- Тешкоће за коришћење благодети моћне реке, проистичуће из каменитог речног дна наизменично са импресивним дубинама и плићацима, вртлозима и брзацима, драстичног сужења речног корита, мноштва стења, спрудова, учиниле су подручје Ђердапа специфичним, како по техници саобраћаја, тако и рибарења, следствено томе и по односу власти и њених поданика у форми правне регулативе и њене примене, како кроз правила пловидбе, тако и норме о модалитетима риболова, њихових домена, начину експлоатације, титуларима права, обавеза и одговорности.
- На измаку 19. века драстично су се сукобили интереси безбедне пловидбе и природно стање велике реке, коначно резултирајући изградњом система пловидбених канала и насипа, уз огромна оштећења дунавског корита, његове конфигурације, стеновитих масива, делова обале, привремених станишта прастарих морских риба, вирова и инсталација за привредну експлоатацију “дунавске њиве“- великих риболовних гарди код Сипа.
АУТОР: Ранко Јаковљевић
….Као што Михаило Петровић констатује, ствар се годинама вукла по судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у суду општине Сипске, док нису сва акта о предмету била упућена на мишљење Правном факултету Београдског универзитета; факултет је за референте одредио професоре правног факултета Живојина Перића (зет М.Петровића, супруг његове сестре Маре) и Косту Кумануди. Мишљење истакнутих српских правника гласи:
“Димитрије Кленцовљевић, Крачун Димитријевић и Јован Димитријевић, као пуномоћници села Сипа, изјавили су код начелства среза Кључког, 23. новембра 1895. године, да пристају да се ови вирови исплате сељанима по оцени и не траже више ни од наше државе, ни од другог кога накнаду, нити ће тражити више но што је процењено. Ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од 40.000 динара. Ђорђе Благојевић, пуномоћник истог села, на саслушању код начелства среза Кључког, у априлу 1910. године, казао је да су сви вирови били својина приватних лица, па су затим прешли у општинску својину, а потом у својину друштва за конструкцију сипског канала. Из услова, по којима је сипска општина давала под закуп те вирове, после примљене накнаде, види се да су (по тврђењу закуподавца, села Сипа) вирови својина друштвена и да једино оно има право на њих, и нико више доонде док буде имало концесију на канал.
Све ово утврђује да је село Сип признало да оно није више власник вирова. Равнодушно је, за односе између тога села и српске државе, да ли су ти вирови оном исплатом од 40.000 динара од стране друштва за регулацију Ђердапа- баш и кад би било тачно да је друштво ту накнаду дало, што не стоји, као што ће се мало ниже видети- постали власништво тога друштва. По чл.2. Закона о риболову од 27 јула 1898.г, право риболова на Дунаву (као и у Сави и Дрини) припада држави, а од тога правила има се увек поћи ако би неки појединац стицао какво право у погледу риболова на Дунаву, на основу наведенога законскога прописа, такав појединац би имао, у спору који би са државом повео, да то своје право утврди, и у том спору би он био тужилачка страна, а држава тужена. Све дотле, претпоставка је да не стоји, поред државног права на риболов, изузетак предвиђен у чл.2. наведеног закона: “уколико не би постојала никакава друга основана права сопствености“, ако би се уопште узело да би таква права била могућна на српском делу Дунава (Саве и Дрине). Према овоме, држава има права да забрани селу Сипу издавање под закуп вирова за које је то село признало да су престали бити његови, ако су, то јест, уопште икада и били његови. Све што село Сип може, то је да поведе спор против државе, у коме може истаћи и оно своје тврђење “да је оно добило те вирове на поклон од Угарске државе (видети акт суда општине Сипске од 6.децембра 1910.г, бр.1214), тврђење ничим доказано, баш и да се узме да је Угарска држава могла те вирове селу Сипу у поклонити.
Погрешно узимају Сипљани да су вирови оном исплатом од 40.000 динара (чак и да стоји да је тај новац само то друштво положило) прешли у власништво друштва за регулацију Ђердапа. Истина, у односима тога друштва и села Сипа, постоји експропријација риболовног права: село је из свога права риболова у тим вировима то експроприсало за суму од 40.000 динара, што се види из акта Министарства Народне Привреде од 17. Јула 1895.г. Бр.3870, али што се тиче односа између друштва и српске државе, друштво није постало власник риболова у истим вировима. Образовано ради једног специјалног посла, уређења Ђердапа, друштву је било потребно само то, да при изради тога посла, има одрешене руке, наиме, било му је потребно да може свуда где је регулација Ђердапа то изискивала, па, дакле, и у реченим вировима, предузети нужне радове. Ово је, пак, повлачило за собом било друштво, било Угарску државу да обезштети све оне који су имали какво право риболова на местима на којима је оно радило, па је то исто важило и за вирове села Сипа. Ово обезштећење могло је бити двојако: или да друштво, односно Угарска држава исплати само штету причињену праву риболова, остављајући да ово и даље постоји уколико би радови ђердапски то допуштали, или да заинтересованоме његово право потпуно исплати. Овде је био овај последњи случај, због чега, као што је казано, Сипљани немају више право риболова у реченим вировима. Овим хоћемо да кажемо да друштву за регулацију Ђердапа, односно Уграској држави, није била намера да оном накнадом за себе прибави право риболова. Најпре, само друштво, по своме задатку, није могло на то ни мислити, том накнадом друштво је само хтело обезбедити себи право располагања вировима, утолико и у толикој мери колико је то било нужно ради његових послова, и више ништа. А то ће рећи да право риболова у тим вировима, уколико овај буде могућан и после регулације, није више припадало ни селу Сипу, пошто га је се оно за горњу суму одрекло, ни друштву пошто оно није ни имало намеру прибавити га. Уосталом, не може се претпоставити да би српска држава пристала да право риболова на њеној територији припада једном страном друштву, остављајући на страну питање да ли су, и уколико, страна правна лица способна да имају таква права у Србији. Отуда и позивање Сипљана на то како им је друштво поклонило речене вирове, нема вредности, пошто друштво није могло поклонити оно што ни само нема (параграф 29. Грађанског законика). Ово резоновање има се тако исто применити и на Угарску државу, која је исплатила накнаду за вирове, јер ни она није постала власник тих вирова. Још мање би се могло допустити да је у интенцијама српске владе могло бити то, да једна страна држава има власништво вирова на српској територији. Напослетку, све то може бити питање између друштва, односно угарске државе, и српске државе, али никако то не мења факт да је село Сип престало бити власник дотичних вирова.
Шта више, сасвим је сумњиво да је уопште то село и имало право у тим вировима. Пуномоћник тог села у своме напред наведеном саслушању није могао, у прилог претензије свога властодавца да наведе ништа друго до то, да село Сип, издаје под закуп те вирове већ више од сто година. Турска тапија, која се налази у актима овог предмета, не гласи на село Сип, већ на неке појединце, а тапија Флора Николаја из Турну Северина издата је Димитрију Томићу и Настасу Џани, апстрахујући питање о вредности тих тапија. Село Сип, дакле, утврђује своје право риболова на основу дугогодишњег вршења тога права. Међутим, наше законодавство такво стицање права риболова не познаје; баш и кад би неко показао titulum acquirendi и био bona- fide, а то су услови потребни за стицање стварних права код нас, он не би могао по томе основу стећи право на риболов у Дунаву било после 12 година (са тапијом), било после 30 година (без тапије, према параграфима 926 и 931 Грађанског закона); сваки онај који би non domino прибавио право риболова на неком месту у Дунаву, не би могао бити bona- fide, т.ј. не би могао тврдити да није знао да је по закону сваки други, осим државе, non dominus код права риболова у Дунаву, нити би се могао по параграфу 14. Грађанског закона позивати на незнање закона.
Сипљани нису могли тековинском застарелошћу прибавити право риболова у овим вировима ни за време турске управе, пошто је и тада, као што се то види из тапије издате извесним приватним лицима из Сипа од стране Адакалског мутесарифа 1819. године и потврђене и књазом Милошем 1838. године право риболова на десној страни Дунава у Србији припадало вакуфу, те стога оно што је горе речено о аквизитивној застарелости права риболова по српском законодавству треба да вреди и за време када је горња тапија издата.
Остаје само у корист села Сипа то, што је селу Министар Народне Привреде признао у своме акту МБр.3870 од 17 августа 1895 г. право власништва на дотичне вирове. Питање је само: да ли је Министар био овлашћен да такво признање за државу даје? Ако није, онда оно не веже државу и држава би могла да тражи од села Сипа повраћај оних 40.000 динара (тужбом conditio indebiti)…
Општина Сипска на вирове на Дунаву, од како је извршена њихова експропријација у корист српске државе да би моли бити предузети радови на Ђердапу, нема никаква права сопствености. Она то право није могла имати ни пре тога, ни према општим принципима међународног права, ни према међународним уговорима. Оно јој је могло бити само толерирано као остатак каквог обичајног права. А по принципима нашег унутрашњег јавног права, који се налазе у височајшим решењима о риболову 1859. године, у Закону о водама и у Закону о риболову, она то право уопште није ни могла имати, па према томе експропријација није могла бити извршена према њој, већ је држава, којој искључиво могу припадати риболови као јавна добра, могла тражити од Аустро- Угарске накнаду штете у корист своје касе, због смањења својих прихода.
Према томе, поновно уступање права својине општини Сипској од стране друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно одиста и постојало, нема никакве правне вредности. Међутим, уступање својине не може уопште ни постојати из ових разлога: а) то друштво не располаже ни својином самог канала, већ само његовом експлоатацијом; б) експропријација вирова није ни учињена у његову корист, већ у корист српске државе, да би она могла олакшати извршење радова, нити је накнаду штете исплатило друштво, већ Аустро- угарска.“ (Петровић 1941,797-801).
Спор који је био повод изнетом мишљењу Правног факултета Универзитета у Београду, почива на околности да су регулационим радовима на Ђердапу које је Угарска изводила на основу међудржавног уговора са Србијом, извршене измене у дотадашњем режиму коришћења риболовних вирова и гарди те да су из јавних радова у општекорисне сврхе проистекле штете по питању онемогућавања приступа риболовним ревирима, њиховог потпуног или парцијалног уништења или смањења добити коју би ранији држаоци по редовном току ствари стицали уловом рибе. О тужби је расправљао првостепени суд у Неготину будући да је предмет спора стварно право на некретнини чија вредност превазилази ону детерминисану за компетенцију општинског суда у Сипу, сагласно Законику о поступку судском у грађанским парницама, од 20.фебруара 1865. године. Крајње је необична одлука суда да, после дугогодишњег парничења– “ствар се после тога годинама вукла по судовима, како у првостепеном суду у Неготину, тако и у суду општине Сипске“, сва акта о предмету упути на мишљење Правном факултету Београдског универзитета. За расправу питања за чија су разрешења потребна посебна научна или стручна знања, “и њима сличних питања“ законодавац је овластио судију “да се за помоћ обрати особеним лицима, која ће му моћи дати потребна обавештења и образложено мњење своје- experti; artis periti-; вештаци су дакле таква трећа лица која имају стручна, научна… знања, потребна за правилно схватање и пресуђење извесних факата… као и да на основу својих стручних знања, изведу закључке о истинитости доказне теме и суду их као своје мњење саопште, или да само на основу оних факата, које им је суд саопштио, даду своје стручно мњење“ (Ђорђевић 1923, 134-135). Другачији је са фромалне стране посматрано, био институт вештачког сведока, који се од “невештачких сведока“ разликују у томе “…што уједно сведоче и о ставовима својих стручних знања (аргументима) који се при оцени индиција као аргументи примењују, те на основу осведочених индиција и аргумената иводе закључке о истинитости доказне теме“ (Ђорђевић 1923, 135). Нити једна врста од назначених ангажовања правних експерата није сама по себи довољна да анулира општеусвојено, универзално начело процесног права “Iura novit curia“- суд зна право, односно “da mihi factum dabo tibi ius“- дај ми чињенице, даћу ти право. Уколико је могло бити неких неодумица то је однос међународног јавног и приватног права, те евентуална колизија међународноправних норми из уговорног односа Србије и Угарске поводом изградње пловидбених канала и насипа на Дунаву, и норми националног законодавства стварноправног карактера. Како било, еминентни професори права удостојили су нас мишљења које почива на следећем:
-тројица опуномоћених представника Сипа изјавили су 23.11.1895 код начелника сеза Кључког да пристају да се ови вирови исплате сељанима “по оцени, и не траже више ни од државе ни од другог накнаду“; ту накнаду пуномоћници су и примили у износу од 40.000 динара… закључује се како је “село Сип признало да оно више није власник вирова“;
-по Закону о риболову од 27.7.1898 (значи после настанка спорног односа везано за изградњу канала и насипа), чл.2 право риболова на Дунаву припада држави уколико не би постојала никаква друга основа права сопствености– у случају постојања искључујућег основа појединац или колективитет морао би утужити државу да се у грађанском спору установи такво право; следствено томе држава има право забранити селу Сипу издавање под закуп вирова;
-у односима Друштва за регулацију Ђердапа и села Сипа постоји експропријација риболовног права; село је из права риболова експроприсано за суму од 40.000 динара, што се види из акта Министарства Народне Привреде од 17.јула 1895, бр.3870;
-по основу експропријације риболовно право није прешло на Друштво за регулацију Ђердапа- страну компанију- па га оно накнадно није ни могло уступити или вратити селу Сип; исто важи за Уграску која је исплатила накнаду;
-сумњиво је и раније право села Сип на вировима јер наше законодавство такво стицање права риболова не познаје: на основу неометаног коришћења дуже од 100 година јер се ради о несавесној државини;
-Министарство Народне Привреде није било овлашћено у име државе признати Сипу власништво на вировима, мада је то учинило службеним актом 3870 од 17.8.1895 (три године пре ступања на снагу Закона о риболову);
-Поновно уступање права својине општини Сипској од стране Друштва за регулацију Ђердапа, кад би оно доиста и постојало, нема никакве правне вредности.
Испоставило се да судски спор, у оквиру којег и мишљења правних експерата Живојина Перића и Косте Куманудија, нису ставили тачку на правне претензије прибрежних општина и њихова дугогодишња овлашћења проистичућа из неометане државине. Суд општине Сип већ је 6.децембра 1910.г. објавио позив за јавно надметање ради закупа вирова Косовица, Иљан, Ћуприја, Капу- канал и Потопљени Шлеп, а до Другог светског рата сипска општина била је закуподавац за Косовицу, Крст и Зидине; последњи у закупу код Лава Дејнеге, кладовског трговца (Петровић 1941, 801-802). Регистровани су захтеви Бановинске управе у Нишу да јој вирови буду предати, но без резултата (Петровић 802). У датим ситуацијама “Општина- рибарски трговац“ присутни су елементи класичног алеаторног уговора, мада именованим као закуп, будући да за одређену закупнину титулар стиче тек “надежду за корист какову неизвесну, коју друга страна прима“- право лова- “уговор одважни или на срећу“, како је дефинисан Српским грађанским закоником, п.789. Параграфом 679 прописано је да је закуп право употребљења, међутим специјална норма 795 СГЗ управо прецизира “ко за одређену извесну цену неизвесно добро, као плод годишњи винограда, њиве, хасну од воденице… рибу колико се н.пр. мрежом у једанпут, двапут и т.д. извући да, купи, онај је учинио куповину на срећу, и мора се задовољити, ма му се сва надежда осујетила“. Утолико су разумљиви односи поводом слабих риболовних година, надошлих вода Дунава које су однеле рибарске справе и сл, где “закупац наде“ није располагао никаквим могућностима обештећења. У супротном, да се радило о класичном закупу, закупни однос би по сили закона престао кад ствар закупљена (у случају да су предмет уговора не само вирови већ гарде- рибарске справе…) пропадне.
Што се права из којих би становници Сипа, Текије и њихове општине као колективитети, изводили ексклузивна овлашћења употребе, она би могла бити на закону заснована и по критеријуму оригинарног стицања стварних права. Професор Живојин Перић у уџбенику Стварно право кроз дефиницију тога иснтитута дао је и појашњења о разликовању два основна начина стицања: “У основи својој сви се начини прибављања својине деле на оригинарне, према томе да ли се право својине прибавља за себе без обзира на то да ли је оно до сада већ постојало у корист ког лица или не, и деривативне, према томе да ли право досадашњег сопственика какве ствари прелази на прибавиоца, тј. да ли прибавилац (акципијенс), изводи своје право из права ранијег сопственика… одржај је деривативан начин прибављања својине с тог разлога што код узукапије има сукцесије у праву, али се од осталих случајева деривативног стицања одржај разликује тиме што се код њега сукцесија не врши по вољи претходног имоца права“ (Перић 1922, 25, 88). Перићево становиште о одржају као деривативном виду стицања стварног права остало је усамљено у правној теорији, но и у случају његовог прихватања за актуелни проблем легалности основа права држања вирова и гарди на Ђердапу, оно не би довело до другачијег исхода- закључка. Сугестије известилаца у спору око вирова и гарди да би се право могло верификовати у судском спору приватних лица против државе, не лишавају иста лица права да то не учине а да не могу бити ометана у државини док друга стана не издејствује судску одлуку у своју корист. Ово из разлога што по СГЗ “Где се распра о праву на државину дигне, па се сумња роди, онда се држи, да је онога право, који управо ствар држи. Онај коме то драго није, и противслови, нека противно докаже“ (параграф 202); Који једну ствар држи као своју, незнајући да је туђа, онај поштено мисли, и јест поштен или савестан држалац (параграф 203); Сваки, у кога се рукама, или у чијој се државини ствар једна налази, држи се за поштеног држатеља, докле се год противно не докаже (параграф 223).
Тврдња да је поводом извођења регулационих радова извршена експропријација вирова односно они су постали државно власништво, требала би подразумевати да је претходно сопственик био неко други, у нашем случају краљ, мештани Сипа, Текије, Милановца, или општине текијска, сипска, доњомилановачка, да су ови на име одузетог стварног права добили правичну новчану надокнаду. Постојала је и солуција непотпуне експропријације, да је ствар односно неко право на њој тек привремено одузето, примера ради, у сврхе извођења регулационих радова, приступа месту градње и сл- када би експропријацијом било засновано тек право службености; или привремено заузеће вира за које време закупац не може прићи истом у уговорене сврхе улова рибе. Утолико би се накнаде свеле на неке врсте обештећења за делом ускраћена или умањена права коришћења. Али онда својинско правни режим не би био мењан. Чак је и закуп риболовног места или гарде сматран приближним стварноправном односу, не класичном облигационом односу, будући да закупац ограничава слободну вољу закуподавчеву. Овакве модалитете имплицира садржина записника са седнице Комисије за регулисање Ђердапа, од 31.марта 1889.г, кроз одељак “Експропријација земљишта“: “Експропријација има две врсте, једна за конструкцију, а друга за експлоатацију, она прва је за мали број година (за време рада) а друга за већи број година…“
Живојин Перић и Коста Кумануди налазе да министарство народне привреде није било овлашћено признати право својине мештанима Сипа на риболовним вировима, и то је тако у случају спорења пред судом или доношења конститутивног акта о отуђењу односно располагању некретнином у државном власништву. Међутим у актуелном случају радило се о комисији основаној актом Владе Србије, сагласно међународном уговору влада Србије и Угарске, почивајућем на одлукама такође међународног тела- Берлинског конгреса. Комисија је имала задатак уврдити стање и изнаћи решења за обезбеђење извођачу радова уговорених ресурса, али и установити обим и висину штете која проистиче из регулационих радова по имаоце права експлоатације риболовних подручја. Њени налази о правима села Сип, општине Сип и других општина, затим држављана Србије, укључујући краља, чак и једног странца- мештанина Аде Кале као закупца текијског вира, нису оспорени нити са једне стране, имали су потпору ако не у документима, онда у дугодишњој неометаној државини инсталација гарди и вирова, али и ранијих деценија регистрованих од стране пореских органа обавеза плаћања пореза на имовину проистичућег из својине на вировима житеља Сипа и Текије. Коначно, као краљево приватно власништво неки вирови, гарде предмет су наследства и постали својина Наталије Обреновић, сигурно са идентичним правним покрићем као и вирови и гарде у својини трећих лица. Носилац извршне власти био је краљ, који нити један акт своје надлежности није могао преузети сам, већ уз садејство или преко једног од министара, утолико пре је министар народне привреде имао ингеренцију признати права власника вирова и гарди, посматрано у односу на одштетне захтеве на њиховој имовини поводом извођења регулационих радова (Кумануди- Јовановић 1907, 307). У грађанско- судском поступку он је имао утолико привилегован положај што га нико није могао позивати за сведока, као и да никада не полаже заклетву… “Краљево имање пак нема никакав привилеговани положај, што значи да се у својим имовинско правним одношајима краљ не разликује од других грађана; у вези са својом приватном имовином краљ може водити грађанску парницу против другога, а други је може водити против њега“ (Кумануди- Јовановић 1907, 283). Код околности да су краљ и његови наследници издавали риболовне вирове и гарде у закуп на исти начин као и село Сип, општина Сип, Текија, српски држављани- власници гарди и вирова… за шта су професори Перић и Кумануди знали у време писања мишљења за одређени судски спор, најмање што се од њих могло очекивати је да покушају одбранити различит третман предмета стварних права у притежању различитих субјеката. А нису!
Литература
Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о поступку у судским и грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 1, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1924.г.
Ђорђевић Андра, Теорија грађанског судског поступка с погледом на Законик о поступку сздском у грађанским парницама за Краљевину Србију, књига 2, Издавачка књижарница Геце Кона Београд 1923.г.
Кумануди Коста, Јовановић Слободан, Основи јавног права Краљевине Србије, Књижара геце Кона Београд 1907.г.
Перић Живојин, Стварно право, Београд 1922.г.
Петровић Михаило, Ђердапски риболови у прошлости и у садашњости, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник књига 57, друго оделење књига 24, Београд 1941.г.