Одбору за стандардизацију српског језика – Правописној комисији – Мати Пижурици – Александру Милановићу – Виктору Новаку, задуженим за  ПИСМО

„Ћирилица“ – народно удружење за враћање Србима српске ћирилице за целину српског народа, основана 2001. године предлаже (не први пут) српским лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика, Правописној комисији и задуженима за обраду питања писма у језику Срба професорима: Мати Пижурици, Александру Милановићу и Виктору Новаку

Прво, решење питања српског писма у складу с уставном обавезом у ставу првом Члана 10. Устава Србије и с општом праксом у свим другим престижним језицима у свету;

Друго, нови, кудикамо научно адекватнији назив за правопис нашег језика.

ПИСМО

Ново решење питања српског писма у српском правопису има сваковрсно оправдање да гласи (овако или слично):

„1. Срби у свом језику јединствено користе српску верзију модерне ћирилице из коначне Вукове реформе. То су ова штампана велика и мала ћириличка слова: А а, Б б, В в, Г г, Д д, Ђђ, Е е, Ж ж, З з, И и, Ј ј, К к, Л л, Љ љ, М м, Н н, Њ њ, О о, П п, Р р, С с, Т т, Ћ ћ, У у, Ф ф, Х х, Ц ц, Ч ч, Џ џ, Ш ш, као и писана велика и мала слова:

„2. У текстовима с математичким темама, затим у темама из физике, хемије и сл. приликама у српском језику употребљавају се и нека друга слова, најчешће латиничка.“

„3. Све оно што су Срби објавили на хрватској латиници – која је, посебно успешно у комунистичкој Југославији, била плански од политичара надређивана српском писму с очигледним, дакле нескривеним, циљем да се постепено српска ћирилица замени хрватским националним писмом, такође, припада српској културној баштини.“

„4, У лингвистичким варијантама српског језика – политички озваниченим под називима ,хрватски језикʻ, ,босански – бошњачки језикʻ и ,црногорски језикʻ, углавном или без изузетка, у употреби је хрватска латиничка верзија (гајица), па је за Србе корисно да науче то писмо како им не би требао ,графички преводʻ за читање текстова тих народа који користе издвојено нормиране језичке варијанте ,мајкеʻ – српског језика. Али, то не значи да се у језику Срба може користити то, или било које друго туђе писмо као редовно алтернативно ћирилици, јер се алтернативно писмо – параписмо, као ни паравојска, не уводи ни у било који други престижан језик зато што би то изазвало идентитетску, културну и цивилизацијску штетну деобу народа, као што је до данас изазвана та врста опасне деобе само у српском народу.“

„5. Српско (ћириличко) писмо – оцењено од офтамолога, психијатара, графичких и других естетичара и ликовних уметника, затим од лингвиста и филолога – наших и иностраних – с разлогом се сматра по више елемената најбољим, најчиткијим, најпрактичнијим, најлепшим, најподеснијим писмом не само за језик него и за компјутерску и другу сличну технику. Свакако, српска ћирилица се објективно означава као модерно писмо, примењиво за сваку врсту употребе српског језика.“

 „СРПСКИ ПРАВОПИС“ – БОЉИ НАЗИВ

Убеђени смо да је бољи, прецизнији и научно адекаватнији назив новог правописа: СРПСКИ ПРАВОПИС.

Ево зашто.

Зато што досадашњи назив ПРАВОПИС СРПСКОГА ЈЕЗИКА лингвистички обухвата и варијанте српскога језика у Хрватској, БиХ и Црној Гори, јер су њихови језици сепаратно, самостално посебно нормиране варијанте њихове “мајке-језика” – српског језика. Како се, ипак, у српском правопису у примени, у пракси ради о правописаним прописима само за све Србе, неупоредиво је најадекватнији, али и краћи, лепши и потпуно тачан назив СРПСКИ ПРАВОПИС.

Тај назив је постојао као споменута могућност у Матици српској када је разматран назив Пешикановог Правописа, ЗАВРШЕНОГ 1993. а ПОЈАВЉЕНОГ у јавности 1994. у коауторству за правописни речник Ј. Јерковића и М. Пижурице. Нажалост, тада су се у Матици српској, унеколико погрешно, одлучили за чињенично мање адекватан назив. А у пракси постоји објављен уочи почетка Првог светског рата СРПСКИ ПРАВОПИС др Милана Петровића (Нови Сад, 1914).

Истина, назив правописа није пресудан за његову вредност и практичност у коришћењу, али је добро и погодити најбољи, најадекватнији, најкарћи а, тиме и најлепши назив правописног законика. Зато је сада шанса да се исправи та унеколико погрешна одлука у Матици српској 1993. године и да се нови правопис најпрецизније и за око и за садржај најбоље и најлепше наслови: СРПСКИ ПРАВОПИС.

Зашто се (и) у томе не бисмо и лепше и прецизније стручно одредили овога пута?

Напомена. Лингвисти ће моћи да стилски и прецизније (пре)формулишу овај предлог Удружења „Ћирилица“, али се правописно и у лингвистичком и у националном смислу  не сме одступити од суштине овог предлога решења питања писма (у једноазбучју), принципијелно по угледу на правописе свих других језика и у складу с већинском вољом грађана Србије у потпуној и изричито јасној обавези из народа у ставу првом Члана 10. важећег Устава[1] Србије из 2006. године. То је у потпуној сагласности с решењима питања писма избором једног писма у сваком престижном језику у свету за потребе целокупног сваког дотичног народа, па зашто не и српског народа.

У име Удружења првооснована „Ћирилица“ (2001)

Проф. Драгољуб Збиљић, с. р.

ЛИТЕРАТУРА

[1] Подсећамо да тај обавезујући, без изузетка за свакога у Србији, став први Члана 10. Устава Србије, вуковски јасно написан, гласи:

„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо“ (наш курзив – Д. З.).

Дакле, као и у свим другим уставима и другим матичним, државним језицима и правописима, реч је о једноазбучју. У још и данас важећем старом Правопису српскога језика Матице српске (1993-2023) та иста уставна обавеза – чак и тамо цитирана на стр. 15. у фусноти, цинично је изиграна на стр. 17. где је уведено, чак и као редовно у смислу алтернативности, туђе писмо које је у Србију, уместо забрањене  ћирилице од окупатора 1916. уведено, очигледно с намером, дакле смишљено  – прекршена од правописаца који су – противно народној одлуци на референдуму за Устав Србије 2006. године као последица задржне свести и навике у српскохрватском језику – хрватско национално писмо. Да се у нашој држави доследно спроводи Устав Србије, то не би могло тако да остане свих до сада пуних 30 година, због чега се директно наставило – раније планирано у Југославији, па и у Србији, у комунистичкој владавини – затирање у пракси просечно до данашњих 90 одсто српског писма у корист хрватског. То у новом СРПСКОМ ПРАВОПИСУ не сме допустити, не само због опасне неуставности него и због понижавајућег односа према националном писму у много векова од прве српске писменсти и првих српских књига. За сваки па и српски народ то је, јасно се показало, катастрофално по цивилизацијски, културни и национални идентитет, тиме је изазван ћирилицоцид који се у тој мери данас (90 одсто – туђе:10  одсто – домаће писмо) још није ни у једној држави, осим у Србији, икада догодио, осим у окупацијама.

 

2 thoughts on “ОТВОРЕН ПРЕДЛОГ СТРУЧНОГ РЕШЕЊА ПИТАЊА ПИСМА СРПСКОГ ЈЕЗИКА С КРАТКИМ ОБРАЗЛОЖЕЊИМА”
  1. Велико извињење.
    Име правописца новог правописа није, како је грешком наведено, Виктор Новак, него проф. др Виктор Савић. Он с двојицом колега још М,. Пижурицом и А. Миилановићем прихватио је задужење за правописну обраду питања писма.

Оставите одговор на Д. Збиљић Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *