- О заслугама Радмиле Новаковић и по њој назване установе, вредело би свестраније говорити, “празнине“ у колективном памћењу темељније превазилазити. Библиотека са њеним именом била је стожер културе и у периоду 1978-2006…
- Била је и директор градске народне библиотеке, професор историје и директор једне од најугледнијих школа у Србији- неготинске гимназије 1957-1965…
АУТОР: Ранко Јаковљевић
Синдром колективног заборава у рубним пределима Србије углавном је присутан у односу на “неславне“ фрагменте прошлости, не ретко стимулисан од стране новоконтитуисаних органа власти или самопрокламован као пожељни модел потискивања срамотног подаништва маса, као што је то било:
– у преврату 1945,
-по успостављању режима Слободана Милошевића,
-у новотаријама петооктобарских промена,
-у радикалском ретро маниру.
Чини се да таквих изазова и искушења није била поштеђена ни неготинска библиотека где се иначе најмање очекује да, премда “ трезор писмена“, буде “огледало заборава“ .
Народна библиотека „Доситеј Новаковић“ је установа културе која наставља традицију библиотекарства Неготинског читалишта основаног 29. септембра 1846. године. Оснивач читалиштва је био први Епископ Епархије тимочке Доситеј Новаковић, по коме данашња библиотека носи име.
По оснивању 1847. године у оквиру Читалишта основана је читаоница у Радујевцу, 1880. године у Штубику и 1893. године Раденичка читаоница у Неготину.
Указом краља Петра Карађорђевића од 14. јануара 1909. године основана је Јавна библиотека у Неготину. За првог библиотекара постављен је Јован Николић, професор гимназије. Почетком 20. века, због ратова, онемогућено је функционисање библиотеке. Она је поново почела са радом 1929. године, под називом Градска читаоница у Неготину. У Неготину је 1935. године постојала је Књижница Друштва пријатеља Француске.
После Другог светског рата обновљен је рад библиотеке и од 1957. године званичан назив ове културне институције је Градска народна библиотека која је добила статус матичности 1961. године. Од 31. октобра 2006. године у част иницијатора и оснивача читалишта, Епископа тимочког, Доситеја Новаковића, установа је променила име. https://www.bibliotekanegotin.org.rs/o-nama/
1978.године одлуком оснивача- општинских власти- неготинска библиотека понела је назив по једној угледној професорки и културном прегаоцу чија су достигнућа превазилаза оквире мале градске средине: БИБЛИОТЕКА РАДМИЛА НОВАКОВИЋ.
Тај податак изостављен је са званичне странице, на којој се може пронаћи: “од 31. октобра 2006. године у част иницијатора и оснивача читалишта, Епископа тимочког, Доситеја Новаковића, установа је променила име“.
Одлука о промени имена установе, усвојена од стране Скупштине општине Неготин ступила је на снагу 28.октобра 2006.г.
Текст акта, како, не ретко, доликује “олако обећани транзиционим брзинама“, не одише писменошћу и јасноћом- назив гласи “Одлука о промени назива народне библиотеке Неготин у Неготин“ а у одредби чл.1. стоји: “…назив Народне библиотеке Неготин у Неготину мења се и гласи: “Народна библиотека “Доситеј Новаковић“ Неготин у Неготину.
Новинска вест од 3.11.2014: Од 31. октобра 2006. године, поводом обележавања јубилеја 160 година од оснивања Неготинског читалишта, у част иницијатора, оснивача и финансијера читалишта, првог епископа тимочког, Доситеја Новаковића, уз благослов епископа тимочког, господина Јустина, установа је променила име у Народна библиотека ’’Доситеј Новаковић’’ Неготин.
*Благослов је призивање благодати Божије, ради освећења лица и предмета и отклањања свега спасењу верних и напретку Цркве и простире се на све силе око њега. Доста често се реч благослов користи у значењу дозвола или одобрење. Ово није сасвим исправно схватање.
Неоспорне су заслуге епископа Доситеја Новаковића за оснивање читалишта 1846.г. и за културни развој Неготина. Ђорђе Рајковић у “Подунавци“ из 1848. о њему пише:
Доситів, Бугар-Славенине, Србска дико а владико светый! Што л’ е дана у години дугой, Свым данима, о преосвећеный, Круну данасъ мето с не помрачну !
Међутим, далеко смо од тога да је “Доситејев пут“ у Неготину био ружама посут. Постоји документација презентована од стране др Милоша Јагодића у раду о осујећеном мешовитом браку у Неготину 1851, везано за одобрење склапања брака једног Рома и једне Српкиње, која уноси нешто другачије светло у “месне прилике и неприлике“:
Почетком 1851. начелник Крајинског округа био је Јеврем Гавриловић,
пашеног владајућег кнеза Александра Карађорђевића /супруга из рода Ненадовића, ћер Јевремова, унука Јакова Ненадовића Р.Ј./, а тимочки епископ Доситеј Новаковић. Њих двојица, највиши представници државне и црквене власти у својој средини, били су у очајним односима. Посвађали су се 1849, уз обострано јавно и гласно изречене, на саблазан грађанства, најтеже псовке и увреде. Иако су се формално измирили, остали су и даље у међусобној омрази.
У недељу 23. фебруара уследила је кулминација. Док је Јон сакупљао сватове и са свирачима најављивао весеље, једна група људи осујетила је венчање. Јон, а доцније и епископ, тврдили су да је гомила беспризорника, састављена од најнеугледнијих грађана Неготина, насилно упала у Доситејев конак, ултимативно захтевајући од њега да забрани венчање. Према тој верзији, он је, уплашен и беспомоћан, попустио пред силом рекавши: „Закон наш допушта, али кад ви не допуштате, ја нећу венчати!“
Јеврем Гавриловић је исти догађај описао другачије. По њему, угледни Неготинци, међу којима је било и општинских часника, окупили су се у згради општине и отуда отишли да уљудно и понизно замоле епископа да не дозволи венчање, будући да се косило са друштвеним нормама. То што делегацију која је дошла у епископску резиденцију није чинило неколико лица, него маса, окружни начелник је објаснио тиме да је већи број присутних повећавао шансу за успех колективне представке. Гавриловић је тврдио да никаквог притиска на Доситеја није било, те да је он могао слободно да одбије молбу грађана и тако поступи у складу са канонима и законом, али да није желео да се замера локалној заједници.
Потом је епископ Доситеј 3. марта послао такође врло опширну, својреучно писану, жалбу министру унутрашњих дела Илији Гарашанину, и то у форми приватног писма, а не службеног акта. Представио је цео догађај као смишљену интригу окружног начелника Гавриловића, уперену против њега лично. Оптужио је Гавриловића да је тајно подстицао грађане да се побуне против склапања легитимног брака између Јованче и Стане и да кривицу за тај друштвено неприхватљив догађај свале на Доситеја. У оптужби је ишао чак дотле да је инсинуирао да је права намера људи, који су упали у његову резиденцију, била да га у гужви убију. Тврдио је како је окружни начелник примио мито од Јона да не чини никакве препреке браку. Коначно, није пропустио прилику да подсети на своју свађу са Гавриловићем из 1849 која је, по њему, била истински мотив начелниковог оступања. Од министра је захтевао да му се, због нарушеног угледа, начелник и општински часници јавно извину. Ипак, као што је наведено, био је довољно опрезан да овако тешке оптужбе изнесе у неформалном облику.
Окружни начелник Гавриловић је, такође у форми приватног писма а не службеног акта, изнео Илији Гарашанину своју верзију догађаја. Инсистирао је на томе да се полицијска власт, као ненадлежна, држала све време неутрално и по страни. Кривицу за инцидент је свалио на епископа Доситеја, оптуживши га за дволичност и несавесно вршење дужности. Начелник је тврдио да је Доситеј примио пет дуката мита од Јона да допусти венчање. Ни он, као ни епископ, није заборавио свађу из 1849, па је сугерисао да Доситеј користи ову прилику да му се лажним оптужбама освети.
*Према: Милош Јагодић, зборник Етноантрополошки проблеми, н. с. год. 11 св. 4 (2016)
*ЈЕВРЕМ ГАВРИЛОВИЋ, окружни начелник, добротвор (Шушеока код Ваљева, око 1810 – Београд, 22. VI 1879). Први пут се помиње 1830. као припадник Милошеве гарде. После хатишерифа 1830. добио је официрски чин. Фебруара 1835, као официр, држао је заставу са белим орлом, урађену према Сретењском уставу, у Крагујевачкој цркви. Јануара 1837. постао је старешина Мачванског среза. Већ 1839. био је помоћник начелника Ваљевског округа, а 1840. премештен је за помоћника начелника Рудничког округа. За начелника Ваљевског округа постављен је 1843. За време Вучићеве буне 1842. од самог почетка подржавао је побуњенике. Залагао се 1843. да кнез Александар Карађорђевић, на захтев скупштине, од Порте добије право на кнежевско наслеђе које је Турска оспоравала. У време Катанске буне 1844. био је пасиван, па је због тога премештен за начелника Крајинског округа у Неготин. Од 1851. до 1857. поново је окружни начелник у Ваљеву. У то време већ је био ожењен Јелком, ћерком Јеврема Ненадовића, сестром кнегиње Персиде. Као пашеног кнеза Александра, угледан и богат, именован је 1857. за члана Земаљског савета. На тој дужности је остао до пензионисања 1859…Преко родбинских веза са Ненадовићима сарађивао је са присталицама збаченог кнеза Александра. Није имао никакве везе са атентаторима на кнеза Михаила. За време истраге је хапшен, али није суђен. Био је врло богат. Имао је имовину која је вредела преко 5.000 дуката или 60.000 ондашњих динара. У његовој кући на Теразијама једно време је била смештена Трећа београдска гимназија, због чега је уписан као њен добротвор. С обзиром на то да није имао деце, сву своју велику имовину завештао је општини Ваљево, с тим да се, после смрти његове друге жене Милеве, користи за унапређење просвете. Као угледни грађанин који је издашно материјално помагао цркву, сахрањен је у порти Маркове цркве у Београду.
ЛИТЕРАТУРА: М. Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Бг 1888; Педесетогодишњица Треће београдске гимназије, Бг 1910; Д. Страњаковић, Влада уставобранитеља 1842–1853, Бг 1932; С. Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Бг 1933; Р. М. Драшковић, Из старог Ваљева, Ва 1970; Љ. Трајковић, Ваљево и околина, Ва 1970.
Добросав Илић *Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)
***
О заслугама Радмиле Новаковић и по њој назване установе, вредело би свестраније говорити, “празнине“ у колективном памћењу темељније превазилазити. Библиотека са њеним именом била је стожер културе и у периоду 1978-2006…
Била је и директор градске народне библиотеке, професор историје и директор једне од најугледнијих школа у Србији- неготинске гимназије 1957-1965…
Монографија Гимназија у Неготину 1839-1989