеи у вези Шнерсона: „We Want Moshiach Now“ („Желимо Месију одмах“) https://www.bitchute.com/video/63yrVegYYZfX/ – фанатична песма у којем учествује и Шнерсон, о томе да желе Месију одмах сада, „Priest Menachem Mendel Schneerson owned the Hollywood „elites“, Wall Street bankers, etc.“ https://www.bitchute.com/video/iKdAz3XdPkBr/ – Шнерсон саветује бројне из филмске индустрије Жидове у вези „Жидовске филмске индустрије“ тј. Холивуда.
[146]Они просто у складу са Талмудом верују да су Жидови надраса, а да су сви остали обичне животиње и пси те да у доба владавине Антихриста ће сви нежидови служити Жидовима као њихови робови. Талмуд је иначе код Жидова испред Торе. Сами Жидови признају да у Талмуду то пише. Доказ: „Corey Gil-Shuster: Religious Jews are asked about the Talmud (Nov 22, 2015)“ („Кори Џил – Шустер: Религиозни Жидови упитани о Талмуду (22. нов. 2015. године)“) од 14:50 – https://www.bitchute.com/video/rADwkRBwZYZJ/ Неки примери како се ортодоксни Жидови (нормално нису никакви Хазари) понашају са Хришћанима: „Jews love Christians so much they spit on them!“ („Жидови толико воле Хришћане да пљују на њих!“) https://www.bitchute.com/video/aBMQWyHwgb7B/ – овде се могу видети примери како ортодоксни Жидови пљују на Хришћане, чак и сама деца, „Jews Spit on Nun in Jerusalem“ („Жидови пљују на часну сестру у Јерусалиму“) https://www.bitchute.com/video/rRvrCi2LvLvR/ , „Young Jewish boys spit on and assault Christian women for preaching Jesus“ („Жидовски дечаци пљују и нападају Хришћанку (протестантка) због проповедања Исуса“) https://www.bitchute.com/video/FI1EAwFdoVep/ – ово је занимљиво, ту се види како деца нападају, пљују и вређају, један ју је чак и шутнуо у задњицу, „Jews SPIT and HIT Christians in Israel“ („Житови пљују и туку Хришћане у Израелу“) https://www.bitchute.com/video/Y41jpIq5XC3x/ – ово је прилог „CBN News” о нападима на Хришћане, нормално у прилогу се нетачно тврди да је то од недавно почело, није него је било одувек и на крају прилога неки протестантски дебил тврди да по Светом Писму треба да поштујемо Жидове као изабрани народ, па, с обзиром да у они отпали од Бога и убили самога Бога, сигурно нису више изабрани народ него обрнуто, а од тада Хришћани (тј. Православци) су Нови Израел и прави Јевреји у духовном смислу, а сам Христос назива Жидове са „синагога Сатанина“ (Откр 2:9). Жидови у Израелу нападају чак и децу: „Filthy Jews spit on 8 year old girl“ („Прљави Жидови пљују на осмогодишњу девојчицу) https://www.bitchute.com/video/4hbmLjGZwMLB/ – Жидови напали девојчицу, јер није обучена како њима одговара, овде аутор видеа (који прича у позадини) претерује у мржњи ка Жидовима, али сам ставио једноставно да покажем шта они све раде. То су све ортодоксни Жидови.
[147]Анимацијски приказ куле: https://www.youtube.com/watch?v=AtzDJDS5ZhQ
[148]Као доказе тога можете погледати овде: „The Ancient and Forgotten Swastikas“ („Древне и заборављене свастике“) https://www.bitchute.com/video/uI9h4sCxjn6d/ . Тако би се уједно могла направити компилација у вези спирале.
[149] Живели су у изузетно хладној клими, а једва су носили нешто одеће на себи, тј. крзно уловљених животиња. Били су изузетно издржљиви и прилично високи. Патријархално друштво. Ловили су луком и стрелом, харпунима и псима.
[150] Темаукел је послао Кеноса са циљем да уреди небо и Земљу и створи људе и животиње. Кенос је створио људе практички од глине и преко њега је Темаукел даровао људима правила понашања. Темаукел се изузетно поштовао, тако да су се бојали и изговарати његово име, изговарајући само у смислу „онај који је на небу“ и „онај изнад“ (то је баш нама за пример, који псујемо Бога како стигнемо). Нису постојале колективне молитве Темаукелу, него појединачне, и жртве су приносили у смислу, када би јели касно, први комад меса и запаљени угаљ су приношени за боље време. Селкнам народ је веровао у постојање душе и рај и пакао. Углавном су били моногамни, али је било и полигамије. Најважнија церемонија се звала „хаин“, што је представљало церемонију преласка у пунолетство и тада су се фарбали у црвену, црну и белу боју, ради глуме духова у образовне сврхе младих. У образовању старији поред осталог су учили омладину и о вољи Темаукела. Извори: „Handbook of South American Indians: The Marginal tribes“ („Уџбеник јужноамеричких Индијанаца-Маргинална племена”), стр. 123., „Selk’nam: Tierra del Fuego’s Last Forgotten Tribe“ („Селкнам-последње изгубљено племе из Тијера дел Фуега“) https://www.chimuadventures.com/blog/2016/10/tierra-del-fuego-selknam-tribe/, Селкнам http://chileprecolombino.cl/en/pueblos-originarios/selknam/culto-y-funebria/ , https://en.wikipedia.org/wiki/Selk%27nam_mythology Иако се Селкнам народ није колективно молио Богу и томе слично, код других примитивних народа се могло наћи активно и колективно мољење Богу, нпр. код Алгонкина, северноамеричких Индијанаца.
[151] https://en.wikipedia.org/wiki/Julius_Popper Википедија не даје пуну слику. https://en.wikipedia.org/wiki/Tierra_del_Fuego_gold_rush