• Забележивши за вечност старе мелодије српског предања које су га тих летњих дана тако снажно дирнуле, Петар Хекторовић је трајно задужио српску етномузикологију. Ове две песме објављене су на албуму „Музика старог Јадрана“ Ансамбла РЕНЕСАНС (ПГП РТБ, 1983) и на албуму „Драган Млађеновић – Певање српско“ (Бивеко – Београд, 2013).

АУТОР: Драган Р. Млађеновић

У лето негде око 1555. године кренуо је стари хварски племић, песник и учени хуманиста Петар Хекторовић (1487-1572) у тродневно „рибање“ (риболов) по мору јадранском, од свог Старог Града на Хвару, око Брача, до Нечујма на Шолти и натраг. У малој барки којом је запловио, друштво су му чинила двојица веслача-рибара „најбоља са Хвара” – Паскоје Дебеља, „добар муж и прав“ и Никола Зет, „млад и гиздав“. Да прекрате досаду пловидбе и забаве свога „госпара“, рибари „приговарају“ на најразличитије теме, одгонетају загонетке и певају народне песме.

Тих песама има укупно шест, и све су народне одпеване „на они сарбски начин“. Прве три су „почаснице“ необичне лепоте и налазе се на версо страни листа 6 у првом издању (Венеција, 1568). Прву су рибари Паској и Никола певали скупа „на стару“ у част господара: „Наш господин пољем јизди,/ Јизда да му је./ На глави му сфилан клобук,/ Синца да му је./ У руци му златне књиге,/ Дружба да му је,/ Прид њим слуга писан поје,/ На част да му је“.

Остале две почаснице певају наизменично, један другоме у част:  најпре Паскоје Николи: „Мајка му је липо име дила/ Сфитла сунца гледајући,/ Љуба му је златом венчац вила/ Уз коњица потичући“.

И трећу почасницу пева Никола Паскоју: „Липо ти је, брајо, погледати/ Липа скока јуначкога./ Гдино ми јунак поскакује/ Од каменка до каменка,/ Била личца показује/ Иза шћитка перенога,/ Иза шћитка перенога“.

Другог дана рибања госпар Хекторовић је слушао две претужне „бугарскиње“ које су његови рибари појали „на они сарбски начин“, по свом обичају („како меу дружином вазда смо чинили“). Прву бугарштицу (или „бугарскињу“ како је  Хекторовић назива) налази се у првом издању књиге (Венеција, 1568) на странама 12–13v. Њу је „кликнуо“ старији рибар Паскоје Дебеља о томе како су се два сиромашна брата, Марко и Андријаш, при деоби плена завадила око једног коња, па је Марко у јарости рођеног брата убио. Андријаш на самрти брату Марку „потихора бесијаше“:

„Ако ли те буде мила мајка упрашати, Витеже Марко,/ `Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава?`/ Немој то јој, мили брате, све истину казовати,/ Ни нају мајку никако зловољити,/ Да реци то овако нашој мајци јуначкој:/ `Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац,/ Који ми се не хти са друмка уклонити, Јуначка мајко,/ Ни он мени, ни ја њему,/ И туј ставши потргох моју сабљу јуначку,/ И ударих тихога јеленка у срдашце“.

А када га мајка упита: „Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен Андријашу?“ „Остао је, реци, јунак, мила мајко, у тујој земљи, (…) Онде ми је обљубио једну гиздаву девојку, (…) Она т` му је дала многа билја непознана,/ И онога винца од забитја, Гиздава девојка“.

А ако би Марка и његову дружину напали „клети гусари у црној гори“: „Да из гласа покликни брајена Андријаша,/ Тај час ће од тебе јунаци разбигнути,/ Како су се ваздакрат, брајене, разбиговали,/ Када су те зачули моје име кликовати“.

            „А нека да ти види твоја љубима дружина,/ Којиме си твога брата, без кривине загубио!` Весел буди, господару, и весела ти дружина./ Наш господару!/ Ова писан да буде твој милости на почтенје!“

Другу бугарштицу, која се у првом издањи из 1568. налази на странама 13v-15v, бугарио је млађи рибар, Никола Зет. Ова бугарштица приповеда о влашком војводи Радосаву Сиверинцу и војводи Влатку Удинском:

„Када ми се Радосаве војевода одиљаше/ Од својега града дивнога Сиверина,/ Често ми се Радосав на Сиверин обзираше,/ Тере то ми овако белу граду бесијаше:/ `Ово ми те остављам, бели граде Сиверине,/ Мој дивни граде,/ Не знам веће вију ли те не знам веће видиш ли ме!`“

Последњу, шесту песму, Писан о девојци и Шишману (која се у оригиналном издању налази после бугарштица на стр. 15v-16), рибари су певали истога дана после ручка, „потихо, не барзећ… један ниже држећ, други више појућ“:

„И кличе девојка, покличе девојка,/ Још кличе девојка млада ми тере гиздава,/ Млада тере гиздава, са бриг бела девојка Дунаја.“

„`Стани се, Шишмане, стани се, Шишмане,/ Стани се, Шишмане, тере ми разбирај гласове,/ Тере ми разбирај гласове ча девојка млајахта кликује:/ Два ста краљевића, два ми ста краљевића,/ Два ми ста краљевића од бојка не добегла,/ Али ста убијена, али ста жива одведена?`“[1]

Млада девојка се распитује за исход неке битке у којој су учествовали краљевићи браћа Андријаш и Лазар. Шишман је теши говорећи да су обојица живи, али су заробљени и одведени цару Бајазиту на Порту. На име откупа за себе и брата краљевић Андријаш даје јуначку веру да ће се одрећи својих витешких светиња – сабље и коња:

„Андријаш се мољаше, Андријаш ми се мољаше,/ Андријаш се мољаше баши, алубаши, субаши,/ Не толико за себе, колико за брата Лазара:/ -Пушћај нају (нас) башо, пушћај нају, башо,/ Пушћај нају, башо, до нају миле мајке,/ А вером ти се мојом јуначком обетују (обећавам),/ Сабљице да не пашу, сабљице већ да не пашу,/ Сабљице да не пашу, коњица да не јижју,/ Калујер да се постављу, Светој Гори да служу.“

Ове тужне витешке народне песме дугога стиха (петнаестерац или шеснаестерац са одмором после седмог односно осмог слога), које су  „бугарили“ Хекторовићеви рибари, имале су неколико варијанти имена: бугарштица, бугаршчица, бугарскица, бугаркиња,  пјесан бугарска, попијевка. Значење назива истраживачи ових песама су различито тумачили: од глагола „бугарити“ – „певати тужним гласом“; од латинског израза carmen vulgare – „простонародна песма“; од италијанског израза poesia volgare; чак и од речи „Бугарин“ – припадник народа, или „бугарин“ – „пастир, (или нека од више њених варијанти) постала од глагола „бугарити, тужним гласом певати“.[2] Једна десетерачка песма, записана крајем 19. века у Лици или Банији, сачувала је израз „бугарка“ у значењу „тугованка, тужбалица“:  

„Бога вама, сестринице младе,/ Ви окрећ`те пјесму на бугарку!/ Бога вама, кићени сватови,/ Ви окрећ`те копља на носила!“[3]

              Надахнут дирљивом лепотом и племенитом тугом ових песама, старом песнику је на ум пала срећна мисао да то пријатно тродневно „рибање и рибарско приговарање“ преточи у стихове и напише епско дело. По повратку кући у свој Тврдаљ у Стариграду на Хвару (који је сам архитектонски и неимарски осмислио), Хекторовић је „приговарање“ својих рибара, као и опис читавог пута, сложио у двоструко римоване класичне дванаестерце, а народне песме које су Паској и Никола певали „на они сарбски начин“, оставио у изворном тексту, „не приложив једну рич најмању“.  Хекторовић се ту приклонио обичају честом у ренесансној књижевности, да у прозно излагање уведе песме.

Како је био музички писмен, свестрани и учени уметник Петар Хекторовић је уз бугарштицу о војводама Радосаву Сиверинцу и Влатку Удинском, и уз писан о девојци и Шишману приложио и записе њихових мелодија. Ноте је прикључио свом прозном писму Господину Микши Пелегриновићу уз ове пропратне речи: „Ево ти шаљу, крипостни и наредни господине Микша, они сарбски начин овди здолу уписан, којим су Паској и Никола, сфаки по себи букарскицу бугарио, и токоје начин од оне писни И кличе девојка.[4]

Пун наслов Хекторовићеве књиге коју је објавио у Венецији 1568. гласи:

RIBANYE

I RIBARSCHO PRI

GOVARANYE I RAZLI

CHE STVARI INE SLO

XENE PO PETRETV HECTOROVICHIV

HVARANINV.

IN VENETIA APPRESSO

GIOANFRANCESCO

CAMOTIO

  1. D. LXVIII.[5]

Друго издање „Рибања“ је објављено 1638, треће 1846, четврто 1874, а током 20. столећа дело је доживело десетак издања, највише у Хрватској. За научно истраживање најзначајније је фототипско издање ЈАЗУ (Загреб, 1951). Аутор овог прилога користио је издање са преводом на савремени језик које је приредио др Франо Чале (1976).[6]

Прве транскрипције из ренесансне у савремену нотацију две мелодије из „Рибања“ објавио је 1874. и 1880. хрватски етномузиколог Фрањо Кухач (1834-1911).[7]

Ове Кухачеве транскрипције пружиле су надахнуће седморици јужнословенских композитора 19. и 20. века; ево пописа:

1888 – Стеван Стојановић Мокрањац (1856-1914), Две песме из 16. века за мешовити хор;

1922 – Божидар Широла (1889-1956), за мешовити хор, Edition Slave-Wien;

1934 – Славко Златић (1910-93), за мушки хор;

1948 – Мило Ципра (1906-85), соло-глас уз гласовир;

1951 – Иво Лотка Калински (1913-87), соло-глас уз гласовир;

1966 – Златко Пиберник (1926-2010), сценска глазба за радио-драму;

1970 – Душан Сковран (1923-75), двогласни дечји хор;

Иако је, дакле, од објављивања „Рибања“ прошло више од 450 лета, проучавање народних песама унетих у овај еп почело је тек пре неких педесет година.

Расправу о Хекторовићевом „Рибању“ започео је 1969. хрватски академик и музиколог Ловро Жупановић (1925-2004) тезом (без доказа и покрића) да народне песме у овом спеву заправо нису народне: „Тако остварене мелодије морао је створити глазбеник врло темељите глазбене наобразбе, и добро упућен у сложеност складатељске технике.(…) ОНДА ТИ НАПЈЕВИ НИСУ НИШТА ДРУГО НЕГО САЧУВАНЕ НАЈВИШЕ ДИОНИЦЕ СКЛАДБИ КОЈИМА СУ СЕ ОСТАЛЕ ДИОНИЦЕ – ПОВЈЕРЕНЕ ИНСТРИМЕНТУ ЗА ПРАТЊУ– ИЗГУБИЛЕ. Они су, значи, прави правцати МАДРИГАЛИ, настали из стваралачке маште данас непознатог хварског глазбеника из првих десетљећа 16. столећа који се – потакнут стиховима народне провенијенције – на тај начин уклопио у круг А. Патриција и Ј. Скјаветића, засад најранијих хрватских складатеља мадригала што су живјели и стварали средином самог стољећа. Можда је то могао бити и сам Хекторовић, чија је глазбена наобразба очито била врло темељита“.[8]

„Етномузиколошки осврт на напјеве из Хекторовићева `Рибања`“ стигао је исте 1969. од хрватског академика и етномузиколога Јерка Безића (1929–2010).[9]  Ту читамо следеће: „О функцији записаног напјева у самом извору имамо у Хекторовићеву случају директне и јасне податке. Пјесник је напјеве записао као прилог уз писмо свом пријатељу Микши Пелегриновићу, у којем му образлаже колико је настојао да што вјерније запише текст пјесама што су му их `бугарили` и `спивали` Паској и Никола.[10] Није, дакле, ријеч о неком површном, успутном запису. Напротив, ми видимо веома озбиљно записивачево настојање да све што је чуо што боље запише, дакле и напјеве. Као посебан прилог уз писмо Хекторовић шаље два начина: „… oni Sarbschi nacin oudi zdolu upisan choim ye Paschoy i Nichola sfachi po sebi bugarscchicu bugario, i tochoye nacin od one pisni I chlice Deuoycha: Choyu su obadua zayedno pripiuali“. (лист 37). Посвема је јасно да су Хекторовић изразом начин означио напјев, мелодију којом су рибари бугарили бугарштицу и припивали писну. Ознаку `сарбским начином` износи у Рибању рибар Никола кад каже: Recimo po jednu za urime minuti,/ Bugarscchinu srednu i za trud necuti. Da Sarbschim nacinom moy druxe primili,/ Chacho meu druxinom uazdasmo cinili./ Chacho da se utice yer bisce od uoglie./ Sam Paschoy pochlice ca moxe nayboglie.“ (лист 12) (…) Да је Жупановић узео у обзир и записивачев коментар у писму Микши Пелегриновићу, одмах би могао опазити како Хекторовић употребљава ријеч начин у значењу напјев, мелодија. У приказивању глазбеног живота у далматинским градовима Жупановић је пропустио споменути и градску пучку пјесму (тзв. варошку). Она, наиме, никако није само производ 19. стољећа; градска пучка пјесма постојала је већ и у 16. стољећу, у Хекторовићево вријеме. У текстовима одредаба сплитских надбискупа у првој половици 16. стољећа читамо како је свећеницима и клерицима било забрањено да у ноћно доба по градским улицама уз леут пјевају љубавне пјесме. Тако се пјевало и у Шибенику. Шибенски бискуп је 1564, дакле четири године прије него је у Венецији штампано `Рибање`, веома строгим казнама запријетио клерицима који би ноћу пјевали ласцивне и љубавне пјесме, или који би се само придружили пјевању других младића. (Clerici qui etiam cum lumine exeuntes canaverint lascivas et amatorias cantilenas, quas matinatas vocant, seu cantatibus se associaverint, carceri mancipabantur et aliis poenis maioribus arbitrio nostro punieuntur.)“[11]

„На завршетку свог рада Жупановић је поставио занимљиво питање: `Гдје су Никола и Паској, једноставни и припрости рибари, могли онда научити пјевати мелодије тих мадригала?` Аутор је сам дао три могућности за одговор, али ниједну није поткријепио макар индиректним податком. Пропустио је и овом приликом директни извор, Хекторовићев коментар („… ato yeresu oni ribari i gliudi odmora, choyi brodechise nigda souim anigda sonim, nisctosu od ouoga a niscto od od onoga sliscali, i spomgniom sliscayuchi naucili.“)[12] Хекторовићеве се ријечи, додуше, у првом реду односе на текст, али посредно и на напјев, јер се пјесма није рецитирала, него пјевала. Хекторовићев коментар живо приказује како живи и како се шири фолклорна глазба још и данас“.[13]

Забележивши за вечност старе мелодије српског предања које су га тих летњих дана тако снажно дирнуле, Петар Хекторовић је трајно задужио српску етномузикологију. Ове две песме објављене су на албуму „Музика старог Јадрана“ Ансамбла РЕНЕСАНС (ПГП РТБ, 1983) и на албуму „Драган Млађеновић – Певање српско“ (Бивеко – Београд, 2013).[14]

*Овај прилог је објављен у књизи Драган Р. Млађеновић, Огледи о српској музици, Издаваштво РТС, Београд, 2020.

[1] Мирослав Пантић, Народне песме у записима 15-18. века,  Просвета-Београд, 1964, стр. 39-50.

[2] Штокавску варијанту назива – бугарштица,  увео је у науку Валтазар Богишић још 1878. године.

[3] Владан Недић, Бугарштице, Рад-Београд, 1969, стр. 75-6.

[4] Мирослав Пантић, Народне песме у записима 15-18. века,  Просвета-Београд, 1964, факсимил између стр. 46-47.

[5] Мирослав Пантић, Исто дело, стр. 265.

[6] Петар Хекторовић, Рибање и рибарско приговарање, Школска књига-Загреб, 1976.

[7] Фрањо Кухач, Пјесме Петра Хекторовића и Ханибала Луцића, Стари писци хрватски, књ.VI, ЈАЗУ-Загреб, 1874; Исти, Јужнословјенске народне попијевке, књига III, Загреб, 1880, бр. 995 и 996.

[8] Ловро Жупановић,  Напјеви из Хекторовићева Рибања у свјетлу сувремене музиколошке интерпретације, Звук 100, Сарајево, 1969, стр. 477-496.

[9] Јерко Безић, Етномузиколошки осврт на напјеве из Хекторовићева “Рибања“, Звук бр. 104-105, стр. 218-222.

[10] Petar Hektorovic, Ribanye i ribarscho prigovaranye… Venezia, 1568, факсимил издања Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, 1953, лист 36а и 36б.

[11] Јерко Безић, Наведени оглед, стр. 219-221.

[12] Petar Hektorovic, лист 36 версо.

[13] Јерко Безић, Наведени оглед, стр. 222.

[14] https://www.youtube.com/watch?v=gGowsn2lAyY ; https://www.youtube.com/watch?v=TqucZKZKdTI

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.