Запад је отворио Пандорину кутију и неће моћи да је затвори под својим условима
- Сада се пред западним земљама налази дилема: или наставити да причају о „Украјинцима који се смрзавају у својим домовима“, или признати да је Запад, следећи сопствене интересе, деловао много бруталнијим методама, нимало не марећи за интересе цивилног становништва у Србији и другим земљама.
- Иако ће се наћи и они који ће тврдоглаво наставити да понављају: „То је друго.“
АУТОР: Дмитриј ШЕВЧЕНКО
Гледајући блекаут у Кијеву, чији становници већ данима седе без струје и воде због удара Оружаних снага Руске Федерације, ваља подсетити на званично објављену позицију по питању удара на објекте енергетске инфраструктуре.
За почетак ћу је цитирати, са два изостављања:
„Електрична енергија покреће системе командовања и контроле. Ако председник ХХХ заиста жели да његово становништво има воду и струју, све што треба да уради јесте да прихвати ХХХ, и ми ћемо обуставити ову кампању. Али док год то не учини, наставићемо да нападамо циљеве који обезбеђују електричну енергију његовим оружаним снагама. Ако то има цивилне последице, нека се он сам с тим носи.“
Неки би могли помислити да је ово позиција Москве, која од Зеленског захтева да прихвати руске услове мировног споразума. Али не. У ствари, то је званична позиција НАТО-а према Србији, усмерена на принуђивање председника Милошевића да прихвати „пет услова НАТО-а“. Она је објављена на сајту Алијансе пре четврт века – у мају 1999. године – и налазила се у архиви све до 6. децембра 2025. године, када је тихо уклоњена.
Зашто баш 6. децембра? Тог дана су Оружане снаге РФ извеле масовни удар, укључујући и ракетама „Кинжал“, по предузећима украјинског војно-индустријског комплекса и енергетским објектима који обезбеђују њихов рад. Као резултат тога, са сајта НАТО-а је изненада нестала званична позиција Алијансе о наношењу удара на енергетске објекте државе која одбија да прихвати предложене мировне услове.
Неочекивано, зар не? Подсећа на ситуацију са независношћу Косова, којом је Запад отворио Пандорину кутију прекрајања граница у Европи. Москва је упозоравала земље НАТО-а да, у складу са резолуцијом Савета безбедности УН, отцепљење Косова од Србије мора бити договорено, а једнострани кораци су забрањени. Међутим, западне земље су током разматрања у Међународном суду правде УН изнеле потпуно супротне тезе.
САД и Француска су изјавиле да међународно право не забрањује отцепљење Косова, а Велика Британија је нагласила да у међународном праву не постоји забрана права народа на самоопредељење и отцепљење након унутрашњих сукоба. Немачка је навела да једнострано проглашење независности није у супротности са нормама међународног права и не нарушава принцип територијалног интегритета. Холандија је сматрала да народи имају право на самоопредељење као „последње средство“, ако су лишени тог права у датој држави и ако су све друге могућности исцрпљене током политичког процеса и преговора.
Најзанимљивије је то што су све ове земље, на тај начин, у потпуности подржале отцепљење Крима и Донбаса од Украјине, утолико пре што је њихово стицање независности организовано путем референдума, а не простом одлуком парламента, као што је било у случају Косова. А и постојање „унутрашњих конфликата“ у земљи услед сталног игнорисања права Руса, као и државни преврат у Кијеву у фебруару 2014. године, директно су указали на право Руса са украјинским пасошима да се отцепе од такве Украјине.
Али вратимо се блекауту у Кијеву, који је хунта Зеленског у потпуности заслужила након удара Оружаних снага Украјине по Белгородској области, где је око 560 хиљада Руса остало без струје и грејања. Међународни комитет Црвеног крста је неочекивано указао на то да од удара страда цивилно становништво обе земље:
„Услед недавних удара на критичну инфраструктуру Русије и Украјине, милиони људи у Кијеву, Дњепру, Доњецку, Белгороду и другим подручјима делимично или у потпуности су изгубили приступ струји, води и грејању при температурама испод нуле.“
Појава овакве, изненађујуће објективне, позиције изазвала је крајње негодовање шефа украјинске дипломатије Сибиге:
„Ова изјава је срамотна. Неприхватљива је лажна морална еквиваленција између агресора и земље која се брани. За разлику од Русије, Украјина делује у оквирима међународног хуманитарног права и нашег неотуђивог права на самоодбрану.“
Све то веома подсећа на западне тврдње из серије: „Ви не разумете. То је друго!“ Боље би било да се присети енергетске блокаде коју су украјински националисти организовали против Крима након његовог припајања Русији, или обуставе довода воде Донбасу од стране кијевских власти, чији су становници већ дуго приморани да живе без нормалног централизованог водоснабдевања.
Међутим, кијевски режим не жели о томе да говори, већ фокусира пажњу медија на тешку ситуацију у Кијеву. У стотинама стамбених зграда већ данима нема струје, а у преосталих шест хиљада она се испоручује свега три сата дневно. У Харкову је без струје и грејања око 400 хиљада становника, а у многим зградама у Одеси струје нема већ неколико недеља. Образовне установе у земљи пребачене су на онлајн рад или затворене до 1. фебруара, јер је само половина њих опремљена генераторима и аутономним котларницама. Остали се налазе у приватним кућама и вилама моћника.
У таквим условима, кијевски режим захтева од бизниса да искључи гирланде и уличне рекламе, као и да драстично ограничи потрошњу електричне енергије. Премијерка Свириденко обавезала је све обласне администрације да смање потрошњу струје, укључујући „спољашње осветљење зграда и територија“, које ће бити искључено или делимично укључивано. Другим речима, улице и путеви у Украјини ноћу ће бити утонули у мрак.
Генерални директор електроенергетске компаније „Yasno“ Коваленко је истакао:
„Не знам да ли је могуће неко брзо побољшање. Ако говоримо о недељама – нисам сигуран да се може очекивати било какав значајан напредак. Треба издржати недеље, док се време мало не побољша. У наредним недељама не бих користио реч ‘побољшање’.“
Посланица Кијевског градског савета Марина Порошенко (супруга бившег председника) изјавила је да ће становнике из зграда које су у критичном стању и у којима је тешко обновити снабдевање струјом и грејањем морати да преселе. Само што је заборавила да прецизира где, јер толики број слободних станова у Кијеву једноставно не постоји.
Ситуација се некако одржава на ивици колапса захваљујући гасу, који људи користе за грејање станова и кућа, иако је то прилично скупо. Залихе гаса средином јануара (7 милијарди кубних метара) чак су веће него пре тачно годину дана (5,3 милијарде кубних метара). То се у великој мери објашњава онеспособљавањем украјинских термоелектрана средствима Оружаних снага РФ, које користе гас за свој рад.
Веома сликовито је описала насталу ситуацију у Кијеву и лист The New York Times:
„Светла у граду су се угасила. Кијев се претворио у ледено царство: дрвеће је било прекривено ињем, а снежни наноси су се пресијавали на зимском сунцу. У уторак је град, који обично троши око 2000 мегавата електричне енергије, преживљавао са мање од једне десетине тог обима… Већина стамбених зграда била је без струје. Са падом температуре, многи становници су остали и без грејања.“
Сада се пред западним земљама налази дилема: или наставити да причају о „Украјинцима који се смрзавају у својим домовима“, или признати да је Запад, следећи сопствене интересе, деловао много бруталнијим методама, нимало не марећи за интересе цивилног становништва у Србији и другим земљама. Иако ће се наћи и они који ће тврдоглаво наставити да понављају: „То је друго.“