- „Београд је после рата био подељен на 16 квартова и сваки кварт је имао затвор, где су довођени људи на неколико дана или недеља, а онда су касније везани жицом пребацивани у некадашњи логор на Бањици, који је након рата служио као сабирни центар.
- Из логора су одвођени у Лисичји поток који се налази у близини, и убијани без суђења. Међу убијеним грађанима највише је било трговаца и занатлија, али и адвоката, свештеника, професора, студената…
- То је средњи грађански слој који је био изложен терору, јер се својим идеолошким и класним назорима замерио новим властима.
- Међу стрељанима је било и људи из света културе, убијено је петнаест глумаца, а међу њима Александар Цветковић, један од најбољих српских глумаца пре Другог светског рата.
- Из нишког позоришта стрељано је шесторо глумаца. Из аматерског позоришта са Чукарице које је водио Душко Илић Чика Дуца, скоро сви глумци су похапшени и убијени…“
АУТОР: Драган Р. Млађеновић
У фебруару 1944., неких седам месеци пре него што ће у јесен 1944. са својим усташко–домобранским чопорима пресвученим у нове партизанске униформе улетети у Србију да је ослобађа од немачких нациста, Врховни командант и маршал Југославије Тито је у име Врховног штаба Народно–ослободилачке војске и партизанских одреда Југославије свом Главном штабу Народно–ослободилачке војске Србије издао наређење и акциони план у коме пише следеће:
„Када будемо ушли у Србију, постријељати ћемо све кулаке и домаћине, а нарочито све индустријалце.
Имовину великосрпске буржоазије, поглавито индустријске објекте и творнице, ћемо пренијети у Хрватску и Словенију.
Наријеђујем особито строго понашање према српском народу, који је, у више наврата показао непослух и оданост монархији, коју ми желимо искоријенити.
Посебно скрећем пажњу друговима из ПО Србије да дјелују оштро и без сентимената према својим рођацима и пријатељима, јер је опћи циљ изнад свих наших емоција. Дапаче, другови из ПО Србије морају показати већу строгост од других.
Према припадницима ЈВуО и четничким јединицама не показивати никакву милост.
Смрт фашизму – слобода народу!
Врховни командант, маршал Југославије
(у потпису) Тито“
Прастару истину да је правда спора али достижна потврдила је и Влада Републике Србије када је на својој седници 12. новембра 2009. године донела одлуку о оснивању Државне комисије за проналажење и обележавање свих тајних гробница у којима се налазе посмртни остаци стрељаних после ослобођења 1944. (скраћено „Државна комисија за тајне гробнице убијених од септембра 1944“).
Задатак ове Комисије је да врши следеће активности:
- Сакупљање целокупне постојеће грађе, како оне познате, тако и оне која носи ознаку поверљивости у архивама БИА, ВБА, Архиву Србије и другим архивама, сакупљање свих доступних усмених сведочења, као и додатна усмена сведочења од живих сведока. Сва прикупљена грађа биће штампана у документима о тајним гробницама у Србији;
- Доношење препоруке министарству правде о обављању ексхумације неколико масовних гробница које ће послужити као студије случаја и образоваће се пододбор за ексхумације;
- Након обављања ексхумација тајних гробница Комисија ће објавити студије случајева ексхумација масовних гробница са детаљном методологијом;
- Комисија ће након завршетка рада објавити све податке о тајним гробницама стрељаних након 1944. године са тачно назначеним местима тајних гробница насталих након септембра 1944. о којима постоје доступни подаци и са списком свих страдалих лица, и
- Локалне самоуправе ће на основу налаза и упутстава Комисије моћи да образују локалне одобре за ексхумацију и обележавање тајних гробница на њиховом подручју.
(„МИСИЈА”. http://www.komisija1944.mpravde.gov.rs/. Приступљено 2. 6. 2016)
Независно од ове државне Комисије, копање по новијој историји безакоња и истраживање србоцида (геноцида над Србима за време и после Другог светског рата) покренули су и самостални истраживачи као што је историчар Срђан Цветковић. Ово тешко и погибељно време социјалистичке револуције Цветковић описује овако:
„Након што је партизанска војска ослободила Београд од нациста у јесен 1944., ОЗНА је спроводила бољшевичку револуцију. Имитирајући совјетски стаљинистички модел друштва, тајна полиција је користила гужву да се заједно са кривцима ослободи многобројних класних и идеолошких непријатеља. (…) Београд је после рата био подељен на 16 квартова и сваки кварт је имао затвор, где су довођени људи на неколико дана или недеља, а онда су касније везани жицом пребацивани у некадашњи логор на Бањици, који је након рата служио као сабирни центар. Из логора су одвођени у Лисичји поток који се налази у близини, и убијани без суђења. Међу убијеним грађанима највише је било трговаца и занатлија, али и адвоката, свештеника, професора, студената… То је средњи грађански слој који је био изложен терору, јер се својим идеолошким и класним назорима замерио новим властима. Међу стрељанима је било и људи из света културе, убијено је петнаест глумаца, а међу њима Александар Цветковић, један од најбољих српских глумаца пре Другог светског рата. Из нишког позоришта стрељано је шесторо глумаца. Из аматерског позоришта са Чукарице које је водио Душко Илић Чика Дуца, скоро сви глумци су похапшени и убијени…“ („Јурили издајнике, а побили и српску елиту“, „Нова“, викенд 5-6. новембар 2022)
Лисичји поток и скоро уништена Краљева чесма Александра Карађорђевића, место где је после ослобођења Београда стрељано, без суђења, око хиљаду недужних људи.
„СА СВЕТИМА УПОКОЈ, ХРИСТЕ, ДУШЕ СЛУГУ ТВОЈИХ…“ АМИН.