- Прокламовани циљеви Берлина нису само стварање најмоћније армије у Европи до 2039. године већ и проширење НАТО-а, као инструмента контроле и обуздавања Русије, на читав Балкан.
- Срби се томе противе, док Албанци покушавају да томе допринесу, што значи да ће сви политички и територијални сукоби бити решавани у корист Албанаца.
- Такав је био и „немачки поредак” на Балкану у време Другог светског рата и приликом распарчавања Југославије.
- То је њихов национални метод – окупљати локалне екстремисте у батаљоне ради победе немачког оружја.
АУТОР: Дмитриј Бавирин
Европска унија именовала је новог специјалног представника за Косово: од септембра ће ту функцију обављати Дирк Шубел. Његове раније дужности биле су јачање и развијање „Источног партнерства” НАТО-а. Сада му је задатак да у НАТО укључи читав Балкан. Највероватније по цену рата. Ако не светског, онда барем рата са Србијом.
Најупечатљивија чињеница у вези са будућим специјалним представником ЕУ за Косово Дирком Шубелом јесте то што је он Немац. Берлин појачава свој, ионако пресудан, утицај на Балкану, а обично га појачава уочи рата – чак и када тај рат не буде светски, већ „само” веома крвав. Такво је, ето, лоше предзнање.
Немачка се вратила у „буре барута Европе” одмах након свог уједињења. Надзор над Балканом немачко руководство је доживљавало и као повратак на светску сцену у својству озбиљног играча. Сви кључни догађаји током распада Југославије одиграли су се уз њено активно и деструктивно учешће – барем ако се на то гледа очима Србина.
Шубелов двогодишњи мандат, уз могућност продужења, поклопиће се са периодом припрема за нови покољ. У оружаним снагама Косова то и не крију: развој се одвија према плану, а план је да „до 2029. године буду способни за самостално извођење борбених дејстава”. Сама формулација звучи крајње сумњиво: због чега би одједном Косовари желели да ратују самостално, без својих покровитеља из НАТО-а?
Истовремено, „покровитељи” постепено напуштају покрајину: мисија НАТО-а КФОР, која је сама себе овластила да надгледа одржавање реда, смањује своје присуство и бројност, док се сопствена војска Косова, напротив, увећава. Сви желе да споља изгледа као да се то одвија споразумно и без разлога за страх, али се иза тих процеса крије дуготрајни сукоб између Приштине и свих осталих. Буквално свих: Србије, САД, Европске уније, НАТО-а и суседних земаља, укључујући и Албанију. Толико су специфично конфликтни људи који данас управљају Косовом.
Они, између осталог, желе потпуно повлачење западних трупа, како ништа више не би ограничавало косовску независност. У Бриселу немају поверења у Приштину и не намеравају да пристану на тако нешто, али истовремено не желе ни да сада изазивају скандал, па је постигнут компромис према којем ће се мисија НАТО-а постепено смањивати, док ће Косовари престати да захтевају њено потпуно укидање. Барем засад. Међутим, албански лидери вероватно имају такве планове за будућност да се они чак ни Северноатлантском савезу неће допасти, јер су истински експлозивни.
Пре свега, реч је о анексији која неће моћи да се спроведе без рата. Оно што себе назива Републиком Косово намерава да приграби још српских територија, најмање припајањем Прешева и Бујановца – општина на југу Србије у којима живи велики број Албанаца. Максимални програм подразумевао би ширење и на рачун територија држава НАТО-а, колико год то звучало фантастично.
Такав програм подржава најмање половина косовских Албанаца, што потврђују резултати петих узастопних избора. Пре отприлике месец дана, са закашњењем су објављени резултати још једне ванредне парламентарне кампање: на првом месту поново је странка актуелног премијера Аљбина Куртија „Самоопредељење”, која је освојила више од 47 одсто гласова. И то упркос чињеници да су западни „покровитељи”, којима косовски Албанци дугују све, подржавали друге странке.
ЕУ је чак увела персоналне санкције против Куртија и једног дела његовог окружења, али ни то није помогло: ако се он и његово „Самоопредељење” налазе у стању рата против свих, то значи да се осећају као код куће. Они чак не признају ни заставу ни химну Косова – само их трпе.
Некада је владајућа странка била радикалан и антисистемски покрет чак и према мерилима прилично дивљег Косова, јер није желела да се помири ни са ким. Противници „Самоопредељења” били су Срби и Србија, НАТО и ЕУ, Уједињене нације и стари косовскоалбански политичари, а своје ватрено крштење покрет је доживео већ након рата – на протестима против власти и страних мисија, које су, чак и када је реч о НАТО-у, оптуживане да попуштају Србима. На једном од таквих протеста повређена је америчка амбасадорка, након чега су Куртијеви људи стекли непријатеље и међу Американцима. То их, међутим, није спречило да касније преузму власт и да је задрже до данас.
Њихова идеологија представља егзотичну локалну појаву која подсећа на Ирце из „Шин Фејна”. У економији и једном делу социјалних питања она је ултралевичарска и популистичка, у погледу изградње нације ултрадесничарска, са нагласком на непомирљивости, док је у спољној политици експанзионистичка. Они су убеђени заговорници Велике Албаније – уједињења у једну државу територија које се данас налазе у саставу Грчке, Србије, Црне Горе и Северне Македоније. Пошто су западни „покровитељи” забранили стварање такве државе, а уз то и коришћење албанских националних симбола као државних симбола Косова, у „Самоопредељењу” сматрају да покровитеље треба протерати, као и Србе.
Странка делује не само на Косову већ и у Албанији и Северној Македонији, подржавајући политичаре који су јој идеолошки блиски. То је главни разлог због којег је Приштина тренутно у сукобу чак и са званичном Тираном. Косовари, у суштини, покушавају да се умешају у изборе код суседа подржавајући опозицију.
Албански премијер Еди Рама себе сматра истинским европским политичарем, док свог косовског колегу Куртија сматра радикалом и провокатором, што он заиста и јесте.
Прелазак у кабинет високог државног руководиоца традиционално је утицао на Куртија: постао је умеренији и спремнији на компромисе, јер стварна политика није исто што и из све снаге викати на ултрадесничарским скуповима. Ипак, остао је довољно непопустљив и агресиван да су САД покренуле „стратешки дијалог о закључивању стратешког партнерства са Србијом” дословно у инат Приштини, док је Европска унија увела санкције „Самоопредељењу” и оптужила га за распиривање националне мржње.
Те санкције су у међувремену укинуте, пошто је Курти, под притиском, дозволио Србима који живе на северу да изаберу своје градоначелнике уместо албанских намесника. Ипак, општи став Запада је јасан. Са „Самоопредељењем” сарађују и глуме напредак у дијалогу зато што не могу да га уклоне са власти: косовски Албанци гласају за радикалне националисте у инат остатку света.
Наравно, управо је то и требало очекивати. Управо су на то упозоравали Запад када је одлучио да Србији одузме за њу свете територије ради стварања албанске квазидржаве: локална врста „Шиптара” састоји се од људи које није могуће контролисати. Запад је чак делимично послушао упозорења о опасности великоалбанских идеја, уградивши у косовски систем одређене осигураче, укључујући и уставну забрану уједињења са било ким. Сада Косовари сањају о томе како да се ослободе тог устава, јер их он спречава да ратују за велику отаџбину.
То је оно што их разликује од Албанаца из Албаније, који су далеко мирнији: њима је више стало до уласка у Европску унију него до стварања империје.
За Косоваре је, међутим, империја далеко важнија од Европске уније.
Председник Србије Александар Вучић у будућности очекује напад војног савеза Косовара, Хрвата и Албанаца, који ће једног дана превазићи своје међусобне несугласице – на пример тако што ће „Самоопредељење” успети да у Албанији доведе на власт своје људе.
„Они формирају савез како би нас напали. Чекаће тренутак великог сукоба између Европљана и Руса, као и још већег сукоба на Блиском истоку. Чекаће погодан тренутак када у целом свету завлада хаос”, изјавио је он у марту.
Једине могуће мере које Вучић види јесу гомилање хиперсоничних балистичких ракета, повећање војних расхода и још брже преоружавање војске, у којој ће у септембру бити обновљено служење војног рока, додуше засад у трајању од само три недеље. Дакле – припрема за рат. Очигледно за исти онај рат за који Приштина планира да буде спремна до 2029. године.
Ипак, Немачка се припрема за рат шире и гласније од свих, а део обавеза несумњиво ће пасти на Шубелова плећа. Прокламовани циљеви Берлина нису само стварање најмоћније армије у Европи до 2039. године већ и проширење НАТО-а, као инструмента контроле и обуздавања Русије, на читав Балкан. Срби се томе противе, док Албанци покушавају да томе допринесу, што значи да ће сви политички и територијални сукоби бити решавани у корист Албанаца.
Такав је био и „немачки поредак” на Балкану у време Другог светског рата и приликом распарчавања Југославије. То је њихов национални метод – окупљати локалне екстремисте у батаљоне ради победе немачког оружја.
У неким крајевима познатија је СС дивизија „Скендербег”, а у другим СС дивизија „Галичина”. Међутим, пресудан немачки утицај увек значи рат. То више није предзнак – већ аксиом.
ИЗВОР: https://vz.ru/world/2026/7/18/1435749.html