ПОСЕТА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА РИЛСКОМ МАНАСТИРУ И БИТКА ЗА БУГАРСКУ ЦРКВУ

• Бугарска православна црква, једна од најслабијих, уз Грузијску цркву, међу савременим патријаршијама, неочекивано је учинила два наизглед немогућа историјска подвига – тихо иступање из Светског савета цркава 1998. године и, пре свега, громогласно осујећивање лажног сабора на Криту 2016. године.

АУТОР: Георги Тодоров

Патријарх Анаксиос, Свети Јован Рилски и Истина

Јудо, зар целивом издајеш Сина Човечијег?
(Лука 22, 48)

Познато је да је историја људског света вечна битка између Божјег духа и поднебесних духова зла – на бојном пољу људских срца. Међутим, у последњих пола миленијума међу поднебесним духовима издвојио се најлукавији од њих: световни дух. У то време се, први пут у историји, појавио земаљски светски Хегемон – европски Запад – који је, освајајући свет, и сам био освојен светом, односно световним духом, то јест духом бездуховности. Учврстила се и завладала горда, световна, егоцентрична и европоцентрична цивилизација, потчињена управо световном духу.

Главни земаљски непријатељ световног духа јесте Црква – истинска, односно Православна – коју он настоји да освоји на сваки могући начин: самообманама „цркава“, самообманама „просвећености“ и „напретка“, самообманама револуција, а у последње време – самообманама екуменизма.

Архиепископ Епилдофор, који се сматра учеником и наследником патријарха Вартоломеја, крштава усвојену децу једног геј пара.

Екуменизам је најпримамљивија, најлукавија, најљубаволикија, најзаводљивија и најкориснија јерес нашег времена, јер посредством ње јеретик-богоодступник добија читав низ самообмана: признање, самопоуздање, поштовање, новац, власт, душевну удобност, спокојство, успех, луксуз, „славу“, „братољубље“, „јединство у Христу“, „мир“, „љубав“…

Екуменизам, односно црквени глобализам, врхунска је црквена јерес, јер остварује врхунски самообмањујући људски сан – да се служи двојици господара: „Богу“ и Хегемону.

Његова стратегија јесте да обесмисли Православље тако што ће разградити сам појам јереси и различите „цркве“ прогласити равноправним носитељкама Божје истине.

Црква-мајка екуменизма у Православљу јесте Фанар – псеудо-Цариград – нарочито од 1948. године, када је ЦИА сменила патријарха Максима V и поставила свог изабраника, патријарха Атинагору. Исте 1948. године основани „Светски савет цркава“ представља главни штаб екуменизма, чији је циљ да низом историјских загрљаја и пољубаца изда Православље, односно Христа. Светски савет цркава позива „да будемо једно“ – али не у Истини која се исповеда до крви, већ у загрљајима световне самообмане.

Главни задатак Атинагориних налогодаваца, међутим, није био да се Православље освоји на јуриш. За то још није било дошло време. Главни стратешки задатак тада је био да се на Фанару успостави екуменистичка династија. Тако је Атинагора родио Димитрија. Димитрије је родио Вартоломеја. Створена је фанариотска екуменистичка патријарашка династија.

Представник Цариградске патријаршије, кога је патријарх Вартоломеј послао на устоличење Саре Малали за првог женског архиепископа у историји Англиканске цркве – Кентербери, Енглеска.

Изгледало је да све тече према плану. Током деведесетих година 20. века глобализам је победоносно напредовао у свим правцима – према Врлом новом демократском свету. Наступао је „крај историје“, са перспективом стварања коначног друштва благостања: демократског тоталитаризма. Сходно томе, све помесне православне цркве учтиво су се грлиле и љубиле са својим екуменистичким „сестрама“. Преостало је само да се нова нормалност озакони нечим што би личило на Васељенски сабор.

Али понекад и мали камен преврне кола. Бугарска православна црква, једна од најслабијих, уз Грузијску цркву, међу савременим патријаршијама, неочекивано је учинила два наизглед немогућа историјска подвига – тихо иступање из Светског савета цркава 1998. године и, пре свега, громогласно осујећивање лажног сабора на Криту 2016. године.

Иступање Бугарске цркве из екуменистичког покрета показало се као чудо прозорљивости. Од 1998. године нагло кварење Светског савета цркава постаје све очигледније, све бесрамније и све срамније. Глобалистичко изопачење претекло је глобално заглупљивање, због чега отровни плодови екуменистичког балета постају све неподношљивији: продор женског лажног свештенства у Светски савет цркава, потом женског лажног епископата, а затим и лажног благосиљања хомосексуалних лажних бракова и тако даље – „јер је срамно и говорити о ономе што они тајно чине“ (Еф. 5, 12).

Чак и Бошова машта бледи пред овом „новом црквеном нормалношћу“.

Екуменистичке фотосесије постају све скверније, а присуство „православних“ у Светском савету цркава све недоличније…

Што се тиче лажног сабора на Криту 2016. године, он је представљао покушај да се институција свеправославног сабора искористи како би се у тело Цркве убризгао разблажени екуменистички раствор – богословље без појма јереси и без разликовања духова у „црквама“. Стицајем околности, замка се активирала и све помесне цркве неприметно су се нашле увучене у њу. Али тада се умешао Промисао – посредством Бугарске.

Године 2015. Васељенски патријарх Вартоломеј био је позван од бугарског Светог синода на обележавање једног јубилеја: седамдесетогодишњице укидања бугарске шизме. Заслепљен својим јелинофилетизмом и фанариотским хибрисом, Вартоломеј је своје наступе обилато испунио увредама и понижењима упућеним Бугарима, својим домаћинима. Међутим, управо је тај, за нас спасоносни, фанариотски хибрис пробудио успавани бугарски православни народ и отворио очи слепима.

Дошло је дотле да је у средишту града Свете Софије православни Божји народ премудро прогласио ново име патријарха: „Анáксиос!“ Узвик је био искрен, једнодушан и историјски. Анаксиосом су га називали млади и стари, „плави“ и „црвени“, конзервативци и либерали, русофили и русофоби…

Та несрећна посета прелила је чашу политичке коректности и допринела је, поред осталих чинилаца, да наш Свети синод 2016. године једногласно одбије да учествује на екуменистичком сабору који је још Мелетије Метаксакис замислио 1924. године, а Атинагорина династија стрпљиво припремала.

Штавише, убрзо након одржавања несаборског „сабора“, 15. новембра 2016. године, бугарски Свети синод објавио је историјски, опширан и аргументован Став, у којем је храбро и једнодушно објавио urbi et orbi:

„Одржани Сабор на острву Криту није ни Велики, ни Свети, нити је Свеправославни.“

Наравно, дух отпадништва неће одустати од свог циља – да со учини несланом, да дехристијанизује хришћанство, да рашцркви Цркву и да екуменизује Православље.

Важан део остваривања тог задатка у садашњем тренутку јесте освајање Бугарске православне цркве посредством обезбугаривања – укидања аутокефалности, обезправослављења – екуменизације, и рашцрковљења – секуларизације. Главно средство за остварење тог задатка представљају загрљаји и пољупци Васељенског патријарха Анаксиоса.

Он је, међутим, сам себи отежао тај задатак, јер је у међувремену, од 2016. године, извршио још неколико погубних црквених преступа:

1. Издају Украјинске православне цркве.
2. Демонстративне антиканонске заједничке молитве са јеретицима.
3. Претензије на источни папизам – „први без једнаких“ – посредством неканонског мешања у унутрашње послове аутокефалних помесних цркава.

Издаја Украјинске цркве заправо је издаја Једне, Свете, Саборне и Апостолске цркве, укључујући и Бугарску цркву као њен неодвојиви део. Страшни прогони канонске Украјинске православне цркве, које је Фанар подстакао, заправо су прогони Цркве, односно свих нас, њених чланова.

Антиканонски лажни томос, издат 2019. године, садржи хибристичке непосредне изјаве о укидању црквене аутокефалности и успостављању власти Фанара над читавим Православљем. Ћутање којим је бугарски Синод дочекао тај насртај на аутокефалност – а самим тим и на бугарску аутокефалност – подстиче нас да се присетимо три случаја у којима је Цариград прогутао Бугарску цркву:

1. Гутање наше прве Патријаршије, установљене за време Светог цара Петра, након пада Бугарске под византијску власт.
2. Гутање Трновске патријаршије након пада Бугарске под турску власт.
3. Гутање Архиепископије „Охрида и целе Бугарске“ 1767. године.

И ево – историја се понавља и римује.

Године 2026. Васељенски патријарх Вартоломеј позван је од бугарског Светог синода на прославу једног, овога пута двоструког јубилеја: 1.150 година од рођења и 1.080 година од упокојења Светог Јована Рилског.

Историчари нашег времена мораће да истраже и утврде ко је покренуо недолични предлог да се антиправославно и антицрквено, односно антибугарско понашање Фанара легитимише загрљајима и пољупцима у симболичкој светињи над светињама бугарске духовности – Рилском манастиру.

Патријарх Анаксиос је, као и 2015. године, лакомислено прихватио позив и хибристички изјављује да ће предводити богослужење. Он очигледно машта да ће то представљати његов коначни тријумф у Бугарској – симболичко „гутање“ Бугарске цркве.

Да не буде!

У ствари, догодиће се супротно. Христос ће тријумфовати. Захваљујући овога пута Светом Јовану Рилском Чудотворцу, бугарски Божји народ поново ће се пробудити, ослободиће се лукавства лицемерја и извршиће нови чудесни свеправославни подвиг: казаће Истину.

Истина је Христос.

ИЗВОР: https://glasove.com/komentari/poseshtenieto-na-patriarh-vartolomey-v-rilskiya-manastir-i-bitkata-za-balgarskata-tsarkva