- ЧЕЛНИЦИМА нацистичког сателита Независне државе Хрватске у априлу 1945. је било јасно да се њихов покровитељ, немачки Рајх, налази пред потпуним поразом и да је време да се уклоне трагови незапамћених острашћених злочина над Србима, Јеврејима, Ромима и противницима нацизма у систему логора Јасеновац.
АУТОР: Борис Субашић
Усташки крвници су добили наређење да побију последње логораше,али и Србе и Јевреје који су из затвора НДХ транспортовани на централно јасеновачко губилиште у Доњој Градини. За то време администрација у Загребу је уништавала документацију о злоделима, паковала и сакривала опљачкано благо и слала преко Ватикана прве емисаре код западних савезника, тражећи нове покровитеље.
Заточеници нису могли да не примете да усташе од јутра до мрака одводе групе њихових сапатника на поље смрти у Доњој Градини. У ноћи између 19. и 20. априла одлучили су да покушају пробој из јасеновачке фабрике смрти. Јуриш голоруких очајника на редове бодљикавих жица и бункера дуго је, нажалост, био табу тема.
Први је логораш Лазар Јанков, из Земуна, у мају 1945, посведочио да су он и Јакица Атијас из Сарајева имали задатак да у ноћи између 19. и 20. априла препливају Саву, пронађу партизане и позову их да са друге обале помогну пробој. Атијас је убијен а Јанкова је, када је препливао Саву, сачекала паљба из другог круга усташких бункера. Тада је предузео потпуно неочекиван потез који му је спасао живот. Поново је препливао реку и сакрио се на обали логора покривеној лешевима. Следеће ноћи је изнова препливао Саву, прошао кроз спољни круг логорског обезбеђење и пронашао партизане. Тиме се завршава исповест јасеновачког логораша обајвљена у новинама десетак дана по званичном окончању Другог светског рата. До данас је остало неразјашњено на коју је јединицу Јанков наишао, да ли је она пренела вишој команди његову информацију о припреми логораша за пробој, и ако јесте, зашто није било одзива на молбу заточеника да се нападну бар усташки бункери на босанској обали.
Уследиле су деценије ћутње о пробоју јасеновачких мученика.
Њу су прекинули мемоари партизанског генерала Павла Јакшића, који је сведочио да је Владимир Бакарић, Титов блиски сарадник, годинама спречавао партизански напад на Јасеновац, за који је било повољних прилика. Неколико партизанских команданата Срба који су инсистирали на таквој акцији страдало је под неразјашњеним околностима.
Јасеновачки логораши који су преживели пробој, сведочили су да је 20. априла 1945, на покољ у Доњу Градину одведено још 470 њихових сапатника и 400 затвореника тренспортованих из Сарајева. Да се коначно гаси логор Јасеновац створен као индустрија смрти за „коначно решење“ српског и јеврејског питања на територији НДХ гаси, постало је несумњиво 21. априла када је убијено 700 последњих заточеница, чија су тела бачена у Саву или спаљена. Преосталих око 1.060 логораша усташе су затвориле у индустријски погон код Градишке, с намером да га дигну у ваздух и у рушевинама заточенике живе сахране.
Логораши су у ноћи између 21. и 22. априла одлучили да крену голоруки у очајнички пробој. У извештају државне комисије за утврђивање злочина окупатора и његових помагача записано је: „Сваки је заточеник истргао из зида или врата по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро дана 22. 4. 1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде. Оних 600 заточеника које није оставила храброст, иако физички слаби и изморени патњама у логору, у чежњи за слободом и животом прикупили су последње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке“.
Неколико стотина старих, немоћних и исцрпљених тортуром није могло ни да покуша бекство.
Нешто више од 600 логораша је смоглло снаге да трчи ка источној капији логора стазом уз Саву под ватром митраљеза из усташких бункера с друге стране реке, који су их косили као снопље, наводи извештај: „На тим вратима се одиграо крај борбе. Заточеник Ристић Миле је шакама задавио митраљесца, који је бранио врата, отео му митраљез и почео да пуца по усташама. Осамдесет заточеника је могло да протрчи кроз врата и да се бегом спаси у оближњим шумама“. У борби је страдало 529 логораша, а усташе су заточенике који нису били у стању да беже немилосрдно побили.
Генерал-пуковник Радојица Ненезић је оставио језиво сведочанство о томе шта је затекао 24. априла када је његова јединица ушла у Стару Градишку: „Изглед унутрашњости логора био је језив. Низ степенице се сливала људска крв и мозак, а платои – кола у којима су превожени лешеви до реке, као и плато над реком, направљен од планки славонског храста, на коме је вршена ликвидација жртава, цедили су се од људске крви. Тежак задах људске крви унутар зидина логора био је неподношљив. Неколико бораца, храбрих, младих и снажних људи пало је у несвест…“.
Генерал Ненезић је на научном скупу 1985. године открио да је овом приликом било похапшено неколико усташких заповедника логора, а да је била заплењена и логорска архива, чија је каснија судбина непозната, иако су ти документи били крунски доказ о геноциду над Србима.
СКРИВАЊЕ ЗЛОЧИНА
ДИПЛОМАТЕ САД, Велике Британије и ЕУ у БиХ направиле су незапамћен скандал одлучивши да избегну појављивање на званичном обележавању Дана пробоја јасеновачких логораша 22. априла. Они су сами, 18. априла, положили венце на спомен- обележје Србима, Јеврејима и Ромима на јасеновачком губилишту у Доњој Градини. Амбасада САД у Сарајеву је објавом на „Твитеру“ објаснила да су они одали почаст жртвама на амерички „Национални дан сећања на Холокауст“ што је својеврсно постхумно понижавање најбројнијих, српских, жртава геноцидног пограма НДХ. Председник Републике Српске, Милорад Додик, прокоментарисао је овај поступак западних дипломата: „Донети венац у тајности и тишини на такво место, равно је скривању злочина. На тај начин положени венци не говоре о поштовању жртава, већ о непоштовању потомака, што нам показују свакодневно“.
ИЗВОР: https://www.novosti.rs/c/reportaze/vesti/1229257/proboj-jasenovackih-logorasa-bio-tabu-sfrj-pre-78-godina-goloruki-zatocenici-poceli-pripremaju-juris-kroz-ustaske-bunkere