У петак, 28. новембра, навршило се 85 година од смрти Николаја Јорге, историчара који је заувек обележио румунску културу и историју, постављајући примарне, дефинишуће правце и објављујући колико други за десет живота. Његова интелектуална ефервесценција, изузетна способност управљања знањем, готово непрекидно читање, омогућили су стварање огромног дела, које ни до данас није у потпуности истражено.
Рођен у Ботошанију, 5. јуна 1871. године, у породици адвоката Никуа Јорге, Николај је незапамћеном брзином прошао све фазе образовања тог доба: са 17 година већ је био дипломац Филолошког факултета у Јашију, након што је универзитетске студије завршио са magna cum laude за само годину дана, са 22 године је докторирао у Лајпцигу, са 23 је постао суплент на Катедри за средњовековну историју Универзитета у Букурешту, затим, годину дана касније, редовни професор, а са 26 година изабран је за дописног члана Румунске академије.
На овим формалним оквирима, међутим, поставио је темеље своје огромне ерудиције. „Када припремаш рад, урони у његове изворе“, обичавао је да препоручује својим студентима. Био је заинтересован за светску историју, у ширем смислу, али га је, наравно, на посебан начин заокупљала историја Румуна. У том смислу, индикативни остају 31 том „Студија и докумената о историји Румуна“, као и 11 томова „Историје Румуна“, објављених између 1936. и 1939. године.
Био је, међутим, радознао историчар, не изоловани учењак, повезан са стварношћу свог доба, укључен у живот заједнице, у политички и културни живот, много је путовао и исто толико посматрао. На седници поводом отварања академске године, 6. децембра 1942, историчар Георге И. Братијану, Јоргин наследник на месту директора Института за општу историју у Букурешту, који је већ добио име по овом научнику, рекао је: „Сигурно је да у огромној делатности Николаја Јорге не постоји проблем из светске историје или из прошлости његовог народа који га не би зауставио, којем његово богато писање не би посветило макар неколико страница. Али ако у његовим многобројним манифестацијама, било говором или писањем, постоји једна постојана црта, једна од оних „сталности” које је покушавао да дефинише међу историјским законима, то је свакако познавање свих области насељених Румунима, свих географских, етничких, историјских реалности, из којих се састоји само биће нашег народа, кроз које се дефинишу његова мисија и његово право”.
Читао је, документовао се у архивима и библиотекама, али и на терену, „на лицу места“ како бисмо данас рекли, и то огромно. Објавио је изузетно много радова, темељно документованих, са акрибијом, отварајући потпуно нове правце истраживања кроз великодушност идеја, кроз нове информације, кроз изванредне везе. „Николај Јорга је био први румунски историчар чије су књиге ушле у велике светске библиотеке, биле читане, коментарисане и цењене. Отворио је путеве прелазећи са историје-приче на историју као плод истраживања и анализе архивских докумената. Проучавао је и написао огромну количину, око 20.000 књига, студија и чланака, а разноврсност његових радова и данас изненађује домаће и стране читаоце“, наглашава истраживач Кристина Пајушан-Нуика, из Националног историјског музеја Румуније, у тексту који је пратио изложбу „Николај Јорга – 150 година од рођења“, коју је организовала ова музејска институција.
Референтни остају томови у којима је овековечио духовно богатство румунских територија, пишући о историји Румунске цркве и верском животу Румуна, у којима показује „да је, од својих почетака, румунско православље имало прворазредну културну улогу у националном животу“. То је случај са томовима „Натписи из цркава Румуније“, објављеним 1905, „Историја Румунске цркве и верског живота Румуна“, објављеним 1908, и „Села и манастири Румуније“, објављеним 1916.
Фото: насловна страна књиге, извор: Lumina
Да Јоргин живот није прекинут у ноћи између 27. и 28. новембра 1940. године, вероватно би, како сматрају неки истраживачи и историчари, испунио своју жељу да напише „Istoriologia umană“ (Историологија човечанства), масивно дело о општој историји. Нажалост, политичка непријатељства у веома турбулентном периоду Румуније довела су до драматичног краја његовог живота. Одведен је из своје куће у Синаји и убијен од стране групе симпатизера и чланова Легионарског покрета, који су затим његово беживотно тело оставили у шуми Стрејник, у округу Прахова. „Између 1926. и 1928. године, Н.Јорга је објавио синтезу опште историје под насловом Essai de synthèse de l’histoire de l’humanité (Есеји о синтези историје човечанства) у 4 тома. Пред крај живота, намерио је да напише обимну општу историју под називом Istoriologia umană, најављену 1937. године у уводном говору на Институту за општу историју. (…) Намеравао је да напише лепу, јасну и приступачну историју. Историју у којој би нагласак био на еволуцији цивилизације и стања духа. Нажалост, Н.Јорга је стигао да напише само предговор, увод, неколико разматрања о методи и фрагменте првог тома, што је ипак било довољно да отвори нове хоризонте румунској, европској и светској историографији”, наводи историчар Јоан Скурту у тексту објављеном у часопису „Limba română” (румунски језик) 2021. године.
Постхумно су му објављени последњи рукописи и преписка. Последњи том Николаја Јорге, „Jurnalul ultimilor ani: 1938-1940. Inedit“ (Дневник последњих година: 1938–1940. Необјављено), који је приредио његов унук, историчар Андреј Пипиди, објављен је 2019. године. Књига допуњује томове Мемоара које је научник објавио за живота необјављеним материјалом, потпуно непознатим јавности и историчарима, који, како Андреј Пипиди наводи у предговору, обухвата „период од 25. фебруара 1938. до 26. новембра 1940. године, вече уочи смрти пред импровизованим стрељачким водом”.
Извор и насловна фото: Lumina, превод са румунског редакција портала „Живот Цркве“