- А шта ради човек који чува прошлост?
- Он чезне за оним светом који посећује у својој машти. Покушава да га оживи — и, на чудан начин, у том свом настојању постаје бољи, племенитији.
- И ако на свету постоји узвишено осећање, онда је то несебична љубав према свему што је прошло.
- Проблем је у томе што, када вас неко осуђује због привржености прошлости и чини то свесно, „системски” — он жели да вас опљачка.
АУТОР: Дмитриј Олшански
Када непријатни људи желе да оцрне Русију, али да то ураде мало суптилније, паметније него што је уобичајено у њиховој обичној пропаганди, они пишу да ми, тобоже, „живимо у прошлости”. Да се Русија превише присећа, поноси оним што је прошло, уместо да… А онда почиње нешто апстрактно о оној срећној будућности у којој ћемо се наћи када се сјединимо са замишљеним глобалним човечанством.
Популаран прекор, једном речју.
И заиста, савремена руска култура страсно се односи према прошлости. С љубављу, а понекад и с негодовањем, али најчешће — с нежном носталгијом. А она, носталгија, може бити различита.
Наша најважнија носталгија, народна, јесте она за временом позног СССР-а. За неком неодређеном, збирном 1965. или 1975. годином, када су и филмови били добри, и Гагарин је недавно летео у свемир, и било је „укусног сладоледа”, који је већ постао интернет-мим, и школских униформи, и војске која је стајала све до Берлина, и ветерани су још били млади, и родитељима су бесплатно доделили стан, а сада ти за исти такав двадесет година отплаћуј хипотеку.
И може се дуго и заморно оспоравати такав осећај, доказивати да није баш све било тако дивно неке шездесет и неке или седамдесет и неке године, али то је — бесмислено. Јер овде је реч о људским осећањима, а не о историјској истини, сувој и суровој.
Али постоје и друге слике које изазивају носталгичну привлачност.
Руска 1913. година, којој се људи диве већ не зато што им је, претпоставља се, у детињству и младости тада било лепо — не, њих привлачи естетика, блистава и непоновљива свакодневица образованих слојева тог времена, њихови шешири са перјем и летњиковци са резбареним украсима. Ваздух, отменост, префињено благостање, које је у тако снажном контрасту са нашим вечитим стресовима, сиромаштвом и несигурношћу.
Или (ово је већ за егзотичну публику, која се понекад нађе и у црној хроници) култ Старе Русије, са колективним одласцима у природу, а тамо — борбама дрвеним мачевима, прескакањем ватре, симпатичним венчићима и сарафанима, али и не тако симпатичним окултним ритуалима, што се, нажалост, такође дешава. Тај култ је у потпуности измишљен, за њега не постоји аутентична историјска грађа, али то нимало не смета, чак напротив — увек је лакше измислити нешто од нуле него поновити нешто мање-више тачно.
А сада се појављује и нова врста историјске носталгије — сећања на двехиљадите године. Горки уздаси за тим изгубљеним временима, када је Русија живела у безбрижно-наивном свету, у којем је главна вест било отварање тржног центра, идеолошки противници били су пријатељи у приватном животу, а слободно кретање по свету и вера да се политика од тада своди на корпоративне успехе — ми вама гас, ви нама нешто модерно — чинили су се вечним вредностима.
Али занео сам се набрајањем различитих врста чежње за оним што је прошло, а требало би да се вратим на прекор, на тврдњу да је носталгија — оптужба.
Проблем је у томе што, када вас неко осуђује због привржености прошлости и чини то свесно, „системски” — он жели да вас опљачка.
Он се буквално ни по чему не разликује од разбојника из бајке који вреба на друму, само што уместо новчаника покушава да вам одузме нешто што није материјално опипљиво, али због тога није ништа мање вредно.
Јер прошлост је наш невидљиви дијамант, као да је негде скривен, али и даље јарко блиста.
Банка може да банкротира. Кућу могу да сруше. Цена нафте је данас „ура”, а сутра „авај” — или обрнуто. Политичке околности промениће се још много пута, а људи који гласно заступају једно претрчаће на другу страну. Нестаје све што видимо: мењају се уређаји, затварају се локали, а ни друштвена правила игре нису нарочито постојана — оно што је јуче било уобичајено, данас је већ „абјуз” или „шејминг”. Па чак и руке и ноге постепено почињу да штрајкују, подсећајући нас на проток времена.
И само су сећања која човек брижљиво чува — и појединац, у универзуму своје личне историје, и колективно, када је реч о читавој генерацији, целокупном културном слоју — вредност без инфлације, вредност која само расте, уколико смо успели да је сачувамо, да је не заборавимо, да је пренесемо унуцима, музејима, па и шире: да учинимо да тај фрагмент прошлости постане темељ заједничких, националних осећања.
А шта ради човек који чува прошлост?
Он чезне за оним светом који посећује у својој машти. Покушава да га оживи — и, на чудан начин, у том свом настојању постаје бољи, племенитији. И ако на свету постоји узвишено осећање, онда је то несебична љубав према свему што је прошло.
Истина, глобално човечанство које корача ка светлој будућности то можда и неће разумети.
А да ли нам је оно заиста потребно?
ИЗВОР: https://ria.ru/20260809/rossiya-2109741483.html