ПОРУКЕ ИЗ ПЛАЧА

• Плач. Плач нас je обузмаo минулих дана. Кад изгубимо своје најдраже, плач до краја живота остаје као порука бола. А када су они, којих сада више нема, долазили на свет огласили су се плачем и то је за родитеље била порука да је стигла највећа срећа у њиховом животу.
• Деца током одрастања плачем шаљу поруке. Плач је најискренија реакција човека .
• Плач родитеља изазван масакром у ОШ „В. Рибникар„ и у Младеновцу је активирао и одређене мере са циљем да плача више не буде.
• Да ли је то могуће на начин који се спроводи ?

АУТОР: Милорад Антонић

Кад живо биће дође на овај свет оно плачем поручје… “Ја сам ту.”
Тај тренутак, када се оно огласи плачем, родитељи су срећни. Да тај плач детета по рођењу има библијско значење говори чињеница да родитељи никад не помисле најгоре, нпр. да то тек рођено, немоћно и мало створење плаче зато што га нешто боли. Чак би било логично да то помисле. Али не. Плач је у том тренутку родитељима потврда да је будућност њихове породице почела.
Током одрастања плач у свести детета постаје говор на који родитељи и околина реагују .
У једном периоду одрастања када дете схвати да му нешто припада, а да то нема, да нешто жели, а неко или нешто му то ускраћује али и да у том узрасту не може да било шта од тога искаже, плач у свести детета постаје говор. Касније плач код детета, могло би се рећи, постаје “оружје” и врста уцене, али обзиром да се он јавља у узрасту када није дорастао рационалном размишљању и обраћању говором родитељима, у тој фази одрастања детета, плач свога детата они не доживљавају као уцену. Напротив, поносе се и тумаче га као слатке, симпатичне и мудре досетке малих опасника.

Интересантно је да родитељи описујући напредак детета у одрастању радије кажу опасно је него дивно је, мирно је, повучено је. Често се може чути како отац за свог сина, на основу разних досетки у одрастању, поносно каже „прави мали криминалац“.

Зашто је то тако, вероватно неко зна !

Логично је и природно да дете у свом одрастању са собом носи много тога наученог, стеченог и уоченог и све то уобличава и “режира” сходно својим проценама, па и поменуту реакцију родитеља. Дете тако памти да је уз помоћ плача долазило “до циља”, па је плач за њега начин да му се испуни жеља. Даљи однос детета према плачу, као и другим вредностима и појавама, већином зависи од става родитеља. А став родитеља по питању злоупотребе плача као „оружја“ од стране детета је такав да га не виде као опасност и веома ретко то осуђују. Најчеше га хвале да је „генијалац“.

Осуда долази тек касније али међу родитељима, од којих ниједан никад не признаје своју кривицу, па се отац и мајка међусобно оптужују: „ти си га томе научио или научила“.

То је време када је плач у свести детета остао упамћен као добар рецепт.
Наравно, има и изузетака где се деца тешко растају са плачем као својим веома употребљивим и омиљним оружјем.

Током сазревања у предпубертетском и пубертетском добу, плач постаје непожељно оружје – срамота! Подитељи често имају у виду осетљивост тог периода одрастања, па веома тешко налазе адекватна решења и понашање. Неки пак често плач у том периоду тумаче као да је њиховом детету нанета нека неправда.

Добар пример како ствари, уз помоћ плача као оружја, могу отићи у другом смеру недавно се десио у локалној парфимерији у Београду када је једна девојчица (9), док је мајка разгледала шта да купи, „отварала редом лабела и гњечила их прстима“. На упозорење продавачице да је девојчица упропастила неколико артикала, мајка је стала на страну девојчице тако што је вређала продавачицу и чувара, говорила им да лажу, док је девојчица плачући, све то посматрала и била сасвим сигурна да јој та врста реакције пролази. Наравно да је то један од примера како упропастити своје дете, али и пример када је плач још увек оружје детета у одрастању.

Резултат оваквог одрастања са плачем као помоћним средством и погрешне подршке родитеља је одрастање детета у личност која неће ни помишљати да нешто може другачије да буде осим онако како је навикло да буде – да има то што тражи, на начин који је већ усвојен и подржан од родитеља. Сада и увек.

Околина за такву децу каже „навикли су да имају све што му, и треба и не треба“.
Треба рећи и то да се у овој фази развоја детета, када плач доживљавају као немоћ и срамоту, многа деца осећају као губитници. Можда би им било лакше да знају ко је крив за то, али у већини случајева ускраћени су за разговоре на ту тему. С друге стране родитељи се не осећају као деца губитницима. Напротив веома се поносе како им деца одрастају, што је и логично, с обзиром да се деца у том периоду поприлично затварају, па је тешко продрети у суштину. Ако неки проблем бива пропраћен плачем он је веома тежак и за родитеље и за децу. Она порука: „Ја сам ту“, сада се развила у поруку: „Треба ми“, „Боли ме“, „Не волиш ме“ Тако она порука из плача о срећи рођења постаје бол. Без обзира на бол и одрастање, које доноси друге аршине вредновања ствари и појава, и што све то даје неке веома примамљиве резултате, плач је и даље веома присутан, али притајено.

Валоризација негативности

Дакле, одрастањем се развијају системи вредновања. Али истовремено и калкулације и интерес, па се говором и понашањем исказује бунт и незадовољство, а плач, да је прихватљив могао би да буде мера јачине тог разочарења, међутим није. Њега замењују углавном физичке реакције. Нека деца се почињу бавити спортом, нека пишу поезију, нека цртају,…,а нека су „празна“ могло би се рећи „нису још „пронашли себе“, мада то није дефинитивно, јер „проналажење“ је процес тражења који их испуњава и траје.

Ваљда је природа човека тако хтела да су тада на сцени одрастања присутне и оне најлепше особине човека, као што су радозналост, знатижеља , потреба да зна, има, хоће, да нешто може и да нешто заслужује. У складу са развојем личности слободно се може рећи да ће дете које тада нема интерсовања за тих тек неколико поменутих особина тешко одрасти и израсти у човека способног да се носи са поменутим приоритетима и да живи у складу са нормалним изазовима времена. Овде је наравно важно нагласити да је неопходна заједничка улога родитеља, школе и средине уопште.

Са друге стране имамо децу која захваљујући својој интелигенцији брзо, чак и више од онога што се од њих тражи, науче, па им оно што им је обавеза да ураде не представља проблем. Ураде то брзо и квалитетно и то им ствара вишак слободног времена. Али, тај вишак времена у њиховом поимању ствари, решавања проблема није реално време сат, два три…већ време онако како га они препознају: примера ради, наставник зна да је деци тог и тог узраста потребно 15 минута да реше неки задатак, а такво дете зна да је њему довољно пет минута да реши задати проблем. То је тај вишак времена. И само таква деца, и нико други, са тим временом владају и у њему се сналазе. Истовремено то им у односу на осталу децу даје предност у смислу да се осећају надмоћни све до злоупотребе, коју они доживљавају такође као нормалност, али и предност која, наравно, прија. Касније, и то веома брзо, баш то представља плодно тло за формирање осећања у смислу „не може ми нико ништа“, па она дивна особина човека – радозналост, помогнута инетелигенцијом се претвара у свест да зна, има и може више. Дакле, да има неку врсту посебности. Али ту је истовремено и опасност да таква деца осећају да су прерасла средину у којој одрастају. И поново , сада још интезивније осећају потребу за „још више“, „још боље“ ! Такво дете, као и одрастао човек, размишљањем и комбиновањем разних ситуација уз помоћ техничких и технолошких могућности има јак изазов да нешто направи. Заправо за њега је то једини али и потпуно исправан начин да каже да је бољи од свих. Његов резон је да оно може толико и тако а други онолико и онако колико они знају да могу.

Тада кад направи то што је произувод његове интелигенције код деце на сцену ступа поприлично комфоран осећај оправданости њиховог понашања, направљене ствари, догађаја…и сл. Колико је то добро (тај резултат вредновања ствари таквог детета ), само то оно зна. Вредновање околине га не интересује, јер у већини случајева такво дете само себи одређује колико ће и како ће усмерити пажњу околине на себе. Важно му је да осети задовољство и то доживљава као неку врсту похвале себе.

Без обзира што би вишак слободног времена код детета родитељима требало да буде упозорење, они то доживљвајау као задовоставо. У таквим случајевима родитељи, понети његовим брзим решавањем проблема или успехом у својим намерама, му пружају све што пожели. У тој фази интелигентно дете је избрисало плач као оружје, али је прихватило чињеницу да су родитељи у почетку плачем, а касније његовом интелегинцијом „издресирани“ и да увек без проблема може добити то што тражи. Тај мали али одрасли човек веома брзо постаје убеђен да од родитеља, зато што је он „паметан“ и што је „татин или мамим генијалац“, може добити све. И верује да је управо чињеница да добија све потврда његове исправности. И баш тако и треба да изгледа његово одрастање и пут у човека каквог мама и тата хоће. Проблем је једино у томе што мама и тата не знају какав човек оно жели да буде, а оно је убеђено да треба да буде онакав човек какав је тада. Може да има 18 година али је на интелектуалном нивоу човек од 25 година.

Најчешће родитељи праве грешку тако што, препознајући генијалност детета, осећају олакшање у смислу да ће „лакше проћи у животу“, (а који то родитељ може да буде забринут што му је дете паметно), док неки тај његов вишак слободног времена тумаче тако што га критикују да „ништа не учи“ и свог малог генијалца само декларативно „оптужују“ и присиљавају да време проводи учећи, а у ставри не чине му никакву услугу. Напротив, уместо да буде награђено дете бива кажњено. Спутавају га, сметају му, и стварају потребу за револтом. Најчешће тако што мора родитељима да, макар и визуелно, покаже да време прводи учећи. Дакле долази до обмане, неискрености и преваре, која стицајем околности, што због недостатка времена, што због неразумевања родитеља, пролази као онај плач девојчице у парфимерији.

Реузлтат: Карактерне особине које не заслужују чак ни присуство, а поготово не да се валоризују као исправне, код детета добију значај. Парадокс је да оно против чега се родитељи боре они сами несвесно потврђују као вредно.

Са развојем информатичких технологија и немогућности родитеља да брзином којим то могу њихова деца прате брзо токове тих процеса то је постао нормалан део стварности. Заправо родитељи одавно већ не могу да их проверавају да ли су научили домаћи задатак јер већини родитеља поред недостатка времена недостају знања из информатичких технологија којом деца баратају у школама.

Деца су тога свесна. И, наравно користе то!

Али тај њихов мали интерес, који се састоји у чињеници да су свесни да знају више од својих родитеља, па и старијих у породици, има огроман капацитет. Убеђеност да савршено живе у складу са временом. И не само у времену информатичких техниологија, и раније су деца у одрастању на савете и понашање старијих одмахивала руком у стилу „ма не разумете ви то“, често и са презиром. Чак их савети нервирају, те шаљу поруку да старији живе у свом превазиђеном свету, који они не могу нити хоће да разумеју. Нити им се може замерити. То је лагано али сигурно губљење аторитета старијих (родитеља и наставника). Нарочито су родитељима, али и наставницима, „везане руке“, јер су без аргумената и ауторитета свесни да не могу ништа постићи и ударају у зид. Линијом немоћи одлучују се на удовољавање свим захтевима, чак су поносни ставом свог детета у одрастању да је тако брзо сазрело. Надпросечно интелгентна деца су сами себи и мера вредности и судије и закон.
У том добу нема порука из плача.

Исто тако тога су свесни и родитељи, али сласт и осећај да је њихово дете паметно и боље од друге деце уклања било какву сумњу родитеља у исправност његових ставова и понашања. Лепота таквог осећаја јача је од страха од евентуалне непожељне рекације, и околине и детета. Тако родитељи остају заробљени у сталној заблуди, а у ставри то је дубока стрепња да ће деца, ако са њима зарате, или не покажу разумевање, напустити школу, кућу, да ће из револта и неиспуњених жеља “ко зна шта учинити”. У многим случајевима страх родитеља да их не „изгубе“ и потребу за искупљивањем прати свест да им нису могли баш све да обезбеде.

Горак укус плача

А суштина и истина је следећа.
Од муке због немогућности решења такве ситуације родитељи би најрадије заплакали. Али ипак су они родитељи и плач тада шаље лошу поруку.

Као што је у неком пређашњем добу раста деце плач престао да доноси решења, тако он сада и код родитеља има исти третман. И постаје супротност срећи.

Та празнина настала нестајањем плача у развоју деце и положајем родитеља, попуњена је сасвим другим садржајима – преварама и лажима. Тај период живота родитеља и деце очишћен је од плача и његових порука. За разлику од деце, код родитеља се појачава доза страха, јер присуство самосталности деце у одлучивању и понашању, што је нормалан процес развоја личности, родитељима је порука да се они све мање питају, а свесни су да не могу дићи руке од деце. Напротив, код њих је тај терет , посебно у последњих деценију, две, створио јаку потребу да се они и даље питају. Наравно да је то добра намера али је лош избор могућности. Свесни тога не бирају ни места ни начин. Оправдано?! Па који родитељ не би све учинио за своје дете?! Најближе деловању им је школа, па имамо одавно устаљену праксу да на родитељским састанцима родитељи обмањују разредне стрешине, учитеље и професоре тако што бране своју децу. Макар и небулозама. Колико пута сте чули да је родитељ дошао у школу са питањем како то да његово дете има тројку из немачког језика, и још тврди да је он сигуран да оно зна одлично немачки. Или као доказ да знају, изјављују да „не испушта књигу из руку“. Итд. Итд.

Тако имамо ситуацију да су родитељи раније одлазили у школу са стрепњом да им учитењ или наставник не саопшти неку непријатнју вест, лошу оцену из неког предмета или жалбу на понашање, а данас одлазе са претњом.

осебна прича су европске вредности по питању права деце и права наставника. Судећи по томе у ком правцу те вредности иду није немогуће да, у скорој будућности када наставик именом и презименом прозове дечака да одговара, исти може да каже да он више није он већ да је она. И наведе неко своје нове женско име … којег, гле врага, нема дневнику.

Није редак случај, напротив, све су чешћи и бројнији, да су лаж и обмана постали легитимно средство одбране интереса и ставова деце. Изнад свега је интерес имати успешно дете у школи по оценама а не по знању.

Није ни тајна да се на савету школе исправљају закључене оцене и повећавају због успеха школе, а не бог тога што је предментни наставник неправедно детету дао нижу оцену.

Такођер, није тајна да је објављено како су школе у Србији, поготово у Београду, у време ванредног стања због корона вируса те школске године прогласиле најуспешнијим, а знамо да су деца имала „он лајн” наставу и да су код куће могли да преписују одговре или да им старији брат, сестра и родитељи помажу.

Дакле, превара је легализована! У том ланцу родитељи – наставници – деца сви су прихватили проституисање лоших моралних вредности као јавну тајну.

Али, ко је губитник?

Родитељи мисле да су добили тиме што су успели да им дете на лак и једноставан начин, лажима и преваром, буде врло добар или одличан, да је срамота понављати разред, да је срамота плакати ако неки проблем не може да се реши, па децу у том периоду наводно саветују „пусти ти наставника /учитеља шта говори, слушај ти мене“, те му сазревање хране „нездравом храном“. За овај период слободно се може рећи да је период спутавања испољавања прикривених порука плачом. То дете ће кад одрасте примењивати исте методе са својом децом.

Разултат таквог односа је да су школе изгубиле ауторитет. Родитељ већ неколико пута.
Резиме би могао да буде следећи.

Просветни радници би, од муке што су немоћни, да то има ефекта и смисла, плакали.
Деца би се том плачу смејала.

Трагедија је у томе што овако пишем и мислим да не грешим, јер се сећам да су деца због лоше оцене како у учењу тако и у владању некада плакала.

Плакала су од среће и када би је поправили. Родитељи су такође плакали од среће збот тога.
Да ли је криво време или, ко зна шта? Природа сигурно није хтела да лаж замени плач. Био он са сузама радосницама или не.

Плач је требао да у свести детета остане као нешто што је природно, али је детету у одрастању подржаном родитељима и средином омогућено да обезвреди његов значај.

Родитељи као да су заборавили на најаву приликом доласка на овај свет: „Ја сам ту“, па сходно већ изнетом, уместо да су према деци искрени, ето чак се служе и лажима.

А, заправо у многим животним ситуацијама било би најбоље решење да се дете родитељима исплаче. Плакање је веома искрена људска реакција. И порука. Треба је само правилно протумачити.

Кад изненада и неправдено одлазе чланови продице чију, срећну будућност је најавио плач детета по рођењу, плач постаје дубока рана. Често и крај, и замишљене будућности и сањане среће.
Плач приликом доласка на овај свет код сваког од нас се модификује и постаје део наше стварности. Плач има више порука само их треба препознати. Једнима добијамо, другима губимо. Човек зато и живи на начин који му омогућава да се једном радује, за другим да жали, са трећим да преживљава.
Али, једно је сигурнио. Плач је и разговор!
Наш живот почиње плачем! Одлазимо испраћени плачем у којем је све речено.
Плач је неопходан.
Плач који је и данас присутан у породицама које су у масакрима у ОШ „В. Рибникар„ и у Младеновцу изгубиле оне који су им плачем донеле срећу иницирао је одређене мере државе са цињем да таквог плача више не буде.

Спроводена је акција да се свако ко подржава овакве злочине приведе, да свако ко поседује нелегално оружје исто преда надлежним органима…. сл.

У медијима је с разлогом веома присутно прозивање телевизија које имају националну фреквенцију али и ријалити програма, на којима је присутно промовисање старлета, (дама са сумљивим моралом), на којима су водитељи личности које су у сукобу са законом, илити осведочени криминалци. Такви садржаји утичу на одрастање деце, јер су те личности њихови идоли, стога такви садржаји и поруке које они шаљу неминовно траже адекватне одговоре на питања:

Зашто су деци криминалци постали узор?

Па хајде да видимо!
Можда одговор лежи управо у овде поменутој чињеници да су и родитељи и школе изгубиле свој ауторитет.
Има ли логике да млади уче школу и да буду незапослени?!
Можда је, нпр. одговор у општеприхваћеној формули куповине диплома!
Има ли логике да деца уче школу и да завршавају на бироу рада?
Има ли логике да старлета прима већи хонорар од доктора који нам спашавају животе?
Нема !
Има ли логике да, уместо Бориса Дежуловића (иза сваке његове речи стојим у овом тексту-види:https://sedmasila.rs/dobro-jutro-srbijo/ ), на таква и слична питања као проблеме у Србији указују наши медији, без обзира да ли су про или против владини.

Да ли се млади смеју и да ли верују водитељима на националним телевизијама да су после масакра у Београду и Младеноцу потпуно искрени када осуђују лажи и обмане и упозоравају младе на опасност од оружја, када су ти исти водитељи у студију позирали: он са пиштољем у руци, она са неком, чини ми се аутоматском пушком. Без обзира што су то биле имитације илити играчке, за децу је то довољно јасна порука да то доноси популарност .

Далеко је упутније да детету замена буде искреност: како родитеља тако и средине. Данас деца траже искреност које нема! Зато имамо још мало вемена!“

Ко заправо коме треба да буде узор?!

Узрасту који тако размишља, ти примери који га окружују, служе управо као доживљај који њима припада, уз помоћ којег ће поручити родитељима: “нисам је више мали/а”. А та порука је појачана теретом и потребом да то и докажу. Зато се чини сасвим упутним да треба преиспитати одлуку да се млади због тога што су подржали масакр да би „имала више прегледа“ (тако изјави она девојчица која је приведена – сада ће их имати још више.) приводе и хапсе јер баш то њима одговара. Јер, ако су криминалци и особе проблематичног морала младима идоли, они онда једва чекају да и они то исто постану. Привођење их региструје, а они на слободи су у ставри порука криминацима „рачунајте на нас“. Али одлазак деце на искрен разговор са особама од ауторитета, пружање одређених а не књишких садржаја је сигурнији пут за излазак из овог мрака кад му време није.

Проблем јесте у јурњави за прегледима и потреби да буду запажени, али већи проблем је у одсуству саосећања. Милован Шавија, писац чије есеје читате на страницама овог портала поручује „ да је губитак плача из људског живота и искуства најбољи знак губитка емоција. Модерно друштво је безосећајно, хладно, прорачунато, што значи нељудско, роботизовано. Способност да некада пустиш сузу је добар знак да си још увек људско биће.“

Све дакле указује на то су наше и животе деце преплавиле обмане и лажи. Искрени разговори са децом, па макар и уз бол, патњу и плач су део одрастања.

Плач је најискренији разговор!

Ако га избегавамо или спутавамо он експлодира, а народ каже „исплачи се биће ти лакше“!