АУТОР: Ранко Јаковљевић
Афанасије Стојановић рођен је 24.5. 1850.г. у Неготину , где је завршио основну школу, да би гимназију наставио у Београду а студије економских наука у Цириху. Био је учесник Париске комуне 1871.г. Једна уличица у Неготину носи његово име. Давдесет и три године живота провео је у Ваљеву. Објавио је књиге “Наш економски положај“ 1881.г, “Свет и човек с гледишта савремене науке“ 1881, аутор је речника руско-српског језика 1891. Под претњом затворске казне 1896.г. са женом и сином одлази из Ваљева у емиграцију.1903.г. скрасио се у Русији.
Устанак који је довео до оснивања Париске комуне избио је 18. марта 1871. године, када је председник привремене владе Адолф Тјер покушао да отме топовску артиљерију од Националне гарде. Неколико батаљона француске регуларне војске није успело да отме топове са брда Монмартр, иначе купљене новцем становника Париза. Војнике је опколио голоруки народ, па им је командујући генерал Лекомт рекао да ставе бајонете на пушке, напуне их и запуцају у масу.
Но, војници су се оглушили на његове наредбе. „И управо је то био тај тренутак, мала победа коју су Парижани еуфорично прихватили и тада се улази у зграде институција и преузимају ствари у своје руке“. Генерал Лекомт је приведен и стрељан. Градска управа, становници лојални влади и регуларна војска која је бројала око 40.000 војника напушта Париз и одлази у Версај где ће се привремено сместити.„Са њима се повлачи и буржоазија, односно богатији слојеви друштва, јер виде у ком смеру све то иде, али не сви, неки ће остати, као и међу средњом класом“.Убрзо потом су расписани избори јер су комунари „морали да обезбеде легитимитет на основу кога ће владати“.
Избори су одржани 26. марта, а комуна је формално проглашена два дана касније.
У комунални Савет – извршно тело Комуне, ушло је 92 члана, односно делегата, бираних по арондисманима, то јест, административним јединицама града. Париз је тада имао око два милиона становника, а гласало је око 233.000 Парижана, од 485.000 њих са правом гласа. Женама није било дозвољено гласање, нити је било кандидаткиња на изборима. Поред Савета, друго „извршно тело“ био је Централни комитет Националне гарде. Савет је био идеолошки разноврстан, али су две највеће фракције били бланкисти – револуционарни социјалисти, следбеници Луја Огиста Бланкија и присталице социјалистичке школе једног од првих анархиста – Пјера Жозефа Прудона. „Веома брзо су почеле дебате, а организовани су и такозвани црвени клубови где су се водиле жустре расправе. „Они су настојали да живе револуционарну утопију и тако су основали комуну која је истовремено била и законодавно, и радно, и извршно тело„. Комунари су донели бројне социјалне мере и одлуке, мада их неки аутори сматрају анархистичким или комунистичким. Укинут је дечији и ноћни рад у пекарама, отписани су дугови за станарине током периода опсаде града, а фабрике или радионице чији су власници напустили град предате су радницима на управљање. „Управо ту ћемо видети прве радничке савете и први вид самоуправљања који ће се касније помињати као идеал радничких права, а у социјалистичкој Југославији ћемо га имати формално“.
Такође, укинута је и стајаћа војска, осниване су нове школе, болнице, сиротишта, а чланови породица настрадалих припадника Националне гарде добијали су неку врсту пензије од Комуне. Донет је и декрет о раздвајању цркве и државе. „Париска комуна је имала изразито антиклерикални став према цркви, којој је, сходно томе, одузета и национализована имовина. „Иако су формално и даље могле да раде, цркве су углавном претваране у школе, квартовске скуштине или су биле отворене за предавања.
Широм града су се уместо француске тробојке вијориле црвене заставе, спаљена је гиљотина и срушени споменици који су симболизовали мржњу међу народима.Иако је град са источне стране и даље био опкољен Немцима, а француска регуларна војска већ од априла надирала са запада затварајући прстен око града, тежило се нормализацији живота у комуни.
Париска комуна је угушена у такозваној „крвавој недељи“ од 21. до 28. маја. Убијено је између 20.000 и 30.000 комунара.
*Немања Митровић -Француска и историја: Шта је Париска комуна и зашто је 150 година касније и даље важна https://www.bbc.com/serbian/lat/svet-56436459
Рад Афанасија Стојановића спомиње Јован Скерлић у спису о Светозару Марковићу:
…Почетком јула месеца 1872, Марковић је ишао у Цирих, на састанак српских социјалиста, коме је присуствовао и Бакунин, и на коме је израђен први српски социјалистички програм. После одласка Марковића, Пашића и Велимировића, Цирих је и даље привлачио српске ђаке, нарочито социјалисте. У току 1872 тамо се стекао приличан број српских ђака, који су, више или мање, сви били социјалисти. Ту су били: Јован Жујовић, Лазар Пачу, Ђока Мијатовић, Таса Стојановић, Стеван Грнчаревић, Радош Нешковић, Михаило Свилокосић, Манојло (Маша) Хрваћанин, Димитрије Стојановић, Риста Данић, Милица и Анка Нинковић, Драга Љочић, Пера Ђорђевић, и други. Док су Пашић и Велимировић били у Цириху, српски ђаци су били у идејама Интернационале и социјалисти по схватањима Светозара Марковића; када су они отишли, млади су остали остављени сами себи, и међу њимаје преобладао чист бакунистички, револуционарни, анархистички социјализам….
…У лето 1872 створена је Словенска Секција („Словенски Савез“), у којој је било 12—15 чланова, махом студената из Србије, један Хрват и један Чех. Од Срба Рали помиње М.Е. (Маша Хрваћанин?), Г. С. из Ваљева (Таса Стојановић или Стеван Грнчаревић), Св. (Михаило Свилокосић). П. (Петар Велимировић? Никола Пашић?), „један од вођа српских радикала“, био је на састанцима, али не као члан, и прешао је на страну „марксиста“ Светозара Марковића…
…После састанка, међу циришким Србима и у малом социјалистичком логору настао је раздор. Циришки про- грам, претеран и неостварљив, остао је мртво слово на хартији, а социјалистичка пропаганда у Србији и у Новом Саду водила се у оном смислу и правцу како је мислио Светозар Марковић. Са једне стране остали су непомирљиви циришки бакунисти, Таса Стојановић, Риста Данић, Ђока Мијатовић и остали. Са друге стране, Светозар Марковић, Никола Пашић, Пера Велимировић, Влад. Љотић, Срета Анђелковић, а од „Цирижана“ две сестре Нинковићеве и Пера Ђорђевић. Између два табора дошло је до оштрог сукоба. Бакунисти су, новчаним средствима Ђоке Мијатовића, још раније били набавили штампарију, и хтели да отпочну самосталан рад. Један од њих у име свију изјављивао да све оне „социјалисте полутане“ који нису „страсни револуционари“ сматра као вишу буржоазију и „природне непријатеље“. На једном од бакунистичких састанака искључен је из социјалистичке странке, која стварно није ни постојала, Светозар Марковић, који је социјалистичку заставу први понео и који је ствар социјализма једини озбиљно и истински заступао…
…У бакунистичким круговима у Швајцарској за дуже време одржавала се илузија о озбиљности бакунистичког покрета међу Србима. 1572 у Србији су имали да изврше социјалну револуцију Риста Данић, Таса Стојановић и Влада Милојевић: први од њих је свршио као консервативац, други као шпијун краља Милана у Швајцарској 1900, а трећи као уредник шаљивих листова.*
*Јован Скерлић, “СВЕТОЗАР МАРКОВИЋ, ЊЕГОВ ЖИВОТ, РАД И ИДЕЈЕ“ БЕОГРАД 1910.
Афанасије Стојановић о свом револуционарном раду и доласку у Русију пише у писму В. И. Лењину:
“Поштовани В. Уљанов (Лењин) Године 1896. за време режима краља Милана емигрирао сам из Србије и цело време од 24 године проживео у Аустрији, Швајцарској и Француској, а од 1903. у Русији. У Петрограду сам био запослен у Државној контроли и под царством и под Совјетском Републиком до аугуста 1920., када сам се разболео и од тада до данас поболевао. Када је пред пролетерску револуцију српски посланик позвао нас Србе да идемо у Србију, тада сам ја, имајући у виду да ће у Русији бити проглашена комуна, и као стари (бивши) париски комунар који је учествовао у борби за Комуну 1871. када сам био рањен- желео да видим у стварности, на какав ће се начин и у каквом виду остварити интер(национална) Комуна коју ви проповедате, идеју о њој прихватио сам још 1870. од Михајла Бакуњина који је у то време живео у Цириху, где сам ја студирао. То ме је убедело да идем у Париз и да се борим за Комуну. Сада имам 70 а моја жена 64 године и обоје смо тако слаби да се једва држимо на ногама, а немамо више ни средстава за живот. Зато смо решили да идемо у Србију. Поштујући Вас и због Ваше енергије и чудећи се одакле Вам тако велика снага у толико тешким и скоро несавладљивим приликама, одлучио сам да Вас замолим да ми дозволите да се са женом вратим у Србију преко Одесе или Кијева и по могућности да добијем бесплатну возну карту бар трећег – ако не могу да добијем карту другог разреда. Уосталом, ја заслужујем бесплатну возну карту, јер по решењу Контролне лекарске комисије при Социјалном осигурању у Петрограду требало је да добијем пуну пензију, пошто лекарским налазом установљено да сам остао 100% неспособан за рад. Августа 1919. отпутовао сам болестан из Петрограда у Уржуп, а затим у Сарапуљ сину на издржавање овде сам стално поболевао ради чега нисам могао да се вратим у Петрогради обијам прагове канцеларија да бих добио пензију. Иако сам два три пута писао у Петроград нисам добио никакав одговор. Мој син Драгомир Афанасијевич Стојановић сада живи у Сарапуљу (Вјатска губернија) и ту је управник фабрике алкохола ‘Првенац’, ожењен је с Рускињом и има двоје деце (дечака 4 и девојчицу 6 година) и он би хтео, ако би добио дозволу и бесплатну возну карту, вратити се у Србију. Мој поздрав и поштовање другу Троцком.“
“Ово је писмо објављено, као пример суделовања наших људи у Париској комуни 1871. године. За нас је занимљив податак о суделовању Стојановића у октобарској револуцији и његово обраћање к В. И. Лењину. Документ се чува у Москви у Централном државном архиву октобарске револуције. У приписци овоме писму речено је да се из других докумената види да је оно просљеђено у Народни комесаријат иностраних дела Руске Социјалистичке Федеративне Совјетске Републике, који је 24. септембра 1920. обавијестио Центар за евакуацију страних држављана да »са његове стране не постоји сметња за повратак српског грађанина Стојановића у његову земљу с једним од транспорта који буду полазили«. Осим тога, Центру је наређено да о томе обавјести Стојановића. Од унука Стојановића који носи дедово име и сада живи у Карловцу сазнали смо да је Афанасије Стојановић умро 1923. у Совјетском Савезу. А његов син с породицом вратио се у домовину тек 1924. године. Унук Афанасије додаје, према очевом казивању, да је дед Афанасије сахрањен у јануару 1923. године у Сарапуљу уз војне и друге почасти које су тада указиване само револуционарима, а ковчег је био прекривен совјетском заставом.*
*Иван Очак, “Из повијести југославенске емиграције у СССР-у између два рата“
Његов унук посетио је 1985.г. дедин родни Неготин на позив регионалног историјског архива, дао кратке изјаве за локалне новине и уступио део документарне грађе на чување за нова поколења.
Име Афанасија /Атанасије, Таса/ Стојановића данас носи тек незнатна неготинска уличица а у политичким расправама на тлу Крајине спомињан је као пример од стране др Ивана Глигоријевића у писму адресираном др Љубиши Рајковићу 1975.г.
У Сарупољу, Русија, постоји његов споменик.