- Главни руски проблем у овом контексту јесте брзина доношења стратешких одлука на државном нивоу.
- Државни живот је прожет пи-аром: човек који осмишљава пројекат пре свега размишља о томе како ће за месец дана, највише за три, моћи да поднесе извештај о њему.
- При томе су контролне функције државе фактички пропале. Ако условно упоредимо садашње руководство и Стаљина, основни недостатак није само у стратешкој визији, иако проблем постоји и ту, већ пре свега у контроли извршења.
АУТОР: Виталиј ВОЛКОВ
Виталиј ВОЛКОВ. Јурије Вјачеславовичу, најпре бих желео да разговарамо о такозваној вештачкој интелигенцији (ВИ). Недавно сам преслушао снимак истакнутог немачког јавног делатника Кејвана Суфи-Сијаваша. Он је тамо веома познат, веома алтернативан и паметан. Власти у Немачкој га се прибојавају. Очигледно, не нашавши тамо достојног саговорника међу људима, он разговара са вештачком интелигенцијом. И ево његовог разговора са ВИ „Грок-3“ о организацији „Антифа“, која данас делује на самом челу протеста против свега крајње десничарског или наводно таквог у СР Немачкој, пре свега против „Алтернативе за Немачку“. „Грок-3“ је одговарао на питања Суфи-Сијаваша о томе да ли је тачно да је та левичарска антифашистичка организација почетком тридесетих година прошлог века деловала заједно са нацистичком НСДАП против социјалдемократа, које су тадашњи немачки комунисти сматрали социјалфашистима. План комуниста под Телмановим руководством састојао се у томе да најпре униште социјалдемократе, а затим да се обрачунају са НСДАП. Године 1932. створена је „Антифашистичка акција“, односно управо та „Антифа“, и, како се тврди у разговору Кејвана са машином, комунисти и НСДАП спроводили су заједничке акције против социјалдемократа, у којима је „Антифа“ била ангажована. Он поставља питање „Гроку-3“, а машина даје веома смислен, сасвим аргументован одговор, погодан и за ученика и за студента. Добрим језиком, методички исправно и уз поштовање према саговорнику, стално потврђујући оправданост његових питања, она, на пример, говори о заједничкој акцији НСДАП, комуниста и њихове тек основане борбене организације „Антифа“ — о саобраћајном штрајку из 1932. године, који је у историју Немачке ушао под називом „Феркерсштрајк“. На мене је велики утисак оставило то колико је опширно и логично „Грок-3“ током једног сата давао одговоре на питања. Најпре сам помислио: „Невероватно, како ова вештачка интелигенција размишља.“ Потом сам ухватио себе у помисли да она, можда, уопште не размишља, већ је Суфи-Сијаваш претходно радио с њом и на одговарајући начин је подесио. Зато „Грок“ са интернета повлачи добре изворе, који одговарају ставовима Суфи-Сијаваша, и, грубо речено, препричава их. С друге стране, обични претраживач „Гугл“ одмах ми је понудио лапидарну верзију, према којој је све једноставно: екстремисти из НСДАП и Комунистичке партије Немачке почетком тридесетих година заједнички су оборили демократску владу и уништили Вајмарску републику. Очигледно је да су таква подешавања „Гугла“. С тим у вези, имам питање за вас: како је све то устројено и може ли се то уопште називати „вештачком интелигенцијом“? Да ли она мисли или претражује? Како бира информације? Шта представља развој самосталног мишљења и свести? И следеће питање: да ли је данас самостално мишљење уопште потребно? Ако јесте, чему служи?
Јуриј ГРОМИКО, директор Института за напредна истраживања „Ј. Л. Шиферс“. Прво што бих желео да кажем јесте да се на примеру вашег питања види колико смо, услед англицизације руског говора, фактички доведени у положај својеврсних некултурних домородаца. Чак је и израз „вештачка интелигенција“, по мом мишљењу, потпуно погрешан превод енглеског израза artificial intelligence. Подсетићу да intelligence може означавати обавештајну делатност, информисаност и одређени тип интелектуалних услуга. Значење непосредно повезано са интелектом овде је само једно од могућих. Зато је исправније говорити о вештачки формираној информисаности. А реч „интелект“ потиче од латинског intellectus, што значи „разумевање“. Али вештачко разумевање не може постојати. У томе се слажу и руски и страни филозофи. Узгред, разумевање је често вреднија ствар од мишљења. Јер иза мишљења неретко стоје операција и метод. И ви као да пребацујете одговорност за тај производ на метод. У суштини, узео сам метод којем су ме учили. Како се каже, Њутнов бином је и у Африци Њутнов бином. Али за разумевање се то не може рећи. Разумевање ме пробија до личне одговорности. Ако сам нешто разумео, више не могу поново да се променим и постанем онај који не разуме. Зато вештачко разумевање не може постојати. А онда настаје сложена ствар. Мени се нуде вештачки комбиновани текстови. И главно питање је — како ја, који поседујем разумевање, радим са тим вештачким текстовима? Постоје две принципијелно различите стратегије. Прва је да се користи вештачка интелигенција коју сам подесио ја или неко други. Управо то је, као што сте правилно рекли, очигледно радио уважени аутор, припремајући интервју са „Гроком-3“. Он га је циљано подешавао. Као резултат, тај рад се своди на то да вам се ВИ прилагођава. Она чак оцењује питања, као што сте с правом приметили. То је веома важно. И фактички поново упадамо у вештачки мехур оних представа које већ имамо и у чијим оквирима остајемо. ВИ је овде попут потврде тога колико сам паметан, колико сам све правилно схватио. Једини, по мом мишљењу, креативан рад с њом јесте довести је до ситуације у којој ће се она са вама оштро не слагати или ће рећи да о тој теми ништа не може да каже. То значи да сте заиста ушли у област у којој формулишете и стварате ново знање.
Сада конкретно: у примеру који сте навели, питање које до данас остаје принципијелно сложено јесте дефиниција фашизма.
У одређеној фази немачки комунисти, имајући сопствено тумачење те појаве, могли су да мешају политичке актере са онима који су заиста прешли на фашистички стил и метод деловања. За мене најисправнија дефиниција фашизма укључује две компоненте. Прва: фашизам увек представља инструмент крупне финансијске олигархије, која ради остварења својих циљева формира посебног субјекта спремног на било какве поступке, све до уништавања људи. Да би се утврдило да ли су националсоцијалисти Немачке тог периода били фашисти, требало је добро познавати облике повезаности актера са најкрупнијим представницима америчког капитала. Ни за кога није тајна да су Рокфелер и Бушов деда, Прескот Буш, били међу онима који су у одређеној фази финансирали националсоцијализам. До извесног тренутка финансијска олигархија је посматрала који је од субјеката у тадашњој Немачкој у највећој мери склон одлучном деловању.
Друга компонента: такво одлучно деловање увек представља покушај да се крајње поједностави решавање изузетно сложеног питања. То нас доводи до друге теме: зашто данашње ослањање на трку за вештачком интелигенцијом као средством светске доминације може представљати нови облик фашизма — такозвани технофашизам. Узгред, мени је ближа она дефиниција ове појаве којом ви често оперишете — дата-фашизам или алгоритамски фашизам.
Видимо како се брзо развијајући инструмент за решавање задатака у различитим областима — уз замену људског рада „мртвим радом“ алгоритама — претвара у универзалан начин који одбацује све остале могућности.
Да би се показала поједностављеност таквог приступа, довољно је упоредити га са оним што ради Кина. Појавила се неуронска мрежа „Кими К2“ — нови тип вештачке интелигенције после „Дипсика“, који по низу параметара превазилази америчке платформе. Али у Кини је неуронска мрежа уграђена у енергетику, аутоматизовани транспорт и комуникационе системе. Пре свега реч је о 6G телекомуникацијама, које се активно покрећу и подређене су задацима роботизоване производње и сложених транспортних кретања. Токенизација се овде схвата као израчунавање броја операција које извршава велики језички модел. Затим се токенизација повезује са енергетским трошковима решавања било којих задатака: израдом турбина, управљањем транспортом и тако даље. Тако настаје идеја енергетско-транспортне обрачунске јединице, независне од долара, пошто се у њеној основи налазе рачунарски и енергетски трошкови и стварно обављени рад. Овде се присећам познатог пројекта Побиска Кузњецова — енергорубље, где се вредност саме обрачунске јединице, рубље или долара, доводила у однос са вредношћу киловат-сата утрошеног за обављање рада. У условима руске тржишне економије тај приступ је дуго представљан као потпуна бесмислица: како се могу уводити такви обрачуни на тржишту на којем се људи договарају посредством уговора?
Кина, међутим, показује како се то може учинити, стварајући својеврсни „енергојуан“. Важно је одредити како се формира вредност производа који су потенцијално тражени на светским тржиштима, узимајући у обзир утрошак електричне енергије, транспортна кретања, роботизоване системе и прорачуне ВЈМ — великих језичких модела. Односно, ВЈМ се уграђују у изузетно сложену мултиинфраструктуру. Зашто употребљавам ову тешку реч, која као да удара каменом по глави? Зато што је реч о преласку на другачије организовану економију. Енергетика, транспорт, комуникације и рачунарство улазе у сложене међусобне сплетове. Откривамо да енергетика одређује устројство беспилотног транспорта и цену рачунарских операција. У САД због тога почиње нови успон нуклеарне енергетике. „Гугл“ и „Амазон“ разматрају изградњу сопствених нуклеарних енергетских капацитета. После несреће у Фукушими атомска индустрија била је изложена оштрим критикама; данас се, међутим, поново говори о ренесанси нуклеарне енергетике. Или узмите Маскову идеју да рачунарске капацитете треба изместити у свемир. Зашто? Зато што је потребно хладити изузетно моћне рачунаре. У таквим условима, уместо расправе о инфраструктурном пројекту који преображава друштво и ствара нове градове и насеља, из целокупног комплекса издваја се једна сложена и заиста нова област — вештачка интелигенција — и претвара у посебан инструмент светске доминације. То је опасна ствар са две оштрице. Тиме долазим до последњег дела вашег питања.
Та ствар са две оштрице истовремено делује у две равни, што је очигледно из манифеста „Палантира“ и делатности читаве групе технократа из Силицијумске долине који раде са неуронским мрежама, са ВИ. С једне стране, они почињу да разматрају светску архитектуру вештачке информисаности, која делује по директном налогу Пентагона и ЦИА. С друге стране, реч је о потчињавању обичног човека у свим његовим потребама и поступцима, о његовом претварању у биоробота. Како је говорио научник са Масачусетског технолошког института Џошуа Тененбаум, проблем није у томе да ли је вештачка интелигенција моћнија од људског мишљења: они се не могу поредити. Проблем је у нечем другом — да ли ће човек пожелети да се уподоби машини, да се рутинизира и примитивизује до задатих алгоритама заснованих на старим, мртвим информацијама. Управо у томе се састоји главно искушење. „Палантир“, пак, истовремено делује у обе равни.
Мит о томе да свеопшта информациона обавештеност чини људско мишљење непотребним покреће се зато да би огромне масе људи престале да користе сопствено разумевање. Оно почиње проблематизацијом — изласком у област у којој не постоји јасно установљено знање, где постоје парадокси, противречности и антиномије, међусобно неспојиве тврдње. Управо се тамо испољавају стваралачко људско мишљење, спонтаност свести и способност да се први пут види нешто ново на споју неспојивог. По мом мишљењу, то и јесте животно важно стваралаштво. Религијски аспект није ништа мање важан: добровољно уништавање сопствене способности за машту и разумевање од стране човека мени изгледа као демонски наум, савремени облик Великог инквизитора. Човеку се одузима слобода — управо оно што га, како је Достојевски показао у легенди о Великом инквизитору, највише мучи.
Виталиј ВОЛКОВ. Дакле, одређени субјект, условно Карп — Тил и „Палантир“, ослобађа човека онога што га највише мучи. У условима неизвесности човек мора сам да доноси одлуке и да разуме за шта му је потребна слобода. Али чему она? Ако човек живи у свету израчунљивих алгоритама, а систем му непрестано сугерише следећу жељу и говори му шта жели, чему му слобода (или, на руском, воља), која захтева самостално деловање?
Јуриј ГРОМИКО. Зашто стално изнова изграђивати самога себе, осећати незадовољство собом и излазити на границе сопствених могућности? У уређеном, комфорном свету систем унапред зна која ће бити следећа група жеља. Овде је важно то што у такозвану „Пејпал“ мафију, поред Алекса Карпа — аутора књиге о технолошкој републици и једног од идеолога „Палантира“ — улази и Питер Тил са својим предавањима о Антихристу. И овде мотив Великог инквизитора почиње да одјекује сасвим отворено. Грубо речено, Питер Тил тврди: они који могу — и у том смислу овде се испољава одређени тип ничеанства — треба да престану да се плаше да заузму позиције надмоћи и врховне власти и да одређују како треба управљати светом. Даље, по мом мишљењу, уопште није случајно што Тил указује да је филозоф који је на њега највише утицао био Рене Жирар, са својом познатом књигом „Жртвени јарац“ и теоријом подражавања — мимезиса. Према Жирару, човек се развија кроз подражавање и не поседује у потпуности сопствене жеље (по мом мишљењу, то је колосална грешка: мало дете заиста подражава одраслом, али подражавање је за њега истовремено и облик комуникације — дете не само да копира већ нешто и изражава; одрастао човек може да не примети то изражавање и да закључи како га дете једноставно тупо опонаша). Из те теорије изводи се најважнија тврдња: човек не зна шта жели, па зато неко други може уместо њега да одлучи шта би требало да жели. Питер Тил предлаже да се размишљања Ренеа Жирара не доживљавају као празна филозофија, већ као практично применљив модел. Он пита: како смо организовали „Пејпал“? Ако човек понавља туђе жеље, следећи корак постаје конкуренција: зашто други има новији аутомобил и скупљу одећу? Тако човек упада у сталне сукобе, индивидуалну борбу и супарништво. Према Тиловим речима, у „Пејпалу“ су тај проблем решили веома једноставно. Трудили су се да организују рад тако да се задаци запослених не укрштају и не понављају. За свакога је грађена посебна путања, која је искључивала непосредно уподобљавање другоме и конкуренцију. Поред већ извршених задатака, човеку су годинама унапред исцртавали даљи пут развоја и богаћења.
Виталиј ВОЛКОВ. На први поглед, сасвим креативна замисао…
Јуриј ГРОМИКО. По мом мишљењу, она се трансформисала у ничеански пројекат личне надмоћи: зашто ја не бих могао да се поставим изнад ЦИА и НАТО-а и да предлажем решења која омогућавају отмицу или убиство било ког председника посредством интегрисаног екосистема? А зашто слабом, обичном човеку не бих могао да одузмем слободу? Зашто да се мучи? За њега ће унапред бити изграђене погодне варијанте. Најспособнији ће се кретати напред, а остали ће остати у сумњама и неурозама.
Виталиј ВОЛКОВ. Уопштени манифест „Палантира“ садржи тврдњу да нису све културе једнако вредне: неке су мање важне, мање креативне са становишта способности да остварују технолошки развој и да му се прилагоде. А оне које не задовољавају тај критеријум могу бити искључене са списка оних које заслужују да постоје.
Јуриј ГРОМИКО. Управо то пројекту даје антрополошки и религијски карактер и подсећа на Гебелсову логику. Овде се присећамо становишта руског филозофа Владимира Соловјова: вредност културе одређује се њеним доприносом превазилажењу смрти. Све културе решавају тај задатак — кроз култ предака, представе о наставку живота и друге начине очувања људског постојања. И у том смислу сматрати поједине културе мање развијеним и мање успешним — на пример Кореју или исту ту Русију — јесте злочин. Али сам прелазак на такав начин мишљења значи да аутори манифеста говоре са позиције его-културе. Они и сами тврде да је једина култура са чије позиције треба оцењивати све остале — предузетничка култура Америке. Они издвајају кључни моменат њене 250-годишње историје: то је једина земља у којој човек има могућност да тренутно направи финансијски скок, а да није ограничен сталешким привилегијама и везама. И заиста, у Америци таква могућност постоји. Али ужасно је заузети позицију его-културе, а не разумети вредности, укључујући чак и оне којих људи нису свесни, а које постоје у другим културама. Управо то поставља линију светске доминације и занемаривања других, другачије устројених људских вредности.
Виталиј ВОЛКОВ. Питер Тил је, колико разумем, опседнут идејом бесмртности. И то је важна компонента дата-фашизма. Али у ономе што ја називам укронацизмом такође постоји, са окултизмом повезана, идеја вечне смрти као својеврсне бесмртности. И желео бих да наш разговор усмерим ка мисли о томе да спајање условног манифеста „Палантира“ са укронацизмом није случајно, јер је за мене укронацизам крајња тачка антиљудског у човеку. Али желео бих да почнем од другог питања. С једне стране, посебан „народец“, од дигиталних номада до људи попут Била Гејтса, јесу условно речено космополити. Односно, њима је свеједно где се налазе. С друге стране, манифест „Палантира“ представља апологију управо Америке. И ако је реч о технофашизму, дата-фашизму, ја бих га назвао расизмом новог типа — технорасизмом, пошто се овде, грубо речено, културе рангирају. То није расизам у погледу раса са генетичког становишта, али јесте расизам. И Јапан и Немачка у манифесту „Палантира“ нису случајно издвојени. То је везивање за одређену културу, средину, земљу или групу земаља које пружају могућност за испољавање, између осталог, и техничког генија. Колико разумем, за Тила и Карпа одлучујуће је питање: да ли култура доноси технички напредак и иновативна решења или не. Ето, Иран, са становишта њиховог технолошког идеала, не доноси. Старост и дубина иранске културе у тој логици као да немају значаја, иако Иран заиста нуди особенa и системска решења на различитим нивоима, укључујући стварање стабилног, међусобно заменљивог, мозаичног система управљања током рата. Ту се испољава зрелост његове културе. И намеће се следеће питање: да ли је манифест „Палантира“ космополитски фашизам, фашизам космополита, или је ипак, као његов логични наставак, то фашизам везан за одређену државну, територијалну и културну средину? Штавише, „Палантиру“ је, колико разумем, претходио или се паралелно с њим развијао систем примењен током првих Трампових избора: профилисање према људским типовима, свођење сложених људских и друштвених организама у одређене токове и групе и рад с њима. Односно, технологија реидентификације и каналисања групне свести, када велике групе треба по сопственој жељи да гласају овако, а не онако. Да, промена идентификације великих маса дешавала се и раније у историји. Када су се народи мешали, тај процес се такође одвијао, али постепено, споро. Да, после Другог светског рата у Немачкој је спроведена денацификација, и тамо се реидентификација одвијала много брже. То је довело до стварања данашњег типа човека који је, задржавајући немачке особености, постао потпуно другачији — „гутменш“, што је омогућило прелазак ка новој финансијској и политичкој средини и другачијем капиталу — тај прелаз ја називам „зеленим фашизмом“. Могуће је да управо та средина одређује кретање „зеленог фашизма“ ка дата-фашизму и управља њиме, између осталог помоћу технологија брзе реидентификације и деловања на масе, при којима слабе културе и људске заједнице треба да нестану, а технолошки способне да се уграде у ту средину и остану. И управо те технологије организатори „Палантира“ крајње агресивно нуде као инструмент геополитичког и геоекономског утицаја. У којој мери сте спремни да се с тим сложите?
Јуриј ГРОМИКО. Заиста, реч је о самој суштини онога што се дешава у свету. Прелазак од дигиталних номада и дигиталних космополита ка посебној улози државе фашистичког типа, или државе-предатора, како пишу амерички аутори који не воле Трампа, одређен је тиме што је Америка заправо ослабила. То је изузетно важан моменат. Космополитизам није био одређен толико тиме што човек који поседује дигиталне технологије може да живи било где — на пример, у богом заборављеном селу Рјазањске области, остајући пријатељ Била Гејтса — колико могућношћу да новац добија из друге тачке простора. За постојање дигиталног космополитизма потребан је дистрибуирани капитал и могућност његовог премештања. Није случајно што је једно од занимљивих истраживања холандског научника Кејса ван дер Пејла посвећено американизацији немачког капитала након денацификације. Најкрупнији представници немачког капитала пребацили су значајан део финансијске активе у САД. Данас се ситуација мења: уз огромну задуженост немогуће је бесконачно зарађивати само на ренти капитала. Леонид Крутаков написао је занимљиву књигу о нафти у XX веку. Према његовом тумачењу, најважније Рокфелерово достигнуће било је разумевање нафте као кључног објекта улагања који обезбеђује раст капитала. Касније је такав актив постао читав нафтно-гасни комплекс. Данас се тај модел урушава: извор планетарне вредности више није нафта, већ мултиинфраструктура, што показује Кина.
На долару се више не зарађује као раније. И што је најважније: Америка престаје да буде катехон. Сматрам да је до одређеног тренутка свет од глобалног тероризма задржавао биполарни систем Совјетског Савеза и САД. У условима те биполарности појава независног глобалног тероризма била је практично немогућа. После распада Совјетског Савеза, улагања у Авганистан и стварање одговарајућих група довели су до тога да тероризам постане светска појава. Биполарности више није било. Затим је наступио период када је Америка остала једини центар који је задржавао систем. Отуда и теорија Вадима Цимбурског о „Острву Русија“, коју сматрам веома исправном. Цимбурски је тада износио мисао која је руском патриоти могла изгледати чудно: најстрашнији сценарио био би тренутни распад Америке, јер не би било никога ко би задржавао сав тај разуђени тероризам. Разједињене групе бивших обавештајаца распалог СССР-а, Западне и Источне Немачке зарађивале су, између осталог, и на терористичким акцијама, наступајући као оператери; настајао је бесконачан број криминалних група и токова илегалне трговине. Али Америка је ипак обављала одређену обуздавајућу улогу. Данас је, међутим, немогуће свет контролисати искључиво силом: то захтева огромне трошкове. Могуће га је одржавати у равнотежи, истовремено стварајући „идеолошку“ платформу. Америчка платформа, стара 250 година — индивидуална људска права — представљала је идеолошко оружје против Совјетског Савеза и основни облик ширења утицаја. Али та идеологија, заснована на англосаксонској тежњи да се свака полиетничка земља расече на моноетничке групе, исцрпла се, између осталог и зато што подрива идеју колективних права. То се јасно испољило у Југославији. Данас је стваралачка моћ САД на светском и међународном плану поткопана. Један пут је одустајање од хегемоније и усредсређивање на сопствене бројне задатке. Други је прелазак на афирмацију супрематије и унилатерализма чисто силовним методама, претварањем технолошке предности у инструмент принуде.
Тај силовни фактор повезан је са вештачком интелигенцијом. С једне стране, дигитална информисаност омогућава брзо извођење прорачуна и сагледавање целокупне слике. С друге стране, јавља се сложеније питање вештачког преобликовања човека, продирања у његове идентификационе матрице. Зато се главно питање већ односи на цивилизацијске технологије и саму цивилизацију. Разговори само о иновативним технологијама постају недовољни. „Палантир“ ми је занимљив пре свега као изазов мислећим људима широм света. Његови идеолози фактички питају: зар се допринос Америке светском поретку и њена цивилизацијска технологија исцрпљују апликацијама за „Ајфон“? То питање може се подићи на ниво Соловјовљеве филозофије. Какав допринос та цивилизација даје развоју читавог човечанства, шта она нуди и остварује? Са тог становишта јасно је да је план ГОЕЛРО био цивилизацијска технологија. Формула „социјализам је совјетска власт плус електрификација читаве земље“ и даље има значај. Данас, у условима дигиталног јуана и мултиинфраструктуре, та формула може бити озбиљно прецизирана, између осталог и када је реч о Русији. Та логика нигде није нестала. Други пример цивилизацијске технологије јесте руски атомски пројекат, који задржава огромну демократизујућу снагу. Захваљујући совјетским достигнућима, руски инжењери другим земљама отварају прозор ка новом нивоу развоја. Пада ми на памет филм „Начелник Чукотке“, у којем јунак довози дирижабле како би Чукчи видели како они лете. Чукчи све то ужаснуто посматрају, а трговац старог кова, који је тиме руководио, моли се: „Уразуми га, Господе, будалу: навукао овде дирижабле.“ Али управо то и јесте цивилизацијска руска логика, у којој су сви народи отворени за следећи искорак. Друга је ствар што је то увек сложен еволуциони пут: не постоји технологија која доноси само добро. Узмимо макар писмо — то је познато питање о којем је расправљао Платон: писмо и читање уништили су рапсоде, односно људе способне да у памћењу задрже огромне количине митова и знања.
Сретао сам такве људе међу Хантима. Према одређеним параметрима, они су заиста натљуди у поређењу са нама. По количини прочитаног нама се чини да смо натљуди ми, али по обиму знања којим располаже хантијски или мансијски шаман, натљуди су, наравно, они: они познају биографије родова, њихово порекло, сложене системе бројања и тако даље. Ту се појављује важно питање које је руска филозофија веома оштро осећала. Константин Леонтјев и Павел Флоренски писали су: „Да, све разумемо о железници, али каква је то гадост са становишта разарања изворног традиционалног живота.“
На сличан начин може се говорити и о новинама, које је изнедрила нова информациона епоха. Чехов, међутим, проналази могућност помирења: возови и новине мењају живот провинцијске Русије, иако истовремено на површину износе читаву масу смећа. Иза тога стоји изузетно сложено питање самоидентификације и њених природних механизама. Амерички „лонац за претапање“ и евроазијска Русија — са сложеним везама руског народа са угро-финским народима, Турцима, Персијанцима и Таџицима — представљају различите моделе дуготрајног преплитања култура, које укључује успостављање духовно-вредносних хијерархија, па чак и својеврсно „међусобно покрштавање богова“. Катарина II, на пример, ушла је у симболичке пантеоне ислама и будизма и била проглашена Белом Таром. Држава у таквом моделу не треба да доноси народу пропаст, већ да га укључује у империјалну целину и обезбеђује његов историјски наставак. Америчка идеја „лонца за претапање“ више не функционише, због чега су се САД окренуле мултикултурализму, у којем Америка постаје поље континуитета миграната, где настају супкултуре матичних култура измењене америчким утицајем. У Калифорнији сам сретао вртиће и школе у којима су се школовали кинески Американци, руски Американци, условно речено „амерички Американци“, индијански Американци. Али такав пројекат је веома скуп и сложен. На свој начин могао је да га решава Совјетски Савез, где су постојали посебни програми наставе на националним језицима, хантијски буквари и где се сматрало да сви језици треба да се репродукују, а уз њих додатно и руски језик. То је изузетно сложен програм: у Совјетском Савезу је понегде запињао, а понегде доносио огромне резултате. Такав модел подразумева да државна империјална култура прима у своје окриље друге културе, омогућава њиховим представницима приступ свим функцијама и истовремено чува механизме њихове репродукције.
У том смислу, „Палантир“ се може посматрати као одговор на кризу мултикултуралистичког концепта САД.
Виталиј ВОЛКОВ. И ипак, док „ми“ говоримо о Леонтјеву, Чехову и Соловјову, „они“ развијају „Палантир“. Важно је имати на уму: процеси реидентификације у доба руских класика одвијали су се релативно споро. А данас више нема ни Совјетског Савеза, способног да подржава тако сложен систем. Али „Палантир“ постоји, као што постоје и системи профилисања. Структуре које стоје иза дата-фашизма и технорасизма разумеју оно о чему сте говорили у вези са Англосаксонцима: како разарати и моделирати, како стварати групе које ће затим деловати на одговарајући начин и постати авангарда фашизма који им је потребан. Укронацизам је, по мом мишљењу, видљива манифестација тог процеса. Док смо размишљали о Соловјову, као да смо га пропустили, као боксер који се опусти и прими снажан ударац. Уосталом, ви и ја га нисмо пропустили, јер смо одавно и јавно скретали пажњу на консијентално оружје, а то — управо јесте оно…
Јуриј ГРОМИКО. У праву сте, управо о томе покушавам да допрем до власти. Штавише, својевремено сам у Кијеву одржао реферат на ту тему, и Кијев ме је на изненађујући начин разумео. Рекли су ми: „Јурије Вјачеславовичу, ми смо вас, искрено говорећи, сматрали веома апстрактним филозофом и ништа нисмо могли да разумемо у вашој методологији, осим изванредног рада ‘Зашто су методолози изгубили перестројку’, а сада — разумели смо.“ Тамо ми је постало јасно да су се у Кијеву управо налазили људи који су се бавили реидентификацијом. Грубо речено, на моје предавање код њих се јавио кожни рефлекс: нису о томе размишљали само умом, већ су им се, сликовито речено, подигле длаке и прошли их жмарци. А било је то 2002. или 2003. године…
Виталиј ВОЛКОВ. Да, тада су на врху таласа били условни космополити, попут следбеника Била Гејтса. А сада Тил, амерички Немац, нуди одређено решење за вивисекцију култура, док његов најближи сарадник Карп одлази у Кијев и, колико разумем, тамо не проналазе само тржиште за системе одређивања циљева за ракете и беспилотне летелице, већ и оне који у идеологији и платформи „Палантира“ виде капију ка структури светске доминације, у одређеним улогама. И ако су им се још тада у Кијеву, на речи о реидентификацији, „подигле длаке“, значи да одговарајући модули пристају један уз други. Али како се у све то уклапа „Тилов модул“ о достизању личне бесмртности још за живота? Он жели да технолошки обезбеди сопствену бесмртност и да при томе функционалним остави онај мали део човечанства који је, у оквирима његове парадигме, способан да постоји? Где је ту тачка додира са укронацизмом, који је за мене дубоко повезан, с једне стране, са идејом окултног превазилажења личне смрти, а с друге — и сам представља смрт?
Јуриј ГРОМИКО. Па наравно. Смрт људског.
Виталиј ВОЛКОВ. Украјинство има једну особеност која се не уклања технологијама реидентификације: спалићу своју кућу само да бих комшији спалио трешњу. Ту особеност су још класици књижевности уочили, и ево сада је посматрамо — спаљују своју кућу, себе, само да би код нас, наравно, изгорела не само трешња, него бар нешто приметно. То је повезано с тим што је у украјинство уграђена одређена унутрашња снага и структура која им омогућава да се повежу са наизглед високотехнолошком замисли, остајући при томе на најнижем нивоу архаичности.
Јуриј ГРОМИКО. По мом мишљењу, то је веома једноставна ствар, јер је окорели технологизам било ког нивоа усмерен на то да искључи фактор антропологије која није машинизована и која задире у сасвим другачију, у суштини, духовну културу. Русе је одувек занимало како да се постигне да технологија решава одређене духовне задатке. А технологизам одвојен од човека веома се лако смешта у матрицу сасвим другачије, окултне, како сте правилно рекли, антропологије, у којој цвета мит фашизма. Он се састоји у томе да се дух тла и крви националних хероја враћа — односно, у том погледу готово као будизам — човек се враћа у духу хероја. Отуда ти страшни култови, у којима се разара литургија, та необична служења.
Монотехнолошком приступу — гвожђу без човека, свести и духа — потпуно је свеједно каква ће му псеудоантрополошка надоградња бити придодата. Лако ће га пренети у Јапан и наслонити на одређене култове око шинтоизма и будизма. У томе је снага одвојеног, огољеног технологизма. При томе, питање озбиљног превазилажења смрти — не личног очувања, које је фикција упркос свим криогеним технологијама, већ развоја живота, стварања технологија за продужење живота свима, решавања питања живота у свемиру, стварања живог и надживог — било је предмет руске науке. Ту су и Опаринови коацервати, и каснија истраживања, и изванредни радови Галимовљеве школе о томе где тражити изворе живота у Васељени и са чим су они повезани. Ако се ти програми упореде са данашњим Тиловим програмом личне бесмртности, овај последњи делује смешно по својим размерама. До истинског продора проћи ће најмање деценије, а можда и читав век. Значи, он ће ипак морати да умре и сусрешће се са смрћу. Појавиће се страшна религијска питања: због чега је живео и ко је он? За њега је то начин да побегне од таквих питања. Томе су нарочито склоне поједине верзије протестантизма и различите окултне струје. Није случајно што иза Трампових поступака, са којим је Тил повезан, стоје евангелисти — евангелистички хришћани. Они верују да ће, када Израел у потпуности буде обновљен на одређеним територијама и када се оствари циклус описан у Старом завету, на месту Ал Аксе морати да буде подигнут Трећи храм. За то Ал Акса треба да буде уништена. Тада ће се, према веровању евангелиста, појавити Исус Христос, а за један део јудејских месијаниста — Месија. То је супротстављено и традиционалном ционизму и Католичкој цркви. (Зато би папа требало да буде забринут због тог пројекта.) Евангелисти нису тек нека мала јерес, већ десетине милиона Американаца, огромна средина која тај покрет храни и са којом Трамп активно игра на десном крилу.
Овде се поставља питање: шта је вера? Ако говоримо речима које се приписују Тертулијану, вера је „потврда ствари невидљивих“. И заиста, неки невидљиви пројекат који лебди над оним што се дешава даје огромну енергију. Одатле се поставља питање: зашто се у оквирима такве вере не би прибегло крајњим технолошким мерама? Потом настаје једноставна схема: према ничеанској теорији треба раздвојити хероје и охлос — стоку. Стока има једну намену: треба је реидентификовати и утерати у одређени тор. Нека се један део националне елите бави јереси оживљавања духа хероја, ако се то уклапа у псеудодржавност, разрушену или непостојећу историју државности тих украјинских села и њихову разједињеност. У хуторски менталитет. Настаје згодна кутија — реидентификациони конструктор, о којем сте ви више пута писали. У њему постоји веома престижна компонента: „Ми смо заједно са вама носиоци напретка, не расправљамо о мушкетама и ситницама, већ о будућности човечанства, у којој ће све одређивати рачунарске машине. Ако желите — додајте овде Маркса, потпуно роботизоване фабрике; погледајте, ми све то већ имамо.“
Затим се додаје мала антрополошка појединост: шта радити са човеком? Одговор је такође спреман — сви се деле на хероје и стадо, а са стадом се поступа на јасан начин. Стадо се игра лоше изборне демократије, која је, према речима самог Трампа, у Америци потпуно застарела. Али њему ће помоћи: постоје техничка средства која омогућавају да се „правилно“ бира. Неко може имати другачију веру или јерес, али ће се око главног сложити у вези са овим пројектом. А ми будимо Немачку, обуздавамо Русију; затим ће се исто учинити са Јапаном и Тајваном у односу на Кину. Настаје јасан геополитички пројекат наставка америчке доминације и унилатерализма уз прекрајање инертног људског материјала. Овде постоји још једна важна страна: троцкисти, које је Стаљин поразио, такође су полазили од становишта да људски материјал треба прекрајати, да он сам по себи не представља ништа и да је безвредан. И сада у описаној средини има немало бивших троцкиста занесених светским пројектима. Занимљив је сам прелазак слоја традиционално повезаног са Демократском странком ка републиканцима и Трампу. Стара партијска подела се окончала и више не функционише: настао је потпуно нов политички спој. Због тога се и јавља осећај да се сада не можемо ограничити само на разговоре о Чехову, Соловјову и Флоренском.
Виталиј ВОЛКОВ. Не предлажем да оставимо Чехова по страни: за нас је то немогуће, јер би то значило смрт нашег идентитета. Али процеси који се код нас одвијају крајње су спори. Мој рођак ради у компанији која се бави важним питањима повезаним са економијом и логистиком и каже да се одлуке доносе изузетно споро. У време рата то је озбиљан проблем. Разлог није само у инертности људи: они имају развијено мишљење, али се ипак сваки пут поставља питање — треба ли или не треба ризиковати? С једне стране, то је одговорност личног избора, која се далеко од тога да се увек подстиче; с друге стране, то онда значи преношење избора на карику која се налази веома високо у хијерархији, што, наравно, успорава процес. У међувремену беспилотне летелице лете на градове југа Русије, Централне Русије, Сибира, на Петербург, на Москву. У извесном смислу, многи то чак доживљавају као корисно отрежњење, да се и Москва мало приближи оним градовима у којима сматрају да су у престоници само „Патрики“. Као што ми је рекао један човек, време је да престанемо да живимо од сала и идемо у „Кофеманију“, време је да се стегнемо. Како, по вашем мишљењу, спојити Чехова и Соловјова са реалностима данашњег рата? Шта можемо да супротставимо „Палантиру“, спојеном са украјинским нацизмом?
Јуриј ГРОМИКО. Главни руски проблем у овом контексту јесте брзина доношења стратешких одлука на државном нивоу. Државни живот је прожет пи-аром: човек који осмишљава пројекат пре свега размишља о томе како ће за месец дана, највише за три, моћи да поднесе извештај о њему. При томе су контролне функције државе фактички пропале. Ако условно упоредимо садашње руководство и Стаљина, основни недостатак није само у стратешкој визији, иако проблем постоји и ту, већ пре свега у контроли извршења. Јосиф Висарионович је контролисао спровођење одлука — са свим добро познатим последицама и трошковима таквог начина. Данас, међутим, настаје утисак да је простор испуњен пи-аром и да се некажњено може саопштити шта год ко пожели. Али то је повезано и са тим што је потребан сасвим другачији метод доношења стратешких одлука. Око оних који се одлуче да брзо доносе и разрађују такве одлуке треба створити одговарајућу средину подршке. У контексту беспилотних летелица кључно је питање фигуре генералног конструктора у власти. Постепено, између осталог и захваљујући „Палантиру“, Украјина долази до схватања: ствар није само у стварању ракета, беспилотних летелица, сензора, комуникационих система или система за радио-електронску борбу који ометају комуникационе канале, већ у пројектовању целовитих система. Наш одговор који треба да иде корак испред, између осталог заснован на руској науци, јесте стварање мултиинфраструктуре одбране и напада.
О чему је реч? Моделска варијанта није само судар роја нападачких дронова са заштитним ројем наших система и „оклопом“ наших дронова. То је најмање тростепени талас, у којем треба пројектовати сам ваздушни простор, укључујући системе вештачке интелигенције, читав скуп сензора, сателитске и друге врсте комуникација, као и средства за ометање канала. То је огроман прорачунски задатак, који у потпуности заслужује пажњу правог генералног конструктора. Русија се одувек тако кретала у периодима великих искушења, укључујући и време Великог отаџбинског рата. Тако је било са „Каћушом“, коју нису признавали људи који су усавршавали митраљезе. Али колико год да усавршавате појединачни дрон, без пројектовања одбрамбене мултиинфраструктуре потребни задаци не могу се решити. То је сасвим другачији принцип.
Кина активно усваја тај принцип пре свега у цивилним областима; за војна истраживања потребни су јој полигони и практично искуство. То би могло да постане предмет озбиљног разговора са кинеским партнерима. Кинески стратези разумеју: у троуглу Русија — Кина — САД, потискивање Русије у зону тешких проблема ствара услове за накнадни удар на Кину. Са тог становишта, наравно, принципијелно и најважније питање јесте одбацивање наметнуте америчке шеме, која је добра за Америку: најпре прототип, затим ризични капитал у „долини смрти“, па тек онда повећање обима производње. Руси су се увек кретали другачије. Они полазе од надзадатка.
Како треба да буде устројена индустријска грана која производи мултисистеме безбедности за одређено просторно окружење? Како сам простор треба да постане предмет прорачуна? Који софтверски агенти емергентне вештачке интелигенције треба да буду створени како би се кроз систем конфликата ресурси пребацивали у потребну тачку? Познајем десетине људи који се баве различитим деловима тог питања.
Потребна је државна наруџбина за конструисање целовитих система. Набројао сам више од десет група које покушавају да покрену важне државне пројекте, али не добијају ни овлашћења ни подршку. Круг људи блиских влади остаје затворен због расподеле буџета и овлашћења. Принципијелни задатак је да се тај круг отвори и да иницијативе предузетничких група, било да је реч о стварању чипова или националне индустрије неуронских мрежа, буду доведене до нивоа стварних државних одлука.
Изађеш из своје куће — извините, пљунеш — и обавезно ћеш погодити неког ИТ стручњака: има их огроман број. Али нема никога ко би се прихватио развоја и стварања сувереног националног система вештачке интелигенције као одговора „Палантиру“. Или такви људи постоје, али немају овлашћења. То је срамота. Као што је Греф рекао на једном састанку: „Јандекс, ви фактички преузимате кинеска решења.“ И заиста, „Кими“ је већ следећи корак у односу на „Дипсик“. То је један од најважнијих момената.
Виталиј ВОЛКОВ. Узгред, недавно је један руски стручњак за ове технологије, чини ми се у ТВ емисији Никите Михалкова, говорио да је при „Јандексу“ био створен својеврсни аналог „Палантира“, али да је потом пребачен у Француску. Сада га Французи и Макрон представљају као сопствени развој, иако је то у ствари наш систем коме је дозвољено да оде…
Јуриј ГРОМИКО. Сам организатор „Јандекса“ налази се у Америци; тамо се и програмирају његови стартапови. Зато је посебно питање — за кога ради „Јандекс“ и како се формирају његови приоритети претраге. Мој омиљени пример за предавање историје јесте: ко је био Александар Невски — велики руски светац или сарадник Хорде који је одбио савез са Данилом Галицким? У зависности од уграђених приоритета, систем ће давати различите одговоре. У таквим питањима увек делују унапред задати приоритети одговора. Зато национална индустрија „вештачке интелигенције“ мора да укључи културну традицију — условно речено, Чехова — као једног од водећих оператера разумевања. То је питање националног идентитета. Не сме се допустити његово преобликовање. У супротном, мораћемо да постанемо интелектуални партизани који подједнако критички раде и са кинеским и са америчким решењима, постављају им заједљива питања, проверавају их на руским идиомима и показују да се, упркос свој прикривености, пред нама може налазити туђ или непријатељски производ.
Виталиј ВОЛКОВ. Онда питање: шта, имајући у виду наше салтиковско-шчедриновске реалности, може да разбије, по вашем изразу, уски затворени круг „доносилаца стратешких одлука“? Постоји ли нереволуционарна друштвена технологија која би у условима рата отворила систем за преузимање одговорности за велике одлуке изван буџетских малверзација?
Јуриј ГРОМИКО. За мене лично таква технологија јесте организационо-делатносна игра и довођење пројеката до стања у којем постаје очигледно: пред нама је национални пројекат огромне снаге. Постоји неколико могућих области. То су, на пример, вештачки материјали и угљенична влакна за транспортну инфраструктуру нове генерације, укључујући и као правац заједничког рада са Кином. То је повратак идеји Трансевроазијског појаса развоја — ТЕПР-а дуж Иртиша, са изласком на Арктик. Видим око десет таквих пројектних идеја. Треба их довести до прорачунске форме и представити влади. По мом мишљењу, то је једини нереволуционарни пут за отварање тог затвореног круга. Већ током расправе о пројектима и спровођења организационо-делатносне игре треба укључивати представнике владе, како би делили све ризике и претње. Очигледно је да се такви пројекти реализују у намерно створеном непријатељском окружењу. То није ситуација у којој можете једноставно широко замахнути и добити колико год новца пожелите. Јер поред владе постоје људи за које издвајање средстава за велики пројекат значи престанак финансирања програма од којих они живе.
С друге стране, овде су несумњиво присутне западне обавештајне службе. „Палантир“, грубо речено, изјављује: „Сада можемо да управљамо субјективношћу.“ Када се код нас појави нова субјективност, они је „стављају под микроскоп“ и гледају како да је демагнетизују и разводне, убацујући друге информационе поводе. Зато развој таквих пројеката мора да се гради у условима стварног супротстављања.
Виталиј ВОЛКОВ. Дакле, ако вас добро разумем, условном „Росатому“ — власнику енергетских ресурса — може се поверити стварање моћних прорачунских механизама и озбиљних програма, уз ангажовање стручњака условног Физтеха, а поред тога треба одредити генералног конструктора са великим овлашћењима и највишим степеном личне одговорности за резултат. И поставити задатак стварања мултиинфраструктуре способне да енергију стварања или уништења доведе до било које тачке простора у условима противдејства агресивних, паметних и брзих окружења. Такав екосистем би, поред великих технолошких и конструкторских задатака, могао да омогући и решавање задатка продирања кроз затворени круг и његовог разбијања: откривање посредника између „нас“ и простора унутар тог круга, разумевање њихове структуре, стварних задатака, слабих и јаких страна и утврђивање преко кога се може доћи до лица која доносе одлуке и чиме их заинтересовати. Односно, решавати сопствени сложени друштвено-политички, морални, културни и војни задатак. А суштина је у томе што је, са становишта субјеката и објеката, то приближно исти задатак као допремање беспилотне летелице или таласа беспилотних летелица до било које тачке нашег простора кроз непријатељско окружење и затворене одбрамбене кругове. То је налик екосистемима птичјих заједница, пчелињих друштава и других сложено организованих организама који решавају задатке изградње и заштите од непријатељских организама. Колико смо, по вашем мишљењу, сада далеко од тога?
Јуриј ГРОМИКО. Као и у многим руским стварима, од решења нас дели један корак. Постоји позната анегдота: странац пита Руса где се налази продавница „Принцип“. Овај се зачуди: „Зашто вам је потребна продавница ‘Принцип’?“ — „Један Рус ми је објаснио да у принципу има свега.“ Тако је и овде: у принципу, сви елементи постоје. Ако говоримо о вештачкој интелигенцији и о ономе што сте причали позивајући се на руководитељку напредне руске компаније која се бави беспилотним транспортом и неуронским мрежама, Олгу Ускову, најважнији моменат је математика. Руска математичка школа и даље остаје водећа. Перелман је одбио награду, али су сви потврдили да је решио задатак. То је, по мом мишљењу, чисто руска варијанта: „Задатак је решен, награда ми не треба, занимају ме само мачка и мама.“ Главно питање је покренути људе који доносе одлуке. Они се сада налазе у успореном, замагљеном стању. При томе се ствара утисак да влада ради: премијер Мишустин одржава по десет седница дневно. Док организационо-делатносна игра, као технологија конструисања пробојних решења, захтева три дана, али уз високу концентрацију пажње. У економији пажње то се сматра огромним губитком времена. Зато се одржава десет седница: људи се окупљају, разговарају, записују нове агенде, да би их одмах затим заборавили. Економија пажње управо је на томе и заснована: ако ми је пажња украдена и наређено ми је да гледам само једну ствар, основни задатак је потом да обновим утрошену енергију и после једног минута све заборавим. Тако је устројен Јединствени државни испит: „Освојићу 300 бодова, да бих после тога све заборавио о том ужасу. Потом ће ме Греф запослити са тих 300 бодова, јер сам све надмашио; отићи ћу, на пример, у ‘Сиријус’ и заборавити сву ту бесмислицу.“ Потпуно исто живи и влада. Зато је треба ослободити економије пажње. На том нивоу нас од решења дели један корак — недостатак државне стратешке одлуке, који постаје све израженији. Имамо три основна мема СВО: „требало је раније“, „опет су нас преварили“ и „још нисмо ни почели“. Они се могу користити у различитим варијантама. Зашто смо тек сада почели да наносимо ударе по лукама Николајева, Одесе и Измаила? Требало је раније. Зашто раније нисмо уништавали инфраструктуру? А ми још нисмо стварно ни почели… Отприлике тако то звучи. При томе никога не оптужујем. Људи на власти су ултрафлексибилни каратисти: избегавају једне ударце, истог часа задају друге и истовремено рекламирају сами себе. Хоризонт њиховог пи-ара је пола године; шта ће бити касније, нико не зна. Треба их извући из тог окружења и створити другачији екосистем. Потом се, нажалост, појављује стаљинско питање: иницијатива мора бити праћена изузетно строгом одговорношћу — анализом онога што је стварно успело да се уради после три, пет и шест месеци. Чак и један корак у једној области почеће да помера и трансформише читав систем.
Потпуно сте исправно рекли: за мене није реч о револуцији, ни о смени власти или друштвеног поретка, нити о стварању, извините, „социјализма у засебно за гузицу ухваћеној земљи“. Реч је о отварању уског круга који седи на буџетима и личним везама. Успешни предузетници, способни да изнесу огромне програме, не добијају приступ овлашћењима и могућностима стварне капитализације. Од њих се тражи одговорност још пре него што су добили прилику да реализују замисао. Иницијатива одмах постаје кажњива, јер поред већ седи човек на одговарајућем буџету. Он ће учинити све помоћу пи-ара да разори иницијативу и натера све да посумњају у њеног аутора.
Виталиј ВОЛКОВ. Ако, следећи филозофа Соловјова кога сте поменули, сматрамо да су велики задатак културе и мера њеног вредновања — репродукција живота и превазилажење смрти, како онда мерити корисност пројекта? У којим јединицама? На пример, потенцијални генерални конструктор предлаже да се у кратком року обезбеди безбедност ваздушног и морског простора земље или одређене територије помоћу комплексног, скупог система који повезује различите инфраструктуре. Овде је непосредно реч о превазилажењу смрти — о животима конкретних људи. Да ли је то мерна јединица? Али то се не уклапа у „Стаљинов систем“.
Јуриј ГРОМИКО. Основни проблем Русије је демографија: ниска стопа наталитета већ доводи до смањења броја становника. Зато је први задатак свих заштитних система — учинити да гине мање деце и цивила. То је прва тачка. Друга је стварање система за насељавање Русије, развој територија, укључујући Сибир, и изградњу нових градова, о чему смо разговарали са предузетницима из Сибира. То је питање изградње градова устројених другачије од московске „кутије“. Штавише, и сама Москва могла би да одахне: осећам колико је њеном духу тешко због непрестаног ширења. Мирнодопска примена заштитних система повезана је са новом логистиком. За Русију је од пресудног значаја брза испорука свега и свачега, укључујући и људе. Ако маглев, воз на ваздушном јастуку између Хабаровска и Владивостока, скрати путовање на један сат уместо садашњих девет или десет, човек ће моћи истовремено да ради на два места. Појавиће се другачија структура људских ресурса. У условима демографског раста треба разумети како огроман простор држати малим снагама и створити услове у којима ће руски човек пожелети да има велику породицу. Он треба да постане центар организације великог простора и да се запита: ако све ово освојим и уредим, коме ћу га оставити? Један син или једна кћерка нису довољни за такво наслеђе. Са мог становишта, заштитни системи и системи аутономног транспорта повезани са енергетиком и рачунарством значе потпуно другачији просторни развој Русије. Најважнији пројекат је поновно освајање Нечерноземља, које је још у совјетско доба патило од недостатка финансирања. Са ужасом се сећам одлазака у крављаке и на брање кромпира у Јарославској области. Али управо тамо расте дугунасти лан. Дугунасти лан је стратешки ресурс који у многим применама надмашује памук. Данас је главни снабдевач ланом Француска, пре свега Нормандија; важан произвођач остаје Белорусија. У Русији је његова природна зона Нечерноземље. Дугунасти лан не даје само ланену одећу, једну од најелитнијих тканина. Од њега се добијају барут, целулоза и посебна, укључујући и композитна, влакна. То је пример како „кошуља расте на њиви“: пољопривредна култура на крају даје суперпроизвод. Да би млади човек пожелео да оде из Углича или Јарославља не у Москву, већ у неку забит код Мишкина, мора да има имање, беспилотни транспорт и могућност да добија културне садржаје. То је већ другачија цивилизација и њену слику најпре треба нацртати. У њеној основи су беспилотни системи, мала енергетика и друга инфраструктурна решења. Оно што данас ради за рат, касније може бити преусмерено и проширено за ново просторно освајање земље.
Виталиј ВОЛКОВ. Дакле, сматрате, Јурије Вјачеславовичу, да се пут од дигиталних номада ка државотворцима на руским пространствима, уз правилан приступ, може остварити тако да нова дигитална цивилизација не негира Чехова, већ се, напротив, њиме храни? Да човек нове високотехнолошке културе сачува осећај колосалне повезаности прошлости, садашњости и будућности, као и те географије којом је Чехов, у најбуквалнијем смислу те речи, на изванредан начин пропутовао?
Јуриј ГРОМИКО. Наравно. Управо то и јесте основно питање: излазак из оквира уских предметно-дисциплинарних решења. Зато говорим о мултиинфраструктури и наводим Кину као пример. Мултиинфраструктура омогућава дигиталном номаду да се поново укорени на одређеној територији. То је трајни руски циљ — населити се на земљи и почети да је освајаш.
У суштини, експанзија преко Урала одвијала се овако: испред су терали краву и коња; животиње су ђубриле територију стајњаком и почињала је нова етапа освајања и укорењивања на земљи. Зато су основно питање мултиинфраструктурна решења: како су прорачуни повезани са енергијом и како они одређују вредност произведеног производа. Ако производ нема вредност, прорачуни постају само трошак. Ако је производ ликвидан, односно тражен на светским тржиштима, настаје потпуно другачији модел.
Економисти често питају: какав производ Русија може да створи за тржиште са свега 150 милиона потрошача? За производњу великих размера наводно је потребна милијарда. Али то је погрешно постављено питање. Ко је рекао да се у данашњим условима треба ограничити само на унутрашње руско тржиште? Кина покушава да пређе са спољних тржишта на унутрашњу потрошњу зато што има више од милијарду становника. Русија има друге задатке: да пробија и ствара нова тржишта. За то је потребно производити ликвидне производе који су свима неопходни. СР Немачка је још донедавно одлично функционисала са 80–60 милиона становника, нудећи свету ликвидна решења тог доба.
ИЗВОР: https://zavtra.ru/blogs/chelovek_protiv_kiborga_ili_pust_spaseniya_estestvennogo_intellekta