Овај рад посвећујем српском народу Његовој Светости Патријарху Порфирију епископима и свештенослужитељима Српске Православне Цркве у духу очувања учења Цркве Христове
АУТОР: ипођакон Душан Миљковић
Текст развија евхаристијску еклисиологију, полазећи од Педесетнице као догађаја у коме Дух Свети конституише Цркву као нову заједницу у Христу. Црква није само историјска институција основана на Тајној вечери, већ реалност која се у пуноћи пројављује у силаску Духа, када се верни сабирају у једно Тело Христово.
Евхаристија је централни израз живота Цркве: она је сабрање народа Божијег, „Трпеза Господња“ и место реалног присуства Христа у Духу Светоме. У њој се остварује јединство Цркве као Тела Христовог, при чему епископ има кључну улогу начела јединства.
Посебан акценат стављен је на појам „саслуживања“ као суштинске димензије евхаристијског живота: нема Евхаристије без сабрања заједнице, нити без заједничког служења унутар Цркве. Саслуживање није техничко литургијско питање, већ израз саме природе Цркве као заједнице.
Критички се разматра савремена литургијска пракса, која је, према аутору, оптерећена индивидуализмом и губитком свести о заједништву. Насупрот томе, рана Црква се описује као заједница сабрана „на једно исто,“ где је евхаристијско јединство било онтолошко, а не организационо питање.
ПРЕДГОВОР
Овај рад бави се питањем евхаристијске еклисиологије и литургијског живота Цркве, са посебним освртом на однос између предања, богослужбене праксе и савремене црквене примене. Основна намера је да се укаже на значај очувања литургијског предања као живе стварности Цркве, која обликује и одређује њен укупни духовни и заједнички живот.
Полазећи од чињенице да се у савременом црквеном животу јављају различита разумевања литургијске праксе, овај рад настоји да укаже на потребу њеног сагледавања у континуитету са предањским искуством Цркве. Посебна пажња биће усмерена на евхаристијски карактер Цркве и на његово место у животу верног народа.
Циљ овог рада није увођење нових тумачења, већ богословско разјашњење и систематизација основних принципа литургијског живота, како би се јасније уочио и очувао континуитет између јеванђелског и вишевековног црквеног предања, с једне стране, и савремене црквене праксе, с друге. Свако прилагођавање литургијског и црквеног живота различитим спољашњим утицајима — било либералним, екуменистичким, филозофским, социјалним или строго академским — у мери у којој се удаљава од устаљене форме црквеног предања и богослужбеног поретка, директно нарушава унутрашње богословско и литургијско јединство у оквиру Српске православне цркве.
УВОД
Последња пасхална Вечера Христова са својим ученицима није била обредна јеврејска вечера, него нова Вечера Царства Божјег: „Ево вам завештавам Царство, као што га је Отац мој мени завештао, да једете и пијете за трпезом мојом у Царству моме“ (Лука, 22, 29–30). Вршење ове Новозаветне Вечере Спаситељ је завештао речима: „Ово чините у мој спомен“ (Лука, 22, 19), док апостол Павле сведочи: „Јер кад год једете овај хлеб и ову чашу пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1. Кор. 11, 26). Ови новозаветни искази откривају есхатолошки карактер Евхаристије, која није само сећање на прошлост, него живо и делатно присуство будућег Царства Божијег у историји Цркве.
Цркву је установио сам Христос, дајући главну смерницу хришћанског живота на Тајној вечери. Своју пуноћу и пројаву она добија на дан Педесетнице, када Дух Свети силази на апостоле и тиме се Црква открива и конституише као Тело Христово. У том контексту стоји и Христово обећање о Духу Светоме, који ће наставити дело откривења и вођења ученика: „А кад дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, он ће свједочити за мене “ (Јован, 15,26).
Овај стих јасно показује да Дух Свети, који долази од Оца, бива послат и од Христа, према Његовом обећању, који има улогу сведочења о Христу о настављању Његовог дела међу апостолима. Тако се испуњава обећање да ученици неће остати сами, већ ће бити вођени у истину након Христовог одласка, што се у пуноћи пројављује на Педесетницу.
Као што је прво стварање света и човека извршено у Сину и кроз Сина, тако се ново стварање Цркве остварује у Христу, у Духу Светоме. То ново стварање се у историји спасења пројављује од Педесетнице, када Дух Свети силази на Цркву и уводи верни народ у заједницу са Христом, чинећи их Телом Његовим и непрестано их преображавајући у нови живот благодати. Тако Дух Свети постаје живо начело живота Цркве у историји, као непромењиво, непрекидно и спасоносно присуство Божије у њој, које Цркву непрестано конституише и одржава у истини, то јест у изворној Речи Христовој.
Старозаветном ишчекивању месијанског царства Христос супротставља обећање Духа (Дела ап. 1, 4), чиме се показује да Царство Божије није само будућа реалност, него већ присутна стварност у Духу, који је његов залог и предукус. У Духу и кроз Духа отпочиње нови начин постојања Цркве, као заједнице која већ живи есхатолошку пуноћу, иако се она још увек историјски остварује.
На дан Педесетнице ученици бивају „напојени у једно Тело“ (1. Кор. 12, 13), чиме се Црква открива као евхаристијска заједница. Евхаристија, која се обзнањује у Духу и кроз Духа, представља саму форму постојања Цркве као „духовне жртве“ у „духовном дому“ (1. Петр. 2, 5), која припада историји као њено евхаристијско испуњење, али и вечности као њеном есхатолошком садржају.
Народ Божији, сабран у Новом Завету, постаје Тело Христово не као симболичка слика, већ као реалност евхаристијског сабрања. Учествовање у том сабрању јесте учествовање у животу Цркве, јер Црква живи као заједница око једне Чаше и једног Хлеба, уз предуслов личне припремљености у вери, покајању и литургијској одговорности.
Евхаристија је средиште Цркве: она није само литургијски чин, него откривење саме Цркве. „Ово је Тело Моје“ не означава само установљење Тајне, него и њено непрестано остварење у литургијском животу. Где је Христос, тамо је и Његово Тело, Црква.
У Духу Светоме обзнањује се реално присуство Христа у Евхаристији, која је истовремено сабрање и Трпеза Господња. Његов долазак непрестано се остварује у сваком евхаристијском сабрању као предукус коначног доласка Царства Божијег. Тако Евхаристија постаје место сусрета историје и есхатона, времена и вечности, у јединственом животу Цркве у Духу Светоме.
Када се верни народ сабира у Цркви, нарочито на Светој Литургији, он се окупља у Христу ради заједничке молитве и благодарења, као и помињања уснулих у вери. Црквено сабрање предводи предстојатељ, да би све бивало благообразно и уредно (1. Кор. 14, 40).
У литургијском сабрању Цркве разликују се различити видови учешћа: служба предстојатеља и свештенослужитеља, молитвено учешће свих присутних и пуно евхаристијско учешће верних који приступају Светом Причешћу. Ови видови не представљају одвојене категорије, већ различите начине учешћа у једној и истој евхаристијској стварности Цркве.
Пуно учешће верника у Светој Евхаристији претпоставља духовну припрему кроз пост, молитву и исповест, као израз покајања и свесног учешћа у Телу Христовом, при чему се разликује молитвено присуство од евхаристијског учешћа.
С тога морамо нагласити да се у литургијском животу Цркве све одвија у оквиру једног саборног предања, које се не може мењати произвољним интервенцијама, као што се то у појединим савременим праксама може уочити, где се нагласак ставља на пуко присуство и формални приступ Причешћу.
Евхаристија представља израз живота Цркве, и зато је неопходно разумети је као централну реалност хришћанског постојања. Навике световног живота не могу се преносити у литургијски поредак, него се живот верних преображава у складу са јеванђелским и црквеним предањем.
- ЗАЈЕДНИЧКА МОЛИТВА У ЦРКВИ ХРИСТОВОЈ
Заједничка молитва у Цркви представља један од најстаријих и најсуштинскијих израза њеног литургијског живота, у којем се открива јединство верних као Тела Христовог. Она није индивидуални религијски чин, већ саборно дело целокупне црквене заједнице, која се манифестује преко вере, наде и љубави, преносећи кроз векове континуитет црквеног предања.
Православно литургијско предање не схвата се као историјски променљив систем пракси, већ као живо искуство Цркве које се непрестано потврђује у животу светитеља и црквене пуноћеу свом пуном капацитету заједништва – саборности. У том смислу, историја Цркве сведочи да је управо такво литургијско и молитвено предање изнедрило мноштво светих личности које представљају његову живу потврду и континуитет.
Овај континуитет сведочи да Црква не постоји као историјска институција која мења своје темеље према временским околностима, већ као богочовечанска заједница која чува и преноси исту веру, исти литургијски поредак и исти духовни етос. Управо зато се може рећи да светитељи нису само историјске личности, већ живи сведоци верности Цркве и њеном сопственом предању.
У том контексту, заједничка молитва у Цркви остаје израз те непроменљиве саборности, у којој се вера не конструише увек изнова са премисама релативности, већ се непрестано прима као жива и остварива која се предаје као дар Духа Светога унутар евхаристијске заједнице у свом непромењивом и вечитом издању и деловању. Заједничка молитва као плод индивидуалног мољења, саборског за све ближње своје и молитва која се узноси Богу и за непријатеље своје представља пуноћу хришћанског односа према Богу и човеку. Лична молитва рађа заједничку, а заједничка молитва враћа и оснажује личну, стварајући живо заједништво у вери које превазилази појединачно искуство и постаје саборно изражавање Цркве.
Сам Христос даје темељ оваквом односу када заповеда љубав и молитву и према онима који нам чине неправду: „А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе, и молите се Богу за оне који вас вријеђају и гоне.“ (Матеј 5,44)
Ова заповест показује да молитва није ограничена само на блиске и истомишљенике, већ се шири на све људе, укључујући и непријатеље, чиме се превазилази природна подела и уводи нови начин живота у љубави.
Апостолско предање додатно наглашава саборни карактер молитве, усмеравајући Цркву да се моли за све људе и за оне који су на власти, јер се у тој молитви гради мир и стабилност заједнице:
„Молим, дакле, прије свега да се чине молбе, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су на власти, да тих и миран живот проводимо у свакој побожности и честитости.“ (1. Тим. 2,1–2)
Таква молитва није само лични духовни чин, већ израз црквеног живота који обухвата читав свет, све људе и све односе у њему. Она се узноси Богу као благодарење и заступништво, у коме се човек учи да не живи затворен у себи, већ у отворености према другом.
На крају, Христос сам открива ширину овог заједништва када у својој првосвештеничкој молитви обухвата не само ученике, него и све будуће вернике: „Не молим се само за њих, него и за оне који ће кроз њихову реч поверовати у мене…“ (Јован 17,20)
Тако се молитва Цркве показује као свеобухватна: лична по свом извору, саборна по свом изразу и свеопшта по свом домету. Она обухвата ближње, непријатеље, власт и читав свет, сведочећи да у Христу више нема подела, већ да се све сабира у љубави која се узноси Богу као једно срце и један дух. Ту своју пуноћу и значајност, молитва постиже у својој саборској делатности која се остварује управо у Цркви на богослужењу.
Top of Form
Bottom of Form
Ми се можемо молити Богу свуда и на сваком месту, онако како нас поучава апостол Павле са речима: „хоћу дакле да се људи моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења“ (1. Тим. 2,8), јер је Бог Дух и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јован, 4,23-24). Међутим, Христос је нарочито истакао значај заједничке молитве: „Тамо где су два и три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мат.18,20). Такву заједничку молитву Бог неизоставно прима као одраз заједништва и љубави: „Ако се два од вас… узмоле даће им Отац мој који је на небесима“ (Мат.18,19). Ово је потврдио и сам Христос који је ишао на заједничку молитву: „…и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и стаде да чита“ (Лука, 4,16).
На заједничку молитву, у одређени недељни и празнични дан, обавезује нас и Четврта Божја заповест, која гласи: Сећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и заврши све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу твоме. Док нас Прва црквена заповест опомиње и тражи од нас да ревносно учествујемо у заједничкој молитви: Молити се Богу и учествовати у Служби Божјој сваке недеље и празника. И то живим учествовањем у Цркви на недељним боголсужењима, у заједничкој молитви.
Пример заједничке молитве дали су нам већ свети апостоли, који су, после вазнесења Христовог, очекивали у Јерусалиму силазак Духа Светога на њих: „Ови сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу…“ (Дела ап.2,14).
Заједничка молитва обавља се искључиво у Цркви Божијој, зато што је Црква саборно место, место окупљања верника. Наш свакодневни живот често је удаљен од Бога и од мисли о Њему. Зато је, ради остајања у Закону Божијем, у молитвеној усрдности, славословљу и сваком виду смиреноумља и љубави, потребно да се одвојимо од обичне свакодневице и приступимо црквеној стварности, која нас води непосредно пред Христа Спаситеља.
Имајући у виду Прву црквену заповест, у цркву треба долазити редовно, недељама и на заповедне празнике (штампане у у календару црвеним словима). Разуме се, од ове обавезе су ослобођени они који у те дане морају да раде, по природи свога посла.
У цркву треба доћи на време, пре почетка богослужења, како се кашњењем не би ометао сам ток богослужења и одвлачила пажња верника који су се усресредили на молитву.
Долазећи у цркву, на заједничку молитву, ми излазимо пред самога Господа, па стога треба долазити пристојно и што је могуће свечаније обучени. Ако у овоземаљске установе и пред значајне личности јавног живота излазимо лепо обучени, то толико пре треба обратити пажњу на свој спољашњи изглед при изласку пред небеског Цара.
Христос нас је упозорио да на молитву долазимо измирени са свима. „Ако дакле принесеш свој дар олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој“ (Мат. 5,23-24).
Ово измирење са браћом и сестрама у Христу нарочито се односи на припремни период за Свето Причешће, када је неопходно бити измирен са свима и упражњавати сваки вид опраштања за учињене увреде (Мат. 6, 14), јер како ћемо очекивати да Бог нама опрости и тиме нас учини достојним Причешћа, ако ми сами нисмо спремни да опростимо ближњима и да са њима живимо у миру.
Међутим, заједничка молитва не подразумева само пуко долажење ради спољашњег утиска или задовољења унутрашњих потреба, него истински молитвени напор који има свој евхаристијски карактер заједништва, љубави, наде и вере, са настојањем преображаја сопствених мисли и дела.
- ЕПИСКОП КАО ЧУВАР УЧЕЊА ЦРКВЕ И ЛИТУРГИЈСКИ ПРЕДСТОЈАТЕЉ
Апостол Павле у Првој посланици Тимотеју говори о узвишености епископске службе, истичући да „ко епископство жели, добро дело жели“ (1. Тим. 3, 1). Овим речима апостол не указује само на достојанство службе, већ и на одговорност која из ње произлази. Зато он у наставку набраја врлине које треба да красе живот епископа, јер се од њега очекује да буде образац вернима и живи сведок јеванђелског начина постојања. „Епископ треба дабуде без мане, трезвен, целомудрен, пристојан, гостољубив, способан да поучава, не пијаница, не свадљив, него кротак, не среброљубив.“ (1. Тим. 3, 2–3). У том духу и свети Јован Златоуст наглашава да народ Божији гледа на живот епископа и по њему обликује сопствени духовни пут.
Већ почетком II века Свети Игњатије Богоносац сведочи о централном месту епископа у животу Цркве, говорећи: „Без епископа нека се ништа не чини што се тиче Цркве“ (Посл. Смир. 8, 1). Овим речима не истиче се административна власт, већ литургијска и еклисиолошка улога епископа као предстојатеља евхаристијског сабрања и видљивог знака јединства помесне Цркве. Епископ, као наследник апостола, чува и предаје живо апостолско предање које се непрестано остварује у литургијском животу Цркве.
У том смислу, апостолска заповест: „О Тимотеје, чувај оно што ти је поверено“ (1. Тим. 6, 20), подразумева чување целокупног предања Цркве у његовој пуноћи. Епископ је стога постављен као чувар вере, али не као њен власник, већ као служитељ који примљено предање чува, тумачи и предаје у истом духу у коме је примљено. Зато се од њега не очекује стварање новог учења, већ верно сведочење онога што Црква живи од апостолских времена.
Епископ је, стога, видљиви израз јединства помесне Цркве. Његова служба не заснива се на личној харизми или индивидуалном ауторитету, већ на благодатном поретку Цркве у Духу Светоме. Због тога се од црквеног учења ништа не може ни одузети ни додати, јер је његова мера пуноћа предања које Црква непрекидно чува. Овај континуитет вере не зависи од историјских околности, већ од непроменљивости истине која се у Цркви литургијски живи и предаје.
Живо предање Српске Православне Цркве представља историјску пројаву једног истог апостолског предања које се кроз векове потврђује животом светитеља. Од Светога Саве и светих Немањића, светог кнеза Лазара, преко Светог Василија Острошког и бројних исповедника вере, до новомученика XX века и светог Јустина Ћелијског, уочава се непрекинути континуитет једног истог евхаристијског и аскетског искуства. Овај континуитет сведочи да Црква живи исту веру, исту Литургију и исти начин живота у Христу.
У том оквиру, благодат епископске службе разуме се као нестворено деловање Духа Светога у Цркви, који у свакој генерацији чува и оживљава апостолско предање, без премиса индивидуалног субјективизма било ког патријарха, епископа, свештеника, богослова или верника. Црква се зато појављује као историјско-евхаристијска реалност присуства Духа Светога, у којој се истина вере не преноси само речима, већ пре свега литургијским и светотајинским животом.
Зато епископско служење није одвојено од духовног живота верних, већ га непрестано усмерава ка Евхаристији као центру црквеног постојања. Као предстојатељ литургијског сабрања, епископ чува целовитост предања које је неодвојиво од поста, молитве, покајања, исповести, праштања и целокупног аскетског живота верних. У том јединству јерархијског служења, апостолског предања и евхаристијског живота открива се непрекинути континуитет Цркве као Тела Христовог у историји.
2.1. Свештенство као служба, а не као привилегија
Свештенство у Цркви Христовој није дато као уздизање човека изнад заједнице, нити као посебна част која га одваја од народа Божијег. Оно је пре свега служба — позив да се живот у потпуности преда Богу и ближњима у оквиру литургијског и пастирског служења. У том смислу, свештенослужитељ стоји пред олтаром не као онај који влада, него као онај који служи, и који својим животом сведочи Христа који „није дошао да Му служе, него да служи“ (Мат. 20,28).
При самом рукоположењу, свештеник не прима привилегију у световном смислу, већ крст — одговорност да читав свој живот буде у знаку служења Богу и народу. Та служба није ограничена само на богослужење, него обухвата целокупно постојање: молитву, пастирску бригу, поучавање и сведочење вере. Свештенослужитељ је тако постављен у само средиште живота Цркве као онај који предводи литургијско сабрање, али истовремено остаје саставни део истог тог народа Божијег.
Његов живот је нераскидиво везан за Свету Евхаристију, јер она није само врхунац његове службе, него и њен извор. Из ње он живи, и њој се непрестано враћа као средишту свог постојања. У том духу се може разумети и сведочанство Цркве да онај који служи за олтаром од олтара и живи, јер је његово биће у потпуности усмерено ка Тајни Тела и Крви Христове.
Ипак, ова блискост са Светињом не укида покајање, смирење и духовну будност. Напротив, она их појачава. Што је већа служба, већа је и одговорност пред Богом. Свештенослужитељ не стоји пред олтаром као онај који је достигао савршенство, него као онај који се непрестано спасава, заједно са повереним му народом, носећи и свој и њихов духовни крст.
Зато се његово причешћивање не разуме као привилегија, већ као неодвојиви део литургијске службе коју врши. Он приступа Светој Чаши не као изузет из духовног закона, него као служитељ који у заједништву са Црквом приноси благодарење Богу, истовремено приносећи и себе самога. „Јер коме је много дано, много ће се тражити од њега; и коме је много поверено, од њега ће се више тражити “ (Лука, 12,48).
Тако се открива да свештенство у Цркви није власт која раздваја, него служба која сабира. Свештенослужитељ је позван да буде сведок Христа у свету и пастир народа Божијег, али и ученик који заједно са свима другима стоји пред истим Господом и истом Чашом живота. У том јединству открива се Црква као једно Тело, у коме сви живе од једног Христа — Живота света.
- ЈЕВАНЂЕОСКИ ТЕМЕЉИ ПОСТА КАО ПРИПРЕМЕ ЗА УЧЕШЋЕ У СВЕТОЈ ЕВХАРИСТИЈИ
3.1. Евхаристија као центар црквеног живота
Света Евхаристија представља средиште и врхунац живота Цркве, јер је у њој садржана пуноћа њене вере, њеног богослужења и њеног спасоносног живота у Христу. У њој се најпотпуније открива тајна Христовог спасоносног дела, али и сама природа Цркве као заједнице сабране око свога Господа. Она није само једна од Светих Тајни, нити један од многих богослужбених чинова, већ извор из кога се напаја целокупни духовни живот верних и циљ ка коме стреми сав литургијски поредак Цркве. Зато је Евхаристија од апостолских времена представљала срце црквеног живота, место где се верни сабирају да би постали једно Тело Христово и један народ Божији.
У Светој Евхаристији не остварује се само лични однос човека са Богом, већ се пројављује пуноћа Цркве као Тела Христовог. Причешћујући се једним Хлебом и једном Чашом, верни не примају само благодат Божију као појединци, него се међусобно сједињују у заједницу љубави и јединства. Управо зато апостол Павле сведочи: „Јер је један хлеб, једно смо тело многи; пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 17). Евхаристија, дакле, није приватни религиозни чин, већ догађај у коме се Црква непрестано открива као живо Тело Христово, у коме сваки верник налази своје место кроз заједничарење са Христом и са браћом и сестрама у вери.
Из тог разлога, припрема за учешће у Светој Евхаристији никада није схватана као спољашња обавеза нити као формално испуњавање одређених правила. Црква је од најранијих времена учила да приступање Светој Чаши претпоставља унутрашњу духовну припрему, која обухвата читав човеков живот. Пост, молитва, покајање, исповест, праштање ближњима, милосрђе и духовна будност нису међусобно одвојени подвизи, већ различити видови једног истог процеса преображаја човека. Њихов циљ није само испуњење црквеног правила, већ очишћење срца и припрема верника да достојно стане пред живога Бога.
Зато се духовна припрема не може свести само на телесни пост или на уздржање од одређене хране. Истински пост подразумева преображај читавог човека – његових мисли, речи и дела. Он позива на одбацивање греховних навика, помирење са ближњима, смирење, трпљење и непрестану молитву. Само тако пост постаје пут који води ка Евхаристији, а не циљ сам за себе. У том смислу, читав духовни подвиг хришћанина усмерен је ка томе да приступање Светој Чаши буде истински сусрет са Христом, а не само испуњење спољашње религиозне дужности.
Свето Причешће зато представља врхунац литургијског живота, али и мерило унутрашњег духовног стања верника. Нигде у Јеванђељу не можемо наћи било који стих који ће нас упутити да се можемо причешћивати веома често, односно на свакој Светој Литургији или сваке недеље кад се редовно врши ово богослужење. Напротив, имамо поуке о припреми и мери предострожности кад верник жели да прими ову Свету Тајну. Мера предостожноси, заправо претпоставља живу веру, покајање, љубав према Богу и ближњима и свест да се пред Светом Чашом не стоји као појединац издвојен од других, већ као члан једног Тела Христовог, који зна да не сме прићи без аскетско покајне припреме. Управо због тога Црква је кроз читаву своју историју чувала духовну припрему за Свето Причешће као саставни део евхаристијског живота, сматрајући да без такве припреме није могуће у пуноћи разумети ни саму природу Свете Евхаристије.
У Јеванђеље по Матеју 22,11–12 стоји да цар, када је ушао да види госте, „угледа човека необучена у свадбено рухо“ и рече му: „Пријатељу, како си ушао амо без свадбенога руха?“ Ове речи из Јеванђеља нам јасно поручују да је потребно размислити о свим нашим делатним настојањима и жељама, да ли их чинимо на прави начин.
Овај одломак се у хришћанској егзегези традиционално тумачи као указивање на неопходност духовне припреме и достојности приликом приступања Божијем позиву. У том смислу, евхаристијска трпеза се у богословском предању разумева као највиши израз заједнице човека са Богом, те се припрема за Свето Причешће сматра њеним нераскидивим делом.
3.2. Библијски темељи духовне будности и уздржања
Свето Писмо на више места сведочи да је духовни живот неодвојив од трезвеноумља, уздржања и непрестане духовне будности. Човек је позван да свој ум, срце и читав живот усмери ка Богу, ослобађајући се свега што га удаљава од заједнице са Њим. Управо зато библијско схватање поста и уздржања не исцрпљује се у спољашњем одрицању од одређене хране, већ представља целовит начин живота у коме се човек учи владању над собом, смирењу, молитви и духовном расуђивању.
На то јасно указује Господ Исус Христос када опомиње своје ученике: „Чувајте се да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога живота“ (Лука, 21, 34). Срце које је оптерећено неумереношћу, пролазним уживањима и свакодневним бригама постепено губи духовну осетљивост. Зато Писмо опомиње: „Сврх свега што се чува, чувај срце своје, јер из њега извире живот“ (Прич. Сол. 4, 23). И сам Господ открива да је срце извор човековог духовног стања: „Јер из срца излазе зле помисли…“ (Мат. 15, 18–19). Управо зато хришћански подвиг поста и уздржања није усмерен само на тело, већ првенствено на очишћење срца, како би човек био способан да достојно приступи заједници са Богом у Светој Евхаристији.Исту мисао наставља и свети апостол Павле, који пише: „Не опијајте се вином, у коме је разврат, него се испуњавајте Духом“ (Еф. 5, 18). Овим речима апостол јасно супротставља два начина живота. Са једне стране налази се живот препуштен телесним страстима, неумерености и губитку духовне будности, а са друге живот испуњен благодаћу Духа Светога, који човека уводи у истинску слободу и заједницу са Богом. Хришћанско уздржање, стога, није само морална дисциплина, него простор деловања благодати Божије у човеку.
Апостол Павле додатно наглашава озбиљност овог питања када каже да „ни пијанице… неће наследити Царство Божије“ (1. Кор. 6, 10). Овим упозорењем показује да начин живота није споредно питање хришћанског постојања, већ непосредно утиче на човеков однос са Богом и његово учешће у Царству небеском. Хришћански живот не може бити раздвојен од личног подвига, јер се вера увек пројављује и кроз начин живота.
Посебно место у библијском разумевању поста заузимају речи апостола Павла упућене супружницима: „Не ускраћујте се једно другом, осим по договору за неко време, да се предате посту и молитви; и опет се састаните, да вас сатана не искушава због ваше неуздржљивости“ (1. Кор. 7, 5). Овај текст показује да пост у апостолском предању има далеко шири смисао од телесног уздржања. Он подразумева време појачане молитве, духовног сабирања, борбе са страстима и потпунијег усмеравања живота ка Богу. Уздржање, дакле, није циљ само по себи, него средство које човека припрема за дубље заједничарење са Богом и за достојно учешће у светотајинском животу Цркве.
Из свих ових сведочанстава Светога Писма произлази да духовна будност, пост, молитва и уздржање представљају неодвојиве елементе хришћанског живота, а нарочито у припреми за Свето Причешће. Они нису повремени подвизи који претходе појединим црквеним празницима, већ трајно расположење верника који настоји да свој живот непрестано усклађује са Јеванђељем. Управо зато Црква од најранијих времена повезује овакву духовну припрему са приступањем Светој Евхаристији, јер учешће у Телу и Крви Христовој претпоставља не само телесно уздржање, него и духовно трезвеноумље, покајање и живот у благодати Божијој.
3.3. Поремећаји евхаристијског живота у Коринту као опомена и за данашње време
У Првој посланици Коринћанима апостол Павле сведочи о озбиљним поремећајима у животу ране Цркве, који су се испољили управо у средишту њеног литургијског живота – у евхаристијском сабрању. Проблем на који указује није само питање нарушеног понашања појединаца, већ дубоки еклисиолошки поремећај, јер се нарушава сама природа Цркве као заједнице сабране у Христу. Зато апостол са жаљењем констатује: „Кад се дакле скупљате на једно место, то није јело Господње; јер сваки своју вечеру пре других једе, и један гладује, а други се опија“ (1. Кор. 11, 20–21).
Ове речи откривају да је евхаристијско сабрање изгубило свој истински смисао. Уместо да буде пројава љубави, јединства и припреме за заједничког учешћа у Телу и Крви Христовој, оно постаје место подела, друштвених разлика и индивидуалног приступа. Такво понашање показује да су поједини верници почели да посматрају Евхаристију кроз призму сопствених потреба, занемарујући да је она пре свега саборни догађај у којем се Црква открива као једно Тело Христово. Ово је заправо слика данашњег времена. Исту и готово идентичну појаву имамо и у данашње време.
Апостол Павле зато не осуђује само појединачне поступке, већ указује на њихов дубљи духовни узрок – недостатак расуђивања о природи Евхаристије и одсуство свести о црквеном заједништву. Из тог разлога он упућује позив који је остао трајно мерило духовне припреме сваког хришћанина:
„Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије“ (1. Кор. 11, 28).
Ово самоиспитивање не односи се само на личну моралност, већ и на однос верника према Цркви, према браћи и сестрама и према самој Светој Тајни. Оно подразумева покајање, исповест, праштање, помирење и духовну будност, како би приступање Светој Чаши било достојно и спасоносно.
Због тога опомена упућена Коринћанима није ограничена само на једну историјску заједницу, већ остаје трајно упозорење и савременој Цркви. И данас постоји опасност да се Евхаристија сведе на лични религиозни чин или испуњење индивидуалне духовне потребе, док се занемарује њена саборна природа. Апостолско учење, међутим, недвосмислено показује да Света Евхаристија представља догађај читаве Цркве, у коме се верни, сједињени једном вером и једним Духом, причешћују једним Хлебом и једном Чашом, постајући једно Тело Христово.
3.4. Евхаристијска припрема: пост, покајање и исповест
Из сведочанства Светога Писма и апостолског предања произлази да се Светој Евхаристији не приступа без одговарајуће духовне припреме. Сам апостол Павле заповеда: „Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије“ (1. Кор. 11, 28), показујући да приступање Светим Тајнама претпоставља духовно самоиспитивање, покајање и расуђивање о величини Тајне.
Та припрема има више међусобно повезаних аспеката. Пост представља уздржање тела и дисциплиновање живота, али и унутрашње усмеравање човека ка Богу. Сам Господ сведочи да се поједина искушења савладавају „само молитвом и постом“ (Мат. 17, 21; уп. Марко, 9, 29), чиме показује да пост није само телесно уздржање него духовни подвиг, као део припреме за приступање причешћу.
Молитва је непрестано живо општење човека са Богом, без кога духовни живот губи своју пуноћу. Зато апостол Павле позива верне: „Молите се без престанка“ (1. Сол. 5, 17), а Господ Христос учи: „Бдите и молите се да не паднете у искушење“ (Мат. 26, 41).
Покајање је унутрашњи преображај ума и срца, свест о сопственој грешности и одлука да се живот промени. Управо покајањем почиње проповед и светог Јована Крститеља и самога Господа Исуса Христа: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско“ (Мат. 3, 2), односно: „Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте Јеванђеље“ (Марко, 1, 15).
Исповест, као Света Тајна, представља црквени израз истинског покајања. У њој верник исповеда своје грехе пред Богом, у присуству свештеника као сведока и служитеља благодати Божије. Свето Писмо позива верне: „Исповедајте, дакле, један другоме сагрешења и молите се Богу један за другога, да оздравите“ (Јак. 5, 16), указујући да исповедање грехова представља неодвојиви део живота хришћанске заједнице. Основа Свете Тајне Исповести налази се у речима васкрслог Господа Исуса Христа упућеним апостолима: „Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су“ (Јован, 20, 22–23). Исту власт Господ је раније потврдио речима: „Што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Мат. 18, 18). Зато исповест није пука формалност, већ благодатни догађај помирења човека са Богом и Црквом, којим се верник духовно припрема за достојно приступање Светој Евхаристији.
3.5. Евхаристија као саборност и јединство Цркве
Евхаристија је по својој дубокој природи саборни догађај и не може се исправно разумети као индивидуални чин или приватно религиозно искуство појединца. У њој се Црква не пројављује као збир одвојених верника, већ као једно Тело Христово, у којем многи постају једно, сједињени не само у истој вери, већ и у истом животу благодати.
Управо зато апостол Павле у евхаристијском контексту даје јасну заповест:
„Зато, браћо моја, кад се сабирате да једете, ишчекујте један другога“ (1. Кор. 11, 33).
Ове речи, на први поглед једноставне, носе дубок богословски смисао. „Ишчекивање“ у литургијском сабрању није само спољашњи поредак или организационо правило које обезбеђује ред у заједничком учешћу. Оно је, пре свега, израз црквене свести да нико у Евхаристији не стоји сам, нити приступа као изолована духовна јединка, већ као живи члан заједнице која живи једном вером, једном надом и једном љубављу у Христу.
Из таквог разумевања Евхаристије произлази да верник, долазећи на Свету Литургију, не долази само ради личног духовног укрепљења, него ради заједничког учешћа у животу Цркве. Зато је позван да, пре него што приступи евхаристијском сабрању и нарочито пре приступања Светој Чаши, очисти своје срце од сваке мржње, осуде и непраштања, настојећи да се измири са свима колико је до њега. Такав став није ствар личне побожности, већ непосредна последица Христове заповести о љубави и праштању, без којих није могуће остварити истинско црквено заједништво.
Због тога је у православном литургијском предању одувек наглашавано да се Светој Евхаристији приступа у миру са Богом и ближњима. Верник је позван да већ при доласку у храм, током читавог богослужења, а нарочито пред само приступање Светој Чаши, испита своју савест и, ако носи у срцу било какву увређеност, непријатељство или непраштање, настоји да их превазиђе у духу јеванђеоске љубави. Само тако евхаристијско сабрање постаје истинско пројављивање Цркве као заједнице помирених са Богом и међусобно сједињених у Христу.
У том смислу, Евхаристија открива да је однос верних међусобно подједнако важан као и њихов однос према Христу. Јер се управо у заједничком причешћивању једним Хлебом и једном Чашом пројављује реалност Цркве као јединственог Тела, у којем не постоје изоловани делови који живе независно једни од других.
Зато јединство Цркве не почива на људским договорима, организационим структурама или индивидуалним схватањима духовности, као ни у масовном присуству на богослужењима, већ на апостолској вери која се непрекидно предаје, чува и живи у литургијском искуству Цркве. Управо у Евхаристији то јединство не остаје на нивоу идеје или учења, већ постаје живо и опипљиво искуство заједнице у Христу, не по кванитету него по тачном исповедању вере, које одолева свим могућим искушењима времена у коме живе хришћани, који се укрепљују Христовим речима: „Не бој се, мало стадо, јер је воља Оца вашега да вам да Царство” (Лука, 12,32).
3.6. Евхаристија као израз пуноће живота у Христу
Свето Писмо и црквено предање једнодушно сведоче да је Евхаристија врхунац духовног живота и најдубљи израз постојања Цркве. У њој се не остварује само појединачно општење човека са Богом, већ се пројављује сама Црква као Тело Христово, у којем се верни сабирају у јединство Духа Светога. Приступање Светој Чаши зато подразумева свест о сопственом духовном стању, живот у покајању и стално стремљење ка јединству са Богом и ближњима. Без овакве унутрашње припреме, учешће у Евхаристији може се свести на спољашњи чин без дубљег духовног садржаја.
У том смислу, пост, молитва и уздржање не представљају циљеве сами по себи, већ пут који води ка пуноћи евхаристијског животау свакодневници сваког човека. Они припремају човека да Свету Тајну не доживи као обавезу, већ као живи и лични сусрет са нашим ближњима на путу према Христу, у којем се причесник преображава и постаје учесник живота вечног. Ипак, у савременом црквеном животу уочава се постепено слабљење свести о Евхаристији као тајни сабрања. Литургијска побожност све више поприма индивидуалистички карактер, што се нарочито огледа у пракси причешћивања која је често подређена личним психолошким и емотивним потребама без традиционално црквене димезије, без довољног разумевања њеног саборног и црквеног смисла.
При томе се занемарује да је Евхаристија по свом бићу заједница Цркве као Тела Христовог, у којој се верни не сједињују само са Христом као појединци, већ и једни са другима у јединству Духа Светога. У том духу стоји и молитва Светог Василија Великог, у којој се моли да Господ „све нас који се од једног Хлеба и Чаше причешћујемо сједини једне са другима у заједницу једног Духа.“
Свођење Причешћа на индивидуални чин, често и на егоистичан начин као о личној потреби одвојеној од заједнице, представља редукцију евхаристијског смисла. У таквом приступу, Причешће се погрешно разуме као примање „светиње по себи,“ без икаквог пожртвовања, као изоловане субјективности, уместо као учешће у живој заједници светих у Христу. Са становишта црквеног предања, Света Евхаристија није збир појединачних слободумних схватања и понашања и квази побожних чинова, већ јединствени литургијски догађај заједнице. У њој се Црква пројављује као Тело Христово, а причешће као реално учешће у том Телу и у заједници верних међусобно. Свако приступање Светом Причешћу, пре свега је обавеза према црквеној заједници и самом Христу коме прилазимо, на начин који црква традиционално примењује, а не на основу нашег субјективног схватања и понашања.
Чак и у случајевима причешћивања болесних ван Литургије, тај чин не може се схватити као нешто изванлитургијско. Он представља продужетак литургијског живота Цркве, јер се Свете Тајне преносе ономе ко је због немоћи спречен да физички учествује у евхаристијском сабрању, али остаје његов живи члан. Света Литургија, дакле, по својој природи јесте заједница, која је чува и ствара заједницуу вечном облику и понашању. Сваки индивидуалистички приступ који занемарује њен саборни карактер нарушава њену суштину, јер Евхаристија није приватни религиозни чин, није епископско и свештеничко власништво, већ живо откривење Цркве као свеопште јединство у Христу.
4.ИСПОВЕСТ И ПРИЧЕШЋЕ У ЦРКВИ
Света Тајна Исповести не постоји као изолован чин сама за себе, већ је неодвојиво повезана са искреним покајањем. Без унутрашњег покајничког расположења, исповест губи свој духовни смисао и не доноси плодове обнове живота. Зато је исправније говорити о Светој Тајни Покајања и Исповести, јер покајање представља њену суштину и темељ.
Покајање је духовно буђење човека из стања греха и удаљености од Бога. Оно означава повратак човека Творцу, преображај ума и срца, и одлуку да се напусти грешни начин живота. У том смислу, покајање је почетак новог духовног живота и услов истинског спасења.
Грех се у хришћанском учењу схвата као свесно или несвесно нарушавање Божјих заповести, било чињењем зла или пропуштањем добра. Он раздваја човека од Бога и духовно га осиромашује. Према Светом Писму, „плата за грех је смрт“ (Рим. 6,23), што указује на његову озбиљност и последице по човеково спасење.
Управо због тога Света Тајна Покајања и Исповести представља једини пут духовног очишћења после крштења. Она се често назива и „другим крштењем“, јер кроз сузе покајања човек поново задобија заједницу са Богом. У овој тајни верник, уз помоћ свештеника као духовника, признаје своје грехе, показује искрено кајање и доноси одлуку о промени живота.
Покајање је, дакле, темељ духовног живота. Оно подразумева свест о сопственој грешности, бол због увреде нанесене Богу, као и чврсту одлуку да се човек окрене добру. Без таквог унутрашњег стања, исповест постаје формалност без духовне снаге.
Зато су Христос и свети Јован Претеча започели своју проповед управо позивом на покајање: „Покајте се, јер се приближило Царство небеско.“ Ове речи показују да је покајање основни услов духовног препорода и спасењаи једини пут према исповести.
У савременом хришћанском животу често се јавља опасност да се исповест сведе на необавезујућу форму или спољашњу обавезу, без дубљег унутрашњег преображаја. Међутим, истинска исповест није формални чин, већ живи сусрет човека са Богом, у коме се рађа нови почетак и обнавља заједница љубави, на путу према Свето Причешћу.
Света Тајна Исповести и Свето Причешће представљају суштински део литургијског и духовног живота православног хришћанина. Кроз њих се човек духовно обнавља, помирује са Богом и постаје пуноправни учесник живота Цркве.
Верник који се припрема за Свето Причешће позван је да то чини кроз пост, молитву, трпљење, праштање, милосрђе и љубав према ближњима. Та припрема није само спољашња дисциплина, већ унутрашње расположење срца које тежи очишћењу и заједници са Богом. У складу са црквеним поретком, верник приступа исповести пре богослужења, са смирењем и искреном жељом да очисти своју савест.
На исповести, пред свештеником као духовним оцем и сведоком покајања, верник слободно и искрено износи своје грехе, без оправдавања и прикривања. Циљ исповести није осуда, већ исцељење душе. Покајање подразумева свесно одрицање од греха и одлуку да се човек поправи, уз ослањање на Божију милост и помоћ.
Након исповести, верник учествује у Светој Литургији, са пажњом и молитвеним расположењем. Када свештеник позове: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите,“ верници прилазе Светој Чаши са смирењем и вером, свесни да примају Самог Христа у свој живот.
Свето Причешће није награда за савршене, већ дар Божије љубави онима који се кају и стреме ка духовном преображају. Зато је важно редовно, али достојно приступати овој Светој Тајни, јер она представља центар хришћанског живота и заједнице са Црквом.
Онај ко се не причешћује дуже време, удаљава се од пуноће литургијског живота, док онај ко приступа без припреме ризикује да не разуме дубину ове Свете Тајне, разарајући своје духовно тело. Зато је потребно да постоји равнотежа између духовне припреме и живог учешћа у Цркви.
У савременом друштву, где је често присутна духовна равнодушност, учење Цркве позива вернике да не буду само пасивни посматрачи богослужења, већ активни учесници литургијског живота. Овај принцип понашања, црквени настојатељи у лицима епископа у опште не примењују. Заправо, они инсистирају на масовности као свеопштој појави, која ће обележити богослужбено присуство, без садржајно духовене припреме хришћана за активно учешће преко молитвено саборног деловања. Јер истински хришћански живот није само формално присуство у храму, већ живо заједништво са Христом кроз молитву, покајање и Свето Причешће које се може примити уз обавезно припремање.
5.КИНОНИЈА ТЕЛА И КРВИ ХРИСТОВЕ
У савременој литургијској пракси може се уочити тенденција да се Свето Причешће посматра као засебан чин или као самостални циљ, одвојен од целовитог литургијског и подвижничког живота Цркве. Међутим, Евхаристија није изоловани свештени чин, већ врхунац целокупног хришћанског живота, који подразумева веру, покајање, молитву и активно учешће у животу Цркве.
Евхаристијско сабрање је место на коме су сви верни позвани да приступе Светој Чаши, али то подразумева одговарајућу духовну припрему и живот у заједници Цркве. Сам позив на Причешће не укида потребу за испитивањем сопствене савести, покајањем и настојањем да се живи у складу са Јеванђељем.
С друге стране, облик, поредак и садржај Свете Литургије остају непромењени без обзира на број присутних верника. Света Литургија задржава своју пуноћу и значај без обзира да ли се служи у великом храму или малој капели, у затвореном или на отвореном простору. Њена вредност не зависи од броја окупљених, јер је она увек дело читаве Цркве и пројава Царства Божијег. Ипак, природни циљ евхаристијског сабрања јесте да верни приступе Светој Чаши и остваре пуно евхаристијско заједништво са Христом и међусобно.
Међутим, приступање Светом Причешћу није само појединачни чин који претходи или следи Светој Литургији, већ је круна једног непрекидног евхаристијског начина живота. Црква је од самих својих почетака учила да се верник за Причешће не припрема само неколико дана, већ читавим својим животом. Молитва, пост, покајање, исповест, праштање ближњима, дела милосрђа и настојање да се живи по Јеванђељу не представљају издвојене услове за приступање Светој Тајни, већ начин живота који човека непрестано уводи у заједницу са Христом, које се нарочито испољава у припремном периоду. Ово настојање представља видљиви израз унутрашње духовне спремности и страхопоштовања пред Тајном Тела и Крви Христове. Непосредна припрема није замена за хришћански живот, нити је довољна сама по себи, већ је његов природни наставак и литургијски завршетак.
Света Литургија је саборно дело читаве Цркве и пројава Царства Божијег у историји. Она није установљена ради појединца,[1] него ради спасења целокупне творевине, јер се у њој Црква моли и приноси бескрвну жртву за сав свет. На Светој Литургији узносе се молитве за мир васељене, за јединство светих Божијих Цркава, за верне и неверне, за болесне, путнике, сужње, страдалнике, за оне који приносе дарове и који чине добра дела, за оне који су одсутни, као и за све упокојене православне хришћане. Због тога Света Литургија никада није приватни чин освећења појединца, већ сабрање народа Божијег око Христа, у коме се целокупна Црква узноси у благодарењу Оцу кроз Сина у Духу Светоме.
У том светлу и Свето Причешће добија свој пуни смисао. Оно није издвојени духовни чин, већ врхунац евхаристијског живота Цркве. Верни који се молитвом, покајањем, постом, исповешћу и животом по Јеванђељу припремају за приступање Светој Чаши, не приступају само ради личног освећења, већ као чланови једног Тела Христовог, остварујући пуно заједништво са Господом и са читавом Црквом.
5.1.Учешће, присуство и Причешће у Светој Евхаристији
Света Литургија је једно саборно дело Цркве у коме се различити степени учешћа не супротстављају, него се међусобно односе унутар исте евхаристијске стварности. Она није подељена на засебне духовне радње, већ представља јединствен догађај сабрања народа Божијег око Христа.
У том сабрању треба разликовати три нивоа односа према Евхаристији: присуство, учешће и Причешће.
Присуство верника означава физичко и молитвено бивање у литургијском сабрању. Оно већ представља улазак у простор Цркве као евхаристијске заједнице, али само по себи не подразумева пуно евхаристијско општење.
Притом, само учешће означава активну саборну молитву Цркве, у којој верни заједно са свештенослужитељем узносе благодарење Богу. То учешће није пасивно посматрање, него стварно саслуживање Цркве као Тела Христовог, у мери у којој верни стоји у вери, молитви и покајању.
Причешће представља врхунац и пуноћу евхаристијског учешћа, јер се у њему остварује најдубље јединство са Христом у Телу и Крви Његовој. Зато Евхаристија по својој природи тежи Причешћу као своме испуњењу, али то не укида стварност молитвеног учешћа целе Цркве у литургијском догађају, за све они који су присутни на овом боголсужењу и не приступају причешћу због своје неприпремљености.
Из тог разлога Света Литургија не може се свести на поделу на „оне који се причешћују“ и „оне који се не причешћују“, као две одвојене групе, већ остаје једно сабрање у коме цела Црква учествује, док се пуно евхаристијско општење остварује у Светој Чаши.
Тако се показује да Евхаристија није ни пуко присуство, ни само молитвено учешће, већ кретање целе Цркве ка пуноћи заједништва са Христом, које се дарује у Причешћу, али се припрема и живи кроз целокупан литургијски и евхаристијски живот. На овај начин треба разумети и евхаристијски канон, који је по својој унутрашњој структури усмерен ка Светом Причешћу као врхунцу литургијског сабрања. У њему читава Црква узноси благодарење Богу и призива силазак Светога Духа на предложене Дарове, како би постали Тело и Крв Христова.
У том саборном молитвеном чину учествују сви присутни верници, као чланови једне Цркве, без обзира на то да ли ће се у датом тренутку причестити. Разлика се не односи на саму молитву Цркве, која је једна и заједничка, него на пуноћу евхаристијског општења која се остварује у Светој Чаши.
Зато и верни који се не причешћују нису изван литургијског догађаја, већ остају у оквиру молитвеног учешћа Цркве, која се у Евхаристији моли за све: за верне, за одсутне, за болесне, за покајање свих и за читав свет.
[1] Афанасјев Николај, https://svetosavlje.org/trpeza-gospodnja/9/, У свом раду аутор пише: „У светлости нашег савременог школског богословља Евхаристија се, као Света Тајна у Цркви, третира као сакраментални чин који за то опуномоћено лице врши над појединим вернима.“ Оваква формулација није сасвим прецизна са становишта православне литургијске теологије. Света Литургија није чин који се врши над верницима, већ саборно дело (λειτουργία) читаве Цркве, које се савршава ради спасења народа Божијег и целокупног света. Зато се у православном богословљу наглашава да је Евхаристија сабрање народа Божијег око Христа, а не обред који свештенослужитељ врши над појединцима.
Изражавамо велику хришћанску захвалност уредништву Наука и култура, за могућност да се може прочитаи проповедна реч Светосавског приступа, Тајни над Тајнама – Светом Причешћу, као пут праволсавног поредка и начина понашања за приступ Светој Чаши.
аутор,
ипођакон Душан Миљковић