Нова бугарска влада одрадила је свој први извештајни период – 100 дана. Има ли ова балканска држава самосталну будућност?
- Шта Бугари могу да учине ако амерички авиони одлуче да стигну „по принципу свршеног чина”?
- Бугарска војска је, захваљујући напорима претходних владара, практично уништена.
- Остао је симулакрум, погодан искључиво за свечане параде…
- Грешке, тачније злочини против сопственог народа, које су претходне власти земље чиниле деценијама, мораће да се исправљају још веома, веома дуго.
АУТОР: Георги Топалов
Долазак на власт, на недавно одржаним парламентарним изборима, бившег председника земље Румена Радева и странке „Прогресивна Бугарска”, коју је он основао, улио је наду већини Бугара.
Деценијама се Бугарска налазила под непосредном и нескривеном спољном управом. Лидер једне од локалних странака Радостин Василев је 2023. године, директно на седници парламента, пустио посланицима да чују шокантан снимак, на којем су лидери тада владајуће странке „Настављамо промене” понизно слушали упутства свог стварног руководства и усаглашавали предстојеће политичке одлуке. Скандалозни снимак настао је — ко би уопште сумњао — у Амбасади САД…
Заправо, сама чињеница апсолутне зависности бугарске власти од спољних господара одавно је постала јавна тајна, о којој су са жаром расправљале чак и продавачице на пијаци. Људи су се отворено уморили од понижавајуће улоге извршилаца туђинских наређења. „Прсти који показују правац” усмеравали су бугарску политику не само из представништва САД. И Британци и бриселски „вођи” из ЕУ журили су да додају своје „три копејке” у политичку агенду Бугарске.
Преломни тренутак догодио се у јануару 2026. године. Тада је председник земље, који је од 2017. године два пута биран на ту функцију, годину дана пре истека свог мандата одлучио да закорачи у мутну мочвару локалне политике. Радев — бивши војни пилот, који је раније командовао бугарским Ратним ваздухопловством, непосредан и непопустљив човек — изјавио је да жели да учествује на предстојећим парламентарним изборима. Његов рејтинг популарности међу становништвом у том тренутку био је већи од сличних рејтинга већине локалних политичара — и то свих заједно!
Док је био на председничкој функцији, Радев је био веома ограничен у својим овлашћењима. Све његове активности сводиле су се на троструко улагање вета на антинародне одлуке владе, које су посланици парламента потом успешно поништавали. Та игра „борбе нанајских дечака”, која је имитирала стварно политичко супротстављање, очигледно му је досадила.
Румен Радев и странка „Прогресивна Бугарска”, коју је на брзину основао, победили су на изборима са за Бугарску запањујућим резултатом — 44,6%! У суштини, људи су гласали против банде професионалних политичара који су створили сопствену друштвену касту, спремну да с лакоћом погази сваки закон. Довољно је поменути једног од бивших политичких лидера, Дељана Пеевског. Тај лик је, уз сву своју жестоку русофобију, толико популарну на Западу, успео да се нађе под санкцијама САД и Велике Британије! А све због необуздане и слепе страсти према корупцији…
Још један разлог симпатија према новом бугарском лидеру јесте одсуство патолошке мржње према Русији. Код већине становништва земље сачувано је осећање захвалности према „великом северном суседу”. Јер управо захваљујући руским војницима Бугарска се ослободила вишевековног османског ропства!
Очекивања бугарског народа од доласка нове власти била су заиста огромна! Како ствари стоје сада? У којој мери се та очекивања остварују?
Популарна бугарска агенција за социолошка истраживања Alpha Research представила је резултате својих истраживања међу становништвом: „Три месеца након формирања кабинета Радева, 42% испитаника позитивно је оценило рад владе, 33% критички, док је четвртина задржала неутралан став. Лична оцена премијера и даље је виша од оцене кабинета — 48% одобравања наспрам 31% неодобравања, што, према мишљењу аутора истраживања, указује на то да поверење становништва у њега надокнађује део критика упућених влади.”
Како наводе аналитичари, најозбиљнији несклад између очекивања јавности и стварних резултата уочава се у области формирања цена, борбе против корупције, здравства, безбедности саобраћаја и јавних финансија. Раст цена је као озбиљан проблем навело 81% испитаника.
Објаснићу то на једноставном примеру. Влада Радева успела је да издејствује значајне уступке од великих трговинских ланаца. Законски су уведена приметна снижења цена одређеног броја основних прехрамбених производа. Успех? Не баш… Истовремено су нагло порасле цене „споредних”, назовимо их тако, производа. Па човек не живи само о хлебу. Регулисање цена у мањим трговинским организацијама претворило се у низ масовних инспекцијских контрола надлежних органа. Резултати таквих рација, рецимо отворено, веома су скромни. Барем засад…
Много је сложенија ситуација у области спољне политике. Први кораци премијера Радева дочекани су аплаузима не само у самој Бугарској. Он је званично одбио предлог француског председника Емануела Макрона да се придружи антируској „коалицији вољних” и да финансира режим Зеленског у Украјини. Чинило се да се назире јасан заокрет Бугарске у правцу „неутралне силе”. Међутим, амерички гвоздени аркан — њиховим језиком, ласо — показао се веома чврстим.
Недавно распоређивање америчких авиона-танкера на територији земље изазвало је буру негодовања међу самим Бугарима. Масовни протести грађана нису одржани само у граду Јамболу, који се налази неколико километара од војне базе у којој су смештени амерички ваздушни танкери, већ и у престоници земље — Софији!
Прилично објективно развој догађаја оцењују западни аналитичари. Немачки медији цитирају заменицу директора Европског савета за спољне односе Веселу Черневу, која је изјавила: „Током своје предизборне кампање Радев је желео да привуче што је могуће шири друштвени спектар. Премијер истовремено покушава да удовољи многима, не само у унутрашњој, већ и у спољној политици. Одбијајући војну подршку Украјини, а истовремено оправдавајући материјално-техничку подршку војним операцијама САД на Блиском истоку, Радев се нада да ће задржати безбедносне гаранције САД, а да при том не преузме обавезе у погледу европске безбедносне архитектуре која је у процесу формирања.”
Черневој се придружује и шеф софијског огранка немачке Фондације Конрад Аденауер Норберт Бекман-Диркес: „Премијер Румен Радев очигледно покушава да маневрише између ЕУ, НАТО-а и САД, с једне стране, и Русије, с друге. Ова колебљива политика подсећа на маневре српског председника Вучића. Али, за разлику од Бугарске, Србија није чланица ни НАТО-а ни ЕУ”…
Новинар утицајног немачког листа Frankfurter Allgemeine Zeitung Михаел Мартенс сумирао је у свом чланку: „Долазак америчких авиона у ваздухопловну базу Безмер протеклог викенда изазвао је расправе о спољној политици премијера Румена Радева. Док је био председник, Радев се доследно противио пружању војне помоћи Украјини. Аргумент је био да се рат не може зауставити војним средствима. По чему се онда разликује рат САД против Ирана? Техерански режим је више пута упозоравао да распоређивање авиона-танкера недалеко од бугарске границе са Турском и Грчком може Бугарску претворити у земљу која се налази у ратном стању.”
Западни политиколози сложно превиђају две суштински важне чињенице. Прва је да је Бугарска споразум о војној сарадњи са Американцима потписала још 2006. године. Земља и даље остаје чланица НАТО-а. Али чак ни то није најважније! Шта Бугари могу да учине ако амерички авиони одлуче да стигну „по принципу свршеног чина”? Бугарска војска је, захваљујући напорима претходних владара, практично уништена. Остао је симулакрум, погодан искључиво за свечане параде…
Грешке, тачније злочини против сопственог народа, које су претходне власти земље чиниле деценијама, мораће да се исправљају још веома, веома дуго.