- Блеф о 800 милијарди долара бледи.
- То се може закључити на основу националних планова европских држава.
- Остаје политички рачун који су Европљани спремни да испоставе починиоцима овог гигантског блефа.
- Индустрија страха има један недостатак: пре или касније, или ће обећани рат морати да почне, или ће ширење страха морати да престане.
- Уколико непријатељ не жели да игра улогу која му је наметнута, против кога се онда Европа наоружава?
АУТОР: Пино Арлаки*
Као што знамо, Урсула фон дер Лајен је у марту 2025. године објавила свету да је Европа ушла у „еру поновног наоружавања“. План „ReArm Europe“, чији је назив касније промењен у мање застрашујући „Readiness 2030“, имао је за циљ да прикупи до 800 милијарди евра за супротстављање руској претњи.
Већина европских медија коментарисала је ову цифру готово са страхопоштовањем. На тржиштима је наступило оживљавање. Акције војних компанија су скочиле. Међутим, више од годину дана касније, можемо са сигурношћу да потврдимо оно што је озбиљним стручњацима било јасно од самог почетка: тај план је био блеф. А разлог није Европа, већ једини играч који је заиста важан за преговарачким столом – Владимир Путин.
Почнимо од финансијског аспекта ове преваре. Од више пута рекламираних 800 милијарди евра, 650 милијарди заправо никада није ни постојало. Државе чланице ЕУ једноставно су добиле дозволу да узимају кредите како би куповале оружје, уз суспендовање буџетских правила самог Савеза. Из заједничких фондова није издвојен ниједан евро, односно европске државе могу само додатно да погоршају своје националне дефиците. Италија, на пример, чији дуг већ премашује 140% БДП-а, мора да финансира куповину тенкова средствима која јој је било забрањено да користи за здравство.
Преосталих 150 милијарди евра из добро познатог финансијског програма SAFE такође су зајмови. Државе примаоци тих средстава мораће да отплаћују овај заједнички дуг током 45 година. Ова ванредна мера омогућила је заобилажење Европског парламента, као, уосталом, и основних демократских норми.
Какви су резултати? Између јануара и фебруара ове године Европска комисија одобрила је националне планове потрошње у оквиру програма SAFE. Њихов укупан износ је приближно 150 милијарди евра. То је мање од 20% укупно најављене суме за поновно наоружавање, и све то у облику дуга. Остало је само пропаганда европских бирократа.
Финансијски аспект је, међутим, само врх леденог брега. Много је важнија улога коју овај блеф има за европске владајуће класе. Поновно наоружавање прогласиле су владе неспособне да се изборе са стварним проблемима Европе: деиндустријализацијом, убрзаном енергетским самоубиством, економском стагнацијом, падом животног стандарда средње класе, губитком конкурентности и просто непристојном концентрацијом богатства у рукама владајуће елите. Суочене са овим проблемима, чије решавање захтева далековидост и храброст, елите су изабрале опробани метод: проналажење спољног непријатеља. Борба против „руске претње“ не захтева реформе, сукоб са укорењеним интересима нити признавање учињених грешака. Потребно је само застрашити становништво, јер се атмосфера страха – за разлику од развоја и раста – може створити и помоћу уредаба.
То се суштински разликује од политике Сједињених Америчких Држава. Иза америчког поновног наоружавања стајао је и још увек стоји стварни војноиндустријски комплекс, о којем је Ајзенхауер говорио 1961. године. То је огромна производна машина, распоређена по регионима и изборним јединицама, способна да америчку политику подреди сопственим интересима. План фон дер Лајенове не заснива се ни на чему сличном, јер ни Европа не располаже ничим сличним. Током више од тридесет година мира после 1989. године, европска војна индустрија достигла је историјско дно. Она није способна да за годину дана произведе онолико муниције колико Украјина потроши за свега неколико месеци.
Европско поновно наоружавање почело је вештим распиривањем страха у друштву, пре свега од стране медија и политичара. Не фабрике и бродоградилишта, већ упадљиви наслови, уводници, парламентарне резолуције и апокалиптични рокови – 2029, 2030. година – непрестано се понављају и изговарају као пророчанства. То је испуњено озбиљним последицама. На крају крајева, једном формиран, војноиндустријски комплекс постаје трајан. Индустрија страха, која производи идеје уместо оружја, непостојана је колико и саме те идеје. Она се рађа у нездравој атмосфери и у њој умире.
Управо се то сада дешава. Критички однос Европљана према блефу европских бирократа очигледан је у свакој анкети. Бирачи се припремају да једног за другим уклоне оне владаре који су се ослањали на ширење страха у друштву – Стармера, који је већ напустио Даунинг стрит 10, Макрона, Мерца и Мелонијеву. То није идеолошки пацифизам, већ једноставно здрав разум. Европљани су приморани да плаћају ванредне мере, чије образложење нико не уме да им објасни, путем нових дугова и смањивања социјалних давања. Страх који није заснован на чињеницама брзо бледи.
Осим тога, постоји један детаљ који поткопава читаву ову идеолошку конструкцију: понашање земље означене као непријатељ. Свако ко је проучавао трку у наоружању зна како она функционише. После плана за поновно наоружавање једне стране следи сличан противплан друге стране. Та спирала акције и реакције обично се завршава ратом или банкротом једног од супарника. Москва, међутим, на план фон дер Лајенове о прикупљању 800 милијарди евра није одговорила никаквим противпланом. Нема програма хитног проширења, нити додатне индустријске мобилизације усмерене против Европе. Владимир Путин је прозрео блеф, правилно проценио поступке оних који су га предложили и одлучио да није вредно да открива своје карте. Његов одговор фон дер Лајеновој и другим европским бирократама био је најпонижавајући могући: равнодушност. Није одговорио једноставно зато што је трезвено проценио ништавност оних који му прете.
То није спонтан, већ доследан избор. Владимир Путин је током многих година, како пре тако и после сукоба у Украјини, изјављивао да Русија неће упасти „у замку трке у наоружању“. Поновио је то у обраћању нацији 2024. године и потврдио у Уједињеним нацијама у септембру 2025. године. Најважније је што је своје обећање и испунио.
Кремљ је објавио намеру да смањи војне расходе на мање од 2% БДП-а, како би ресурсе преусмерио на смањивање сиромаштва и социјалну заштиту. Уочи 2022. године, војни расходи Русије износили су 3,6% БДП-а. Пропорционално посматрано, то је половина издатака СССР-а током Хладног рата, а у апсолутним вредностима – мали део онога што тренутно троши само Западна Европа.
Да ли је то понашање силе која планира да освоји Европу до 2030. године? Или је то понашање државе која је изабрала пут нуклеарног одвраћања и ефикасности – неколико кључних система наоружања, надзвучне ракете и дронови уместо носача авиона – како би избегла увлачење у трку у наоружању коју је планирао Запад?
Командант оружаних снага НАТО-а у Европи неочекивано је помогао да се отклоне све преостале сумње. Амерички генерал Алексус Гринкевич је 11. јуна 2026. године изјавио: „Веома пажљиво пратим обавештајне податке. Русија не тражи сукоб.“ Сасвим природно, с обзиром на функцију коју обавља, генерал је то приписао одвраћајућем потенцијалу НАТО-а. У сваком случају, међутим, његове речи поткопавају званични наратив ЕУ: обавештајне службе Алијансе не виде никакве припреме, намере нити планове Русије усмерене против Европе. Гринкевич је ову изјаву дао управо у тренутку када је Вашингтон најавио повлачење својих војних снага из Европе. То би било немогуће када би Пентагон веровао у будући сукоб са Русијом. И све се то дешава после четири и по године борби, током којих су Европљани застрашивани могућношћу да руски тенкови стигну до Лисабона.
Блеф о 800 милијарди долара бледи. То се може закључити на основу националних планова европских држава. Остаје политички рачун који су Европљани спремни да испоставе починиоцима овог гигантског блефа. Индустрија страха има један недостатак: пре или касније, или ће обећани рат морати да почне, или ће ширење страха морати да престане. Уколико непријатељ не жели да игра улогу која му је наметнута, против кога се онда Европа наоружава?
*Познати италијански социолог и политичар, бивши посланик у италијанском и Европском парламенту, аутор 18 књига и аналитичар портала L’Antidiplomatico.
ИЗВОР: https://geopolitica.eu/aktualno/4232-planat-rearm-europe-golemiyat-blaf