И ПРЕ Карађорђа је било Срба који су маштали о обнови српске државе и националном уједињењу.
Али, сви су они, почев од Арсенија Јовановића Шакабенте до Саве Текелије и митрополита Стефана Стратимировића видели уједињене Србе само као вазале у оквиру Аустрије или Турске. Тек је Карађорђе, са својим саборцима смело и „мушки“ заискао пуну слободу и праву државу… Разумљиво је да је таква идеја разгневила Турке, забринула Аустријанце и онерасположила Русе. Нико није желео нову, јаку и потпуно независну српску државу…
То ће и бити један од разлога што Карађорђе заправо неће имати истинских пријатеља ван свога народа. И кад су га туђини помагали, нису се либили да му ставе до знања да сматрају да потпуну слободу и независну државу Срби не треба никад да добију.Иако је брзо схватио да је европска дипломатија „вештичје коло“, а Србија увек нечија прћија, тешко се сналазио у европском дипломатском клупку урота, лажи и лицемерства, опсенарства дрских глумаца отмених европских дворова.
Једино је на бојишту Карађорђе био код куће. Он је био ту домаћин који отворено, прсимице дочекује османлијску авет, као што су хероји из легенди дочекивали змајеве и аждаје.
ИЗВОР: В. Новости