- Неплаћени гувернер Јоанис Каподистријас, 36 дана пре свог убиства, потписује декрет којим забрањује високим и нижим државним функционерима и војним лицима да припадају тајним друштвима.
- Зашто је то учинио, нека свако од нас размисли и нека изврши сопствену биоетичку процену.
НАЦИОНАЛНО ПИТАЊЕ У СЕКУЛАРИЗАЦИЈИ СВЕШТЕНСТВА – Национална одговорност, уставни поредак, Свети канони и Православље смирења
АУТОР: академик Алексиос П. Панагопулос
Православље није показивање богатства, нити геоархитектонски луксуз, нити надметање у црквеној величанствености и раскоши. Оно је Крст, покајање, смирење, жртва и служење. Отац Серафим Роуз упозоравао је на једну изузетно подмуклу опасност: секуларизацију унутар Цркве, која се може појавити прерушена у апсолутну „традиционалност“. Човек може педантно водити рачуна о византијским иконама, чистом пчелињем воску, лепо уређеним православним књигама и спољашњем богослужбеном поретку, а истовремено се удаљити од суштине Јеванђеља: смирења, покајања и љубави. Као што поједини црквени појци претерано наглашавају музички напев, насупрот духовности, побожном умилењу и мистагогијској молитви.
Исто питање поставља се и када је реч о свештенству. Нико не доводи у питање историјски, симболички и богослужбени значај архијерејских одежди и препознатљивих архијерејских знамења. Међутим, Црква је дужна непрестано да преиспитује какву духовну поруку њихова употреба шаље обичном црквеном народу. Када је архијереј окружен царским плаштом, тешким металним жезлом, скупоценом митром, сакосом и другим симболима високе церемонијалне величанствености, када доминира на трону чак и изван Светог олтара и када је све то праћено претераним византијским елементима и изузетно скупом раскоши, дужни смо да поставимо једно једноставно, али тешко питање: Да ли је спољашња величанственост почела да засени духовно и пастирско служење?
Питање није у самој одежди. Питање је у укупној поруци која се шаље народу. Шта осећа сиромашан човек? Шта осећа незапослени? Шта осећа обична грчка породица која се тешко носи са својим потребама? Која није у стању нормално да прехрани своју децу? Шта осећа обичан верник када око црквеног звања види слику претеране раскоши? Када луксуз постане изазивачки у друштву које пролази кроз економска искушења, питање престаје да буде само естетско. Оно постаје пастирско, етичко, биоетичко, биополитичко и друштвено.
Црква није живи музеј Византије. Епископ није генерални секретар владе, нити треба да буде плаћени пастир, чак и ако је у једном периоду банкрота отаџбине примао зараду једнаку плати генералног секретара министарства. Он није позван да представља световног цара у микрокосмосу своје Митрополије, већ да буде образац духовног пастира, истински отац и служитељ народа Божјег. Јер архијереј није световни монарх. Он није Деспот, односно локални управитељ цара. Он је пре свега пастир који је дужан да положи душу за свој народ, попут Светог Хризостома Смирнског. А пастир не иде испред стада да би му се дивили. Он иде испред њега да би му служио; ко жели да буде први, нека буде слуга свима.
Национална одговорност. Црква Грчке не постоји изван грчког друштва. Она служи једном народу, једном историјском континуитету, једном културном наслеђу и једној духовној традицији која је дубоко повезана са историјским путем хеленства. Зато је црквено руководство дужно да појам националне одговорности разуме и чује не као службеничку, административну, партијску или световну политизацију Цркве, већ као биоетичку одговорност према грчком народу, друштвеној кохезији, уставној слободи, достојанству, миру, породици, култури и општем добру.
Национални интерес не поистовећује се са тренутном државном влашћу. Он представља очување друштва, демократског и уставног поретка, историјског памћења и духовног наслеђа земље. И ту постоји једна темељна институционална граница: ниједан човек и ниједна институција не налазе се изнад Устава, закона и људског достојанства. За Цркву, истовремено, постоји њен унутрашњи поредак: Јеванђеље, Свето предање и Пидалион – Свети канони. Свети канони нису настали да би људима давали световни престиж, већ да би црквени живот штитили од властољубља, злоупотребе власти, транспарентности и удаљавања од биоетичког духа служења. Према томе, поштовање црквеног звања не може се претворити у лични култ власти или свештеничку владавину моћи.
Визија Патмоса постаје национално мерило за све. Истинско смирење, међутим, има још дубље мерило: оно мора непрестано да има пред собом визију Откривења са Патмоса. Апостол и јеванђелист Јован није нам предао некакву апстрактну визију световне царске славе. Сеферис и Елитис дивили су се песнички тој визији и желели су да јој се приближе, макар и својим ограниченим знањем. Визија нам је открила величанство Бога и Јагњета. А пред Престолом Божјим сваки људски престо добија своју праву меру.
Свака титула.
Свако звање.
Свако жезло.
Сваки плашт.
Свако злато и свака земаљска величина.
Јер све је пролазно, таштина над таштинама. Архијереј не може заборавити да изнад сваког земаљског људског престола постоји вечни Престо Божји. Изнад сваке људске власти постоји праведни суд Божји. То је смирено мерило црквене власти.
Патмос не позива на показивање. Он позива на духовну будност. На есхатолошко и геополитичко буђење. Позива пастира да се сећа да Црква не постоји да би служила људском властољубљу, већ да би свакодневно сведочила Истину.
Одговорност после пандемије. Постоји, међутим, још једно питање које не може остати изван јавне расправе. После искуства епидемије или пандемије, Црква је дужна да има храбрости да јасно говори о свему ономе што је изазвало страх, друштвене поделе, притиске и дубоко неповерење међу грађанима и верницима.
Судски и политички развој догађаја у Сједињеним Америчким Државама у вези са Ентонијем Фаучијем и другим званичницима треба разматрати са институционалном прецизношћу. Оптужбе, истраге и судски поступци довешће до одлука надлежних судова.
То, међутим, не ослобађа Цркву потребе за биоетичком и пастирском самокритиком. Ако су јавни ставови, одлуке или поступци код људи створили осећања страха, напуштености, притиска или неправде, пастир мора бити способан да каже: „Преиспитујем себе. Признајем своју грешку. Тражим опроштај.“ Извињење није слабост. Оно је хришћанска снага. Ћутање није увек неутралност. Понекад је оно одсуство пастирске одговорности.
Повратак Православљу смирења и националног поноса. Грчкој данас није потребна Црква која ће се такмичити са световном влашћу у церемонијалној величанствености и властољубивом униформисаном чиновништву. Потребна јој је Црква која ће све – политичаре, судије, академике, професоре, учитеље, лекаре, пољопривреднике, предузетнике и свештенике – подсећати да се власт без биоетичке одговорности изопачује, а световна моћ без смирења постаје искушење.
Нацији су потребни пастири који могу да стану уз последњег човека. Архијереји који могу да кажу: „Погрешио сам.“
Свештеници који могу да кажу: „Опростите ми.“
Црквено руководство које се сећа да ће једнога дана стајати не пред људским престолом, већ пред вечним Престолом Божјим. Јер то је истински смисао Патмоса. И то је Православље смирења.
Данас народ тражи мање показивања — више служења.
Мање властољубља — више смирења.
Мање световне раскоши — више љубави.
Мање удаљености од народа — више присуства уз човека.
Величина Цркве не налази се у металу жезла, у сјају митре, у тежини плашта или у висини престола. Она се налази у смиреном срцу пастира, у истини Христовој и у делатној љубави према ближњем, са вредностима и идеалима. И пред визијом Откривења са Патмоса сви – свештеници и мирјани – дужни смо да се сећамо једне велике истине:
Ниједан земаљски престо није вечан. Само је вечан Престо Божји.
Неплаћени гувернер Јоанис Каподистријас, 36 дана пре свог убиства, потписује декрет којим забрањује високим и нижим државним функционерима и војним лицима да припадају тајним друштвима. Зашто је то учинио, нека свако од нас размисли и нека изврши сопствену биоетичку процену.