Срби никад нису љубили школе. Изгубили су царство, а нису основали ни једну једину школу. Нису умели да створе дипломатску вештину засновану на знању. Нису знали да предвиде шта ће им се десити. Образовање и наука су оно што представља кичму једнога народа, оно што омогућује усправно држање пред другима и сигуран, далек поглед у будућност, записао је крајем 18. века Јован Рајић, архимандрит, писац и историчар.

За Рајића је историја уистину била учитељица живота, али Срби његовог времена ту учитељицу нису имали. Због тога настојао да његово народ добије своју учитељицу, или бар да нема туђу.

Јован Рајић је написао прву писану историју српскога народа, коју је назвао „Историја разних славенских народов најпрече Болгар, Хрватов и Сербов“. Грађу за ову књигу прикупљао је 40 година у Немачкој, Русији, Венецији, на Хиландару и другде.

Наша прва писана историја штампана је у штампарији Стефана Новаковића 1794−1795. године у Бечу. Своје капитално дело Рајић је завршио још 1768. али је оно због цензуре било штампано тек четврт века доцније.

Сматрао је да се без познавања историје суседних народа не може разумети ни сопствена, јер „са суседима највише и другујемо, али и ратујемо“.

Учени Срби су пре два века за Рајића говорили да је отац српске историје а његов „Катихизис“ зауставио је вешто смишљени план Марије Терезије за унијаћењем православних Срба у Карловачкој митрополији.

Царица је имала жељу да уведе „добар катихизис за народ и школе“ због велике бриге коју „носи за верни илирски народ свој, нарочито да би обучен био и у познавању Бога и његове врховне власти и одавања правог поштовања како Богу, тако и господару своме у узајамним дужностима.“

Катихизис је био написан на немачком а преко царског комесара достављен у Карловце, али га је српски Синод одбио. Краљица је то прихватила уз услов да Срби за три недеље понуде своју Књигу вере православне. Јован Рајић се прихватио посла и за само 17 дана сачинио Катихизис. Рајићев Катихизис којим је осујећен план Беча састављен је из три дела: о вери, љубави и нади.

Јован Рајић, осим што је био врло образован и талентован, био је необично вредан човек. Дневно је радио по 16-17 сати, два-три сата се молио Богу а четири-пет сати је спавао. Његово животно начело било је да је грех проводити време у беспослици.

„У једином мом животу времена имам довољно, неправeдно, па је грешно провести га тихо и беспослено.“

ИЗВОР: https://tamodaleko.co.rs/kaludjer-koji-je-sprecio-pokatolilcavanje-srba-u-vojvodini/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.