Др Владан Ђорђевић био је један од гимнастичара који су вежбали у дружини Стевана Тодоровића. Завршио је 1869. студије медицине у Бечу. У Бечу и Немачкој упознао се са значајем Јановог система телесног вежбања (Турнерима). (1) Др. Владан Ђорђевић планирао је да створи средишње друштво у Београду, које је требало да постане школа за учитеље гимнастике, који су после требали да оснивају окружне и среске гимнастичке дружине.

Охрабрен оснивањем Српског лекарског друштва и  Српског друштва Црвеног крста написао је писмо о важности гимнастике за будућа поколења, а нарочито за војску. Писмо је у послао у неколико стотина примерака на све виђене људе, позивајући их на збор код „Српске круне” на Калемегдану. (2) Предложио је министру Милутину Гарашанину да се организује гимнастичко друштво. Припремајући  оснивање  гимнастичког друштва  у Београду, упутио  је  писма  учитељима гимнастике Стевану Тодоровићу, Љубомиру Илићу и Ферду Михоковићу  са  питањем  дали  су  спремни  да  добровољно  раде  у  друштву  ако  буде  основано. После  пристанка, сазвао  је  20. 12. 1881. збор  угледних  грађана  у  сали „Српске  круне“ код Калемегдана. Збор  је  одржан  под председништвом  Стевана  Тодоровића, а  у  првом  реду  седеле  су  један  крај  другог  вође  либерала, напредњака  и  радикала : Радивој Милојковић, Милутин Гарашанин и Никола Пашић.

После говора Владана Ђорђевића о потреби телесног вежбања дошло је до расправе. Многи су били противни, верујући да је телесно вежбање страног порекла и да га не треба усвајати. То мишљење побили су књижевници Милорад П. Шапчанин и др Лаза Костић. (3). Др. Владан Ђорђевић  одржао је предавање и уверио их о потреби гимнастике. (4) На  наредном  збору  одржаном  на  истом  месту 26.12.1881. усвојена  су  правила (Уредба) Београдског друштва за  гимнастику  и борење. По правилима  друштво се  старало  да  ради  на  развитку  и  унапређивању  телесне  снаге  и  здравља  својих  чланова; да  оснива  нова  друштва  која  би  поред  гимнастике  ширила  свест  народне  заједнице; да  обрати  пажњу  на  народне  игре  уводећи  их  у  своје  вежбе;  и  да  о  свом  трошку  спрема  учитеље  гимнастике. Исте 1882. основано је Шабачко друштво за гимнастику и борење а потом основана су друштва у Смедереву (1885), Зајечару (1890) и Крагујевцу. На  скупштини  одржаној 3.1.1882.  изабрана  је  управа друштва. У  управу су изабрани Стеван Тодоровић, оснивач  дружине за  гимнастику из 1857. и Лаза Костић, један од оснивача Соколског друштва  у Новом  Саду 1874. Редовна  вежбања  почела  су  17.1.1882. у  сутерену  зграде  Црвеног крста. Од  гимнастичких  справа  друштво  је  користило  вратило, разбој, коња, јарца, конопац  за  пењање,  неколико  ђулади  за  вежбање и десетак палица. Код  Делијске чесме јула 1882. друштво  је приредило Јавни  час мачевања. Др Владан  Ђорђевић и друштво приређивали су академије и концерте у Народном  позоришту. Гласник друштва био је лист „Народно  здравље“. (5) Први наставник био је капетан  Михоковић а прва вежбаоница била је у сали некадашњег „начерданија”. Да би обезбедио материјално  друштво др Владан  Ђорђевић морао је да приређује приредбе  (академије и концерте) у Народном позоришту. Трудио се да друштво обезбеди справама. Приликом забава држао је предавања о важности гимнастике и штампао их у његовом листу „Отаџбина”. Да би представе биле занимљиве др.  Владан  Ђорђевић је сам писао мале комедије из гимнастичког живота. Да би могао заинтересовати женску омладину једну шестину своје велике баште претворио је у гимнастичку вежбаоницу у којој су његова жена и кћерка заједно са женом и кћерком Стојана Новаковића редовно вежбали. Почео је заједно са београдским певачким друштвом и председником читаонице да ради на подизању заједничког Дома у Београду. Државна служба га је одвукла од рада у друштву. (6)   Због свађа у друштву др. Владан Ђорђевић напустио је председничко место и повукао се из гимнастичког друштва.

На  предлог  Војислава  Рашића  Београдско  друштво  за  гимнастику  и  борење  на  скупштини  одржаној  7. априла 1891.  прихватило  је  свесловенску  соколску  идеју  и променило  назив  у  Београдско  гимнастичко  друштво „Соко“. Део  чланства  на  челу  са адвокатом Јованом  Стојановићем   иступио  је  из  друштва и  22. новембра 1892.  основао  Грађанско  гимнастичко  друштво „Душан  Силни“. Друштво је сматрало да наставља традиције Београдског друштва за  гимнастику  и  борење  и  радило  је  по  његовим   начелима. По  правилима  друштву  је  био  циљ  да  негује  и  развија  витештво, међу  својим  члановима  и  у  народу  српском : оснивањем  друштвене  вежбаонице; приређивањем  јавних  предавања  о  корисном  утицају  витештва  на  здравље, снагу, дух и  тело  човеково; издавањем  свога листа  и  ступањем  у  везу  са  другим  друштвима, која  постоје  у  овим  и  другим  државама. (7)

После Анексионе кризе витешка друштва Душана Силног и Соколи се уједињују 1909. Соколи су учествовали у припремама за ослобођење и уједињење. За време Првог светског рата соколи из Аустри-Угарске су као добровољци пребегавали на страну војски Србије и Црне Горе.

 

 На Видовданском соколском сабору у Новом Саду 28. јуна 1919. војвода Живојин Мишић обратио се соколима : Врховни командант наше војске убеђен је да ће Соколи бити пионири, са чијом ће сарадњом наша лепа и пространа краљевина сазидати гранитни бедем о којега ће се ломити сви таласи наших непријатеља”. (8)

Соколи су у међуратном периоду ширили свој рад иширили број чланова и чланица. Такође припремали своје чланове за одбрану земље.

После Априлског рата 1941. окупатори су забранили рад Савеза сокола. Соколи су били прогањани од свих непријатеља краљевине Југославије, а нарочито су их прогониле усташе. Најгоре раздобље у историји Соколства био је ратни и послератни период. Председник владе Словеније Борис Кидрич, у лето 1945. у Љубљани, захвалио се соколима на патриотском ставу у борби против окупатора, и у исто време најавио да соколска друштва морају да окончају своје деловање и рад. Као разлог навео је наводно приступање већине чланова српског сокола четничком покрету. (9)

После рата Председништво АСНОС-а донело је одлуку којом се овлашћује Иницијативни спортски одбор Србије, да може преузети на руковање сву покретну и непокретну имовину бивших фискултурних савеза, коју ће употребити за реоганизацију и унапређење фискултуре. (10) Састанак представника фискултурно-спортских тела свих федералних јединица ФНРЈ, одржан је 7. маја 1945. у Београду, на коме је формиран Фискултурни одбор Југославије (ФОЈ). Мирослав Креачић изнео је јединствен план за организовање спортских организација у Југославији. План је био прихваћен. Фискултурно-спортски одбор наредио је да се од 16. маја 1945. сва постојећа друштва и клубови усагласе правно и јединствено, јер ће у противном престати да постоје. Због тога,  друштвима нису одобравана правила од стране иницијативних одбора, односно Фискултурних одбора, већ су измењени у потпуно нови концепт савеза, одбора и друштава. Кадрови и програми преузети су од сокола. (11)  На III годишњој скупштини Гимнастичког савеза Југославије  одржаној 10 и 11. новембра 1951. у Љубљани делегат СУБНОР-а Неда Божиновић предложила је да се ГСЈ убудуће зове Савез за телесно васпитање „Партизан” Југославије. Предлог је и поред противљења неких делегата, први подржао Гимнастички савез Босне и Херцеговине, јер назив „Соко” како је предлагано да се зове није био адекватан за  име организације, али и због начелног става да се име Соколска организација више не помиње јер је сматрана   „буржуаском творевином”. Тако је 11.новембра 1951, усвојен нови назив за организацију и нова правила. Усвојен је нови програм рада где су додате штафета, окружни слетови, првомајске параде, мајски излети, … . „Партизан” је након писма ЦК КПЈ добио значајну улогу у погледу физичког васпитања омладине и одраслих.(12) Упркос свему што се дешавало део стручних  соколских кадрова  наставио је своју активност у организацијама коју је створила нова власт. Сматрали су да дају свој допринос напретку народа Југославије. Почетком педесетих година Звонко Шабан се због здравља  као дете учланио у  Партизан Београд III. Од  старешине друштва слушао је да је то друштво наставак Соколског друштва Београд III.

Део сокола  повукао се из јавног живота чувајући соколске традиције. Др. Слободан Ђорђевић сматрао је да су соколи и ако онемогућени од власти наставили свој рад у илегали. Могли су само да одржавају везе са  југословенским соколом у слободном свету. Соколске заставе су чуване закопане у земљу  на Бановом Брду у Београду, … чекајући обнову соколских друштава. Чланови некадашњег Соколског друштва Београд III на Звездари састајали су се бар једном годишње у салама ресторана да би обнављали успомене из младости проведене у соколани. Веровали су да соколство кад-тад опет заживети. (13)   За време праксиса и црног таласа у култури Савезна комисија за историју физичке културе 20 и 21. новембра 1969. организовала је  Саветовање о  Соколству, на коме је дата оцена развоја и значаја соколског покрета у Југославији  као најмасовнијег предратног покрета физичке културе. (14) Поводом Саветовања Гојко Јаковчев написао је 1970. књигу „Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”.

Др. Гордана Рајновић, старешина Соко Србије,  истакла је у свом говору значај рада бивших сокола за развој масовне фискултуре после 1945. За време Другог светског рата и после ослобођења власти сламају соколима крила. Соколство је проглашено монархистичком организацијом, те им се сва имовина (домови, вежбалишта и справе) одузима. Организују се нове организације које се баве телесним вежбањем и развојем спорта. Али тај масовни рад и наставу телесног вежбања у школама обављају бивши соколи који су били врхунски оспособљени за тај рад. Бивши соколи су припремали и организовали  највеће слетове у држави. Тако да је развој масовне фискултуре после рата надограђиван на претходним соколским основама. Може се речи да је Соколство после Другог светског рата било потпуно онемогућено, али соколске идеје нису нестале. После пет деценија Соколски покрет обновио је свој рад. Милорад Јевтић, носилац Албанске споменице, Ордена Св. Саве и Југословенске круне, и члан највишег соколског руководства пре Другог светског рата, 8. августа 1991. упутио је позив старим члановима сокола на окупљање и обнављање соколских друштава. Стари чланови сокола су на скупштини у Београду 23.јула 1992. обновили Савез сокола Југославије. (15) Соколске организације су наставиле свој рад у промењеним условима.

 

Саша Недељковић

члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић”, „Око соколово”, Београд, 1 новембра 1938, бр. 9, стр. 213-214;
  2. Душан М. Богуновић, Заслужни соколски радници”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 44,45;
  3. Милојко Јефтимијадес, „Др. Владан Ђорђевић, „Око Соколово“, Београд,1 новембра 1938, бр. 9, стр.213214;
  4. Душан М. Богуновић, Заслужни соколски радници”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 44,45;
  5. „Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни”, „Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни”, Београд, 1892, стр. 28;
  6. Душан М. Богуновић, Заслужни соколски радници”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, март 1925, бр. 3, стр. 44,45;
  7. Правила Грађанског гимнастичког друштва Душан Силни“, Рад Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни, Београд 1892,стр.28;
  8. Др. Владан Вукашиновић, “Од друштва за гимнастику и борење до Сокола краљевине Југославије”, “Око соколово”, Београд, децембар 2014, бр. 53-54, стр. 26;
  9. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „ 110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89, 90;
  10. „Фискултура и спорт федералне Србије”, „Фискултура”, Београд, 5 маја 1945, бр. 1, стр. 1;
  11. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „ 110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 89;
  12. Бранка Протић-Гава, Јован Пауновић, Мирослава Ковачев, „110 година новосадског соколског друштва и 164 године гимнастике у Новом Саду”, Нови Сад, 2015, стр. 103;
  13. Зоран Андрејевић, „Соколско друштво Београд IIIЗветдара”, „Око соколово“, Издавач Соколска жупа Београд, јануар 1997, бр. 7, стр. 8;
  14. Др. Драгутин Кнежевић, „Између предратног и данашњег Сокола – лични поглед“„Са саветовања у Аранђеловцу ( и 2000.) и Београду (2003)“, Зборник радова Београд, 2003, стр. 74;

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *